Trojica istaknutih autora američkog magazina i platforme THE NEW YORKER 24. februara objavili su zapaženi esej o tome šta se krije iza ruskog mešanja u poslednje predsedničke izbore u Americi i šta bi tek moglo da predstoji.

Dvanaestog aprila 1982. godine, Jurij Andropov, šef KGB-a, naredio je obaveštajcima raspoređenim u inostranstvu da preduzimaju „aktivne mere“ – aктивные меры – usmerene na sprečavanje reizbora predsednika Ronalda Regana. Za razliku od obične špijunaže, koja obuhvata prikupljanje stranih tajni, aktivne mere imaju za cilj uticanje na događaje – podrivanje rivalske sile falsifikatima, paravan grupama i uz pomoć bezbroj drugih tehnika usavršenih tokom Hladnog rata. Sovjetsko rukovodstvo je smatralo Regana neumoljivim militaristom. Sudeći prema detaljnim beleškama Vasilija Mitrokina, visoko pozicioniranog oficira i arhivara KGB-a koji je kasnije prebegao u Veliku Britaniju, sovjetske tajne službe su pokušale da se infiltriraju u štabove Republikanaca i Demokratskog nacionalnog komiteta, da popularizuju slogan „Regan znači rat!“ i da diskredituju Predsednika SAD kao korumpiranog poslušnika vojno-industrijskog kompleksa. Ove mere nisu urodile vidnim plodom. Regan je pobedio u četrdeset devet od pedeset država.

Aktivne mere su koristile obe strane tokom Hladnog rata. Sedamdesetih godina sovjetski obaveštajci su širili glasine da je vlada SAD umešana u ubistvo Martina Lutera Kinga Juniora. Osamdesetih godina su širili trač da su američki obaveštajci „stvorili“ virus side u Fort Detrick-u u Merilendu. Redovno su pružali podršku levičarskim strankama i pobunama. CIA je, sa svoje strane, radila na svrgavanju režima u Iranu, Kubi, Haitiju, Brazilu, Čileu i Panami. Koristila je novčane isplate, propagandu, a ponekad i nasilne mere, ne bi li uticala na prokretanje izbora na štetu levičarskih partija u Italiji, Gvatemali, Indoneziji, Južnom Vijetnamu i Nikaragvi. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, tokom ranih devedesetih godina, CIA je zamolila Rusiju da obustavi aktivne mere za širenje dezinformacija koje bi mogle biti štetne za SAD, što je Rusija obećala da će i da učini. Međutim, Sergej Tretzakov, šef ruske obaveštajne baze u Njujorku, otkrio je, kada je 2000. godine prebegao,  da aktivne mere Moskve nikada nisu bile obustavljane. „Ništa se nije promenilo“, napisao je on 2008. „Rusija danas radi sve što može ne bi li naudila SAD.“

Vladimir Putin, koji učestalo optužuje Zapad za licemerje, redovno ukazuje na ovu istoriju. On vidi pravu liniju od podrške Zapada anti-moskovskim „obojenim revolucijama“ u Gruziji, Kazahstanu i Ukrajini, koje su svrgle korumpirane lidere iz sovjetske ere, do njihove podrške pobunama Arapskog proleća. Pre pet godina krivio je državnu sekretarku Hillary Clinton (Hilari Klinton) za anti-kremlj proteste na moskovskom trgu Boltonaja. „Ona je nekim od aktera u našoj zemlji dala intonaciju i signal,“ rekao je Putin. „Oni su ih čuli i, uz podršku američkog Stejt departmenta, počeli su aktivno da rade.“ (Nisu predočeni nikakvi dokazi koji podupiru ove optužbe.) Nevladine organizacije i organizacije civilnog društva poput NED, Nacionalne zadužbine za demokratiju, Human Rights Watch-a, Amnesty International-a i Golos-a, grupe za posmatranje izbora, Putin smatra nevešto prerušenim instrumentima za promenu režima.

Zvaničnici SAD koji upravljaju sistemom koji Putin vidi kao egzistencijalnu opasnost po sebe odbacuju njegovu retoriku kao „a-šta-sa-tizam“, strategiju lažnih moralnih ekvivalenata. Benjamin Rhodes (Benžamin Rhodes), zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u administraciji  predsednika Obame, spada među one koji odbacuju Putinovu logiku, ali kaže da „Putin ne greši apsolutno“, dodajući kako su SAD, u prošlosti, „bile angažovane u promenama režima širom sveta. Ima taman dovoljno kanapa da može da nas obesi njime.“

Predsednička kampanja u izborima u SAD 2016. godine podstakla je veliko Putinovo interesovanje. Prezirao je Obamu, koji je uveo ekonomske sankcije Putinovim pajtašima nakon aneksije Krima i invazije Istočne Ukrajine. (Ruska državna televizija omalovažavala je Obamu kao „slabog“, „necivilizovanog“ i „evnuha“.) Cilintonova je, sa Putinove tačke gledišta, bila još gora – otelovljenje liberalne intervencionističke loze u američkoj spoljnoj politici, veći jastreb od Obame, prepreka ukidanju sankcija i ponovnom uspostavljanju ruskog geopolitičkog uticaja. Istovremeno, Putin je vešto laskao Trump-u, koji je bio neuobičajeno pozitivan u svojim izjavama o Putinovoj snazi i efikasnosti kao vođe. Još 2007. godine Trump je izjavio da je Putin „obavljao odličan posao na obnovi ruskog imidža i obnovi Rusije generalno.“ U 2013, pre nego što je posetio Moskvu u okviru svog takmičenja za Miss Universum, Trump se pitao, u svom tweet-u, može li se sresti sa Putinom i, „ako će, da li će on postati moj novi najbolji prijatelj?“ Tokom predsedničke kampanje, Trump je uživao u izjavama koje veličaju Putina kao superiornijeg vođu koji je od Obamine administracije napravio „predmet podsmeha.“

Za one zainteresovane za aktivne mere, digitalno doba je pružilo mnogo primamljivije prilike od bilo čega što je bilo moguće u doba Andropova. Demokratski i Republikanski nacionalni komiteti pružali su ono što stručnjaci za sajber-bezbednost zovu velikom „površinom za napad.“ Iako upleteni u politiku na najvišem nivou, oni ipak nisu bili zaštićeni mehanizmima koji se koriste kada su u pitanju osetljive državne institucije. John Podesta (Džon POdesta ), šef kampanje Hillary Clinton i bivši šef osoblja Billa Clintona, imao je svaki razlog da bude svestan krhke prirode modernih komunikacija. Kao viši savetnik u Obaminoj Beloj kući on se bavio digitalnom politikom. Međutim, čak se ni on nije trudio da koristi najosnovniji vid odbrane za svoj e-mail nalog, 'verifikaciju u dva koraka'!

 „Iskreni odgovor je da smo se moj tim i ja previše oslanjali na to da pazimo na šta klikćemo,“ rekao je Podesta. U ovom slučaju, primio je fišing e-mail, navodno od „Gmail tima“, koji ga je upozoravao da „odmah promeni svoju lozinku.“ Osoba zadužena za IT koja je zamoljena da verifikuje mail greškom je odgovorila da je u pitanju „autentičan e-mail.“

Američki politički pejzaž predstavljao je naročito laku metu za dezinformacije, lažne informacije usmerene na diskreditovanje zvaničnih verzija događaja pa i same ideje o pouzdanoj istini. Prema Pew Research Centru Amerikanci su bili podeljeniji duž ideoloških linija više nego ikada u poslednje dve decenije. Broj Amerikanaca koji veruje mainstream medijima je pao na istorijski minimum. Rascepkano medijsko okruženje je bujalo raznoraznim teorijama zavere o svemu i svačemu, od zemlje porekla Baraka Obame (navodno Kenija) do uzroka klimatskih promena (kineska podvala). Trump je promovisao ove teorije gradeći svoj politički identitet.

 „Slobodna društva su često podeljena zbog toga što ljudi imaju vlastita shvatanja, i to je ono što sovjetski i sadašnji ruski obaveštajci pokušavaju da eksploatišu,“ veli Oleg Kalugin, bivši general KGB-a, koji u SAD živi od 1995. godine. „Cilj je da se te podele prodube.“ Takva strategija je od mnogo većeg značaja kada zemlja poput Rusije, koja je mnogo slabija nego što je bila na vrhuncu sovjetske ere, vodi geopolitički sukob sa jačim entitetom. 

Početkom januara 2017. dve nedelje pre inauguracije, James Clapper (Džejms Kleper),  šef državnih obaveštajaca, objavio je deklasifikovani izveštaj u kojem se zaključuje da je Putin naredio vršenje uticaja na kampanju Hillary Clinton kako bi se njene šanse na izborima umanjile, a  Trump-ove uvećale  i kako bi se ’’podrila vera javnosti u demokratski proces u SAD.“ Deklasifikovani izveštaj iznosi mnogo više tvrdnji nego dokaza. Obaveštajci tvrde da je to bilo neophodno kako bi zaštitili svoje metode prikupljanja informacija.

Kritičari izveštaja su u više navrata napominjali da su obaveštajne agencije, u mesecima pre rata u Iraku, odobravale manjkave izveštaje koji su se ticali oružja za masovno uništenje. Međutim, obaveštajna zajednica je bila duboko podeljena kada su u pitanju bile stvarne razmere iračkog programa za razvoj oružja; pitanje odgovornosti Rusije za sajber napade tokom izbora 2016. godine nije napravilo sličan metež. Sedamnaest saveznih obaveštajnih agencija se složilo u tome da  Rusija stoji iza hakovanja. 

U svom svedočenju pred Senatom, Clapper je ruski napor da se umeša u izborni proces SAD opisao kao ''bez presedana''. Ta operacija je obuhvatala hakovanje e-mail-ova Demokrata, objavljivanje ukradenih sadržaja putem WikiLeaks-a i manipulisanje društvenim mrežama u cilju širenja „lažnih vesti“ i pro-Trump poruka.

Trump je u početku odbacivao ispitivanje hakovanja kao „lov na veštice“ i tvrdio je da je napade mogao da izvede bilo ko – Rusi, Kinezi, ili „neko težak dvesta kila sedeći na svom krevetu.“ Na kraju je ipak nevoljno prihvatio taj nalaz ali je insistirao da rusko mešanje nije „na bilo koji način uticalo na rezultate izbora.“ Jevgenija Abats, autorka „Države u  državi,“ knjige o KGB-u, rekla je da Putin verovatno nije verovao da može da utiče na rezultate izbora, ali je zbog antipatije koju je imao prema Obami i Clintonovoj uradio sve što je mogao ne bi li  pomogao Trump-ovoj stvari i podrio poverenje Amerike u njen vlastiti politički sistem. „Hteo je da to bude što je moguće vidljivije. Želeo je da svi budu svesni njegovog prisustva,“ i da „pokaže da, bez obzira na sve, možemo da uđemo u tvoju kuću i uradimo šta nam je volja.“


2. Hladni rat 2.0

Upadljivo je to da je Obamina administracija saznala za tu hakersku operaciju tek početkom leta – devet meseci nakon što je FBI prvi put kontaktirao D.N.C u vezi sa upadom – i da je onda oklevala da dela previše direktno iz straha da je ne optuže za pristrasnost. Šefovi Pentagona, Stejt departmenta i obaveštajnih službi sastajali su se tokom leta ali njihov fokus je bio usmeren na zaštitu državnih izbornih komisija i elektorskih sistema od hakovanja na dan izbora.

Taj oprez je ogorčio unutrašnji krug Clintonove. „Shvatamo u kakvoj su bili situaciji,“ rekao je jedan viši savetnik pri Clintonovoj. „Ali šta bi se dogodilo da je Barak Obama otišao u Ovalni kabinet ili Istočnu sobu u Beloj kući i rekao, >obraćam vam se noćas kako bih vas obavestio da su Sjedinjene Američke Države napadnute. Ruska vlada sa najviših nivoa pokušava da utiče na našu najcenjeniju tekovinu, našu demokratiju i ja neću dozvoliti da se to dogodi.< Velika većina Amerikanaca bi ustala i obratila pažnju. Stava sam da nemamo pravo da bacamo krivicu za ovaj izborni poraz pred bilo čije noge ali me zbunjuje – zapanjuje – teško je razumeti zašto ovo nije upalilo sve lampice za uzbunu u Beloj Kući.“

Obamin krug, koji je kritikovao tim Clintonove zbog toga što nisu uspeli da osvoje većinu u naizgled sigurnim uporištima poput Viskonsina, Mičigena i Pensilvaniji, insistira na tome da je Bela kuća ispravno postupila. „Šta smo mogli da učinimo?“ pita se Benjamin Rhodes. „Rekli smo da oni stoje iza toga tako da su svi mogli da znaju da svi materijali sa WikiLeaks-a i lažne vesti potiču iz Rusije. Nije postojala mera koju smo mogli da preduzmemo koja bi sprečila širenje tih e-mail-ova i lažnih vesti... Sve što smo mogli da uradimo je da ih razotkrijemo.“

Prošlog septembra na samitu G-20 u Kini Obama je suočio Putina sa hakovanjem i rekao mu je da „prekine sa tim,“ i da se, iznad svega, kloni pokušaja uticanja na glasanje u novembru inače će doći do „ozbiljnih posledica“. Putin nije ni poricao ni potvrdio hakerske napade ali je zato rekao da SAD već dosta dugo finansiraju medije i organizacije civilnog društva koje se mešaju u unutrašnje stvari Rusije.

U oktobru kad su dokazi o ruskom uplitanju počeli da se nagomilavaju, visoko rangirani bezbednosni zvaničnici sastali su se kako bi razmotrili mogući plan odmazde; među predlozima je bilo i objavljivanje kompromitujućih informacija o ruskim zvaničnicima, uključujući tu njihove bankovne račune ili sajber operaciju usmerenu protiv Moskve. Državni sekretar John Kerry  (Džon Keri) je bio zabrinut da bi takvi planovi mogli da podriju diplomatske napore da se Rusija privoli da sarađuje sa Zapadom u Siriji – napori koji na kraju nisu urodili plodom. Na kraju su se bezbednosni zvaničnici dogovorili oko odmerenijeg pristupa: Administracija je 7. oktobra izdala saopštenje u kojem tvrdi da je sigurna da su Rusi hakovali D.N.C. Administracija nije želela da reaguje prekomerno na način koji bi se mogao protumačiti kao politički i koji bi Trampovoj poruci da su izbori namešteni mogao da doda vetar u leđa.

Bela kuća je pazila na znakove koji ukazuju da ruski obaveštajci prelaze liniju koju je je jedan viši bezbednosni zvaničnik nazvao „linijom između prikrivenog uticaja i negativnog uticanja na brojanje glasova“ – i nisu našli nijedan dokaz da su oni tako nešto i uradili. U to vreme je Clintonova vodila u izbornoj trci što je, kako kaže zvaničnik, poduprlo Obaminu odluku da ne istupa agresivnije. „Ako burno reagujemo to bi zapravo doprinelo delegitimizaciji izbora.“

Taj osećaj opreza se nastavio tokom tranzicije, kada je Obama bio usresređen na miran transfer moći. Državni sekretar Kerry predložio je formiranje nezavisne, nepristrasne grupe koja bi istražila rusko uplitanje u izbore po modelu poput komisije koja je istraživala okolnosti oko 11. septembra i koja se sastojala od pet republikanaca i pet demokrata i ispitala više od hiljadu dvesta ljudi. Visoki zvaničnici kažu da je Obama razmatrao Kerijev predlog ali ga je u konačnici odbacio, delimično i zbog toga što je bio ubeđen da bi republikanci u Kongresu okarakterisali taj poduhvat kao pristrasan. Jedan od savetnika koji je bio podržavao taj predlog kaže „da bi on pokrenuo celu priču i  da bi Trump-u otežao da joj stane na rep. Sada će njeno pokretanje biti mnogo teže.“

Tokom tranzicije zvaničnici iz Obamine administracije su dočuli da je Trump na neki način kompromitovan ili podređen ruskim interesima. „Rusi investiraju u ljude bez znanja o tačnom ishodu te investicije,“ rekao je jedan viši zvaninik iz Administracije. „Oni takođe pribavljaju poluge koje im obezbeđuju uticaj nad tim ljudima.“  Nijedan ubedljiv dokaz za sumnje da se tako nešto događa sa Trumpom još uvek nije pronađen. Drugi zvaničnik iz Administracije rekao je da su, prilikom tranzicije moći, poverljivi obaveštajni podaci ukazivali na mnogobrojne kontakte Trumpovih saradnika sa ruskim predstavnicima ali nisu pronašli ništa što bi ukazivalo na pomaganje i koordinaciju oko uplitanja u izbore. „Nismo imali jasne informacije – koliko je meni poznato – o dosluhu,“ rekao je zvaničnik. To pitanje je, međutim, i dalje u vazduhu i verovatno će biti glavni fokus istraživača iz Kongresa.

Do dana inauguracije, 20. januara, dokazi o ruskoj operaciji velikih razmera su podstakli formiranje zajedničke radne grupe u koju si bili uključeni CIA, FBI i NSA odeljenje za finansijski kriminal Državnog trezora. Tri senatska odbora, ukljućujući tu i Odbor za bezbednost, su pokrenuli istrage; neke demokrate se brinu da bi Trumpova administracija mogla da pokuša da podrije te istrage. Iako senatori iz Odbora za bezbednost ne mogu da otkrivaju poverljive informacije, oni ipak imaju načina da ukažu na svoju zabrinutost. Tri nedelje nakon izbora, Ron Wyden (Ron Viden), demokrata iz države Oregon, zajedno sa još šest članova odbora, uputilo je otvoreno pismo Obami u kojem se tvrdi „da veruju da postoje dodatne informacije koje se tiču ruske vlade i američkih izbora sa kojih bi trebalo skinuti oznaku tajnosti i koje  i trebalo učiniti dostupnim javnosti.“ Nakon saslušanja u januaru Wyden je otišao korak dalje. Prilikom ispitivanja James-a Comey-a, direktora FBI-a, Wyden je citirao navode nekih medija da neki od Trump-ovih saradnika imaju veze sa Rusima bliskim Putinu. Wyden je zatim pitao da li bi Comey skinuo oznaku poverljivosti sa ovih informacija i „saopštio ih američkom narodu.“ Comey je na to rekao da „ne može da priča o tome.“ Wyden-ovo propitivanje je ispunilo svoju svrhu. 

Kasnije u jednom intervjuu Wyden je rekao „da je sve više zabrinut da se oznaka poverljivosti sada sve više koristi za političku a ne za nacionalnu bezbednost. Želeli smo da izađemo sa tim u javnost pre nego što na položaje dođe nova Administracija. Ne sećam se kada je zadnji put sedam senatora podnelo zahtev za skidanje oznake poverljivosti.“ Kada je bio upitan da li sumnja da su postojali nedopušteni kontakti između Trumpove kampanje i ruskih interesa Wyden je rekao da „ne može da ulazi u tu temu“ – a da ne otkrije poverljive informacije. „Mogu vam međutim reći da i dalje verujem, kao i ranijih nekoliko meseci, da postoji još dokumenata sa kojih se može skinuti oznaka poverljivosti.“ Dodao je da „kada se strana sila upliće u američke institucije ne kažeš prosto da, ’pa to je uobičajena rabota’ i ostaviš sve na tome. Ovde takođe postoji i istorijski imperativ.“ Nakon što je ostvario uvid u poverljive materijale Mark Warner iz Virdžinije, visoko rangirani demokrata u senatskom Odboru za bezbednost, rekao je za rusku istragu „da bi ovo defintivno mogla biti najvažnija tema kojom ću se baviti u svom javnom životu.“

Dve nedelje pred inauguraciju, oficiri obaveštajnih službi su brifovali Obamu i Trump-a o dosijeu nepotvrđenih optužbi koji je sastavio Christopher Steele, (Kristofer Stil)  bivši pripadnik britanske tajne službe. Dosije od trideset pet strana, koji obuhvata navode o Trump-ovom ponašanju tokom njegove posete Moskvi 2013. godine, je kružio među medijima i istraživačima koji su se protivili Trumpovoj kandidaturi. Dosije zaključuje da Rusi imaju lični finansijski materijal o Trump-u koji bi mogao da se koristi za ucenjivanje. Dosije tvrdi da su Rusi „godinama kultivisali, podržavali i pomagali“ Trumpa. Prema sadašnjim i bivšim državnim zvaničnicima lacsivni detalji iz dosijea su izazivali skepsu kod nekih članova obaveštajne zajednice koji su, kako je neko rekao, smatrali da je u pitanju prilično „šašav“ materijal za predočavanje Predsedniku. Međutim u nedeljama koje su usledile, neki od manje ekslozivnih navoda koji se odnose na razgovore sa stranim državljanima, su potvrđeni. „Nastavlja se i dalje potraga za stvarima iz dosijea i, u osnovi, mnogi od navoda u dosijeu se potvrđuju,“ kaže jedan obaveštajac. Neki zvaničnici veruju da je jedan od razloga zbog kojih su Rusi prikupljali informacije o Trumpu tokom njegove posete 2013. godine bio njegovo susretanje sa ruskim oligarsima sumnjičenim da možda skrivaju novac po inostranstvu – što u Putinovim očima predstavlja znak nelojalnosti.  

Trump opovrgava dosije i kaže za njega da je lažan. Putinov glasnogovornik kaže da su u pitanju „petparačke priče.“ Međutim, pre nego što je dosije postao javan senator John McCain (Džon Mekejn) prosledio ga je FBI-u; kasnije su neke od njegovih kolega rekle da taj dosije treba da bude uključen u istragu o Trumpu. Richard Burr (Ričard Bar) republikanac iz Severne Karoline i predsedavajući senatskog  Odbora za bezbednost, zakleo se da će istragu voditi „u svim pravcima na koje nam obaveštajni podaci ukažu.“

Za mnoge oficire iz službi zaduženih za nacionalnu bezbednost, hakovanje e-mailova je bio deo većeg duboko uznemirujućeg plana: Putinove želje da naškodi američkom kredibilitetu i da podrije Zapadne saveze – diplomatske, finansijske i vojne – koji su oblikovali svet nakon Drugog svetskog rata.  

Nedugo nakon što je napustio Belu Kuću, Benjamin Rhodes je rekao kako je Obamina administracija bila ubeđena da je Putin ušao u „agresivan mod koji se prostire izvan onoga što inače smatra svojom sferom uticaja,“ sa ciljem da podstakne „raspadanje“ Evropske Unije, destabilizuje NATO i parališe objekat svog najvećeg resentimana – Sjedinjene američke države. Rhodes kaže da su u „novoj fazi u kojoj se nalazimo Rusi zauzeli agresivan stav koji ugrožava sam međunarodni poredak.“ Samantha Power  (Samanta Pauer) je pružala slična upozorenja, nedugo pre nego što je otišla sa položaja Ambasadora pri Ujedinjenim Nacijama. Rusija, kaže ona, „preduzima korake koji podrivaju poredak zasnovan na pravilima od kojih smo svi imali blagodeti sedam decenija.“

Već skoro dve decenije odnosi između Rusije i SAD osciliaraju između zategnutih i nikakvih. Iako su dve zemlje postigle sporazume po određenim pitanjima, uključujući tu prodaju i kontrolu naoružanja, generalno stanje je sumorno. Mnogi ruski i američki stručnjaci za spoljnu politiku više ne oklevaju da koriste termine poput „Drugi hladni rat.“

Nivo tenzija je uzbunio iskusne glave na obe strane. „Ono što imamo je situacija u kojoj se jak vođa relativno slabe države suprotstavlja slabim liderima relativno jakih država,“  rekao je general Sir Richard Shirreff, (Ser Ričard Širef)  bivši zamenik Vrhovnog Komandanta NATO-a. „A jak vođa je Putin. U ovom trenutku on vuče sve konce.“ Shirreff primećuje da se na NATO-ovo povlačenje oružanih snaga iz Evrope reaguje incidentima ruske agresije, značajnim nagomilavanjem oružanih snaga u blizini baltičkih država, uključujući tu i grupu nosača aviona raspoređenih u Severnom moru, prošireno raspoređivanje Iskander-M balističkih raketa sa nuklearnim kapacitetima i protivmornaričkih raketa. Kremlj, sa svoje strane, gleda na širenje NATO-a ka ruskim granicama kao na provokaciju po sebi i upire prst na takve postupke SAD kao što je postavljanje kopnenog anti-raketnog odbrambenog sistema u Deveselu u Rumuniji.

Robert Gates, (Robert Gejts) koji je bio Sekretar odbrane u administraciji  Georgea W. Bush-a (Džurža Buša) i Baraka Obame, opisuje odnose između Obame i Putina kao „zatrovane“ i makar deo odgovornosti za to stavlja na Obamina pleća; prema njemu je oslovljavanje Rusije kao „regionalne sile“, kako je to Obama činio, bio  „ekvivalent pričanja o ISIS-u kao JV timu. “Mislim da nova Administracija pred sobom ima veliki izazov u smislu zaustavljanja silazne spirale u rusko-američkim odnosima uz istovremen otpor Putinovoj agresiji i generalnom siledižjstvu,“ kaže Gates. „Svaki put kada NATO ili Rusija preuzmu neki korak blizu njene granice dolazi do reakcija. Gde se to sve na kraju zaustavlja? Postoji potreba da se zaustavi ta silazna spirala . Problem je kako to uraditi a ne pružiti Putinu pobedu velikih razmera?“

Neki u Moskvi su takođe uzbunjeni. Dmitirj Trenin, politički i vojni analitičar iz Carnegie Moscow Centra sa dobrim vezama, rekao je u jesen, pre Trump-ove pobede, „da smo na putu ka ’kinetičkom’ sudaru u Siriji.“ Rekao je da je Kremlj očekivao, u slučaju da Klintonova pobedi, da će ona preduzeti vojnu akciju u Siriji, možda uspostavljanje zona neletenja, isprovocirati pobunjenike da obaraju ruske letelice, “i nateraju Ruse da se osećaju kao da su se vratili u Avganistan.“ Dodao je „da ga je u tom momentu mašta skroz napustila.“

Prema Sergeju Rogovu, akademiku, direktoru Instituta za američke i kanadske studije u Moskvi, tokom bilo koje od prethodnih generacija neprijateljstva nisu bila ovoliko ozbiljna. „Proveo sam mnogo godina u rovovima prvog Hladnog rata i ne želim da umrem u rovovima drugog,“ kaže Rogov. „Vratili smo se u 1983. i ne uživam u tome što sam se na taj način podmladio trideset četiri godine. To je zastrašujuće.“  

                                                                       

3.Putinov svet

Putinov resentiman prema Zapadu i odgovarajuća mu ambicija da uspostavi anti-Zapadni konzervatizam, ukorenjen je u njegovom iskustvu opadanja i pada – ne komunističke ideologije, koja nikada nije bila centralna briga njegove generacije, već - ruske moći i ponosa. Rođen 1952. godine, Putin je odrastao je u Lenjingradu koji je tokom Drugog svetskog rata bio pod opasadom nacista koja je trajala 900 dana i koja je izgladnela grad. Njegov otac je bio teško ranjen u ratu. Putin je pristupio KGB-u 1975, tada je imao samo 23 godine i potom upućen  u Istočnu Nemačku.

Raspoređenog u jednom od najsumornijih sovjetskih satelita, Putina je u potpunosti mimoišao osećaj buđenja i prilike koje su pratile perestrojku. Iskusio je jedino sve veću nemoć države. U vrema pada Berlinskog zida, u novembru 1989, on se nalazio u podrumu u sovjetske diplomatske ispostave u Drezdenu gde je bacao na lomaču strogo poverljive dokumente. Kako je mnoštvo Nemaca pretilo da provali u objekat oficiri su pozvali u pomoć Moskvu ali, prema Putinovim rečima, „Moskva je ćutala.“

Putin se vratio u Rusiju, gde je osećaj post-imperijalnog opadanja i dalje opstajao. Zapad se više nije bojao sovjetske moći; Istočna i Centralna Evropa više nisu bile pod kontrolom Moskve a svih petnaest republika Sovjetskog saveza otišle su svojim putem. Carstvo koje su oblikovali Katarina Velika i Josif Staljin se raspadalo.

U Moskvi su za novinare sa Zapada mogli da organizuju posete oronulim postrojenjima nuklearnog naoružanja, nekada tajnim podzemnim bunkerima i polupraznim zatvoreničkim logorima. Avgusta 1991. godine najopasniji komesari Sovjetskog saveza – vođe KGB-a, Vojske i Komunističke partije – pokušali su, bezuspešno, da sprovedu kontra-revolucionarni puč i bili su internirani u zloglasni zatvor poznat kao Mornarev odmor. Drugi visoko rangirani lojalisti, odbijajući sud novog poretka, organizovali su sopstvenu pravdu. Glavešina Ministarstva unutrašnjih poslova, znajući da se sprema njegovo hapšenje, napisao je pismo („živeo sam pošteno ceo život“), ubio je svoju ženu, gurnuo je cev revolvera u svoja usta i povukao obarač.

Za Zapadnjake obuzete post-hladnoratovskim trijumfalizmom, bilo je mnogo jednostavnije da primete nove slobode nego nove anksioznosti, koje su bile duboko u milionima Rusa. Pad imperijalne države značio je gubitak dva miliona kvadvratnih milja teritorije, što je teritorija veća nego Indija. Desetine miliona etničkih Rusa su se našle „u inostranstvu“. Uz novootkrivene slobode izražavanja, putovanja, religije i udruživanja postojao je i opipljiv osećaj dezorijentisanosti, poniženja i plutanja.

U govorima i intervjuima Putin retko pominje bilo kakav osećaj oslobođenja nakon pada komunizma u Sovjetskom Savezu; priseća se devedesetih kao perioda neposustajućeg haosa, u kojem su zapadni partneri pokušavali da kapitalizuju svoje prednosti, zahtevajući od Rusije da proguta sve - od širenja NATO-a na istok do invazije njenih slovenskih saveznika u bivšoj Jugoslaviji. Ovaj narativ je uobičajen ali ignoriše neke tvrdoglave činjenice. Zapad je primio Rusiju u ekonomski savez G-8. Nasilje na Balkanu bilo je najgore u Evropi od kraja Drugog svetskog rata i da nije bilo intervencije verovatno bi se odužilo. Pored toga ruske bezbednosne brige teško da su bile jedini problem kada je bilo u pitanju širenje NATO-a; Poljska, Čehoslovačka i druge zemlje u regionu su sada bile suverene i želele su zaštitu.

„Osećao sam da je bio neverovatno nefer, ako takva reč uopšte može da se koristi u geopolitici, da će Centralna Evropa ponovo izvući deblji kraj,“ rekao je Strobe Talbott ( Strob Talbot ), vodeći savetnik Billa Clintona za temu Rusije i regiona. „Reći im da moraju da žive u bezbednosnom limbu zato što bi Rusima bila povređena osećanja i što bi se oni uplašili nije držalo vodu.“ Uprkos tome, američki političari jesu bili zabrinuti kako će preuređivanje ekonomskih i bezbednosnih aranžmana u Evropi uticati na posrnulu silu i potencijalnog partnera. Clinton i njegovi savetnici su bili svesni reakcionarnih sila u Rusiji – takozvane „crveno-braon koalicije“ tvrdokornih komunista i revitalizovanih nacionalista – koji su SAD smatrali eksploatatorskim i trijumfalističkim i koji su se nadali da će uspostaviti kontrolu nad zemljom.

Tokom samita u Moskvi 1996. godine, Clinton je otišao na rano jutarnje trčanje sa Talbottom na Sparrow Hills, nedaleko od Moskovskog državnog univerziteta. Clinton je poznavao Talbotta još od njihovih studentskih dana u Oksfordu i poverio mu je svoje strepnje. Nije se kajao zbog širenja NATO-a niti odluke da se bori protiv srpskih snaga u Bosni, iako je znao da je Jeljcinov politički život činio neverovatno teškim.

 „Stalno govorimo Borisu, ’OK, evo šta sledeće moraš da uradiš – evo ti još malo govana u lice,’ govorio je Clinton Talbottu dok su trčali. „A to čini njegovu situaciju stvarno teškom, uzimajući u obzir čemu se suprotstavlja i sa kim ima posla.“

Ranije te godine, Jeljcin je pozvao Talbotta. „Ne volim kada se SAD razbacuju svojom superiornošću,“ rekao mu je. „Teškoće Rusije su samo privremene, ne samo zbog toga što posedujemo nuklearni arsenal, već takođe zbog naše ekonomije, kulture i duhovne snage. Sve to kada se sabere pruža legitimnu i neospornu osnovu za isti tretman. Rusija će se ponovo dići! Ponavljam: Rusija će se ponovo dići!

Kada je počela izborna 1996. godina, Jeljcinova popularnost se u anketama merila jednocifrenim brojevima. Veliki deo zemlje ga je smatrao odgovornim za ekonomske mere koje su naizgled pomagale samo onima koji su bili bliski moći Kremlja. Za milione reforma je – uključujući tu i „šok terapiju“ zagovaranu od strane zapadnih savetnika i političara – značila kolaps osnovnih službi, hiperinflaciju, korupciju, kleptokratsku privatizaciju i ekonomsko posrnuće ravno onom iz vremena Velike depresije. Većina Rusa za to nije krivila koroziju starog sistema već, pak, korupciju novog. Demokratija se popularno nazivala sranjekratijom. Jeljcin je, koristeći se podrškom oligarha i MMF-a, nekako uspeo da izvojuje pobedu nad svojim komunističkim takmacem ali je nastavio mnogo da pije, uprkos istorijatu srčanih udara i u svojim poslednjim godinama na vlasti često je bio tužan, pijani spektakl.

Na novogodišnje veče 1999. godine, Jeljcin se pojavio na državnoj televiziji sedeći ispred Božićne jelke. Izgledajući pomućeno i kao da je na samrti rekao je da podnosi ostavku. „Žao mi je što se mnogi od naših snova nisu ostvarili,“ rekao je. „Žao mi je što nisam ispunio nade ljudi koji su verovali da možemo sa jednokratnim naporom, samo jednim snažnim odskokom, iskočiti iz sive, oronule toltalitarne prošlosti u svetlu, bogatu i civilizovanu budućnost. I sam sam nekada verovao u to.

Čovek koji se odupro vojnom udaru pre osam godina više nije imao snage da obavlja javnu funkciju, ni političke mašte da ostvari svoje ciljeve. „Učinio sam sve što sam mogao,“ rekao je. „Dolazi nova generacija.“ Rekavši to, imenovao je kao svog naslednika Vladimira Putina, relativno opskurnog obaveštajca koji je ubrzano napredovao u hijerarhiji jer se pokazao kao disciplinovan, lukav i, iznad svega, lojalan svojim šefovima.

Jedna od prvih Putinovih odluka bila je da zaštiti Jeljcina od budućeg gonjenja. Onda je počeo da stabilizuje zemlju i da je stavlja  na kurs tradicionalne ruske autokratije. “Kako je Jeljcin počeo da se povlači stari sistem se rekonsolidovao a Putin je kompletirao njegovu regresiju,“ rekao je Andrej Kozirev, ministar spoljnih poslova od 1990. do 1996. godine. „Osnovni problem je ležao u nemogućnosti završavanja ekonomskih i političkih reformi i tako smo ponovo skliznuli u konfrontaciju sa Zapadom i NATO-om.

Putin je praktično odmah izrazio svoje nepoverenje prema otvorenom sistemu. Video je državu koja je jedva funkcionisala i počeo je da obnavlja njen autoritet na jedini način na koji je umeo: ručno i od vrha na dole. Zamenio je lesefer anarhiju Jeljcinove vladavine sa nečim sistematizovanijim, odbacujući ili kooptirajući oligarhe devedesetih i uzdizanjem kaste korumpiranih satrapa koji su mu odani – aranžmanom koji je postao poznat kao Preduzeće Kremlj. Svi aspekti političkog života u zemlji, uključujući i medije, podvedeni su pod „vertikalu moći“ koju je on konstruisao. Dok je Jeljcin bio predsednik, privatne televizijske stanice, poput NTV-a, izveštavale su o užasnom ratu u Čečeniji i čak su izvodile satire na račun Jeljcina i drugih vođa iz Kremlja u lutkarskoj predstavi zvanoj „Kukli“.  Delovalo je da  je NTV, čiji je vlasnik bio oligarh po imenu Vladimir Gusinski,  prvobitno stavljao Putina na iskušenje, emitujući diskusije o korupciji i kršenju ljudskih prava; „Kukli“ je dodao lutku koja je ličila na novog Predsednika. Putinu to nije bilo zabavno. Pet meseci nakon što je došao na vlast poslao je naoružane policijske snage izvrše raciju štaba Gusinskog; 2001. Gusinski je bio primoran da ustupi NTV poslušnijim vlasnicima nakon čega je pobegao iz zemlje. Od tada je televizija pod strogom državnom kontrolom.

Putin je, tokom nekoliko svojih prvih godina na vlasti, relativno težio Zapadu. Bio je prvi strani šef države koji je pozvao Georgea W. Busha nakon razaranja kuli bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Kada je kasnije tog meseca govorio u Bundestagu obraćao se njegovim članovima na nemačkom, jezikom koji je govorio kao KGB-ov agent u Drezdenu. Čak je razmatrao mogućnost priključivanja Rusije NATO-u.

Američka invazija na Irak, kojoj se Putin protivio, označila je početak promene u njegovom razmišljanju. Bush je ostvario izvestan napredak sa njim na planu bilateralnih sporova poput sprečavanja širenja nuklearnog naoružanja, ali je 2007. Putin postao duboko razočaran i počeo da oseća kako se Zapad prema Rusiji odnosi kao prema „vazalu.“ Robert Gates se priseća bezbednosne konferencije u Minhenu, 2007. godine na kojoj je Putin besno optužio SAD da su „prekoračili svoje međunarodne granice u svim oblastima“ i da je širenje NATO-a usmereno protiv ruskih interesa. „Ljudi su bili skloni da otpišu taj događaj kao jednokratnu epizodu,“ rekao je Gates. „To je, međutim, bio nagoveštaj.“

Za Putina je to bila priča o pogrešnim nadanjima i odbacivanju: postao je ubeđen da su, bez obizira na to koliko predusretljiv bude pokušavao da bude, Zapadne sile – SAD pre svih –inherentno nevoljne da tretiraju Rusiju kao ravnopravnog partnera i poštovanog člana međunarodnog poretka. Na domaćem terenu Putina je sve više privlačila autoritarna, nacionalistička koncepcija ruske države. Znao je da su pad komunizma i sovjetske moći ostavili iza sebe vakum – odsustvo „nacionalne ideje“ koja bi nadomestila Marksizam-Lenjinizam. Kada je Putin osvojio treći predsednički mandat 2012. osećao je potrebu da razvije svoju, rusku ideologiju i za to je prizvao potisnute struje u ruskoj političkoj kulturi: nacionalizam, ksenofobiju i društveni konzervativizam. Kada je, pre četiri godine, Putin podržao anti-gay zakone, podilazio je čvrsto usađenim konzervativnim predsrasudama koje su starije i od sovjetskog komunizma – možda ne kod ka Zapadu orijentisanih intelektualaca i urbane srednje klase - ali svakako kod mnogih miliona drugih.

Putin teško da je bio iznenađen iritacijom liberala, čiji je glas bila Obamina administracija kao i druge Zapadne vlade. Ta konfrontacija je bila poenta, sredstvo za cementiranje vlastitog autoriteta kod kuće i izgrađivanje predstave o opkoljenoj i večito ugroženoj zemlji Rusiji. Iako je Putin odrastao pod sovjetskim ateizmom ipak je osuđivao sekularne Amerikance i Evropljane zbog njihovog „odbacivanja vlastitih korena, uključujući tu i hrišćanske vrednosti koje čine osnovu Zapadne civilizacije.“ Njegov konzervativizam, insistira on, „sprečava kretanja unazad i nizbrdo, u haotični mrak i vraćanje u prvobitno stanje.

Uznemirila ga je podrška Obamine administracije pobunama u Tunisu i Egiptu, a razbesneo ga napad na režim Muammar-a Qaddafi-a (Muamera Gadafija) koji su predvodile SAD. Početkom 2011. godine, kada su Libijci izazivali Qaddafi-a, Putin je bio primetno odsutan sa scene, dok je obavljao funkciju Premijera; Predsednik je bio njegov štićenik Medvedev, koji je doneo krucijalnu odluku da ne uloži veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN u korist vojne intervencije u Libiji koju su podupirale SAD. U ovom retkom momentu razilaženja, Putin je osudio tu odluku, upoređujući rezoluciju sa „srednjevekovnim zovom u krstaške ratove.“ Oktobra 2011. godine, grupa Libijaca je pronašla Qaddafi-a koji se skrivao u odvodnom kanalu sa pozlaćenim 9 milimetarskim pištoljem, izvukli su ga odatle i ubili – grozan događaj koji se prenosio širom sveta. Iz Putinove tačke gledišta  ovo je bila pokazna studija zapadnog intervencionizma: podstakni proteste, pruži im verbalnu podršku i diplomatski zaklon i, ako to ne upali, pošalji borbene avione. Epilog je došao u obliku nekontrolisanog nasilja i neslavnog kraja vođe te zemlje. Prema Mihajlu Zigaru, bivšem glavnom i odgovornom uredniku nezavisne TV stanice „TV Kiša“ i autoru knjige „Svi ljudi Kremlja,“ Putin je upio Qaddafi-evu smrt kao pouku: slabost i kompromis nisu opcija. „Kada je bio parija niko ga nije dirao,“ pisao je Zigar. „Ali čim se otvorio bio je ne samo svrgnut već i ubijen na ulici kao šugavo matoro pseto.“

Putin je takođe doživljavao demonstracije protiv Kremlja u Moskvi, koje su počele 2011. godine, kao probu za pobunu koja se mora osujetiti. Zajedno sa previranjima u inostranstvu one su dodatno osnažile njegove prigovore protiv Zapada. Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost u to vreme, Tom Donilon, primećuje da je Putinova pažnja usmerena na domaću političku nestabilnost i percipirane strane pretnje po nju. Bio je ubeđen da „su u toku napori da se podrije njegov režim,“ rekao je Donilon. „Od početka njegovog drugog predsedničkog mandata, po meni, Rusija je zauzimala aktivno neprijateljstvo prema SAD i prema Zapadu.“ Septembra 2013, nakon što je Putin odbio da izruči Edward-a Snowden-a (Edvarda Snoudena), Obama je otkazao planirani samit u Moskvi. „Komunikacije su nakon toga stvarno krahirale,“ rekao je Donilon. Video je kako Putin polako ali sigurno sklanja ne-obaveštajno osoblje iz svoje orbite. „U oštrom kontrastu sa situacijom u Kini, ne postoji ruski nacionalno-bezbednosni ’sistem’,“ rekao je. „On sarađuje sa malom grupom pojedinaca, uglavnom bivših KGB-ovaca i FSB-ovaca.“ 

Disonantni tonovi su sada već efikasno marginalizovani. Kandidatima opozicije se često onemogućava da se kandiduju zbog zakonskih tehnikalija, a kada eventualno uspeju da se kandiduju uskraćuje im se medijski prostor, da se ne govori o „administrativnim resursima“ kojima imaju pristup pro-Kremlj političari. U poslednjih 15 godina u Rusiji je ubijeno tridesetak novinara; grupe za praćenje stanja ljudskih prava koje primaju sredstva za rad iz inostranstva u Moskvi se registruju kao „strani agenti.“ Današnja ruska televizija ne samo da je poslušna već i podilazi. „Zamislite da imate dvadesetak TV stanica i da su sve kao Fox News,“ rekao je Vladimir Milov, bivši ministar energetike pod Putinom koji je sada u opoziciji.

Ipak ti TVkanali malo liče na sumorne sovjetske izveštaje i njihov pompezan jezik sa groznom produkcijom. Kao što Putin više ne natrpava zatvoreničke logore sa bezbrojnim „neprijateljima naroda,“ kao što je radio Staljin, već narpotiv, pravi preneražavajuće demonstracije na nekolicini čuvenih biznismena poput Mahaila Hodrokovskog i grupe „Pussy Riot,“  njegovi propagandisti su preuzeli obrasce stranih formi: magazin emisije, festivali dreke, kvizovi i rijaliti programi. Postoje mnoge ličnosti iz javnog života kojima nije dozvoljeno da se pojave u emisijama ili na vestima. Rusi i dalje mogu da dođu do nezavisnih informacija na Facebook-u i raznim internet sajtovima; kritičke knjige i časopisi su dostupni u radnjama i on-line; Eho Moskve, liberalna radio stanica, i dalje opstaje. Ali čak i u internet eri više od osamdeset posto Rusa informiše se preko televizije. Manipulacija TV prenosima predstavlja krucijalni faktor Putinovih izuzetnih rejtinga popularnosti, koji su obično veći od osamdeset posto – rejtinzi kojima se Donald Trump divi i na kojima mu zavidi.

U Oktobru 2012. godine, na Putinov šezdeseti rođendan, Dimitrij Kiseljov, voditelj „Nedeljnih vesti,“ omiljene Putinove TV emisije, emitovao je dugačke hvalospeve Predsedniku: „U pogledu razmera njegovih aktivnosti, Putin se može porediti sa samo jednim od svojih prethodnika u dvadesetom veku – Staljinom.“ NTV je emitovao dokumentarac „U poseti Putinu,“ u kojem je jedan novinar poslat u njegovu kancelariju i kuću na obodima Moskve. Iako dobro obavešteni kritičari tvrde da Putin vredi više desetina milijardi dolara i da ima dvadeset rezidencija koje mu stoje na raspolaganju, program ga je prikazao praktično kao asketu, koji se budi u pola devet, diže tegove, pliva duge staze, jede skroman doručak (sok od cvekle, kašu i sirova prepeličja jaja) i radi do duboko u noć.

 „Svi ti TV žanrovi naglašavaju Putinov ugled, kao nekoga ko je iznad sviju i iznad svega – ne samo ultimativni šef već i otelovljenje ruske državnosti,“ kaže Maša Lipmana, urednik žurnala „Counterpoint“. Najvažniji politički prostor nije zemljište na kojem se nalazi Kremlj već prostor u predsednikovoj lobanji.

 Jedna poznata osoba je svojevremeno rekla da, ’možete mnogo dalje dogurati sa lepom reči i sa Smith&Wesson-om nego samo samo sa lepom reči“, kaže Putin u „Predsedniku,“ dugačkom dokumentarcu koji je bio emitovan 2015. godine. „Nažalost bio je u pravu.“ Kasnije u dokumentarcu voditelj pita Putina da li on misli da se Zapad plaši Rusije zato što je jedna „nekada neuspešna država“ naglo postala moćan politički igrač. Oslovljava Putina kao „vođu, ako se usuđujem da to kažem, konzervativnih delova kako evropskog tako i američkog društva.“

Putin prihvata obe premise. „Takozvani establišment, političke i ekonomske elite tih zemalja, nas vole samo kada smo siromašni i kada stojimo pred njima sa prosjačkim tanjirom,“ kaže on. „Čim počnemo da pričamo o vlastitim interesima oni počnu da osećaju neke elemente geopolitičke konkurencije, pa im se to ne sviđa.“

Februara 2014. godine, par sati nakon što je Viktor Janukovič iz Ukrajine, oslabljen mesecima uličnih protesta, pobegao iz Kijeva, Putin je doneo odluku da izvrši invaziju na Krim. Strahovao je da će Ukrajina okrenuti leđa Rusiji i gravitirati ka Evropi. To je bio način za Putina da, glasno i grubo, pošalje signal da prekida saradnju poretkom predvođenim od strane Zapada. Bilo je takođe i lično. Michael Morell (Mihail Morel), bivši zamenik direktora CIA-e, rekao je da je pad Janukoviča izazvao Putinovu zabrinutost za vlastitu moć i dobrobit. „To se odigralo u srcu slovenskog sveta i on nije mogao da dozvoli da to postane presedan za sličan pokret u Rusiji usmeren protiv njega,“ rekao je Moreli. „Morao je da ga zdrobi.“

Putin i članovi njegovog unutrašnjeg kruga su takođe videli građanski rat u Siriji kao priliku da zaustave trend koji je počeo sa invazijom Iraka i koji se nastavio svrgavanjem diktatora u Egiptu i Libiji. Bivši visoki zvaničnik SAD koji je komunicirao sa Rusima rekao je „da je postojao period u kojem su SAD, iz Putinove perspektive, mogle da koriste međunarodne institucije da se sukobe sa režimima koje su smatrali nepodobnim, sve do Libije, i da je Putin odlučan da povuče liniju u pesku u Siriji, da Rusija bude za pregovaračkim stolom i bude sposobna da se odupre naporima međunarodne zajednice da nastave sa ovakvim obrascem ponašanja.“ Kako je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu primetio prošlog meseca, ruska intervencija u Siriji „pomogla je u rešavanju geopolitičkog zadatka prekidanja lanca ’obojenih revolucija’.“ Ruska televizija je, naravno, pratila opsadu Alepa kao prosvećeni čin oslobođenja, lišen svake brutalnosti i zloupotreba.

U Sjedinjenim američkim državama dilema šta uraditi po pitanju Rusije je postajala sve veća tačka razilaženja između Pentagona i Bele Kuće. Ukrajinska vlada je tražila napredno naoružanje koje bi joj pomoglo u borbi protiv pobunjenika koje podupire Rusija. Evelyn Farkas (Evelin Farkaš), najviše rangirani oficir u Pentagonu zadužena za Rusiju, zdušno je podržavala taj zahtev; Obama i ostali članovi njegovog tima za nacionalnu bezbednost su taj zahtev odbili. Umesto toga SAD je pružala „neubojitu“ pomoć, uključujući tu vozila, radare i oklope. U svedočenju pred Odborom za spoljnu politiku američkog Senata 2014. godine, Farkas se zalagala za veću američku silu, tvrdeći da akcije Rusije predstavljaju „uvredu za međunarodni poredak koji smo mi i sa našim saveznicima napravili nakon okončanja Hladnog rata.“

Administracija je verovala, sa punim opravdanjem, da bi eskalacija sukoba izazvala reakciju Rusije, saterala bi Putina u ćošak i – budući da Putin nikada ne bi dozvolio da pobunjenici pretrpe poraz – to bi bilo pogubno po Ukrajinu. Ali Frakaš se nije slagala sa tom ocenom: „Ignorišemo sve što Rusi rade u Ukrajini kao zbog toga što je, eto, u pitanju je Ukrajina i što su ruski interesi tamo veliki. Oni ne bi tako nešto reskirali u slučaju SAD.“ Na kraju je odustala od toga da ubedi Obamu. „Bilo mi je na vrh glave,“ rekla je. „Umorna sam bila od svađe.“ Podnela je ostavku u oktobru 2015. godine i postala neformalna savetnica Hillary Clinton za spoljnu politiku, koja je se povremeno zalagala za korišćenje vojne sile onda kada je Obama bio protiv toga. „Najluđa stvar je što sam, kada sam se pridružila kampanji Clintonove, bila u fazonu ’Super, neću morati da se svađam pošto ona razume koji je problem sa Rusijom,’ rekla je Farkas. „A onda je sve postalo još gore.“

4. Hibridni rat 

Putin retko koristi kompjuter ali je zato uveo svoju zemlju u digitalno doba. Rusija je nekada bila tehnološki troma: Sovjeti se nisu povezali na globalnu mrežu sve do 1990. godine i državne bezbednosne službe toliko su bile zbunjene tehnologijom da su, prema „Crvenoj mreži“ pisaca Andreja Soldatova i Irine Borogan, agenti zahtevali da Relcom, prvi ruski komercijalni internet provajder, odštampa svaku komunikaciju koja prođe kroz njihovu mrežu. (inžinjeri su se pobunili i od te naredbe se ubrzo odustalo). Već 1996, međutim, nova generacija hakera u Rusiji ostvarila je prvu penetraciju američke obaveštajne mreže sponzorisana od strane države, ukravši na desetine hijljada fajlova, uključujući tu i dizajn planove za vojnu opremu, mape vojnih instalacija i konfiguraciju vojnih jedinica. U 2008. prema „Mračnoj teritoriji“, istoriji sajber rata koju je napisao Fred Keplan, ruskim hakerima je pošlo za rukom nešto što su zvaničnici iz Pentagona smatrali nemogućim: prodrli su u strogo poverljivu mrežu koja čak nije bila ni povezana sa javnim internetom. Izgleda da su ruski špijuni, snabdeli kioske blizu NATO štaba u Kabulu sa jeftinim USB-ovima nakrcanim virusima smatrajući, sasvim ispravno, da će pripadnici oružanih snaga SAD kupiti bar jedan i ubaciti ga u obezbeđen kompjuter. U prošloj deceniji sajber napadi su postali suštinska komponenta ruskih napora da utiču na svoje susede.

Jedne kasne večeri s proleća 2007. Predsednik Estonije Toomas Hendrik Ilves bio je kući na svom laptopu. Imao je problema sa povezivanjem na internet. Nijedan medijski sajt nije radio. Banke takođe nisu radile. Državni sajtovi takođe nisu radili. Predsednik je pretpostavio te je u pitanju neka tehnička smetnja. „Moja prva pomisao nije bila ’Napadnuti smo’,“ rekao je nedavno. Međutim, nakon nekoliko poziva, shvatio je da neko napada jedan od osnovnih potencijala Estonije. 

Kao mesto rođenja Skype-a i sedište mnogih tehnoloških firmi, Estonija je nadaleko poznata u tehnološkim krugovima kao „eStonia“; to je jedna od najpovezanijih zemalja na svetu. Ali Estonija se sukobila sa Rusijom oko planova za pomeranje jednog spomenika Sovjetskom vojniku iz perioda Drugog svetskog rata iz centra prestonice Talina. Estonci smatraju tu skulpturu simbolom okupacije. Ruska vlada je izdala javno upozorenje da će premeštanje tog spomenika biti velika uvreda istoriji i da će biti „katastrofalno po Estoniju.“

Dvadeset sedmog aprila spomenik je bio premešten. Skoro odmah nakon toga komentatori na ruskim chat room-ovima ostavili su upustva kako da postanete „script kiddie“, haker amater. Napadači nisu morali da „hakuju“ estonske sajtove, ne baš; prosto su ih pretrpali sa „Distribuiranim uskraćivanjem usluge'' – DDoS - napadom, koji je trajao dve nedelje. Istraga nikada nije otkrila izvor napada ali Ilves, koji je sa mesta Predsednika otišao u oktobru 2016, veruje da je u pitanju bio savez između članova ruske vlade i organizovanog kriminala. „Ja to zovem javno-privatno partnerstvo,“ rekao je on sarkastično. „To je bio državni akter koji je platio mafijaše.“ 

Iako je incident jedva bio registrovan na međunarodnim naslovnicama, u pitanju je bio događaj koji je predstavljao prekretnicu: sajber napad sponzorisan od strane države usmeren na ostvarivanje političkih ciljeva. „Ono što se pokazalo u Estoniji je da će Rusija reagovati na nov ali agresivan način na percipirane političke uvrede,“ rekao je Michael Sulmeyer (Mihael Salmejer), visoki zvaničnik u Pentagonu zadužen za sajber politiku u mandatu Obame. „Šta je bio čin koji ih je uvredio? Estonci su pomerili spomenik.“

Rusija je počela da stiče reputaciju, u odbrambenim krugovima, za ambiciju, tehničku osposobljenost i brzinu. Jedva godinu dana nakon napada u Estoniji, tokom konflikta sa Gruzijom oko teritorije Južne Osetije, ruski tenkovi i avioni ušli su u osporenu teritoriju dok su hakeri istovremeno upali u pedesetčetiri internet sajta koji opslužuju vladu, medije i banke. Ukrali su vojne informacije i paralisali su internet saobraćaj u zemlji. Gruzijski oficiri su sa teškoćama slali naređenja trupama a zbunjeni građani nisu imali načina da saznaju šta se događa.

Gruzijska kampanja je bila „jedan od prvih primera u kojima smo videli konvencionalne kopnene operacije uparene sa sajber aktivnostima,“ rekao je Sulmeyer. „On je pokazao ne samo da razumevanje ovih tehnologija može biti korisno u kombinovanim operacijama već je pokazalo i da su Rusi spremni da ih obavljaju. Ovi momci su to implementirali.“

Ali uprkos tome ruski vojni stratezi i zvaničnici iz Kremlja smatrali su Gruziju neuspehom na polju međunarodne propagande. Iako je Rusija vojno prevladala, njen narativ je bio zasenjen gruzijskim iz prvih par minuta kampanje. Za Rusiju je petodnevni sukob predstavljao, „totalni poraz na informacionom polju,“ rekao je Pavel Zolotarev, penzionisani generalmajor Vojske Rusije koji sada predaje na Akademiji vojnih nauka. „Naša televizija je pokazala kako je granatiranje počelo, upadanje gruzijskih snaga i tako dalje,“ rekao je Zolotarev, koji je pomagao pri sastavljanju doktrine nacionalne bezbednosti devedesetih godina. „Ove slike su na Zapadu prikazane dva dana kasnije – ali tako kao da Rusia granatira i napada Gruziju.“ Ruski generali su primili ovu lekciju k srcu. Počeli su da izučavaju kako da koriste medije i druge instrumente u vođenju „informacionog rata“ i kasnije su ono što su naučili primenili u Ukrajini,  a  potom i u Siriji.

SAD su, u međuvremenu, imale vlastite uspehe na polju sajber ratovanja. U 2008. godini, u tandemu sa izraelskim obaveštajcima, SAD su pokrenule prvi digitalni napad na ključnu infrastrukturu neke zemlje, razvijajući „crva“ (virus) poznatog kao Stuxnet, koji je bio dizajniran da izazove nekontrolisano okretanje centrifuga u Iranu i da tako odloži napredak iranskog nuklearnog programa.

Ipak diplomatski obziri sputavali su neke od aktivnih mera SAD. Obamina administracija je imala politiku „reseta“ sa Rusijom, u okviru koje su sklapani sporazumi i u okviru kojeg se sarađivalo na pojedinim temama uprkos sveukupnom rastu tenzija. „Sajber je bio nešto na čemu smo pokušavali da sarađujemo sa Rusijom,“ rekla je Evelyn Farkas, zvaničnik iz Pentagona. „U tome leži ironija. Mi smo se sastajali sa velikim špijunima pokušavajući da formulišemo neku vrstu kontrole naoružanja za sajber.“

Kada je 2011.  godine Robert Knake (Robert Knejk) došao na mesto direktora politike za sajber bezbednost u Nacionalnom savetu za bezbednost Bela kuća je imala formalnu inicijativu kako da se suprotstavi kineskom hakovanju, poznatu kao Strategija Kontra-Kina. Knake se priseća, „Pitanje je bilo: ’OK, a sada šta je Kontra-Rusija plan? A Kontra-Iran plan?“ Teškoća je ležala u tome što je, nakon raspleta Stuxnet-a, Sjedinjenim državama  bila neophodna saradnja Irana na diplomatskim prioritetima. Od 2011. do 2013. godine podržavani od strane Irana hakeri su organizovali dugotrajni DDoS napad na više desetina američkih banaka i kompanija koje pružaju finansijske usluge ali SAD nisu reagovale kontra merom delimično zbog toga što je Administracija pregovarala sa Iranom o obustavi njihovog nuklearnog programa. rekao je Knake. U drugim situacijama je Administracija odbijala da reaguje silom jer je želela da zadrži opciju da primeni slična sredstva u drugim zemljama. „Dokle god mislimo da izvlačimo veću korist od ovog seta pravila nego što od njih trpimo štetu, to će biti set pravila koji želimo da promovišemo,“ rekao je Knake.  

Nova doktrina je počela da poprima oblik, pod kojom je Rusija želela da izuči, prema njihovom shvatanju, opake instrumente Zapada, kako bi mogla da im kontrira na domaćem planu i da ih primenjuje u inostranstvu. Indikacija kako bi to moglo da izgleda dogodila se u februaru 2013. godine kada je na stranama Vojno-industrijskog kurira – žurnala sa malom ali uticajnom bazom čitalaca - objavljen članak sa umilnim naslovom „Vrednost nauke u predviđanju.“ Taj članak je identifikovao i urgirao usvajanje strategije Zapada koja je uključivala vojne, tehnološke, medijske, političke i obaveštajne taktike za destabilizovanje neprijatelja uz minimalne troškove. Ta strategija, koja će kasnije biti poznata kao „hibridni rat,“ predstavljala je amalgam koji su države već generacijama koristile, ali je tekst stekao legendarni status i sada je u međunarodnim vojnim krugovima poznat kao Gerasimova doktrina

Gerasimov ima šezdeset i jednu godinu i uvek na fotografijama nosi krutu, šumsko-zelenu vojničku uniformu i ima večito namrgođeno lice. Obučavan je za tenkovskog komandanta, nakon čega se uspinjao u vojnoj hijerarhiji; predvodio je Pedesetosmu armiju u Drugom čečenskom ratu. U članku za Vojno-industrijski kurir Gerasimov je sugerisao da će, u budućnosti, odnos nevojnih i vojnih mera u ratovima biti četiri prema jedan. Prethodne bi, pisao je tada, trebalo da obuhvataju napore da se oblikuje politički i društveni ambijent protivnika kroz subverzije, špijunažu, propagandu i sajber napade. Njegov esej, napisan u senci Arapskog proleća, navodio je anarhiju i nasilje koje je izbilo u Libiji i Siriji kao dokaz toga da, kada su suočene sa kombinacijom pritiska i intervencije, “savršeno prosperitetne države mogu da, za samo nekoliko meseci, možda čak i dana, biti transformisane u arenu oštrog oružanog sukoba, postati žrtvom strane intervencije i utonuti u mrežu haosa, humanitarne katastrofe i građanskog rata.“

Takva događanja bi „bila tipična za ratove u dvadeset i prvom veku,“ napisao je. Uloga nevojnih sredstava u ostvarivanju političkih i strateških ciljeva je porasla i, u mnogim slučajevima, ona su prevazišla moć sile oruža i njegovu efikasnost.“

Pavel Zolotarev, penzionisani ruski general, objasnio je da smo, kada je Gerasimov esej bio objavljen, „došli do zaključka, nakon što smo analizirali postupke zapadnih zemalja u post-Sovjetskom prostoru – pre svega SAD – da je manipulacija u informacionoj sferi veoma efikasan instrument.“ Pre toga su se morale koristiti „prastare metode: bacanje pamfleta, rasturanje štampanog materijala i manipulisanje putem radija i televizije,“ rekao je Zolotarev. „Ali sada su se odjednom ukazale sasvim nove mogućnosti.“

Gerasimova pisanija su počela da izgledaju kao proročanstvo kada je godinu dana kasnije Rusija anektirala Krim u munjevitoj operaciji koja je iznenadila američke zvaničnike i koja je bila protivna međunarodnom pravu. Ruska propaganda je uzburkala pro-Moskovski sentiment kod populacije koja već bila umorna od ukrajinskih lidera iz Kijeva i koja je imala duboke istorijske veze sa Rusijom. Neidentifikovani vojnici (takozvani „mali zeleni ljudi“) opkolili su ukrajinske baze na Krimu i za nekoliko dana Rusija je sprovela užurbano organizovani dirigovani referendum.

Čak i sa pojavom novih tehnologija, istina koja je u osnovi takvih operacija ostala je nepromenjena. One nisu toliko način da napravite nešto od ničega koilko da zamutite kazan koji već ključa. U SAD je strategija poput hakovanja demokrata tek potez usmeren na produbljivanje postojećeg stanja konfuzije i nepoverenja. „Da bi se nešto dogodilo mnogi se faktori moraju istovrmeno poklopiti,“ rekao je Aleksandar Sahavarin, šef vojno istraživačkog instituta i član Akademije vojnih nauka u Moskvi, na kojoj je Gerasimov čest panelista. „Ako odete u Veliku Britaniju, na primer, i kažete im da je Kraljica zla ništa se neće dogoditi, neće biti revolucije jer nisu prisutni potrebni preduslovi – ne postoji pozadina za takvu operaciju.“ Međutim, kaže Sahavarin, „u Americi su ti preduslovi postojali.“

Kako su se tenzije sa Rusijom povećavale usled konflikata u Ukrajini i Siriji, s poečtka 2014. godine SAD su bile na meti uobičajene taktike u moskovskoj politici: strateško curenje informacija. Kada su se SAD i EU dogovarale o mogućoj tranzicionoj vladi u Ukrajini, pomoćnik zamenika ruskog Premijera tvitovao je link ka delu prisluškivanog razgovora između Viktorije Nuland, pomoćnice Državnog sekretara SAD i njenog kolege Džofrija Pajata, ambasadora SAD u Ukrajini, koji je nakon toga okačen na Youtube. U snimku se čuje kako Nuland kaže „Jebeš EU“ – citat za koji su Rusi znali da će izazvati teškoće između Amerikanaca i njihovih partnera iz EU. Stejt department je okarakterisao ovo curenje kao „novo dno u ruskom arsenalu.“ Kada je upitan kakve je posledice zbog toga snosila Rusija, Michael McFaul, amabasador u Moskvi u Obaminoj administraciji, rekao je „nikakve, koliko je meni poznato. Mislim da je to bila greška.“ 

Obamin savetnik Benjamin Rhodes ( Bedžamin Roudz ) kaže da se ruska agresivnost ubrzala nakon prvih demonstracija na trgu Majdan u Kijevu. „Kada budu bili sastavljani  udžbenici istorije u njima će pisati da je nekoliko nedelja Majdana mesto na kome je ovo iz hladnoratovskog nadmetanja preraslo u mnogo krupniju igru,“ rekao je on. „Putinova nevoljnost da poštuje bilo kakve norme počela je od ove tačke. Ta nevoljnost, isprva provokativna, prestala je da uvažava bilo kakve međunarodne konvencije.“

U jesen 2014. godine hakerska grupa poznata kao „Vojvode“ ušla je u otvoren kompjuterski sistem u američkom Stejt departmentu i preuzela kontrolu nad sistemom koji su na kraju, kako je jedan zvaničnik rekao, „ i posedovali“. U obaveštajnim krugovima veruje se da su Vojvode – takođe poznate kao Prijatne mece – direktno kontrolisane od strane ruske vlade. Veoma malo toga se zna o veličini i sastavu ruskog tima državnih sajber-ratnika. U 2013. rusko Ministarstvo odbrane najavilo je formiranje „naučnih“ i „informatičkih“ bataljona. Službeno saopštenje ministarstva opisalo je njihovu ulogu kao „ometanje informacionih mreža potencijalnih neprijatelja.“ Oleg Demidov, stručnjak na polju informacione bezbednosti i sajber kriminala, konsultant  PIR-Centra, istraživačkog instituta iz Moskve, rekao je „da je u to vreme ideja dočekana sa podsmehom. Međutim, u pitanju je bilo nešto stvarno i te jedinice su ipak formirane i popunjene sa diplomcima sa vodećih državnih tehnoloških univerziteta.“ Sledeće godine je Vojska Rusije proširila svoj javni regrutni program za programere; oglasi na društvenim mrežama za „Istraživački odred ruske federacije“ prikazuju ratnika koji ostavlja pušku i pretvara je u tastaturu uz propratnu heavy-metal muzičku numeru.   

Penzionisani pukovnik KGB-a nedavno je rekao za magazin „Ogonyok“ da Rusija ima oko hiljadu ljudi koji rade na online vojnim i bezbednosnim operacijama. Prema detaljnom izveštaju koji se pojavio prošlog novembra u uvažavanoj online publikaciji „Meduza“ nekoliko stotina tehničkih specijalista su napustili komercijalne firme da bi prešli da rade za državne sajber timove . Portparol Ministarstva odbrane odbio je da potvrdi bilo koje detalje i rekao dopisniku „Meduze“ da je ta tema strogo poverljiva, „da ne bi niko mogao da sazna kako bismo mogli da primenimo te metode,“ i opomenuo ga da obustavi dalju istragu: „Nemoj da se izlažeš riziku istražujući dublje – nemoj da uletiš među nišane.“

Nakon infiltracije u Stejt department, Vojvode su prešle na neobezbeđenu kompjutersku mrežu koju koristi Predsednikov izvršni kabinet. (U toj mreži se nalaze, primera radi, detalji o njegovom kretanju). U februaru 2015. sve veća učestalost ruskih upada u osetljive političke mete izazvala je uzbunu u Vašingtonu i direktor NSA Clapper, rekao je na saslušanju u Senatu da je „ruska sajber pretnja mnogo veća nego što smo prvobitno procenili.“

Evropski zvaničnici su pokazali sličnu zabrinutost. Generalni direktorat za spoljašnju bezbedost francuske obaveštajne agencije, se navodno brine da ruski špijuni, hakeri i druga lica ne pokušavaju da pomognu Marine-i Le Pen, predsedničkom kandidatu ekstremno desne stranke Nacionalni front. Ruski državni mediji sugerišu da je jedan od njenih protivnika, Emmanuel Marcon, alatka u rukama američkih banaka i da ima tajnog gej ljubavnika. Le Pen, čija stranka je već uzimala zajmove od ruske banke, po pitanju Krima sledi liniju Kremlja  tvrdeći da je ta teritorija oduvek bila deo Rusije.

Bruno Kahl (Bruno Kal), šef nemačke spoljne obaveštajne agencije, je izrazio zabrinutost da ruski hakeri takođe pokušavaju da seju pometnju po nemačkoj političkoj sceni, gde kancelarka Angela Merkel ide na reizbor kao istrajan zagovornik NATO-a i EU. Pozivajući se na rusko mešanje u američke izbore, Kahl je za novine Süddeutsche Zeitung rekao da su „počinioci zainteresovani za delegitimizaciju demokratskog procesa kao takvog, bez obzira na to kome će to na kraju pomoći.“ Direktor nemačke unutrašnje obaveštajne agencije je tad upozorio na „sve brojnije dokaze pokušaja uplitanja u savezne izbore.“ Rekao je za The Times da je već došlo do porasta „agresivne sajber-špijunaže“ usmerene na nemačke političare.

Kada su se Vojvode 2015. godine ustremile na DNC, Demokratski nacionalni komitet, to je za cilj imalo eksploataciju podela među članovima stranke. U septembru je agent FBI-a pozvao DNC i rekao im da je njihov kompjuter izgleda hakovan. Agentov poziv je preusmeren na tehničku podršku koja je zabeležila informacije, pretražila Google za informacije o Vojvodama i sprovela osnovne provere u potrazi za dokazima o hakovanju. FBI agent je ostavio nekoliko naknadnih poruka u oktobru ali nikada nije ponovo navraćao u kancelariju a vođstvo DNC-a nije pokrenulo mehanizme da se u potpunosti zaštiti. 

U martu 2016. godine pretnja je postala očigledna. Stručnjaci za sajber bezbednost detektovali su drugu grupu ruskih hakera, poznatih kao Fensi Mece, koji su koristili virus-poruke da provale u naloge koji pripadaju John-u Podesta-i (Džon Podesta) i drugim zvaničnicima stranke. Kao i Prijatne Mece, Fensi Mece su ostavile tragove širom planete, njihov tehnički potpis vidljiv je u  sajber napadima na nemački Parlament, ukrajinske artiljerijske sisteme, i Svetsku anti-doping agenciju. „Nikada nisam video grupu koja ne menja svoj metod rada nakon što je razotkrivena,“ rekao je Ilija Sačkov, koji upravlja vodećom firmom u oblasti sajber-bezbednosti u Moskvi. „Kakava ih je logika navela na to da ne menjaju svoje metode?“ Charles Carmakal (Čarls Karmakl), stručnjak pri Vatrenom oku, organizaciji za sajber bezbednost koja je nedavno izučavala hakerske grupe umešane u operaciju uplitanja u izbore, rekao je da sofisticirani hakeri često ostavljaju forenzičke tragove. “Čak i nabolji timovi prave greške i, mnogo često, momci koji su odlični hakeri nisu forenzičari koji takođe znaju kako da istraže i shvate sve tragove koje oni ostavljaju na mašini.“ 

Ultimativno za napad nije bila neophodna neviđena količina ekspertize. Dobiti pristup e-mail nalogu kroz virus-pecanje je više nalik obijanju kola sa vešalicom nego izgradnji kompleksnog sajber oružja poput Stuxnet-a. Oleg Demidov, stručnjak za bezbednost informacija, rekao je da su, iz čisto tehničkog ugla, napadi bili „osrednji – tipični, potpuno standardni, ništa izuzetno.“ Poduhvat, iz Demidove perspektive, predstavlja „znanje šta učiniti sa informacijama nakon što su one pribavljene.“

Dvadeset drugog jula, tri dana pre Demokratske nacionalne konvencije, WikiLeaks je objavio skoro dvadeset hiljada e-mailova, od kojih su najštetniji sugerisali da DNC, iako nominalno nepristrasan, pokušava da podrije kampanju Bernie Sandersa. U jednom od mejlova predsedavajuća DNC-a, Debbie Wasserman Schultz, rekla je Sandersu da „on neće biti Predsednik.“ Njena ostavka nije mnogo doprinela smirivanju besa javnosti koji su podgrevale teme tajnovitosti, populizma i privilegija – koje su već bile deo Trump-ovog arsenala protiv Clintonove. Mesecima kasnije, Wasserman Schultz kritikovala je FBI zato što nije agresivnije reagovao na hakovanje. „Kako je moguće da su mesece proveli komunicirajući isključivo preko telefona sa IT operaterom?“ rekla je ona u intervjuu. “Kako je to bio njihov protokol? Nešto mora da se menja jer ovo neće biti poslednji put da susretnemo sa tako nečim.“

V.D. presedavajućeg DNC-a, Donna Brazile, radila je na nekoliko predsedničkih kampanja, ali nije bila pripremljena za ovaj nivo besa, uključujući tu i pretnje smrću, usmerene protiv DNC osoblja i donatora. “Sa juga sam i prošla sam kroz uobičajene vrste kampanje u kojima su te svi oslovljavali sa rečima koje počinju sa slovima C,K ili P,“ rekla je ona. “Ali ovo nije bila uobičajena vrsta antipatije na koju nailazite u američkoj politici. U pitanju je nešto sasvim drugačije.“ Neko je u njeno ime napravio lažni e-mail nalog i poslao je poruke reporteru iz Timesa. “To je bio psihološki rat u svom najboljem izdanju,“ rekla je ona. (CNN je, na kojem je Brazile bila komentator, prekinuo sa njom sve veze kada su hakovani e-mailovi otkrili da je, nakon strateških sastanaka unutar mreže, odavala potencijalna pitanja u predizbornoj debati kampanji Clintonove.)

Kada su se zvaničnici Obamine administracije dvoumili kako da reaguju na sajber napade, postajalo im je jasno da je bujica „lažnih vesti“ o Hillary Clinton bila generisana u Rusiji i putem društvenih mreža – što je bio fenomen koji je potencijalno daleko opasniji.“ Rusi su postali mnogo pametniji u odnosu na dane iznajmljenih gomila i lažnih pamfleta,“ rekao je jedan zvaničnik iz Obamine administracije. “Tokom leta, kada je to bilo najbitnije, kada se događala ruska strategija na društvenim mrežama nismo imali punu predstavu o tome. U oktobru, kada smo je stekli, bilo je prekasno.“

U nedeljama nakon što je WikiLeaks objavio D,N.C.ove e-mailove, John Mattes (Džon Mates), organizator Berni Sandersa koji je vodio Facebook stranicu simpatizera iz San Dijega primetio je veliki priliv novih pratilaca sa lažnim profilima. Jedan „Oliver Mitov“ skoro da nije imao nijednog prijatelja niti ijednu okačenu fotografiju ali je bio član šesnaest pro-Sanders grupa. Dvadesetpetog septembra, Mitov je okačio na nekoliko pro-Sanders stranica: “Nova dojava: Evo ko je naredio Hillary Clinton da ostavi 4 čoveka u Bengaziju –  SAD Politika sada.“ U pitanju je bila potpuno neosnovana priča u kojoj se tvrdilo da je Klintonova primila milione dolara od saudijske kraljevske porodice. Mates je rekao „da su lažne vesti deprimirale i obeshrabrile određen procenat Bernijevih glasača. Kada sam to shvatio, rekao sam ’Nasamaruju nas.’

Studija dvojice ekonomista sprovedena nakon izbora, Matthew-a Gentzkow-a sa Stanforda i Hunt-a Allcott-a sa Univerziteta u Njujroku, otkrila je da su u poslednja tri meseca kampanje, fabrikovane pro-Trump priče šerovane četiri puta češće od fabrikovanih pro-Clinton priča. Istraživači su takođe otkrili da je skoro polovina čitalaca verovala lažnim vestima. Studija koju je predvodio Philip N. Howard, specijalista Internet studija sa Univerziteta u Oksfordu, otkriva da su, tokom druge predsedničke debate, autmatizovani twitter nalozi, poznati kao „botovi,“ generisali četiri tweeta u korist Trump-a na jedan u korist Clintonove, gurajući tako Trump-ove poruke na vrh aktuelnih tema koje predstavljaju prioritete za medije. Internet istraživači i politički operativci veruju da je značajan broj tih botova povezan sa pojedincima i organizacijama podržavanim, a u nekim slučajevima i finansiranim, od strane Kremlja.

Sedmog oktobra WikiLeaks je objavio prvi deo od ukupno pedeset hiljada e-mailova sa Podestinog naloga. U godinama nakon što je WikiLeaks postao poznat 2010. godine kada je objavio tajna dokumenta SAD njegov osnivač, Julian Assange (Džulijan Asanž), je našao utočište u zgradi ambasade Ekvadora u Londonu kako bi izbegao švedsku istragu silovanju za koju smatra da je predigra za njegovo izručivanje SAD. Ostao je politički aktivan, jedno vreme je vodio svoju emisiju na ruskoj državnoj televiziji i kasnije je kritikovao kandidaturu Clintonove, pišući u februaru 2016. godine, da će ona „gurnuti SAD u beskrajne, glupe ratove koji šire terorizam.“

Wikileaks je objavljivao novu turu e-mailova skoro svaki dan do izbora. Novinari su istraživali sadržaj pisama, sporedne tračeve, isečke iz skupo naplaćenih govora Hillary Clinton za Wall Street, interne diskusije oko izjave Clintonove na temu Bengazija, svađe unutar Fondacije Clinton oko političkih rizika koje donose strane donacije – a  Podesta veruje da je uticaj pojedinih priča bio uveličan manipulacijama na društvenim mrežama. Kampanja Clintonove je pokušala da promeni fokus sa detalja iz e-mailova ukazujući na činjenicu da su bili hakovani. Taj argument je bio prilično izlišan. „U datom trenutku ne vidite punu razmeru tih događanja,“ rekao je.“Ali oni su korozivni i rovare ispod površine.“  

Neki savetnici Clintonove sumnaju da je Roger Stone ( Rodžer Stoun) , povremeni Trump-ov savetnik, savetovao WikiLeaks po pitanju optimalnosti tajminga u otkrivanju podataka. Šest dana pre nego što je curenje informacija počelo, Stoun je tvitovao @HilariKlinton je gotova. #Wikileaks.“ Stoun je rekao da je „polaskan“ ali je demantovao da je pružao bilo kakve savete. Rekao je da je mu je „zajednički prijatelj“ njegov i Assange-ov skrenuo pažnju na procurele podatke: “I rečeno mi je da se među njima nalaze i informacije koje će biti izuzetno loše po Hillary. Nije mi rečeno o kakvim je informacijama reč’’. Stoun se nalazio među licima koja se u novinskim izveštajima navode kao lica Trumpovi saradnici koji su imali kontakte sa zvaničnicima ruske obaveštajne službe. Stoun tvrdi da ga FBI nije kontaktirao i da su takve sumnje neosnovane.(„Ako imaju dokaze o počinjenom krivičnom delu neka optuže nekoga,“ rekao je.“Nisam bio u kontaktu ni sa kim iz Rusije. Nikada nisam bio u Rusiji. Ne poznajem nijednog Rusa.“)

Kampanja Clintonove je počinila mnoge taktičke greške, čak i bez pomoći stranaca, dok je Trump pružao ruku glasačima iz bele radničke klase daleko efektnije nego organizovani mediji. Međutim, prema Podesti, hakovani e-mailovi su naneli mnogo štete kampanji zato što su dali novi vetar u leđa ranije prisutnim slabostima, nepovezanoj priči o tome kako je Clintonova koristila privatni e-mail server. „To je oblikovalo informacije na Facebook-u,“ rekao je. “To je zadržavalo ’e-mailove’ u centru pažnje čak i u veoma tiho ključaloj vodi. Prosto je postojao mračni oblak ispod priče o ’e-mailovima.’

U petak 28. oktobra direktor FBI-a James Comey ( Džejms Koumi ) objavio je da su se pojavili novi e-mailovi Clintonove u jednom nepovezanom slučaju. Podesta je rekao, „Tek tog petka, jedanaest dana pred izbore, vidite veliko previranje u javnom mnjenju. Grupa koja se u biračkom telu najviše pomerala jesu žene bez visokog obrazovanja. Mislim da je naročito podupiranje lažnih vesti u poslednjih par nedelja značajno na mestima koja su bila presudna. Kada izgubite sa ukupnom razlikom od sedamdeset hiljada glasova u tri države teško je reći koja je konkretna stvar doprinela tome najviše. Sve je bitno. Mislim da je to bilo veoma značajno. Interakcija između svega toga i FBI-a stvorila je vrtlog koji je na kraju izbacio ovakav rezultat.


                         5.Teorija turbulencije

Ruska politička hijerarhija i zvanična štampa dočekala je Trumpovu inauguraciju sa neskrivenim oduševljenjem. Stari poredak se urušio i sa njim smetnje Putinovim ambicijama. “1917. naoružane Lenjinove pristalice upale su u Zimsku Palatu i uhapsile kapitalističke ministre i svrgli su postojeći politički društveni poredak,“ piše u udarnom članku dnevnih novina „Moskovski Komsomolets“. ''20. Januara  2017. niko u Vašingtonu nije planirao da upadne u zgrade Kongresa ili Bele Kuće i poveša viđenije eksponente starog režima po banderama, ali osećanje među američkom političkom elitom, naročito njenom liberalnom delu, nije mnogo drugačije od onog koje je postojalo kod ruske buržoazije pre sto godina.“ 

U „Vestima nedelje“ Dmitrij Kiseljov, voditelj emisije, odbacio je optužbe da je Trump rasista kao „ni na čemu utemeljen mit,“ i da seksističke i predatorske izjave Predsednika nisu ništa više od „minuta impuslivnosti.“ Trump je, kaže Kiseljov ’’ono što mi u ovoj zemlji zovemo mužik,“ pravi muškarac.“Prvog dana kada je postao Predsednik sklonio je sa zvaničnog sajta Bele kuće odeljak koji se bavi zaštitom prava gejeva i lezbejki. On to nikada nije podržavao. On se uvek zalagao za vrednosti tradicionalne porodice.“

Nijedan razuman analitičar ne veruje da su aktivne mere Rusije u SAD i Evropi bile dominantna sila iza Trumpovog uspona i porasta popularnosti nacionalista u Evropi. Resentiman zbog posledica globalizacije i deindustrijalizacije tome su doprineli daleko više. Ali mnogi ljudi u Zapadnoj Evropi strahuju da su Zapad i njegovi savezi i institucije formirane nakon rata ugrožene, i da se u Trumpa, koji je izrazio sumnje u vezi NATO-a i simpatije prema Brexit-u i sličnim anti-Evropskim pokretima, ne mogu uzdati. Iako su i državni sekretar Rex Tillerson i ministar odbrane James Mattis (Džejms Matis) izrazili svoju podršku tradicionalnim savezima, Trump je i dalje potpuno nekritičan kada je u pitanju Putin.“Trump menja situaciju iz perspektive NATO-a,“ kaže general Shirreff.“Najviše se strepi od slabljenja NATO-a i izlaska Amerike iz Evropske bezbednosti. Ako dođe toga to bi pružilo Putinu svakojake prilike. Ako Trump napravi korak unazad kao što je radio dok je bio kandidat Putin možda čak neće ni morati da izvrši invaziju na baltičke države. Ionako će već njima dominirati. Počinjete da gledate kolaps institucija izgrađenih da ozbezbede našu sigurnost. A ako bude došlo do toga posvedočićemo re-nacionalizaciji cele Evrope.

 „Koliko dugo će Angela Merkel izdržati protiv Donalda Trumpa“ pita se Stephen Sestanovich,(Stevan Šestanović) savetnik za Rusiju u Raeganovoj i Clintonovoj administraciji? “ Već je usamljena u Evropi. Putin će u Evropi izgledati kao dominantna sila.“ Der Spiegel je nedavno objavio uznemirujući uvodnik koji se osvrnuo na generalno zaprepašćenje u Evropi i opadanje američkog prestiža nakon Trumpovog izbora. Novi Predsednik, kaže, postaje „opasnost po svet“ kojoj se Nemačka mora usprotiviti.

Strobe Talbott, bivši savetnik Clintonovih, kaže da „postoji veoma stvarna opasnost da ne samo što ćemo izgubiti Drugi hladni rat – ili imati revanš koji ćemo izgubiti – već će taj poraz uslediti pretežno zbog perverznog ortakluka, najnezamislivijeg poštovanja koje Trump ima prema Putinu.“  Talbott veruje da Trump, pokazujući nepoštovanje prema institucijama koje je politički Zapad uspostavio u poslednjih sedamdeset godina, dovodi u opasnost čitav svet. Upitan kakve bi bile posledice „poraza“ u takvom konfliktu Talbott je rekao sledeće; “Ne toliko apokaliptičan odgovor bio bi da će nam trebati godine i godine i godine da se vratimo na pozicije na kojima su SAD – kao šampioni globlalnog svetskog poretka – bili pre samo pet godina.“ Još gori scenario bio bi, rekao je Talbott, „rasplet“ u kojem se vraćamo u svet u kom je svaki čovek čoveku vuk, sa konstantnom nestabilnošću i sukobima koji čak i ne moraju biti nuklearni. Međutim, sa širenjem nuklearnog naoružanja lako je uočiti da stvari mogu da odu i u tom pravcu.“

Andrej Kozrijev, koji je bio ministar spoljnih poslova u vladi Borisa Jeljcina, sada živi u Vašingtonu. Napustio je Rusiju kad je ona postajala sve autoritarnija; on primećuje uznemirujuće sličan obrazac i u svojoj novoj domovini. “Veoma sam zabrinut,“ rekao je.“Moj strah je da je ovo verovatno prvi put, koliko se ja sećam, da imamo istu vrstu ljudi na obe strane – u Kremlju i u Beloj kući. Iste ljude. Verovatno se zato toliko dopadaju jedni drugima. To nije pitanje politike, već njihovog osećanja da su slični. Manje mare za demokratiju i vrednosti a više za lični uspeh, ma kako ga definisali.

Iako dokazi o ruskom uplitanju deluju uverljivo, prelako je dozvoliti da to postane glavni narativ u Trumpovom usponu – način da objasnimo prisustvo čoveka koji nam je toliko tuđ i koji izaziva toliku nelagodu kod većine stanovništva da deluje kao nekakav stranac. Istine radi, on je fenomen koji je Amerika sama stvorila.

Isto tako, Trumpov stil upravljanja kao Predsednika bio je toliko haotičan, improvizovan da svakodnevne lomače ponekad prikrivaju kakvi su mehanizmi na delu.“Putin voli ljude poput Tillersona, koji se bave biznisom i ne pričaju o ljudskim pravima,“ kaže jedan bivši ruski politički savetnik. Trumpova administracija primetno nije ništa rekla kada je ruski sud – koji su uveliko pod Putinovom kontrolom – presudio da je Aleksej Navalni, organizator anti-korupcijske kampanje i jedini ozbiljni Putinov rival na predsedničkim izborima zakazanim za narednu godinu, kriv za prevaru u predmetu za koji je presuda već ranije ukidana i koja bi mogla da ga spreči da učestvuje na izborima. Rusi vide prijateljska lica u novoj administraciji. Tillerson je, kao bivši direktor Exon-a,  sklapao, kako se sam Trump izrazio, „krupne poslove u Rusiji.“ Uspostavio je izuzetno bliske odnose sa Igorom Sečinom, koji spada među Putinove najbliže savetnike i koji je zgrnuo ogromno bogatstvo kao izvršni direktor državnog naftnog konzorcijuma Rosnjeft-a. Trumpov prvi savetnik za nacionalnu bezbednost, Michael Flynn, primio je naknadu od četrdeset hiljada dolara od ruske TVstanice RT za pojavljivanje na jednoj od njihovih večera, na kojoj je sedeo odmah do Putina. 

Obamina administracija je, u svojim poslednjim danima, uzvratila udarac ruskim hakovima izgnavši trideset pet ruskih zvaničnika i zatvaranjem dve diplomatske ispostave. Kremlj je obećao „recipročnu“ kaznu i američki obaveštajci su preuzeli prve korake za slanje novih zvaničnika u Moskvu koji bi zamenili one koji je trebalo da budu najureni. „Ljudi su već bili u avionima,“ rekao je jedan zvaničnik iz američke obaveštajne zajednice. Ali 30. decembra Putin je saopštio da neće biti odmazde sa ruske strane. Da bi se shvatio ovaj nagli zaokret, američki obaveštajci su nadzirali komunikacije u koje je bio uključen Sergej Kislijak, ruski ambasador u SAD, i otkrili da je Flynn razgovarao sa njim i da su se u tim razgovorima dotakli i teme budućnosti ekonomskih sankcija. (Jared Kushner, Trump-ov zet, sreo se sa Kislijakom u Trump tornju tokom predsedičke tranizicije; cilj susreta je bio, kako se tvrdi iz Bele kuće, uspostavljanje „otvorenije linije komunikacije u budućnosti.“) Flynn je bio prinuđen da podnese ostavku kada je procurela vest da je lagao potpredsednika Majka Pensa o sadržini svojih razgovora.

Trump je davao sve nekonzistentnije tvrdnje o svojim vezama sa Rusijom. Kada je bio u Moskvi za takmičenje Miss Univerzum 2013. godine jedan novinar MSNBC-a ga je pitao o Putinu i tada je rekao „da ima kontakte sa njim i da može da nam kaže da je veoma zainteresovan za ono što radimo ovde;“.Na  ručku Nacionalne pres službe prisećao se da je „razgovarao indirektno i direktno sa predsednikom Putinom, koji nije mogao biti finiji.“ Tokom izborne kampanje rekao je da se „nikada nije sreo sa Putinom; ne znam ko je Putin.“ Trump je tvitovao da „nema nikakve veze sa Rusijom“; 2008. godine njegov sin Donald Junior rekao je da „Rusi sačinjavaju nesrazmerno veliki deo naših imanja.“ Na konferenciji za novinare održanoj 16. februara Trump je, kada su ga ponovo pitali da li je iko iz njegove kampanje bio u kontaktu sa Rusijom, rekao da „nije, koliko je njemu poznato.“ Nazvao je izveštaje koji govore o ruskim kontaktima „obmanama“ i dodao da „nema nikakve veze sa Rusijom. Godinama nisam okrenuo telefon da pozovem nekoga u Rusiji. Ne govorim sa ljudima iz Rusije.“ Idućeg dana je Odbor za bezbednost američkog Senata formalno posavetovao Belu kuću da sačuva sve materijale koji bi mogli da pojasne kontakte sa ruskim predstavnicima; bilo kakav pokušaj prikrivanja tih kontakata mogao bi biti kvalifikovan kao krivično delo.   

Prema trojci aktivnih i bivših američkih zvaničnika sredinom februara, policijske i obaveštajne agencije prikupile su mnogobrojne dokaze o kontaktima između Rusa i Trumpovih saradnika. U presretnutim komunikacijama između ruskih obaveštajaca često se pominje Paul Manafort, glavni čovek Trumpove kampanje tokom nekoliko meseci u 2016, koji je pre toga radio kao politički konsultant u Ukrajini. „Bez obzira na to da li je to znao ili nije, Manafort je sve vreme bio okružen ruskim obaveštajcima,“ rekao je jedan od zvaničnika. Istrage će verovatno analizirati Trumpa i određeni krug njegovih saradnika – Manaforta; Flina; Stouna; jednog savetnika za spoljnu politiku, Cartera Pagea (Kartera Pejdža); advokata Michaela Cohena (Majkla Koena) – zbog potencijalnih nelegalnih i neetičkih kontakata sa ruskom vladom ili poslovnim predstavnicima.

 „Po meni bi se sve konačno moglo svesti na to jedno pitanje,“ kaže Celeste Wallander (Selest Valander), visoki savetnik za Rusiju predsednika Obame.“Da li će Putin razotkriti slabosti američke demokratije ili će nenamerno demonstrirati njenu snagu?

Radna teorija među obaveštajcima angažovanim na slučaju jeste da je ruski pristup – uključujući tu hakovanje, propagandu, kontakte sa Trumpovim saradnicima – pre bio improvizacija nego nekakav sveobuhvatan plan. Zvaničnik je rekao da je „nakon izbora bilo mnogo poziva iz ambasade – prema Moskvi – u kojima se pitalo ’Šta da radimo sada?’“

Članovi ruske elite su prvobitno slavili nestanak Clintonove sa scene i novo nejasno tumaranje populizma u kojem je Amerika na prvom mestu i koji će ostaviti Rusiju na miru. Pad Majkla Flina i mogućost saslušanja u Kongresu su, međutim, umanjile ukupni entuzijazam. Fjodor Lukjanov, glavni urednik vodećeg lista u oblasti spoljne politike u Moskvi, kaže da bi Trump, suočen sa pritiskom istraga u Kongresu, štampe, tajnih službi, možda morao da bude malo „uobičajeniji republikanski Predsednik nego što se prvobitno mislilo.“ Drugim rečima, Trump bi mogao da zaključi da više nema političkog manevarskog prostora da okonča sankcije protiv Moskve i da udovoljava ruskim geopolitičkim ambicijama. Znak promene raspoloženja u Moskvi predstavlja to da je Kremlj naredio ruskim televizijama da budu rezervisanije u svom izveštavanju o novom Predsedniku.

Konstantin von Egert, politički komentator i voditelj na ruskoj televiziji, čuo je od prijatelja iz jednog medija u vlasništvu države da je stigao dekret koji se, kako je rekao,“svodi na jednu frazu: nema više Trumpa. “ Implicitna prouka, objašnjava Egert,“nije da sada treba da bude negativnog izveštavanja već da izveštavanja, mnogo odmerenijeg, treba da bude mnogo manje.“ Kremlj je izgleda došao do zaključka da je Rusija rizikovala da izgleda „previše naklonjena Trumpu, da smo izgledali neozbiljno sa svim tim zdravicama i šampanjcem, pa 'ajd' sad da zaboravimo Trumpa na neko vreme, smanjimo naša očekivanja ako to bude bilo neophodno i  onda ponovo osmišljavajmo njegov imidž  sagalasan novim realitetima.

Aleksej Venediktov, glavni i odgovorni urednik redija ''Eho Moskve'', osoba sa tesnim  kontaktima među ruskom političkom elitom, kaže da je „Trump bio mnogo interesantniji ljudima u ruskom političkom establišmentu kao remetilac mira njihovih pandana u američkom političkom establišmentu.“ Venediktov sugeriše da je, za Putina i njemu bliske ljude, bilo kava podrška koju je Rusija pružila Trumpovoj kandidaturi bila tek jedan potez u njenom dugotrajnom rivalstvu sa Zapadom; koje je pitanje u Putinovim očima  od najveće strateške važnosti za Rusiju, pitanje koje je starije od Trumpa i koje će ga nadživeti, Putinova Rusija mora da osmisli načine da nadomesti svoju ekonomsku i geopolitičku slabost; njene tradicionalne poluge uticaja su limitirane i da nije pozamašnog nuklearnog arsenala nejasno je koliko bi ona bila važna kao svetska sila.“  ''Zato moramo da izazovemo previranja  u samoj Americi,“ kaže Venediktov. “Zemlja u previranju se zatvara u samu sebe – i ostavlja Rusiji odrešene ruke.

Autori su 6. marta u svoj prvobitni tekst uneli dopune koje su 8. marta unete i u verziju koju ovde prenosimo