Javni servis Srbije - vaše pravo da plaćate njihove dugove

"Što ja počeh - ti produži!
Još smo dužni - ti oduži!"

Jovan Jovanović Zmaj, “Svetli grobovi”

 

Teško da je iko mogao da poveruje da će čuveni stihovi Jovana Jovanovića Zmaja, gotovo 140 godina nakon njihovog nastanka, do tančina opisivati način na koji posluje Javni servis Srbije u prvim decenijama 21. veka. Vođen najpre od strane Aleksandra Tijanića, a potom i Dragana Bujoševića, dvojice nekadašnjih prijatelja i bliskih saradnika iz vremena nedeljnika “Evropljanin”, RTS je postao sinonim za netransparentno poslovanje, bahatu zloupotrebu javnih resursa i neodgovorno rasipanje novca građana Srbije. Poslovnu politiku, svojevremeno ustoličenu od strane Tijanića, koju je karakterisalo nagomilavanje milionskih dugova, protekcionizam malog broja povlašćenih i neplaćanje zakonskih obaveza, dosledno je nastavio njegov stari saradnik Bujošević. Iako je moguće, štaviše i verovatno, da Bujošević uopšte i ne zna kako posluje ustanova koja mu je poverena na upravljanje, to ni u kom slučaju ne može da umanji njegovu odgovornost za posledice nedomaćinskog poslovanja koje će, u vidu enormnih dugova, Bujošević u nasleđe ostaviti svojim naslednicima na mestu prvog čoveka Javnog servisa Srbije, a koje će u krajnjoj instanci plaćati svi građani Srbije.

Da li je Javni servis Srbije postao "dostojni" naslednik uličnih pirata?

Do pre samo nekoliko godina ulice gradova Srbije bile su preplavljene improvizovanim tezgama na kojima su prodavani diskovi sa piratskim softverima, muzičkim i video sadržajima. U međuvremenu, država je počela mnogo doslednije da primenjuje zakon, zahvaljujući čemu je ovaj vid piraterije u najvećoj meri iskorenjen, a milionske sume koje su odlazile u sive ekonomske tokove ponovo su vraćene u zakonske okvire, što je generisalo rast kreativne industrije, koja predstavlja jednu od najbrže rastućih privrednih grana i u društvenom bruto proizvodu Srbije učestvuje sa 4,6%. Zbog povećane naplate poreza i otvaranja novih radnih mesta, koristi od suzbijanja piraterije imala je i država, ali i svi građani Srbije. U međuvremenu, znatno su uznapredovale i tehnološke mogućnosti za suzbijanje internet piraterije što je u velikoj meri otežalo i onemogućilo i tu vrstu ilegalne prodaje tuđe intelektualne svojine.

Pa ipak, iako bi se manje upućenom posmatraču danas moglo učiniti da je eliminisanjem ulične i internet piraterije u oblasti zaštite autorskog i srodnih prava napokon uspostavljen potpuni red i poštovanje zakona, u praksi u toj oblasti još uvek postoji veliki broj problema i prepreka, kako u sferi samih zakonskih rešenja, koja u nedovoljnoj meri registruju brze inovativne tehnološke promene, tako i u sferi same primene zakona. Tako se brojni akteri, čija su autorska i srodna prava zakonom zaštićena, svakdonevno susreću sa brojnim izazovima počev od preterane moći pojedinih emitera koji svoj dominantan položaj zloupotrebljavaju radi nametanja svoje volje ostalim igračima na tržištu, preko nesređenih odnosa u pojedinim organizacijama zaduženim za kolektivno staranje o autorskim pravima, pa sve do neefikasnosti sudova prilikom rešavanja nastalih sporova, koja je praćena odsustvom specijalizacije i ujednačene sudske prakse u ovoj oblasti.

U cilju detektovanja i osvetljavanja ključnih problema u sferi autorskih i srodnih prava, koje će Srbija tokom pregovora sa EU u okviru Poglavlja 7 u nekoliko narednih godina morati da otkloni, Medijska mreža Antitod je obavila obimno istraživanje na ovu, u široj javnosti nedovoljno pristunu temu. Tokom višemesečnog istraživanja, Antidot je uputio pitanja na adrese gotovo svih ključnih kolektivnih aktera u oblasti autorskog i srodnih prava, naši saradnici su obavili na desetine razgovora i intervjua sa relevantnim subjektima, a kontaktirano je i na desetine pojedinaca koji se u svetu kreativne industrije pojavljuju u svojstvu nosilaca autorskih i srodnih prava.

Novine novosadske

U vremenu kada članice EU i zemlje razvijenog sveta poštovanje autorskih prava prihvataju kao neupitnu civilizacijsku tekovinu, nosioci tih prava u Srbiji uglavnom upozoravaju da su rukovodeći ljudi srpskog javnog servisa, zaduženi za primenu i poštovanje intelektualne svojine, već duži niz godina postali njeni najveći uzurpatori u Srbiji. Tako je, zahvaljujući sistemskim nedostacima koji generišu manjak odgovornosti i transparentnosti u poslovanju Radio-televizije Srbije (RTS) ta ustanova postala najveća prepreka u praktičnoj primeni zakonskih normi u oblasti poštovanja i zaštite autorskog i srodnih prava.

Zbog višegodišnjeg neodgovornog odbijanja čelnika RTS-a da poštuju svoje zakonske obaveze, neizmireni dug koji je po osnovu autorskih prava ta medijska kuća imala prema Organizaciji muzičkih autora Srbije (SOKOJ), na kraju 2014. godine narastao je do neverovatnih 919.000.000 dinara, odnosno preko 7,5 miliona evra.  Pod pretnjom tužbenog zahteva čija bi realizacija ovu medijsku kuću gotovo sigurno gurnula u finansijsku propast, u februaru 2015. godina rukovodstvo RTS je pristalo da potpiše sporazum sa organizacijom SOKOJ kojim je dug od 7,5 miliona evra reprogramiran tako što je za njega dogovorena isplata u 60 jednakih rata.

Uprkos lošem iskustvu sa dugovanjima prema organizaciji SOKOJ, rukovodeći ljudi Javnog servisa ponovo su RTS doveli u identičnu situaciju tako što su posle 1. januara 2016. godine svoje obaveze prema Organizaciji proizvođača fonograma Srbije (OFPS) i Organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora (PI) samovoljno počeli da plaćaju po višestruko umanjenim tarifama. Prema saznanjima Antidota, zbog takvog ponašanja, dugovi RTS prema ovim organizacijama dostigli su iznos od preko 1.000.000 evra što bi i dodatno moglo da se uveća, ukoliko budu naplaćivani sudskim putem, a što će u krajnjoj instanci plaćati građani i poreski obveznici Republike Srbije.

Predstavnici kolektivnih organizacija za zaštitu autorskog i srodnih prava jednoglasno upozoravaju da u svim zemljama članicama EU, kao i u državama regiona, javni servisi kolektivnim organizacijama, kao što su SOKOJ, PI i OFPS, na ime autorskih i srodnih prava plaćaju naknade koje se formiraju prema prihodima u koje se, pored onih od marketinga, uračunavaju i oni dobijeni od takse i prihoda iz budžeta. Predstavnici kolektivnih organizacija ukazuju da je RTS jedina medijska ustanova koja to ignoriše i koja naknade plaća prema prihodima koji ne uključuju davanja iz budžeta. Inače, problemi sa RTS-om započinju u periodu kada je tu ustanovu predvodio Aleksandar Tijanić, a simptomatično je da se u okviru RTS-a temom autorskih i srodnih prava bave isti ljudi kao i u vreme Tijanića, zbog čega i ne treba previše da čudi gotovo identičan obrazac ponašanja Javnog servisa kada je ova tema u pitanju.

Iako svoje neplaćanje RTS pravda izostankom međusobnog dogovora koji bi rezultirao potpisivanjem sporazuma koje ta ustanova smatra osnovom svojih obaveza prema kolektivnim organizacijama, zakon kaže da plaćanje naknade za emitovanje fonograma predstavlja zakonsku, a ne ugovornu obavezu. Eventualni ugovor zaključen sa kolektivnim organizacijama ne predstavlja pravni osnov plaćanja, već samo vid evidencije emitera ili korisnika kojim se regulišu način plaćanja, eventualne benificije za korisnika kao i drugi međusobni odnosi.

Kao posledica takve prakse, zbog neplaćanja svojih ugovornih i zakonskih obaveza, jednim delom i u sferi autorskih, izvođačkih i producentskih prava, RTS je na ime izgubljenih sudskih sporova u 2015. godini morao da isplati sumu od čak 1.000.000 evra (123.424.000 dinara) . Taj iznos je tokom 2016. godine dostigao 1,5 miliona evra (184.746.000 dinara), , a slična praksa nastavila se i tokom tekuće 2017. godine. Iako u RTS tvrde da je udeo presuda donetih zbog kršenja autorskog i srodnih prava u tim iznosima “minimalan i zanemarljiv”, iznosi koji se u toj ustanovi izdvajaju zbog izgubljenih sudskih sporova ukazuju na veoma raširenu praksu neodgovornog ponašanja koje se ogleda u neplaćanju ugovornih i zakonskih obaveza što u krajnjoj instanci, cenu te neodgovornosti, koja godišnje dostiže milionske evro iznose, prebacuje na teret svih građana Srbije.

www.kurir.rs

Uprkos enormnim iznosima koje, novcem građana Srbije, plaćaju zbog nepotrebno izazvanih sporova i pratećih sudskih troškova, čelni ljudi RTS-a u svojim godišnjim izveštajima, u delu koji se odnosi na upravljanje rizicima budućeg poslovanja, redovno iznose procene da “potencijalni odlivi po osnovu negativnih ishoda sudskih sporova neće imati materijalno značajne efekte” na godišnje finansijske bilanse te medijske ustanove. Tako je pravna služba RTS, na dan 31. decembra 2014. godine, zabeležila da se protiv te medijske ustanove vode sudski postupci sa odštetnim zahtevima u ukupnom iznosu od skoro 4 miliona evra (474 miliona dinara), ne uključujući efekte eventualnih zateznih kamata. Godinu dana kasnije, 31. decembra 2015, protiv RTS-a su vođeni sporovi u iznosu od preko 3 miliona evra (379 miliona dinara), dok u izveštaju za 2016. godinu vrednost sporova koji se vode protiv RTS nije navedena.

U sva tri slučaja procena rukovodstva Javnog servisa bila je ista – da su u pitanju sporovi koji neće izazvati ozbiljnije troškove iako su RTS, tj. građane Srbije, tokom 2015. i 2016. godine ishodi tih sporova koštali čak 2,5 miliona evra. Da je reč o paušalnim i neutemeljnim procenama ukazao je i nezavisni revizor Žarko Mijović, iz revizorske kuće Delloite, koji je u svom izveštaju upozorio da na osnovu raspoložive dokumentacije nije bio u mogućnosti da se “u potpunosti uveri u navedenu procenu rukovodstva JMU RTS”.  U skladu sa preovlađujućom praksom koja vlada u okviru sistema Javnog servisa, koji je svojevrsna država u državi, praktično van efektivne kontrole u pogledu troškova i poslovanja, i u ovom slučaju izostala je bilo kakva odgovornost onih koji neogdovorno, bez ikakve zadrške, rasipaju novac koji uzimaju iz džepova poreskih obveznika.

„Medija centar Beograd“

Prema dokumentaciji do koje je došao istraživački tim Antidota, pored toga što su dugi niz godina neplaćanjem svojih zakonskih obaveza u praksi opstruisali primenu Zakona o autorskom i srodnim pravima, čime su direktnu štetu nanosili kako kreativnoj muzičkoj industriji tako i građanima i budžetu Srbije, čelni ljudi RTS-a i dan danas nastavljaju ozbiljno da krše autorska prava – ovoga puta neovlašćenim postavljanjem sadržaja na svoje YouTube kanale čiju su naplatu bez tendera, po svemu sudeći na nezakonit način, prepustili bugarskoj provajderskoj kompaniji KVZ Music, koja Javnom servisu građana Srbije za tu uslugu uzimala najpre 30%, a po aneksu iz 2016. godine 20% od ukupno naplaćene sume.  Iako su nam, u vezi sa procedurom zaključivanja ugovora sa kompanijom KVZ Music i plasiranja sadržaja na svojim YouTube kanalima u RTS rekli da ta ustanova formalno-pravno nije bila u obavezi da za sklapanje tog ugovora raspisuje tender pošto “u pitanju nije bila kupovina robe ili usluga, već ostvarivanje prihoda u kojima partnerska strana ostvaruje udeo po osnovu nekih svojih usluga”, ovaj posao suštinski predstavlja ugovor o kupovini provajderskih usluga, koji se od uobičajenih razlikuje jedino po specifičnom modalitetu plaćanja, zbog čega podleže odredbama Zakona o javnim nabavkama.

Umesto da kao Javni servis bude primer i prednjači u poštovanju autorskog prava, RTS je u ovom slučaju otišao u potpuno suprotnu krajnost narušavajući imovinska prava pojedinih autora na dela koja neovlašćeno prikazuje i, na nezakonit način, prepuštajući stranoj firmi dela prihoda koje, s druge strane, nadomešćuje iz nameta koji plaćaju svi građani Srbije - od TV pretplate i davanja iz republičkog budžeta. Ugovor sa bugarskom firmom KVZ Music 7. novembra 2014. godine potpisao je tadašnji vršilac dužnosti generalnog direktora Nikola Mirkov, dok je aneks na pomenuti ugovor kojim je predviđen produžetak njegovog važenja, krajem 2015. godine potpisao aktuelni direktor RTS Dragan Bujošević.

Da nešto sa pomenutim ugovorom definitivno nije u redu ukazuje i okolnost da su čelnici RTS pune tri godine odbijali da taj akt učine transparentnim, a njegov sadržaj dostupnim javnosti. Iako su javnost rada, upravljanja i odlučivanja RTS striktno definisane obaveze propisane Zakonom o javnim servisima, bilo je potrebno više od tri godine da rukovodeći ljudi te medijske kuće u maju ove godine javnosti obelodane sadržaj tajnog i, mimo zakonom predviđene procedure zaključenog, ugovora sa provajderom KVZ Music o monetizaciji sadržaja emitovanih preko digitalnog servisa za razmenu YouTube video sadržaja. RTS je ugovor objavio tek nakon trećeg obavezujućeg naloga Poverenika za informacije od javnog značaja ignorišući pre toga legitimne zahteve zainteresovanih građana i privrednih subjekata da se taj deo poslovanja Javnog servisa učini transparentnim. Iako smo povodom ovog spornog ugovora i informacija o visini prihoda koji se na osnovu njega ostvaruju, slanjem mailova i telefonskim pozivima, u više navrata pokušali da dobijemo odgovore od kompanije KVZ Music i njenih ovlašćenih lica – direktora Kirila Zdravkova i osobe zadužene za poslove kompanije na prostorima bivše Jugoslavije Petra Boračeva, do trenutka objave ovog teksta iz te kompanije su u potpunosti ignorisali naša nastojanja.

Pored toga što je kršenjem Zakona o javnim nabavkama sklopio jedan nezakonit posao, RTS se u tom poslu javno lažno deklarisao kao isključivi nosilac svih prava koja se odnose na postavljeni sadržaj, čime je onemogućio isplatu pripadajućih nadoknada stvarnim vlasnicima tih sadržaja. Da je u slučaju komercijalne eksploatacije sadržaja preko YouTube kanala RTS direktno kršio Zakon o autorskom i srodnim pravima potvrđeno je i pravosnažnom presudom Pž-579/2016  od 23. avgusta 2017. godine, koju je Apelacioni sud u Beogradu doneo po tužbi koju je “Tin Drum Music” podneo protiv RTS-a zbog povrede autorskih prava autora i izvođača Ane Stanić i Antonija Pušića (Ramba Amadeusa). Tom presudom, RTS-u je izričito zabranjeno da ubuduće stavlja u promet putem servisa YouTube ona dela koja su bila predmet ove tužbe. Iako je po istom obrascu RTS prekršio autorska i srodna prava mnogih drugih autora, izvođača i proizvođača fonograma, ta medijska kuća je i posle ove presude nastavila sa dotadašnjom praksom nepoštovanja pomenutih prava. S druge strane u RTS navode da su i oni pokrenuli veliki broj sporova zbog toga što neke druge diskografske kuće protivpravno svojataju kataloge koji pripadaju PGP RTS.

Deo problema u ovoj oblasti delimično leži i u još uvek nerazjašnjenim vlasničkim odnosima na pojedinim fonogramima. Taj problem dodatno je pojačan tokom manjkavih privatizacija nekadašnjih diskografskih kuća u društvenoj svojini u čijoj aktivi se, tokom prodaje, uopšte nisu pojavljivali katalozi u njihovom posedu, da bi se kasnije, oni volšebno pojavljivali u vlasništvu onih koji ih, u suštini, nisu platili. Zbog problema i nerazjašnjenih odnosa koji se tiču vlasništva na pojedinim katalozima, OFPS je pokrenuo proceduru utvrđivanja vlasništva fonograma, koja će u velikoj meri, na zakonit način, razrešiti to pitanje, što će i sudovima u velikoj meri olakšati posao u onim slučajevima koji su dospeli do sudskog rešavanja.

Da je u vezi sa plasiranjem programskih sadržaja javnog servisa preko YouTuba u pitanju praksa koja bitno odudara od prakse javnih servisa u okviru EU, u izjavi za Antidot potvrdila je i Natalija Gorščak, zamenica direktora RTV Slovenija. U odgovoru na pitanja koja smo dostavili toj medijskoj kući, Gorščak je objasnila da slovenački javni servis, u skladu sa preovlađujućom evropskom praksom, svoje sadržaje isključivo stavlja na svoj kanal http://4d.rtvslo.si/ dok se na YouTube kanalu puštaju isključivo najave emisija i promotivni sadržaji.

“Inače, po mišljenju većine javnih servisa u Evropi upitno je stavljanje sadržaja koji su producirani sa javnim novcem na platformu, koja je komercijalna i generira profit, na prvom mestu svojim vlasnicima, koji nisu ništa uložili u tu produkciju. RTV Slovenija nadoknade za autorska prava plaća kako za emitovanje putem televizisjkih kanala tako i za kasnije emitovanje putem svog digitalnog kanala putem interneta. S obzirom da svoje programe ne postavljamo na YouTube kanale, otuda nema ni potrebe da potpisujemo bilo kakve ugovore radi monetizacije takvih sadržaja sa provajderskim kompanijama”, istakla je Gorščak.

Iako, za razliku od rukovodstva TV Slovenija, njihove kolege iz Hrvatske radiotelevizije (HRT) nisu dostavile odgovore na pitanja koja smo im uputili mailom, prostim uvidom u YouTube kanale te televizije može se utvrditi da i ona primenjuje praksu gotovo identičnu ostalim javnim servisima u okviru EU. Emisije emitovane na kanalima hrvatskog javnog servisa postavljaju se na servere HRT-a, dok se na YouTube kanalima objavljuju samo najave i promotivni materijali.

Istraživački tim Antidota došao je i do dokaza o brojnim drugim mahinacijama od strane pojedinih službenika RTS-a, a koje su vezane za ovu oblast. Tako je elektronskim monitoringom, koji je tokom 2015. godine za OFPS obavljen na slučajnom uzorku televizijskih i radio programa Javnog servisa, utvrđeno da ta ustanova kolektivnim organizacijama iz oblasti autorskog i srodnih prava dostavlja potpuno netačne listinge (tzv. košuljice) muzičkih numera koje se puštaju u okviru programa RTS-a i Radio Beograda. Tako je tokom monitoringa bilo utvrđeno da RTS izrazito favorizuje svoju muzičku produkciju PGP, čije samo postojanje predstavlja jasan sukob interesa i nelojalnu konkurenciju u odnosu na privatne izdavače. S obzirom da PGP ne predstavlja posebni privredni subjekat već integralni deo RTS-a, ta ustanova se našla u poziciji da istovremeno obavlja i produkcijsku delatnost i nacionalno emitivanje što, bar kada su javni servisi u pitanju, predstavlja nedopustivu situaciju potpuno nepoznatu u zemljama EU i razvijenog sveta. Važno je naglasiti da izdanja i autori PGP za svoju promociju dobijaju potpuno besplatni marketinški prostor na programima RTS-a, što predstavlja ekonomsko davanje između suštinski različitih subjekata, koje izmiče poreskom radaru države i plaćanju poreza za načinjeni ekonomski promet.

U periodu u kome je vršen monitoring, PGP je u programima RTS-a bio zastupljen sa čak 89,5% dok su svi ostali strani i domaći izdavači bili zastupljeni sa svega 10,5% što ukazuje na izrazito favorizovanje sopstvene produkcije od strane Javnog servisa. Pored toga, podaci dobijeni monitoringom ukazali su na sistematsko umanjivanje broja prikaza i učešća muzike u ukupnim programima od strane RTS-a sa jasnim ciljem da se na taj način umanje i iznosi koje taj medij mora da isplati po osnovu autorskog i srodnih prava. Utvrđeno je, takođe, i fiktivno prikazivanje većeg broja prikazivanja za pojedine autore sa ciljem da, prilikom raspodele sredstava u okviru SOKOJ-a, ti autori budu nesrazmerno nagrađeni što ukazuje i na mogući koruptivni element unutar Javnog servisa i njegove produkcijske kuće.

Tačnost praćenih košuljica utvrđena je na svega 4% što predstavlja klasičnu krađu jer je Javni servis po zakonu u obavezi da daje tačne listinge puštane muzike. Zbog ekstremno netačnih i proizvoljnih košuljica, koje inače služe kao osnov za raspodelu sredstava u okviru organizacija za ostvarivanje kolektivnih prava autora i nosilaca srodnih prava, neke od njih počele su da primenjuju softvere koji u realnom vremenu prate sve programe velikih emitera, čime se omogućava formiranje tzv. digitalnih košuljica kod kojih nisu moguće nikakve proizvoljnosti niti mahinacije prilikom njihovog sastavljanja.

S druge strane, u odgovorima dostavljenim Antidotu, RTS navodi da se košuljice popunjavaju prema preciznoj proceduri, koja je definisana uputstvom koje je interni normativni akt RTS donesen uz konsulatacije sa kolektivnim organizacijama. “U praksi je bilo sporadičnih prigovora na sadržaje pojedinih košuljica koji su rešavani proverom emitovanog programa i eventualnom doradom košuljica”, navodi se u dogovoru Javnog servisa.

Prema saznanjima Antidota, zbog nezadovoljstva nastalog visokim stepenom proizvoljnosti i netačnosti košuljica koje sastavljaju emiteri, u čemu prednjači RTS, kolektivne organizacije (SOKOJ, PI i OFPS) pregovaraju sa španskom firmom BMAT koja radi monitoring i prepoznavanje emitovanih muzičkih dela i fonograma kod TV i radio emitera. Praksa koju ta španska firma obavlja u gotovo čitavoj Evropi za srodne kolektivne organizacije, uskoro će početi da se primenjuje i u Srbiji. Oko zaključenja ugovora o monitoringu i prepoznavanju emitovanih muzičkih dela i fonograma pregovori se istovremeno vode i sa nekim firmama iz Srbije, Hrvatske i Slovenije koje se bave tom vrstom usluga. Uvođenje monitoringa TV i radio programa doneće značajne efekte u pogledu tačnije evidencije emitovanih muzičkih dela i fonograma, a time i pravednije raspodele u kolektivnim organizacijama prema nosiocima prava.

Zbog kontinuiranog i dugotrajnog kršenja autorskih i srodnih prava od strane Javnog servisa u digitalnoj sferi, protiv RTS-a, generalnog direktora Dragana Bujoševića, bugarske kompanije KVZ Music i Kirila Zdravkova, odgovornog lica te kompanije, srpske izdavačke kuće “Tin Drum Music” i “Mascom” podnele su u junu ove godine krivičnu prijavu na koju Više javno tužilaštvo u Beogradu do sada nije reagovalo.  Pored neovlašćenog iskorišćavanja autorskog dela i predmeta srodnih prava od strane RTS, podnošenju krivične prijave doprinelo je i bahato ponašanje rukovodilaca te ustanove koji su, zloupotrebljavajući javne resurse i ovlašćenja koji su im povereni od strane građana i institucija Republike Srbije, vršili neprimeren pritisak i odmazdu protiv autora koji su se odlučili da svoja prava zaštite sudskim putem. Tako je, primera radi, odlukom rukovodilaca Javnog servisa, poznata domaća autorka Ana Stanić pune četiri godine bila zabranjena na programima te televizije i to samo zbog toga što je sudskim putem zatražila zaštitu svojih autorskih prava. Iako je nedavno uspela da svoje pravo ostvari preko suda, zbog traumatičnog iskustva, koje je imala u sporu sa RTS-om, Ana Stanić nije želela da za Antidot govori o čitavom ovom slučaju. Iz straha da se eventualno ne zamere rukovodiocima Javnog servisa, za razgovor na ovu temu nisu bili raspoloženi ni poznati autori Marina Tucaković, Damir Handanović, Vlada Georgijev i Željko Joksimović.

U želji da na sva sporna pitanja dobijemo odgovore od ovlašćenih lica iz RTS, Antidot je uputio upit za intervju generalnom direktoru te ustanove Draganu Bujoševiću koji je za tu priliku ovlastio funkcionere zadužene za oblast autorskog i srodnih prava - generalnog sekretara Stanislava Veljkovića i svog pomoćnika za inovativne tehnologije Zlatana Begovića. Iako smo zbog sporosti sistema unutar samog RTS, odgovore iz te medijske ustanove dobili pred samo objavljivanje ovog teksta, i to tek na prvu od dve grupe pitanja koja smo želeli da uputimo, dobijene odgovore objavljujemo u integralnom obliku u nastavku teksta zajedno sa ostalim intervjuima koje smo obavili sa zainteresovanim akterima u oblasti autorskog i srodnih prava.

 

Nešović: RTS u sistematskom ratu protiv kreativne industrije u Srbiji

Pokretač tužbe koja je u oktobru 2017. godine rezultirala donošenjem pravosnažne presude, kojom je RTS osuđen za protivpravno korišćenje sadržaja na svojim YouTube kanalima, čime je praktično stavljeno van zakona sve ono što Javni servis radi na toj digitalnoj platformi, vlasnik i direktor producentskih kuća “Mascom” i “Tin Drum Music” Slobodan Nešović ukazao je u razgovoru za Antidot da RTS svesno i namerno krši autorska prava na dnevnoj bazi što se ogleda u mnogo segmenata počev od toga što taj emiter ne plaća autorske naknade ili ih plaća po najnižim tarifama čime sistematski destruktivno deluje na celokupnu kreativnu industriju u Srbiji.

“Drugi deo problema predstavlja to što RTS svojata fonogramski katalog koji nije njihovo vlasništvo zbog čega smo do sada dobili tri sudska spora. Imali su pravo na izdavanje određenih snimaka, ali oni svojataju fonogramske zapise i zarađuju na njima bez ikakvog osnova, ne plaćajući pri tome nikakve tantijeme pravim vlasnicima. Treći problem predstavlja to što u poslednje vreme RTS diže na YouTube svoje emisije sa kompletnim autorskim sadržajem u njima i uzima od toga 100% prihoda što se nigde u svetu ne radi, posebno ne kada je u pitanju Javni servis. Tako, primera radi, kada neko peva svoju pesmu u nekoj emisiji RTS-a, oni kasnije eksploatacijom preko YouTube-a zarađuju i ono što po zakonu pripada autoru, izvođaču i izdavaču pesme. Ne postoji apsolutno nikakva razlika između takvog ponašanja RTS-a i onih koji upadaju u tuđe stanove i uzimaju ono što im po zakonu ne pripada”, ukazao je Nešović.

Naglašavajući da je takvo ponašanje zakonom jasno zabranjeno, naš sagovornik je dodao da u ovom slučaju poseban problem predstavlja odsustvo odgovornosti u ponašanju Javnog servisa koji bi trebalo da bude primer u poštovanju zakona, a ne u njegovom kršenju. “Javni servis bi trebalo da bude taj koji stimuliše razvoj kreativne industrije, a ne da ih sistematski uništava. Plus što RTS, kao vlasnik sopstvene produkcije, predstavlja nelojalnu konkurenciju privatnom sektoru što je apsolutno neprihvatljivo. To je kao kada bi BBC imao svoju izdavačku kuću, što je nezamislivo. Za privatni sektor Javni servis je potpuno zatvoren, oni favorizuju svoju produkciju i mi na njihovim kanalima ne možemo da emitujemo svoju muziku. Čak i kada se brane zašto nešto ne plaćaju, oni još ističu kako na programima Javnog servisa puštaju samo svoju muziku što s jedne strane nije istina, a s druge strane to je argument na nivou '47 godine i Informbiroa. To su civilizacijski neshvatljive stvari, van granica ove zemlje niko vam ne bi poverovao da se to zaista dešava u 2017. godini”, ističe Nešović.

On je ukazao da na programima RTS postoji vidljivo favorizovanje PGP RTS što nije primereno situaciji u kojoj se javni servis finansira novcem građana Srbije i u kojoj su RTS i PGP kao emiter i producentska kuća zapravo jedno te isto pravno lice. “Vi novcem građana Srbije finansirate proizvodnju novih pesama, pored toga reklamirate ih besplatno i postavlja se pitanje zašto su neki privilegovaniji u odnosu na druge. Imate, na primer, slučaj Pinka koji je zasebno pravno lice u odnosu na City Records koji fakturišu međusobna davanja, na njih plaćaju poreze, a iako su u pitanju povezane firme Pink na svojim kanalima emituje i stranu muziku, a ne samo muziku City Recordsa. U slučaju RTS ne postoji plaćanje poreza na ekonomska davanje i ustupanje marketinškog prostora PGP”, istakao je Nešović.

„Medija centar Beograd“

Kako nam je, pored Nešovića, više sagovornika potvrdilo, rukovodeći ljudi RTS-a ranije su za svoja neplaćanja koristili argumente nedostatka novčanih sredstava za izmirenje te vrste rashoda ili, još gore, kako autorima i interpretatorima čine uslugu i reklamu time što ih emituju na svojim kanalima. “Zamislite tu vrstu zloupotrebe dominantnog položaja, nacionalnog resursa u vidu frekvencije, gde oni autorima traže njihova prava koja predstavljaju njihovu imovinu poput nekretnina, automobila ili bilo čega drugog. Cela ta situacija gde oni marketinško vreme, koje na frekvenciji Javnog servisa pripada svim građanima Srbije, koriste i preprodaju pojedincu tako što mu za uzvrat uzimaju autorska prava, predstavlja potpuni nosens. Poenta je u tome da se ljudi sa RTS osiono ponašaju, imaju mnogo faulova u ovoj oblasti što se, uostalom, ogleda i u famoznom ugovoru za digitalnu distribuciju koji su bez tendera, u tajnosti, potpisali sa bugarskim KVZ-om i iz čije sadržine se jasno ne vidi koja su oni prava ustupili privatnoj stranoj firmi, koji repertoar su joj preneli, kao ni mnogo drugih ključnih detalja. Preko Poverenika za informacije od javnog značaja taj ugovor je u više navrata tražen da se objavi, što je RTS uporno ignorisao do maja ove godine kada su ga najzad javno objavili”, podsetio je Nešović.

Kao što smo već istakli, u spornom ugovoru u slučaju plasiranja sadržaja preko svojih YouTube kanala RTS se, pod krivičnom odgovornošću, deklarisao kao apsolutni vlasnik svih prava – autorskih, izvođačkih, audiogramskih, videogramskih što je slučaj u kojem YouTube vlasniku sadržaja isplaćuje 100% prihoda po tom osnovu. To, međutim, može biti slučaj kod postavljanja kućnih videa i privatnih video blogova gde ne postoje sadržaji koji podležu kopirajtu i gde autori tih materijala mogu da se deklarišu kao vlasnici svih prava. Kada, pak, RTS preko YouTube kanala emituje svoje emisije u kojima se neretko emituju i autorska muzička dela, u tom slučaju ta medijska kuća teoretski ne može da budete vlasnik svih prava. U tom slučaju se pojavljuju i prava autora, izvođača, proizvođača fonograma i videograma koja RTS bahato ignoriše nastavljajući da podiže te sadržaje tvrdeći da je vlasnik svih tih prava što je krivično delo. Javni servis se u toj stvari ponaša kao država u državi koja je iznad zakona.

“Ljudi koji vode RTS misle da je to njihovo privatno vlasništvo i sa te pozicije oni sistematski onemogućavaju normalan razvoj ove vrste biznisa u Srbiji koji uopšte nije mali i koji, prema podacima Privredne komore Srbije, u ukupnom BDP Srbije učestvuje sa 4,6%. Pored svega toga RTS ima svoju produkciju - PGP RTS, koja je zapravo trošadžija novca građana Srbije, oni ne posluju pozitivno zbog čega ljudima traže novac kako bi tamo snimili ploče ili izdali CD-ove. Ta vrsta delatnosti imala bi eventualno smisla kada bi se PGP koristio za podsticaj nekih sadržaja od nacionalnog značaja, ali samo pod uslovom kada PGP ne bi stopirao mogućnosti privatnog sektora da se adekvatno predstavlja na nacionalnoj frekvenciji Javnog servisa. Oni, međutim, imaju neku neformalnu crnu listu i kada je Mascom počeo da se sudi sa njima oni su zvali naše izvođače i pretili im da, ukoliko se ti procesi nastave, nikada više neće moći da budu na programima RTS. Ta vrsta svojatanja Javnog servisa koji pored informativne treba da ima i stimulativnu ulogu za kreativnu industriju, potpuno je neprihvatljiva”, upozorio je Nešović.

On je dodao da u javnoj sferi, nigde u Evropi nije praksa da javni servis ima svoju produkciju i da se bavi izdavaštvom. Javni servis može da ima nekomercijalnu produkciju, da snima i emituje svoje koncerte, na primer filharmonije, pa da to posle reemituje na svom programu, što radi i BBC, koji neretko čak i taj posao preko tendera licencira privatnom sektoru koji te snimke kasnije dalje eksploatiše. “Nije problem da RTS ima svoju programsku arhivu, ali da izlazi na tržište i predstavlja nelojalnu konkurenciju privatnom sektoru, to je nespojivo sa savremenim kapitalizmom u kome živimo. Posebno je neprihvatljivo da na ovako agresivan način onemogućava da se na njihovom programu pojavi bilo ko drugi osim onih koji stvaraju u okviru njihove produkcije. To ne bi smele da rade čak ni komercijalne televizije, a kamoli Javni servis koji bi morao apsolutno da otvori vrata za sve učesnike na tržištu, a ne da zatvara vrata i zabranjuje pristup zbog komercijalnih interesa nekolicine svojih službenika”, upozorava Nešović.

Za razliku od RTS, njihov hrvatski pandan - HRT nema svoju muzičku produkciju. Hrvatska muzička industrija 50% prihoda dobija samo od HRT-a, dok RTS u strukturi prihoda domaće muzičke industrije učestvuje sa manje od 5%. U prihodima OFPS, dok je plaćao naknade po tom osnovu, RTS je učestvovao između 4-5%, dok HRT u prihodima ZAPRAF-a (organizacije proizvođača fonograma) i HUZIP-a (organizacije interpretatora) učestvuje sa 50%. RTS sa svoja tri televizijska i pet radijskih kanala apsolutno je najveći korisnik i emiter muzike zbog čega bi trebalo najviše i da plaća po osnovu naknada za autorska i srodna prava. Kao što smo već napomenuli, prema dokumentaciji do koje je došao Antidot, monitoring televizijskih i radio stanica pokazuje da RTS sistematskim umanjenjem učešća muzike u svojim programima zapravo umanjuje i visinu naknada koje plaća po osnovu autorskog i srodnih prava. I dok organizacije tvrde da u programu Javnog servisa muzika učestvuje sa oko 27%, rukovodstvo te medijske kuće tvrdi da je taj postotak dvostruko manji i priznaje učešće od svega 13-14%.

“RTS opstruira sprovođenje zakona i svega što ima veze sa autorskim i srodnim pravima. Počev od toga da oni uzurpiraju tuđu imovinu što je u slučaju Ane Stanić, Koje i Ramba Amadeusa dokazano i pred nadležnim sudom. Mi smo dokazali da oni nisu bili vlasnici proizvođačkih prava na fonogramima. Oni su imali izdavačka prava, ali nisu bili originalni proizvođači fonograma i vlasnici prava koja iz toga proističu. Sada smo istim povodom na sudu i za EKV. Umesto da tu imovinu vrate ljudima kojima ona pripada, oni je protivpravno eksploatišu. To je, da izvučemo neku paralelu, kao kada date vaš stan agenciji da ga rentira na određeno vreme i posle dve godine oni neće da vam vrate vaš stan jer im se sviđa da ga i dalje izdaju i uzimaju prihode od toga. U ovom slučaju pevači daju svoj snimak RTS-u da ga eksploatiše određeno vreme, a oni ga prisvoje kao da je njihova trajna svojina”, objasnio je vlasnik kuća “Tin Drum Music” i “Mascom”.

Nešović je ukazao i da svojim ponašanjem službenici RTS opterećuju budžet te ustanove na više načina. “Prvo, nepotrebnim sudskim troškovima, kao na primer sada kada po naređenju suda, o svom trošku, u dnevnom listu 'Blic' moraju da objave presudu u slučaju Ramba Amadeusa i Ane Stanić što uporno izbegavaju uprkos pravosnažnoj presudi. Pored toga oni imaju PGP RTS koji je gubitaš i na čije veštačko održavanje se troše novci građana Srbije. Takođe ni prihod koji RTS ima od ilegalnog prikazivanja digitalnih sadržaja preko kanala YouTube nije transparentno prikazan u poslovnim knjigama RTS. Oni tvrde da imaju dve vrste finansiranja – jednu iz budžeta, a drugu od marketinga dok se prihodi dobijeni od prikazivanja sadržaja na YouTube nigde ne pominju. Na neke stvari RTS ima nesporna prava poput, recimo, fono arhive Radio Beograda. Međutim, ono što su ljudi donosili u RTS kako bi potpisali izdavačke ugovore ne predstavlja fonogramsko vlasništvo RTS koje oni mogu da eksploatišu kako im se prohte”, ističe naš sagovornik.

Nešović je dodao da bi država trebalo da bude zainteresovana da natera Javni servis da počne da se ponaša legalno i da pravim vlasnicima vrati ono što mu ne pripada pošto će u suprotnom biti suočen sa rastućim brojem tužbi koje bi ozbiljno mogle da ugroze dalje poslovanje te ustanove.

“Nečuveno je da neki javni servis uzme tvoj snimak i stavi ga na neki digitalni servis i o tome te ne obavesti, ne isplaćuje ti tantijeme, ne daju ti izveštaj o prodaji. Oni se ponašaju kao da su država u državi, misle da su nedodirljivi i do sada su, čak i sudovi bili blagonakloni prema njihovom kršenju zakona, ali se ta klima polako menja. I nama je svima jako bitno da to izađe u javnost, da te sudije i ljudi koju odlučuju o tome shvate o čemu se radi. Kod nas sudovi nisu shvatali razliku između fonograma i nosača zvuka. Nosač zvuka je vinil, kaseta, VHS, dok je fonogram bestelesan, to je samo zvuk koji čuješ. Ako neko dobije pravo na umnožavanje CD-ova mog fonograma on je dobio samo to pravo, a ono ne podrazumeva nikakvo novo pravo. Ako je neko imao ugovor na vinil i kasetu 1988. godine on ima samo to, on to sada ne može da objavljuje i digitalno”, naveo je Nešović u intervjuu za Antidot.

On je ukazao da pored negativne uloge i ponašanja RTS-a, problemima u ostvarivanju autorskih prava doprinose i nesređeni odnosi unutar SOKOJ-a kao najveće organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih prava. Kao primer Nešović je naveo probleme koji su nastali zbog toga što SOKOJ autorima uopšte nije delio naknade od digitalnih servisa. “Od Deezera nikome ne dele novac, a Deezer je ovde prisutan pet godina, od YouTube niko ništa nije dobio, oni pokušavaju da netransparentno distribuiraju taj novac, ali im to nije prošlo sada na skupštini pošto autori to nisu izglasali. Autori su dosta neinformisani, SOKOJ je dužan da mnogo više informiše svoje članstvo o svojim aktivnostima. Njihov plan raspodele je nejasan, papiri koje nama daju su nejasni, SOKOJ dobija pare za srpske autore, za muziku koja se emituje iz inostranstva, to je najproblematičnije, tu baš imamo malo informacija”, naveo je Nešović ukazujući na ključne probleme koji stoje na putu potpunom ostvarenju i zaštiti autorskog i srodnih prava u Srbiji.

Krsmanović: Odsustvo odgovornosti i dominacija koruptivnih elemenata u ponašanju Javnog servisa

Da u oblasti zaštite autorskog i srodnih prava još uvek postoji mnogo problema, ali i da je u njihovom središtu zapravo neodgovorno i bahato ponašanje pojedinih službenika i rukovodilaca Javnog servisa, potvrdio nam je i Mioljub Krsmanović, vlasnik producentske kuće Metropolis i ovlašćeni zastupnik kompanije Universal Music, najvećeg svetskog majora.

“Generalno, kada su mediji u pitanju, trebalo bi da postoji donekle uravnoteženiji pristup, pre svega prema domaćoj muzici. Komercijalnim medijima u tom pogledu možda i ne možemo da zamerimo, ali RTS je tu posebno problematičan zato što kao Javni servis urušava čitav sistem zaštite autorskih prava. Čelnici RTS se bahato ponašaju i čini se da oni uopšte nemaju svest o značaju autorskih prava. Možemo da naslutimo da je u pitanju dominacija koruptivnog elementa unutar našeg javnog servisa i da je reč o potpuno ličnim interesima pojedinaca koji u postojećem sistemu odsustva svake kontrole i odgovornosti sprovode neku svoju privatnu politiku. Njihova osnovna obaveza jeste da nosiocima autorskog i srodnih prava plaćaju nadoknadu. Tu se srećemo i sa problemom visine tarife koja se unutar EU načelno formira srazmerno prihodima emitera. RTS je dugo odbijao da plaća po tarifi koja bi bila formirana po prihodima koji bi obuhvatali i one prihode koje ta televizija dobija iz budžeta i od takse koju plaćaju građani. U junu je napokon doneta tarifa koja je formirana na osnovu ukupnih prihoda Javnog servisa, ali RTS još uvek odbija da to plati. Pored duga koji je za osam godina neplaćanja nastao prema SOKOJ-u, ovo je novi primer bahatog ponašanja ljudi iz RTS koji je postao država u državi. Koristeći okolnost da se država na neki način povukla i odrekla uticaja na RTS koji je postao javni servis, ljudi koji su uzurpirali pozicije unutar tog sistema dobili su mogućnost da se nekažnjeno i bez ikakve odgovornosti bahato ponašaju”, istakao je Krsmanović.

www.metropolismusic.rs

On je precizirao da RTS, kao najveći emiter u zemlji, na prvom mestu mora da plati zakonom propisane naknade zato što u suprotnom preti opasnost da čitavu muzičku industriju potpuno potopi. Prema Krsmanovićevim rečima, za razliku od RTS, sa najvećim komercijalnim emiterima diskografi nemaju većih problema u naplati svojih prava.

“Drugi veliki problem sa RTS-om jeste u neuređenom sistemu popisa emitovanih dela. Oni sastavljaju neprecizne i netačne košuljice. Deo članova SOKOJ-a otvoreno je izražavao sumnje da su neke košuljice bile nameštene u korist nekih autora što znači da je RTS prikazivao da je puštano nešto što u stvarnosti nije puštano. Pored toga, RTS u svojim prikazima drastično umanjuje učešće muzike u svojim programima kako bi platio niže naknade. Sada već postoje tehničke mogućnosti da se taj problem prevaziđe, pošto su već razvijeni softveri koji na osnovu baze fonograma u realnom vremenu prepoznaju sve što se pušta na televizijskim i radio programima”, naveo je Krsmanović.

www.bbc.co.uk

Kao poseban segment odgovornosti javnog servisa, naš sagovornik, koji je 2015. godine i sam bio jedan od kandidata za generalnog direktora RTS zbog čega važi za jednog od boljih poznavalaca funkcionisanja sistema javnog servisa, ukazuje i na potrebu da se na kanalima RTS više promoviše domaća muzika što je praksa i u velikom broju evropskih država. Iako je i sam zastupnik inostrane muzičke kompanije, Krsmanović smatra da bi politika promocije domaće muzike posebno bila značajna za opstanak domaće muzičke industrije, posebno njenih nekomercijalnih segmenata. “To podrazumeva da RTS mora da podstiče rast svih diskografa, a ne samo PGP. U suštini slučaj PGP predstavlja školski primer sukoba interesa. Ljudi iz PGP vrše nedozvoljenu trgovinu uticajem. Oni bukvalno ucenju muzičke autore i izvođače kojima daju besplatnu reklamu, ali im oduzimaju sva autorska i srodna prava bez ikakve naknade. Neko se odrekne svojih prava u narednih 70 godina, od čega bi mogla i njegova deca da žive. Tako se PGP pojavljuje kao vlasnik nekih fonograma za koje uopšte nema dokaze da je organizovao njihovo snimanje, da je uložio neki novac u njih, u zakup studija i sl. S druge strane, među autorima imamo veliki broj osiromašenih ljudi koji su se u takvoj situaciji našli zbog politike PGP. Pored svega navedenog, veliki problem jeste i samovoljno odlučivanje ljudi sa RTS kome hoće, a kome neće da dozvole pristup kanalima javnog servisa kao da je to njihovo privatno vlasništvo”, istakao je Krsmanović.

Kao poseban problem u oblasti srodnih prava naš sagovornik ukazuje na postupak dokazivanja vlasništva na fonogramima. Iako je zakon tu dosta precizan, problem se javlja u slučajevima bivših društvenih firmi koje su u međuvremenu privatizovane. “Deo tog problema nastao je i kao nasleđe jednog sasvim drugačijeg sistema koji je ranije postojao. Nedavno je nastao problem Croatia Recordsa sa Jugotonovim katalogom kada su se pobunili izvođači koji nikakav novac nisu dobijali od muzike emitovane preko YouTube kanala. Izvođači su zbog toga od Croatia Recordsa tražili da dokaže da je vlasnik Jugotonovog kataloga što ona nije mogla. Taj problem bi lako mogao da se prenese i kod nas u onim slučjevima u kojima su neki bendovi sami pravili fonogramske zapise, a onda ih gotove odnosili u PGP koji im je oduzimao sva prava. To što je PGP izdavao ta dela ne znači da je postao i vlasnik fonograma. PGP jeste vlasnik onih fonograma koji su snimljeni u studiju te kuće, ali ono što su dobili trgovinom uticajem ne može se nazvati vlasništvom na fonogramima. U savremenom svetu u muzičkoj industriji pre svega se trguje katalozima, dok su kod nas prilikom privatizacija nekih diskografskih kuća, recimo Jugodiska, prodavane zgrade i oprema, dok o katalozima niko nije vodio računa. To je slučaj u celoj bivšoj Jugoslaviji. Kako bi se raščistila situacija sa vlasništvom na fonogramima OFPS će morati da pokrene postupak utvrđivanja vlasništva kako bi se izbeglo da nadoknade dobijaju oni koji nisu vlasnici fonograma”, zaključio je Krsmanović.

PublicFigure

RTS: Posvećeni smo poštovanju i medijskom promovisanju značaja autorskih prava

Na pitanja o preovlađujućem stanju u postojećem zakonodavnom okviru u oblasti autorskog i srodnih prava i njegovoj primeni u Srbiji, iz Radio-televizije Srbije medijskoj mreži Antidot upućeni su pisani odgovori koje je potpisao pomoćnik generalnog direktora Zlatan Begović.

U odgorovima RTS-a ističe se da je psotojeća regulativa u Srbiji relativno dobra i uglavnom u skladu sa normativnom praksom evropskih zemalja. "Potrebne su manje izmene i dopune, kako bi svi vidovi pravne zaštite u ovoj oblasti bili normativno uređeni, pre svega u pogledu primene evropskih direktiva, kao i u oblasti funkcionisanja servisa za razmenu zvučno-vizuelnih sadržaja i drugih internet portala", naveo je Begović.

Odgovarajući na pitanje kako RTS u praksi reguliše svoje zakonske obaveze u oblasti autorskog i srodnih prava i koliko su iznosili ukupni godišnji rashodi po tom osnovu tokom 2015. i 2016. godine pomoćnik generalnog direktora RTS-a je rekao da ta medijska ustanova svoje obaveze reguliše pojedinačnim ugovorima sa autorima i nosiocima srodnih prava i sporazumima sa kolektivnim organizacijama za zaštitu ovih prava.

"Isplate prema Sokoju u toku 2015. i 2016. godine pored redovnog troška tih godina obuhvataju i isplate po osnovu ugovorenog reprograma koji je utvrđen na bazi potpisanog Sporazuma, a odnosile su se na trošak prethodnih godina te je po svim osnovima Sokoju u 2015. plaćeno 1.909.060 evra, a u 2016. 2.524.406 evra. Isplate prema OFPS-u: u 2015. bile su 48,2 miliona dinara (395 hiljada evra), a u 2016. godini 29,7 miliona dinara (242 hiljade evra). Proknjiženi trošak za OFPS u 2015: 28 miliona dinara, a 2016. godine 28 miliona dinara", otkrio je Begović i dodao da se značajna sredstva isplaćuju pojedinačnim nosiocima prava (pisci scenarija, reditelji, glumci, muzički interpretatori i drugi), ali da za tu vrstu plaćanja u ovom trenutku ne postoji zbirna statistika.

Odgovarajući na prigovore pojedinih autora i interpretatora u pogledu neizmirenih potraživanja od RTS-a za javno emitovanje u oblasti novih digitalnih servisa (YouTube kanali) i načinima na koje Javni servis reguliše tu oblast i rešava pomenute pritužbe, Begović je rekao da "prenos prava na interaktivno činjenje dostupnim dela i interpretacija RTS reguliše ugovorima", a prilikom njihovog sklapanja primenjuje se pravilnik kojim se definiše udeo nosilaca prava u ostvarenim prihodima. "Odredbe pravilnika se primenjuju ako autori/interpretatori nemaju zaštitu u okviru svojih kolektivnih organizacija, kada su u pitanju muzička dela, Sokoj je zaključio ugovor sa kompanijom koja je vlasnik servisa YouTube. Po pravilu pojedinačni udeli interpretatora, kada oni nisu preneli sva prava na RTS, su simbolični", naveo je pomoćnik generalnog direktora RTS-a.

Govoreći o godišnjiem neto prihodu koji RTS ostvaruje od monetizacije za emitovanje sadržaja na svim YouTube kanalima, on je naveo da se u okviru te medijske ustanove ne vodi jedinstvena evidencija zbog "različitog karaktera prihoda od monetizacije TV i radio programa i diskografskih izdanja". Begović je ipak naveo da je, aproksimativno, za 2016. godinu naplaćeni neto prihod od svih kanala na servisu YouTube bio oko 80.000 USD.

Što se tiče načina na koji se obavlja monitoring i prikaz tzv. košuljica emitovanih sadržaja na televizijskim i radio kanalima u okviru RTS-a i navedenim pritužbama kolektivnih organizacija u pogledu tačnosti tih izveštaja, Begović je naveo da se košuljice popunjavaju prema preciznoj proceduri koja je definisana uputstvom. "To je interni normativni akt RTS, donesen uz konsulatacije sa kolektivnim organizacijama. U praksi je bilo sporadičnih prigovora na sadržaje pojedinih košuljica koji su rešavani proverom emitovanog programa i eventualnom doradom košuljica", istakao je Begović.

www.hrvatskitelekom.hr

Kada je u pitanju broj tužbenih zahteva koje je RTS primio tokom 2015. i 2016. godine za neplaćanje naknada po osnovu Zakona o autorskom i srodnim pravima, Begović je istakao da su tužbeni zahtevi koji se odnose na neplaćanje naknada retki, kao i da se po pravilu radi o "zahtevima koji se zasnivaju na spornoj primeni određenih elemenata ugovora sa autorima, nosiocima srodnih prava i koproducentima, odnosno nesaglasnosti oko tumačenja obima i vidova pojedinih prava u kontekstu tih ugovora. Ne postoji precizna evidencija o tome. RTS poštuje prava svih autora i drugih saradnika i partnera i ne postoji mogućnost neplaćanja naknada po osnovu predmetnog ili drugih zakona, kao namerne prakse RTS".

U pogledu procenta zastupljenosti sadržaja koje proizvodi PGP RTS u ukupnom emitovanju na programima RTS-a iz Javnog servisa su naveli da ne postoji precizna evidencija o tome niti razlozi za njeno vođenje. "U kontekstu uređivanja radio i TV programa RTS ne uzima se u obzir da li se radi o muzičkom repertoaru koji je objavio PGP RTS ili neki drugi proizvođač fonograma. Repertoar PGP RTS nema ni na koji način prednost u odnosu na repertoar drugih diskografa", rekao je Begović.

www.discogs.com

On je upozorio da u praksi postoje veoma ozbiljni problemi u vezi sa zaštitom prava kada je u pitanju repertoar PGP RTS. "Ovaj repertoar predstavlja muzičko blago Srbije koje je predmet raznovrsnih pokušaja protivzakonitog preuzimanja i eksploatacije. RTS je posvećen borbni protiv piraterije i ima dobru saradnju sa Odeljenjem za visokotehnološki kriminal Ministrastva unutrašnjih poslova i Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal. Naročito izražen oblik ugrožavanja prava u ovoj oblasti je praksa pojedinih interpretatora da prenose privatnim diskografskim preduzećima fonogramska prava čiji titular je PGP RTS, a zatim ta preduzeća ostvaruju prihode od fonograma koje je proizveo PGP RTS, odnosno protivpravnu imovinsku korist, što je predmet brojnih sporova pred privrednim sudovima, a u pojedinim slučajevima podneli smo krivične prijave povodom takvih slučajeva", ukazao je Begović.

U pogledu bilansa uspeha PGP RTS u prethodne dve godine on je naveo da je tokom 2015. godine prihod PGP iznosio 31 milion dinara, a rashod 71 milion dinara (po preporuci revizora urađeno je obezvređenje zaliha robe PGP i knjiženo na teret troškova PGP-a 33 miliona dinara). Tokom 2016. godine prihod PGP iznosio je 53 miliona dinara, a rashod 42 miliona dinara.

Pomoćnik direktora RTS-a zadužen za inovativne tehnologije istakao je da ta medijska kuća ocenjuje da postoje kontinuirane aktivnosti državnih organa na suzbijanju piraterije koje bi trebalo intenzivirati uz veće angažovanje društvenih subjekata i medija na promeni mentaliteta koji podrazumeva da je dozvoljeno kršiti ova prava. "RTS, kao javni medijski servis posvećen je poštovanju autorskih prava i medijskom promovisanju njihovog značaja za društvo u celini", zaključio je Zlatan Begović u odgovorima na pitanja Medijske mreže Antidot.

OFPS: Osporavanjem tarifa RTS uzalud pokušava da izbegne plaćanje svojih obaveza

Govoreći za Antidot o praktičnim aspektima zaštite autorskog i srodnih prava u Srbiji zamenik direktora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS) Nikola Vilotić potvrdio je naša saznanja o brojnim nepravilnostima u postupanju Javnog servisa u ovoj oblasti.

Pojašnjavajući pravila raspodele u okviru kolektivnih organizacija, Vilotić je precizirao da se ona radi na osnovu dobijenih košuljica koje još uvek nisu digitalizovane zbog čega OFPS radi povremeni monitoring na osnovu slučajnih uzoraka. “Iako taj rezultat moramo da uzmemo sa izvesnom rezervom, pošto nije rađen monitoring celokupnog emitovanog sadržaja već samo uzorka, možemo sa sigurnošću da kažemo da je u slučaju RTS bilo značajnih odsutpanja. Otkrili smo takođe da je RTS za obračun naknade nama prijavio mnogo nižu zastupljenost repertoara u odnosu na realnu zastupljenost što je direktno uticalo na umanjenu naknadu koju nam je Javni servis plaćao. Mi smo monitoringom otkrili da ta zastupljenost nije 10-15% kao što je RTS prijavio, već 27-28% zbog čega smo ih zadužili za dodatni iznos. Oni to još uvek nisu prihvatili zbog čega smo započeli pregovore kako bismo pronašli neko kompromisno rešenje sa RTS kao najvećim emiterom”, rekao je naš sagovornik.

www.bmat.com

Vilotić je dodao da prihode po osnovu autorskog i srodnih prava umanjuje i okolnost da su izmenama zakona iz 2012. godine zanatske radnje isključene iz obaveze plaćanja naknada u ovoj oblasti. “Nakon tih izmena OFPS je podneo inicijativu Ustavnom sudu kako u pogledu zakonitosti te odredbe tako i u pogledu nametnutih ograničenja iznosa naknade za javno saopštavanje. Ustavni sud je prošle godine stavio van snage odredbe koje se tiču visine naknade, ali još uvek nije odlučio o inicijativi u pogledu isključenja zanatlija iz kruga obveznika plaćanja po osnovu autorskih i srodnih prava. U zemljama EU zanatlije bez izuzetka plaćaju tu naknadu jer imate frizerske ili kozmetičke salone koji ostvaruju veće promete od nekih malih ugostiteljskih objekata, a svi podjednako javno saopštavaju autorska dela i to direktno utiče na obim njihovog posla”, istakao je zamenik direktora OFPS.

U pogledu načina utvrđivanja tarifa, on je precizirao da se njihova visina dogovara u pregovorima sa emiterima, ali da u slučaju izostanka obostrano prihvatljivog dogovora konačnu reč o tome daje Zavod za intelektualnu svojinu, dok se za javno saopštavanje one određuju u paušalnom iznosu čija visina zavisi od zone grada u kojoj se lokal nalazi kao i veličine samog ugostiteljskog objekta. “Sami pregovori sa emiterima se sprovode sa reprezentativnim udruženjima. Kod emitera ima nekoliko udruženja. Ranije je bilo veoma uticajno i jako udruženje ANEM, okupljena oko B92, ali je njihov uticaj u međuvremenu oslabio. Sa njima smo u februaru 2014. zaključili sporazum o tarifi za emitovanje komercijalnih radio i TV stanica. Taj sporazum je dosta dobar, jer mi nemamo problema sa emiterima. Uvek je neko nezadovoljan svojom naknadom koju mora da plaća. Posle toga se javilo jedno udruženje, zove se RAB, koje je postalo dosta jako. To su udružene radio stanice oko Naxi radija. Imaju neke radio dane, stalno zovu sve kolektivne organizacije. Imaju dobre tribine, odlično su organizovani. Ali su se pojavili kasnije. ANEM kao nije dobro ispregovarao za njih, ali iz primene sporazuma nema maltene nikakvih problema. Imamo dobru saradnju sa RAB iako s njima nismo posebno pregovarali o tarifi”, ističe Vilotić.

S druge strane i kablovski operateri takođe imaju svoje reprezentativno udruženje PUKOS – Poslovno udruženje kablovskih operatera Srbije. “Oni su isto dobro organizovani. Njihov problem je što u njihovom sastavu nemaju najveće operatere: SBB, Telekom i Poštu koji zajedno pokrivaju 72-73% tržišta i oni su posebna priča. Uvek kada je PUKOS pregovarao sa nama oko tarife, veliki operateri su bili tu negde sa strane. Oni imaju takav dogovor, nisu članovi udruženja, ali kontrolišu tok pregovora. Tako su i Pink, Prva i B92 bili predstavljeni kroz ANEM iako Pink nije bio član te organizacije. ANEM je bio proglašen za repreznetativno udruženje emitera i on pod svojim okriljem ne mora da ima sve radio i TV stanice, već neki reprezentativni broj”, ukazao je on.

Kada je reč o javnim servisima RTS i RTV, zakon predviđa da se sa njima posebno pregovora pošto oni ne moraju da imaju udruženje. OFPS je sa javnim servisima postigao sporazum o tarifi, koji je njima bio dobar u prvom periodu zato što do 1.1.2016. nisu morali da plaćaju naknadu po tarifi koja nije bila bazirana na prihodima od taksi iz budžeta. “Kada je, međutim, došao januar 2016. godine mi smo bili predvideli da se do 15. marta potpiše novi sporazum u kojem će nove tarife biti bazirane i na prihodu od taksi i prihodu iz budžeta. To je kilavo išlo tokom 2016, mi smo njih zvali bezbroj puta na neke pregovore da bismo oko Nove godine Zavodu za intelektualnu svojinu predali predlog za donošenje nove tarife. Zavod je u junu mesecu odobrio naše predlog i 6. jula ove godine stupila je na snagu tarifa za emitovanje od strane javnih medijskih ustanova koja je bazirana i na prihodu od takse i na prihodu iz budžeta.Mi kao organizacija uputili smo nedavno RTS-u predlog sporazuma za poravnanjem, a nakon toga imali smo i sastanak povodom problema koje imamo sa tom medijskom ustanovom, ali i RTV Vojvodinom. Sada od njih očekujemo pozitivan odgovor na naše predloge, a ukoliko do toga ipak ne dođe naša organizacija će preduzeti sve pravne korake i pokrenuti sudske postupke pred nadležnim sudom, iako se nadam da do toga ipak neće doći”, naveo je Vilotić.

Uprkos neplaćanju naknada i nesporazumima oko tarifa, OFPS prema RTS primenjuje poseban pristup s obzirom na okolnost da da je PGP RTS član OFPS sa velikim repertoarom. Navodeći poređenje u visini plaćanja između HRT-a i RTS-a Vilotić ističe da hrvatski javni servis tamošnjoj organizaciji proizvođača fonograma isplaćuje oko 1.3 miliona evra (10 miliona kuna godišnje), a isto toliko HRT isplaćuje iHrvatskoj udruzi za zaštitu izvođačkih prava (HUZIP), koja je pandan srpskoj Organiazciji PI. Na drugoj strani, RTS na račun OFPS-a i Organizacije PI godišnje uplati svega oko 7-8% od tog iznosa što je 12 puta manje od plaćanja koja obavlja Hrvatska televizija.

Govoreći o predstojećem procesu usklađivanja sa Direktivom EU, Vilotić je ukazao da bi fokus trebalo da bude na poboljšanju nadzora nad radom kolektivnih organizacija, ali i uvođenju efikasnijih pravnih lekova koje bi organizacijama stajali na raspolaganju. “Poenta je da treba da postoji veći nadzor od strane Zavoda za intelektualnu svojinu, što ta ustanova zbog manjka ljudskih resursa do sada nije mogla adekvatno da sprovodi. Pored toga Direktiva EU uvodi duži rok zaštite prava vlasnika fonograma sa 50 na 70 godina što je bitna stavka za proizvođače fonograma. S obzirom da se sada naknade od javnog saopštavanja naplaćuje objedinjeno zajedno sa SOKOJ mi očekujemo da če nam izmenama zakona biti vraćeno da mi naplaćujemo javno saopštaovanje za interpretatore i nas”, zaključio je Vilotić. 

Organizacija za prava interpretatora: Digitalizacija ostala u sivoj zoni

Pored OFPS-a i SOKOJ-a, treću organizaciju u oblasti zaštite autorskog i srdonih prava predstavlja Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora (PI). U razgovoru sa novinarima Antidota, članica Upravnog odbora te organizacije prof. dr. Sanja Danković Stepanović istakla je da će Zakon iz 2009. godine morati da se menja zbog pristupanja EU i nekih evidentnih problema koji su nastali u praksi u njegovoj primeni. Do promene zakona će doći u okviru pregovora o Poglavlju 7 gde će ključno pitanje biti u pogledu definisanja završnih merila da se ono zatvori. Već sada je, međutim, poznato da su neophodne izmene i dopune Zakona kako bi se sistem dovoljno prilagodio zakonskom okviru EU i kako bi se uhvatio korak sa članicama Unije. U okviru pomenutih izmena od ključnog značaja biće pitanje digitalizacije.

“Na tom polju Srbija je u vakumu kada praksa, s jedne strane, to čini najznačajnijim domenom u smislu eksploatacije intelektualne svojine, autorskih i srodnih prava, dok, s druge strane, u oblasti normativnog regulisanja ta oblast još uvek uopšte nije definisana. EU je 2014. godine donela Direktivu 26 koja se tiče kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava koja posebno akcentira pitanja digitalnog, internet i kablovskog emitovanja. S obzirom da je rok za primenu bio 2016. godine, čak ni sve članice EU još uvek nisu implementirale sve odredbe te direktive, a to usklađivanje Srbiju očekuje tek u narednom periodu. Iako Srbija relativno dobro stoji u oblasti pravnog regulisanja, u pogledu prilagođavanja Direktivi ona ozbiljno zaostaje. Za sada imamo najavu da će u narednih godinu dana biti donete izmene i dopune Zakona, a u okviru priprema za njihovo donošenje očekuje se organizovanje javne rasprave. Donošenje pomenutih izmena i dopuna Zakona biće neophodno za zatvaranje Poglavlja 7”, ukazala je Sanja Danković Stepanović.

Naša sagovornica ističe da će Direktiva koja se tiče kolektivnog prava biti poslednja usaglašena iz prostog razloga što srpsko zakonodavstvo u ovom trenutku uopšte nije usaglašeno sa tim aktom, a predviđeni rok za završetak tog posla jeste kraj 2018. godine. Što se tiče uloge RTS i problema oko protivpravnog prikazivanja sadržaja na digitalnim platformama, naša sagovornica ističe da je Organizacija PI sa Javnim servisom ima problem koji se još uvek rešava. “U prvom periodu, argumenti za neplaćanje, bili su da su to toliko velike pare, da oni to ne mogu da plate i na kraju krajeva da oni to i neće da plate jer na neki način oni čine uslugu time što nečiju pesmu emituju i reklamiraju na RTS-u. To je bio jedan od neverovatnih argumenata. Drugi je bio da oni nemaju novca (jer nisu bili finansirani ni iz budžeta niti pretplatom). To su stari argumenti. Mi smo nekoliko godina, sve organizacije zajedno, sa njima pregovarali. Obaveze su jako narasle i onda se napravio neki presek u smislu reprograma – deo duga je otpisan, to su sve naše skupštine potvrdile, oni su se obavezali da jedan deo plate. To je projektovano na obračun plaćanja na više godina, a da će ubuduće to redovno izmirivati. Međutim, taj načelni dogovor je napravljen i to je počelo da se plaća, ali dinamika plaćanja još uvek oscilira. Nekada plate, nekada ne plate i to će ići na utuženje za onaj deo koji nije plaćen”, kaže Stepanovićeva i dodaje: “To se odnosi na klasično emitovanje. Što se tiče digitalnog, u tu oblast tek ulazimo i tek će tu da se vidi koje su cifre koje RTS duguje. Oni jesu najveći emiter i logično je da su sredstva najveća, s druge strane su Javni servis i oni bi trebalo da prednjače u odnosu na neke komercijalne televizije koje su bile redovne platiše. U početku je bilo problema i sa komercijalnim emiterima, neke su bile uredne, druge ne, neke su bile u objektivnim problemima (RTV) pa su onda pokušale i ušle u sistem plaćanja, danas su ti problemi mnogo manji. Prosto svest o obaveznosti plaćanja je sazrela, a i utuživalo se. Više niko ne negira samo postojanje prava, neki su ranije čak i to osporavali”, ukazala je naša sagovornica.

U pogledu naplate kojom se bave kolektivne organizacije, ona u ovom domenu ide u dva koloseka pri čemu je stav Organizacije PI da je postojeća objedinjena naplata praktična i u interesu korisnika koji ne moraju posebno i odvojeno da pregovaraju sa sve tri organizacije (autora, interpretatora i proizvođača nosioca zvuka). “Postoji nekoliko naplata koje se odvijaju po različitim režimima. Prvu grupu čine veliki emiteri u kojoj naplatu vršimo zajedno sa OFPS kroz objedinjenu naplatu i zajedničku pravnu zaštitu. Na terenu to radi OFPS preko svoje mreže zastupnika koji prikupljaju sredstva. Kada se sredstva uberu i odbiju troškovi, obe organizacije dobijaju po 25% (autorima ide ostalih 50%). Kada se jednom zaključi ugovor sa emiterima on se automatski obnavlja na svakih godinu dana i to ide uhodanim režimom. Dešavaju se ponekad i vanredne okolnosti (na pr. promena sedišta emitera) koji je dužan da o svim promenama koje se mogu podvesti pod vanredne opkolnosti na vreme obavesti kolektivne organizacije”, ističe naša sagovornica.

www.srbijadanas.com

“Što se tiče javnog saopštavanja koje se odnosi na ugostiteljske objekte, tu postoji interes za objedinjenom naplatom koja bi uključila i SOKOJ. Postoji i treća kategorija posebne naknade koja se odnosi na nosače zvuka koji su podboni da na njima bude zabeležena muzička interpretacija ili delo i tu naknadu prva je ustanovila PI. Naknadu od ugostitelja za sve tri organizacije objedinjeno ubira SOKOJ što u praksi dobro funkcioniše”, precizirala je Danković Stepanovićeva.

Organizacije imaju zajednička tela – savete koji koordiniraju zajednički rad i zajedničke pravne timove. Organizacije su samostalna pravna lica i imaju svoje samostalne organe. Nadzor nad poslovanjem sve tri organizacije sprovodi Zavod za intelektualnu svojinu. Organizacije imaju obavezu dostavljanja finansijskih izveštaja dok Zavod ima pravo prisustvovanja zasedanju rukovodećih tela organizacija (skupštinama i upravnim odborima).

Ukazujući na nedostatke postojećih zakonskih rešenja koja su iz naplate isključila zanatlije, Stepanovićeva je ukazala da u tom pogledu otvoreno pitanje predstavlja tajming pristupanja Srbije STO od čega zavisi kada će zanatlije početi da plaćaju naknadu pošto je ulazak u tu organizaciju uzet kao vremenska tačka za početak ostvarivanja ove vrste naplate.

“Na terenu ostvarivanja i zaštite autorskog i srodnih prava postoje zainteresovna lica pojedinci, diskografi, kolektivne organizacije koje štite prava svih autora (osim onih koji su se izričito izuzeli) i korisnici. U tom trijumviratu previranja su različita. Generalno na nivou PI organizacije nema otvorenih pitanja, dok su u slučaju SOKOJ-a ona češća i tiču se kako načina ubiranja prihoda tako i njihove raspodele. Kod diskografa (OFPS) takođe postoji bolja usklađenost pošto su u pitanju komercijalna društva koja se relativno lako dogovaraju”, navela je ona i dodala da za razliku od ubiranja naknade i njihove raspodele u slučaju PI ima puno otvorenih pitanja u domenu zaštite prava interpretaora i umetnika koja su statusne prirode, a tiču se penzija, uplate doprinosa, umetničkog statusa. Organizacija za ostvarivanje koleketivnih prava ima određeni mali prostor za unapređenje esnafskih pitanja kao na pr. u slučaju predstojećih izmena Zakona o kulturi kome će prethoditi donošenje Strategije.

“U procesu javne rasprave Organizacija PI će se zalagati za zaštitu domaćih izvođača i autora kako to radi većina evropskih zemalja gde se nadamo da će bar 50% biti zagrantovano emitovanje autorskih dela domaćih umetnika. Nakon donošenja Strategije organizacija će uzeti učešće i u procesu donošenja Zakona gde će raditi na zaštiti interesa svojih članova. PI takođe podržava produkciju određenih dela kod kojih postoji nacionalni značaj o čemu odlučuje posebno stručno telo koje daje preporuke Upravnom odboru”, rekla je Danković Stepanovićeva.

Ono što je ključno u delovanju Organizacije PI jeste ubiranje naknada i njihova raspodela. U tom delu poslovanja postoje tarife, plan raspodele, redovni finansijski izveštaji i revizor koji ih kontroliše tako da je pored legalnosti zagarantovana i legitimnosti poslovanja.

Naša sagovornica ističe da je i postojeći zakon dao mogućnost za obuhvatanje digitalne sfere, ali da ta oblast za sada ipak nije detaljno urađena. ”Sa kablovskim emiterima postoje sporazumi i na tom principu za sada stvari funkcionišu. Ali detaljno uređenje, ono što radi Direktiva na nivou EU, to tek treba da uđe u naš zakon. Ono što je direktivom predviđeno daje mogućnost da u jednoj zemlji uredite i zaštitite emitovanje, a da onda taj princip preuzmu automatski sve druge zemlje na nivou i po principu reemitovanja. On daje federalni sistem (jer je i EU takva neka vrsta federacije unitarnog uređenja), jer kada to uradite u jednoj zemlji u svim drugim imate uređeno kako će se ekspolatacija vršiti. To znači da neko ko bi hteo da iz Luksemburga tamo uredi samo emitovanje, mi ne bi morao da ide na bilateralne sporazume nego bi (ako ta direktiva uđe u domaći zakon) imali jednoobrazni princip bez obzira koja zemlja bi prva bila pozvana u celom sistemu. To je teritorijalni princip koji je jako važan”, navodi stručna saradnica Organizcije za prava interpretatora.

www.telegraf.rs

U procesu usaglašavanja sa evropskom Direktivom važno je i to što će kolektivne organizacije morati da svoj rad prilagode tom aktu u smislu kako su konstituisane, da li će ostati jedine, na koji način će podatke o svom radu morati da učine dostupnim drugim organizacijama, korisnicima. To je i sada delimično uređeno zakonom, ali će biti neophodne i dodatne promene. “Biće govora i o principu upravljanja – da li to mora biti kao što je sad udruženje građana pa se upravljanje tome prilagođava, jer to možda može biti društvo kapitala, kolektivna organizacija, društvo sa ograničenom odgovornošću, može imati korporativno upravljanje. To su sve mogućnosti. Direktiva jeste obavezujući akt, ali ona u velikom delu ovih pitanja vezanih za kolektivno ostvarivanje daje mogućnosti tako da vi imate 5 nacrtanih scenarija pa birate između njih. Nemate potpunu slobodu, ali nemate ni direktnu obavezu”, navela je Stepanovićeva.

Govoreći o dogovorima koji su postignuti sa kablovskim operaterima koji su dugo odolevali obavezi plaćanja autorskih prava ona ističe da je to najveći deo kolača spram kolektivnih organizacija, zbog čega nije bilo lako te pregovore voditi, niti ugovarati tarife. Na nivou kablovskog emitovanja postoji prvi korak koji je uređen. “Za nove oblike eksploatacije dela, koji se neprestano pojavljuju, za različite digitalne sadržaje koje možda ne možemo da podvedemo pod ovaj okvir koji sada imamo, to je ono što će u narednih godinu dana morati da bude precizirano. Narednih godinu-dve su ključne da se to postavi normativno”, istakla je Stepanovićeva.

Ona je dodala da Slovačka i neke druge zemlje kasne u prilagođavanju sa odredbama Direktive 26. “Mi po svakom pitanju uzimamamo iskustva zemalja EU, najvažnijih zemalja u svetu i obavezno Hrvatske i Slovenije. I onda vidimo koja su rešenja u okruženju, koja bi nama bila u interesu i pogledamo obavezno par rešenja Velike Britanije i zemalja koje su članice međunarodne organizacije koja objedinjuje zaštitu prava interpretatora. Mi imamo jednom godišnje konferencije, godišnje skupštine i na njima pratimo pojedina pitanja i iskustva drugih zemalja. Ovde se nigde nije daleko odmaklo u smislu nekih čvrstih rešenja, tako da ne mogu da kažem da postoje 2-3 modela koja su odlična pa da treba da ih primenimo jer su se u praksi pokazala kao čvrsta. Zavisi da li imate konkurentne organizacije, negde imate mogućnost da interpretator bira kome će dati ovlašćenje da ga štiti, negde imate samo jednu organizaciju. Zavisno od modela sve se svodi na to kako ste ugovorili i kakav vam je zakon dao okvir zaštite”, navodi Stepanovićeva.

U okruženju takođe postoje slčni problemi kao i u Srbiji s tim što je Srbija na ovom planu ispred CG, BIH i Albanije. Problemi postoje i na nivou sudske zaštite, ali i pored odsustva specijalizaicje neka sudska praksa se formulisala. “Mi imamo ideju, to radi relativno mali broj sudija, i dobro bi bilo da se izvrši određena specijalizacija. Jer ovo je specifična oblast, kao i pravo konkurencije. I valjalo bi da se u okviru suda formira grupa od nekoliko sudija koja bi tu oblast pokrivala. I onda, kada se pojave određena pitanja, da ne bi imali različite sudske odluke po istom pitanju, što imamo poslednjih pet godina, onda se obave oređene edukacije, specifikacije, sednemo za okrugli sto tri puta, i po pojedinim pitanjima i sud zauzme neki stav, i onda imao jednoobrazno postupanje i jednoobraznu praksu”, zaključila je Sanja Danković Stepanović iz Organizacije PI.

SOKOJ: Unaprediti primenu i poštovanje zakonske regulative

Za razliku od predstavnika ostalih kolektivnih organizacija koji su pristali na usmene intervjue sa novinarima Antidota, iz SOKOJ-a su nam obezbedili pisane odgovore na pitanja.

Na pitanje o nivou postojeće zakonske regulative u oblasti autorskog i srodnih prava u Srbiji iz SOKOJ-a su podsetili da su prvi propisi iz oblasti intelektualne svojine u Srbiji doneti još 1884. godine, što govori o dugoj tradiciji i praksi. “Po svim relevantnim mišljenjima postojeća zakonska regulativa u oblasti autorskog i srodnih prava u Srbiji, do Izmena i dopuna Zakona o autorskom i srodnim pravima iz 2012. godine (Mlađan Dinkić, kampanja "muzički dinar"), bila je na potrebnom nivou evropskih i svetskih zakonskih standarda. Navedene izmene formalno su i od strane Ustavnog suda oglašene kao neustavne, a kritike domaće i međunarodne stručne javnosti i inostranih društava bile su brojne i glasne i tada”, navodi se u odgovorima koje smo dobili iz Organizacije muzičkih autora Srbije.

Al Jazeera

Iz SOKOJ-a ističu da su razvojem digitalnih tehnologija napredovali i vidovi korišćenja autorskih dela. “Nove tehnologije korišćenja zahtevaju i nove vidove zaštite autorskog dela. U tom smislu, najcelishodnije bi bilo povećati društveni značaj autorskopravne zaštite, ako je moguće bez ograničavanja razvoja novih tehnologija, što iziskuje i rad na stalnom unapređivanju kolektivnog ostvarivanja autorskog prava. Ne treba zaboraviti da tzv. kreativne industrije učestvuje sa više od 4% u bruto društvenom proizvodu Srbije”, navodi se u odgorima koje je Antidot dobio iz SOKOJ-a.

U pogledu problema koji u praksi postoje prilikom kolektivne naplate naknada za autorsko i srodna prava, iz te organizacije su ukazali na nedovoljno razvijenu svest o značaju intelektualne svojine u koju spada i muzika; nedovoljnu informisanost korisnika o zakonskoj obavezi plaćanja autorske naknade za korišćenje Sokojevog repertoara; izbegavanje zakonskih obaveza od strane korisnika (nedostavljanje podataka, dostavljanje lažnih podataka, sprečavanje kontrole, pokušaji izbegavanja obaveza, odbijanja prijema zapisnika i faktura) i, na kraju, nepostupanje od strane nadležnih državnih organa u pogledu sprovođenja i primene zakona i propisa iz oblasti intelektualne svojine.

Zbog kršenja autorskog i srodnih prava SOKOJ je tokom 2015. I 2016. godine podneo nekoliko hiljada tužbi. Iako SOKOJ po pravilu dobija sudske sporove, iz te organizacije upozoravaju da postupci dugo traju, ali i da ne postoje specijalizovana veća i sudije za postupanje u ovoj materiji dok i javni tužioci nedovoljno poznaju materiju autorskog prava.

U pogledu monitoringa emitovanog sadržaja emitera iz SOKOJ-a su nam potvrdili da se on obavlja kroz internu kontrolu, monitoring od strane angažovanih zaposlenih i uvidom u snimke Regulatornog tela za elektronske medije (RRA). U svim slučajevima uočenih nepravilnosti SOKOJ se obraća emiterima sa zahtevom za ispravke uočenih nepravilnosti u ostavljenom roku i podnosi prijave za privredni prestup u slučaju nepoštovanja zakonskih obaveza. U toku su završni pregovori za angažovanje inostrane firme, specijalizovane za sistem automatskog audio prepoznavanja emitovane muzike, koja već radi monitoring za organizacije u drugim državama, a u cilju uvođenja sistemskog monitoringa korišćenja repertoara.

U delu koji se tiče načina regulisanja pitanja naplate autorskih i srodnih prava za sadržaje emitovane preko digitalnih platformi iz SOKOJ-a ukazuju da, prema odredbma zakona, emiter koji je vlasnik digitalne platforme, pored obaveze plaćanja naknade po važećoj tarifi za emitovanje, ima i obavezu plaćanja naknade po važećoj tarifi za internet i mobilne servise što predstavlja posebnu obavezu. U toj organizaciji, međutim, ističu da su za druge platforme obveznici naknade vlasnici tih platformi. U tom slučaju za korišćenje SOKOJ-evog repertoara na YouTube, obveznik naknade je Google kao vlasnik YouTube, a ne lica (fizička ili pravna) koja podižu sadržaj na YouTube.

Na kraju, iz SOKOJ-a zaključuju da ključni problemi u oblasti autorskog i srodnih prava ne potiču toliko od nedostataka postojećih propisa već iz njihove neadekvatne primene. Tome doprinosi nedovoljno službenika za njihovo sprovođenje, ali i nedovoljna saradnja javnog i privatnog sektora. Iz te organizacije takođe ukazuju da bi trebalo obezbediti bolju primenu propisa kao njihove brže i lakše izmene u skladu sa razvojem tehnologija, koje bi onemogućile nove vidove piraterije.

Rodoljub Stojanović: Nova zakonska rešenja da omoguće efikasniju sudsku zaštitu autorskog prava

Opisujući trenutnu situaciju u pogledu poštovanja autorskog i srodnih prava u Srbiji, generalni sekretar Unije diskografa Srbije (UDS) Rodoljub Stojanović ističe da, uprkos vidljivom napretku u ovoj oblasti, u Srbiji danas još uvek postoje brojni slučajevi kršenja autorskog i srodnih prava. “Važno je da se ukaže na sva moguća kršenja prava koja postoje. Trenutno se u Srbiji autorska prava krše uglavnom zato što postoji određena vrsta needukovanosti muzičkih urednika i vlasnika televizija koji misle da time što su potpisali ugovor sa SOKOJ-em, da su sva pitanja oko prava rešena. To je, međutim, samo jedan deo prava koje se tiče emitovanja muzike. Problem nastaje kada dođemo do pitanja odakle njima pravo da puste određenu numeru? Da bi oni pustili određenu numeru nije problem da tu numeru dobiju od određene diskografske kuće i da je emituju. To se može dobiti tako što se preko SOKOJ-a, OFPS i PI plate prava autora, producenata i izvođača”, naveo je Stojanović.

“Onog trenutka kad bilo koji emiter uzme neku muziku, podvuče je pod svoju emisiju, isecka je i napravi nešto drugo, to onda podleže jednoj drugoj vrsti prava – prava na dozvolu prerade dela. Tu dolazi do povrede prava od strane gotovo svih emitera u Srbiji koji za to moraju da dobiju dozvolu. Mi smo sada na dobrom putu da sa Pinkom postignemo sporazum oko blanket licenciranja koje podrazumeva da oni ne moraju za svaku pojedinačnu pesmu posebno da traže dozvolu. U tom smislu Pink je napredniji od, recimo, RTS-a koji, po tom pitanju, još uvek nešto čeka”, istakao je generalni sekretar UDS-a.

Stojanović je naglasio da se poslednjih godina primećuje napredak u ovoj oblasti, iako mnogo toga još uvek ostaje u sivoj zoni. On navodi da što se tiče same zakonske regulative, ona u potpunosti štiti svaku vrstu prerade autorskog dela što spada u korpus individualnih prava svakog autora koja on može da štiti individualno ili preko svog izdavača. “Tu takođe treba razlikovati diskografa koji se bavi štampanjem, distribucijom i prometom muzike i izdavača koji štiti tekst, muziku i notni zapis. Ako autor sam štiti svoja prava onda bi emiteri morali da kontaktiraju svakog autora pojedinačno što je u praksi teško izvodljivo i zbog čega je u svetu uobičajena praksa da se ta prava ostvaruju i štite preko kolektivne zaštite, odnosno organizacija autora, izvođača i proizvođača fonograma. Autori imaju pravo da dozvole ili zabrane emitovanje i korišćenje svojih dela što je sadržano i u pravu prerade dela. Ako je, na primer, muziku i tekst za pesmu napisao Goran Bregović, a izvodi je Zdravko Čolić, Bregović u svakom trenutku može da tuži emitera ako je bez dozvole to delo iseckao i podvukao ga pod reklamu ili ga koristio kao pozadinsku muziku u okviru neke emisije. Zdravko Čolić, kao izvođač, u istom trenutku kada je delo snimio i javno ga objavio. nema više pravo na zabranu emitovanja svoje interpretacije, ali ima pravo na pravičnu nadoknadu. Ukoliko se delo, uz dozvolu autora, isecka i koristi u okviru neke emisije, za njegovo emitovanje će se platiti taksa SOKOJ-u, ali po mnogo nižoj tarifi nego što je to slučaj kada se koristi cela originalna pesma”, precizirao je Stojanović neke, za širu javnost, manje poznate segmente u vezi sa autorskim i srodnim pravima.

Govoreći o problemima koji se pojavljuju na terenu primene zaštite autorskog i srodnih prava u Srbiji, naš sagovornik je ukazao na problem mehanizma naplate i sankcionisanja povrede autorskog prava. “Na terenu imamo veliki problem zbot toga što sporovi traju jako dugo. Mi smo 2009. godine imali jedan od najmodernijih zakona, ali je Mlađan Dinkić 2012. godine iz političkih interesa inicirao izmene zakona kojima je uklonio neke mehanizmae koje smo imali za efikasnu naplatu, a istovremeno je iz zakona isključio zanatske radnje čime je privatnu svojinu jednog broja građana poklonio nekim drugim građanima što je pravno nedopustivo. Što se tiče samih zanatlija, na autorima i nosiocima prava je da odluče da li hoće ili neće da pomognu određene tradicionalne zanate, ali ne može država tuđu imovinu da poklanja u skadu sa interesima neke partije na vlasti. Prema nekim ispitivanjima, država je od 2012. godine samo na porezima izgubila oko 20 miliona evra. Kreativna industrija doprinosi BDP-u sa 4,6% što je više od učešća bankarskog sektora koji je mnogo više zaštićen postojećim regulativama i zakonima”, naveo je on ukazujući na negativne posledice takozvanih Dinkićevih izmena Zakona o autorskom i srodnim pravima iz 2012. godine.

Stojanović je istakao da kreativna industrija Srbije predstavlja potencijalno brzo rastuću izvoznu granu za šta, zahvaljujući aktivnostima kolektivnih organizacija i udruženja, sada postoje i odgovarajuće predispozicije koje se ogledaju kako u omogućavanju digitlane distribucije domaćih kataloga, tako i u kodiranju fonograma i podizanju domaćeg kataloga na digitalne platforme. On je podsetio da je muzička industrija do pre samo pet godina bila na ivici održivosti, ali da danas posluje pozitivno čemu je doprinelo suzbijanje ulične i internet piraterije zbog koje je Srbija u prošlosti izgubila na hiljade radnih mesta.

Kao jedan od najvećih problema domaće muzičke industrije, Stojanović je naveo to što u Srbiji nema velikih digitalnih platformi poput iTunes-a, Spotify-a i dr. “Postoji samo Deezer koji je pogrešno postavljen i koncipiran u samom startu zbog čega nije doneo očekivane rezultate. Umesto da se obrate širokoj publici oni su napravili uzak krug ljudi kojima je taj servis dostupan što je poslalo pogrešnu poruku i ostalim digitalnim servisima koji ne pokazuju interes da dođu u Srbiju zato što im se naše tržište čini suviše malim. S druge strane, Srbije nema ni u Aple sistemu, korisnici u Srbiji moraju svoje aplikacije da skidaju sa hrvatskih servera. Mi stalno imamo nacionalne strategije o digitalizaciji, ali nemamo ralizaciju. Poslednjih 10 godina preko milijardu evra je iz Srbije otišlo na kupovinu sadržaja iz inostranstva. Zbog toga je mnogo važno da država shvati da iTunes i Spotify moraju da dođu, kao što je Microsoft došao pre 15-20 godina. Mi moramo da imamo te servise ovde. U sadašnjem digitalnom svetu, veliki sistemi bi plaćali neki porez, zaposlili bi neke ljude ovde. I mi kao industrija imali bismo koristi od prodaje preko iTunes-a i ostalih servisa”, istakao je Stojanović.

Govoreći o predstojećim izmenama i dopunama postojećeg zakona, generalni sekretar UDS-a je ukazao da je važno da novi zakon bude nedvosmislen i jasan za sudsku praksu, da ne mora vlasnik sadržaja da dokazuje vlasništvo već da onaj, ko je koristio i emitovao nečiji sadržaj, mora da dokaže odakle mu pravo na emitovanje tog sadržaja pošto će jedino tako sud moći jasno da prepoznaje slučajeve povrede autorskog prava. “Sudije nemaju iskustva, nisu specijalizovane i to je problem u sudskoj praksi. Problem postoji i u samom dokaznom postupku posebno ako ste zastupnik neke strane firme. U tim slučajevima vi se srećete sa neverovatnim zahtevima suda kao, na primer, kada vam traže da Madona dođe i kaže da li je vlasnik autorskih prava”, ukazao je Stojanović.

Podsećajući da je problem fizičke piraterije uglavnom iskorenjen zahvaljujući efikasnom delovanju državnih organa, naš sagovornik je pomenuo i slučajeve digitalne piraterije koja se, takođe, danas može efikasno suzbiti zahvaljujući naprednim softverima za detektovanje njenog prisustva na globalnoj mreži. “Uspeli smo efikasno i to da rešimo zato što postoje određeni alati, softveri, koji se kupuju legalno i mi smo u datom trenutku porušili preko 200 digitalnih prodavnica koje su prodavale nelegalni sadržaj, nudili ga na strimingu ili ga davali u pretplati. Svaki novi album naših izvođača oni su podizali na svoju platformu, imali su pretplatu za svoje korisnike na mesečnom ili na godišnjem nivou. I pravili su nam ogromne minuse. Kada su se pojavili legalni softveri, veliki problem je bio što u Evropi i Americi nije bio zakonski regulisan deo tih prava koji se tiču interneta. Kad su oni uveli te standarde, onda je nama bilo lako da se bavimo legalizacijom. Digitalizacijom domaćeg sadržaja sa svim kodovima, softverima je omogućeno da prepoznaju vlasništvo i tamo gde ga nema internet provajder je u obavezi da isključi sajt koji nudi ono na šta nema zakonsko pravo”, objasnio je Stojanović.

Govoreći o skandalu sa RTS YouTube kanalima i kršenju autorskih prava do kojeg je došlo emitovanjem sadržaja preko tih kanala, Stojanović je istakao da je u tom slučaju reč o ozbiljnom problemu. “To je sada jedan veliki problem. Ne samo RTS, nego svi oni kao veliki emiteri imaju problem što pojavom YouTube-a i digitalizacije misle da su regulisali sva ta prava. To sve zavisi od edukovanosti urednika. Imaju gomilu sudskih sporova. Neke su dobili, neke su izgubili protiv određenih nosioca prava. Svi oni imaju ugovor sa KVZ-om, preko njih su radili monetizaciju sve dok nosioci prava nisu počeli da ih tuže. Mislim da je u velikoj meri u ovom trenutku RTS rešio te probleme. Ono što je problem sa RTS-om je što treba odrediti novu tarifu, da plaćaju naknade po novoj tarifi koju oni odbijaju. Sa pojavom digitalizacije mi smo videli da imamo problem needukovanosti ili namerne povrede prava. Zakon mora da bude jasan i eksplicitan u tome, dakle ne da ja moram da dokazujem da sam vlasnik, nego onaj koji je povredio pravo da dokaže odakle njemu pravo”, naveo je Stojanović.

On je podsetio na ozbiljan skandal koji su nosioci autorskog i srodnih prava pre nekoliko godina imali sa Telenorom. “Telenor je uzeo pesmu jedne islamske pevačice, podvukao pod svoju reklamnu kampanju i regularno podigao tu reklamu na YouTube. I meni i na adrese još tri firme, stižu mejlovi sa pitanjem ko je prodao pravo za ovu pesmu? Pošto nije niko, mi pošaljemo zajedničko pismo Telenoru sa pitanjem: Gospodo, gde ste dobili prava? Oni kažu nema problema, sve je u redu, sve je legalno i uzmu ljudi skeniraju ugovor, pošalju nam ga, a na njemu firma, marketinška agencija iz Požarevca prodala prava za 3.500 evra Telenoru. I mi sad krenemo da kopamo dalje. Kažu oni iz Požarevca: Ne, ne, sad ćemo mi vas da uputimo na marketinšku agenciju koja radi sa nama, oni su otkupili ta prava. Dva estradna menadžera i jedan čovek iz marketinške agencije, jedan čovek iz Telenora – svaki od njih je uzeo po 1.000 evra, odnosno dali su agenciji 500 evra da napravi lažne papire da su oni vlasnici prava. Telenor je na kraju platio 50.000 evra kaznu za to, a marketinška agencija koja je radila sa Telenorom izgubila je ugovor vredan nekoliko miliona evra na godišnjem nivou zato što nisu kontrolisali tu priču”, reko je Stojanović otkrivajući detalje tog, široj javnosti, malo poznatog slučaja.

Svet.rs

Brajović: Osmogodišnje neplaćanje RTS bio je presedan u savremenoj Evropi

Jedan od retkih autora koji je pristao da govori na temu zaštite autorskog i srodnih prava bio je poznati kompozitor Dragan Brajović Braja koji je član organizacije autora SOKOJ.

Govoreći o problemima sa kojima se susreće SOKOJ, Brajović ističe da su najčešće problemi sa samim korisnicima. “Po mom mišljenju retko kada je problem u zakonu. Bilo je možda ponekad nekih promena zakona, koje su išle otprilike u cilju nečije političke kampanje u datom trenutku u okviru koje je određenim grupama korisnika svašta obećavano ne bi li dobili njihovi glasovi. To je bio i slučaj sa našim zakonom tokom izmena od 2012. godine kada je zanatlijama obećano da će biti rasterećeni nekih obaveza. Međutim, suštinski zakon je manje više usklađen sa evropskim standardima. Problem je u primeni zakona, problem je u tome što i dalje većina korisnika nije uopšte edukovana šta su autorska prava, zašto postavljaju pitanja tipa slušam stranu muziku u svom lokalu, zašto bih vama plaćao muzički dinar. Prosto ne razumeju ljudi da ta kolektivna zaštita podrazumeva zaštitu svih autora sveta koji su članovi CIS-a, 120 zemalja članica. Edukacija korisnika je bitna, ona kod nas nije na nekom zavidnom nivou, a svi problemi proističu iz odnosa sa korisnicima. Mi smo imali situaciju da 8 godina RTS za vreme Tijanića, nije plaćala, što je presedan u modernoj Evropi, a imali smo i tu situaciju”, naveo je Brajović.

On međutim dodaje da od kada je došlo novo rukovodsvo u RTS, SOKOJ više sa tom medijskom ustanovom nije imao problema oko plaćanja. “Trenutno postoji problem sa SBB-om, koji je u proceduri jer nam je dugo trebalo da nateramo RRA da obaveste SBB da su dužni da nam daju spisak svojih korisnika, tj. koliko imaju pretplatnika u svom kablovskom sistemu, što su oni odbijali da daju kao poslovni dokument. To je dokument na osnovu koga mi možemo da razrešimo ono što pripada nama. Jer ako mi ne znamo koliko imaju korisnika, po kom modelu onda mi da se ponašamo. I onda je to jedno vrzino kolo, ima tih problema, uglavnom su svi vezani za korisnika. Ako spustimo na bazični nivo, gde postoji 6-7 lokala u jednoj ulici, troje plaćaju uredno, dvoje se prave ludi dok im ne dođe tužba, a jedan bukvalno išutira našeg agenta koji mu donese ugovor”, rekao je Brajović.

Što se tiče odnosa sa RTS povodom plasiranja sadržaja preko digitalnih platformi on ističe da je ugovor između SOKOJ-a i RTS-a na globalnom nivou dok je sfera digitalnih prava još u povoju na našim prostorima. “SOKOJ je napravio dogovor sa YouTube tek negde u maju ove godine, ja mislim, to su stvari koje su još uvek maglovite. Nemamo s RTS-om problem onaj koji smo imali, a to je generalno ugovor između njih i nas, koji je faktički bio opozvan i u jednom suludom modusu da ne plaćaju ništa, dok se ne dogovorimo. I to je tako trajalo osam godina. E sad oni tu plaćaju unazad, a plaćaju i nove prispele obaveze. Deo duga je delimično otpisan, ne bih o iznosima, ali se to nagomilalo za osam godina do enormnih iznosa”, naveo je naš sagovornik.

Brajović je istakao i da bi SOKOJ trebalo da pokrene inicijativu za zaštitu domaćeg autorstva, zbog forsiranja strane muzike. “Nama predstoji bitka da zaštitimo domaće autorstvo, da ne bi imali rumunski ili poljski scenario, u kojem 67-68% novca po osnovu autorskih prava odlazi u inostranstvo. Taj scenario ne bi smeli da dozvolimo u Srbiji. Nije dovoljno da se nadamo, mi moramo da radimo na tome da bi to tako bilo. Postoje razni modeli, npr. francuski model. Ti uvek možeš da napraviš neku strategiju koju ćeš zakonski uokviriti u zaštiti domaćeg autorstva, i onda kada ti Evropljani kažu direktiva je ta i ta, ti kažeš da, ali moji zakoni daju određena ograničenja. Ne znam što bi se mi ponašali kao veći Evropljani od Evropljana, kad je veliko pitanje kad ćemo i da li ćemo biti članovi EU”, zaključio je Dragan Brajović.

Marić: Emiteri i dalje moćniji od kolektivnih organizacija za zaštitu autorskog prava

Zavod za intelektualnu svojinu predstavlja državnu ustanovu koja je zadužena za sprovođenje Zakona o autorskom i srodnim pravima i nadzor nad kolektivnim organizacijama. Direktor Zavoda Vladimir Marić izjavio je u intervjuu za Antidot da što se tiče usaglašavanja sa propisima EU, Srbija jako dobro stoji što se moglo videti i u nedavnom izveštaju Evropske komisije u kome stoji da je srpski zakon u ovoj oblasti u velikoj meri usaglašen sa evropskim direktivama. “Mi smo sada u postupku donošenja izmena i dopuna zakona, koji je usagalšen sa 8 od 10 direktiva. Ostalo je još da se usaglasimo sa Direktivom o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih sprava i licenciranju autorskih dela i predmeta srodnih prava na internetu, i drugo sa direktivom o tzv. napuštenim delima. U velikoj meri naš zakon je već usagalašen sa tom direktivom, u nekim segemntima treba da bude dodatno izmenjen kada je reč o načinu glasanja u skupštinama organizacija, o njihovim troškovima, o reviziji njihovog godišnjeg obračuna naknada, raspodeli novca u okviru organizacije za kolektivno ostvarivanja autorskog i srodnih prava”, naveo je Marić.

Prema njegovim rečima jedno od značajnih stvari jeste i pitanje iscrpljenja autorskog i srodnih prava. “To je sukob između tzv. stvarnog svojinskog prava i intelektualne svojine s druge strane. Zakon kaže da ja autor isključivo ovlašćen da stavi svoje autorsko delo u promet. Zakon kaže da se onog trenutka kada se predmet koji je zaštićen intelektualnom svojinom stavi u promet, pa samim tim i autorskim pravom, to autorsko pravo iscrpljuje. Autor više ne može da spreči vlasnika tog predmeta da taj predmet dalje stavlja u promet. Pitanje je gde se to pravo iscrpljuje? Ono se, prema sadašnjem zakonu, iscrpljuje na teritoriji Srbije. Mi moramo da izmenimo tu odredbu o iscrpljenju tako da ono bude ne nacionalnog, već regionalnog karaktera”, ističe naš sagovornik.

Marić je ukazao i da se značajna izmena koja se tiče zaštite autorskog prava u našoj zemlji odnosi na softvere, na računarske programe, baze podataka, kablovsko reemitovanje i satelitsko emitovanje. “Glumci će dobiti pravo na naknadu, to je jako značajno, od emitovanja i reemitovanja njihovih interpretacija, koje su snimljene na telesni nosač. To je jedna vrsta nekonzistenosti, to pravo su imali samo interpretatori čije su interpretacije snimane samo na nosač zvuk. Glumci će moći da ga ostvaruju ukoliko budu formirali svoju organizaciju za kolektivno ostvarivanje autorskih prava”, rekao je Marić.

Govoreći o problemu regulisanja u oblasti digitalog emitovanja, on je ukazao da je pre pojave interneta kao globalnog medija, kao oblik autorskog dela postojalo emitovanje i reemitovanje, koje se svodi (prema navodima u Rimskoj konvenciji) na javno saopštavanje dela ili predmeta srodnog prava bežičnim putem, kroz etar, od emitera do korisnika. To je predstavljalo iskorišćavanje autorskog dela, za koje se plaćala naknada. “Način na koji funkcioniše internet je takav da nije mogao da se podvede pod odredbe Rimske konvencije i samim tim to nije postojalo kao oblik iskorišćavanja. Onda je rečeno, kao poseban oblik iskorišćavanja pojavljuje se tzv. interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti. To je slučaj gde neko na server postavi neku pesmu, link do korisnika, korisnik se preko operatera poveže i ode do te pesme sa ciljem da je strimuje ili daunloduje. Autor to nije mogao da naplaćuje, dok to nije upisano u međunarodni ugovor. Onda smo i mi to prepisali. Kad god neko stavi pesmu na server, on za to mora da pribavi prava. On ne pribavlja ta prava od svakog kompozitora, pevača... nego ode u organizaciju (SOKOJ, OFPS, PI) i kaže ja hoću da pribavim pravo od vaših članova kroz jedan ugovor. Kad SOKOJ zaključi ugovor, onda servisi stiču pravo da to stave na svojoj server i da omoguće korisniku da to sluša. Za to mora da se plati odgovarajuća naknada. Pravni osnov kod nas postoji. Problem postoji u praksi, što su oni koji pregovaraju o tim stvarima, jako moćni i što nameću svoje uslove koji nisu povoljni. Ti ugovori su tajni, a morali bi da budu transparentni. Za sada su te naknade relativno skromne, ali se stvari popravljaju polako. To bi trebalo postati najznačajniji izvor prihoda. U ovom trenutku je javno saopštavanje najznačajnije. Ali nema razloga da to ne bude iskorišćavanje na internetu”, istakao je Marić.

euraxess.ec.europa.eu

Prema njegovim rečima, Srbija bi do sredine sledeće godine trebalo u potpunosti da uskladi Zakon o autorskom i srodnim pravima. U pogledu napora na sprovođenju i zaštiti prava Marić je naveo da je Srbija imala značajne rezultate u domenu kontrole legalnosti softvera, što je dovelo do smanjenja piraterije u toj oblasti za 9% u prethodne 2 ili 3 godine. Od pregledanih 3.000 računara u 82% slučajeva od onih kod kojih je utvrđeno postojanje nelegalnih softvera vlasnici su kupili legalan softver.

Vodič kroz autorsko i srodna prava: Pojmovnik i opšte informacije

Intelektualna svojina je zajednički naziv za industrijsku svojinu i autorsko pravo. Pravo intelektualne svojine, kao posebna grana prava, razvija se krajem 19. veka. Doživljava veliki uspon i periodu između dva svetska rata, a razvojem i šironjem informacionih tehnologija dopunjuje se novim oblicima zaštite. (M. Drakulić, Osnovi poslovnog prava)

U oblasti intelektualne svojine Srbija ima veoma dugu tradiciju. Još 1883. Bila je jedna od 11 država – osnivača Pariske unije za zaštitu industijske svojine. Prvi zakon o autorskom pravu, Kraljevina Srbija donela je 1929. godine, a 1930. potpisala je i ratifikovala Bernsku konvenciju o zaštiti književnih i umetničkih dela, koja predstavlja temelj autorskog prava u međunarodnim okvirima. (V. Baltezarević, Pravo i intelekt)

U Stokholmu je 1967. stvorena Svetska organizacija za intelektualnu svojinu – WIPO (World Intellectual Property Organisation), koja određuje šta sve čini sadržinu prava intelektualne svojine: književna, umetnička (likovna) i naučna dela, predstave umetnika izvođača, fonogrami i radio-difuzne emisije, pronalasci na svim poljima čovekove delatnosti, znakovi razlikovanja (žigovi, oznake porekla), industrijsko oblikovanje (dizajn), zaštita od nelojalne konkurencije, naučna otkrića.

Zakon o autorskim i srodnim pravima Skupština Srbije usvojila je 3. septembra 2009. godine. Autorsko-pravna zaštita obuhvata i moralna prava autora, koja između ostalog podrazumevaju i pravo paterniteta, pravo protivljenja izmenama dela koje bi mogle naneti štetu ugledu i reputaciji autora. Isključiva priroda ovog prava podrazumeva da je njegov vlasnik u položaju da odlučuje o davanju dozvole ili zabrani izvođenja bilo koje radnje koja je obuhvaćena njegovim pravom, odnoso vlasnik ovog prava daje ovlašćenje da se neka radnja sa njegovim delom učini i to pod određenim uslovima i uz određenu nadoknadu. Prema važećim ugovorima Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti. Ovaj rok omogućava autorima i njihovim naslednicima ostvarivanje materijalne koristi u razumnom vremenskom periodu eksploatacije dela.

Sprečavanje nelojalne konkurencije odnosi se na sprečavanje radnji ili prakse u trgovini i poslovanju, koje su povezane sa ekonomskom konkurencijom, a koje su suprotne dobroj poslovnoj praksi, odnosno privrednim, pravnim i etičkim standardima ponašanja u ovoj oblasti. Pravila za sprečavanje nelojalne konkurencije treba da osiguraju efikasnost tržišne ekonomije obezbeđivanjem uslova za slobodu konkurencije, primenu etike u poslovanju i da zaštite interese potrošača.

Kopirajt znači autorsko pravo, odnosno pravo na umnožavanje ili kopiranje. Kopirajt Evropa poznaje od početka 18. Veka, a uveden je u cilju kontrolisanja kulturne produkcije. U tradiciji prava kontinentalne Evrope, kopirajt prava nastupaju automatski čim je delo fiksirano u opipljivom obliku. U angloameričkoj tradiciji kopirajt prava nastupaju tek nakon što je delo registrovano u uredu za kopirajt. U informatičkom društvu prava kopirajta postaju ključni predmet trgovine.

Screenshot

Kopileft predstavlja suprotnost kopirajtu, u njegovoj osnovi je ideja da se svima obezbedi laka dostupnost intelektualnog proizvoda. Autorsko delo koje je oslobođeno zaštite, ne može se više zarobiti čak ni od strane najmoćnijih korporacija.

Muzičko delo predstavlja autorsko delo u kome autor-kompozitor pomoću zvuka izražava svoje misli i osećanja, a sastoji se od niza tonova harmonizovanih određenim ritmom. Svako muzičko delo se sastoji od melodije, harmonije i ritma. Melodija predstavlja sadržinu autorskog stvaralaštva, jer ona objedinjuje ideju i formu i predstavlja duhovnu tvorevinu koja uživa autorskopravnu zaštitu nezavisnu od muzičkog dela. Da bi jedno muzičko delo bilo autorski-pravno zaštićeno mora da bude originalno, da odražava autorovu ideju i da ima odgovarajuću muzičku formu. Autori aranžmana-varijacija moraju da imaju saglasnost autora izvornog dela.

Autor je fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo. Autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela, ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drugačije. Autor dela je nosilac autorskog prava. Pored autora, nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa važećim zakonom steklo autorsko pravo.

Autorsko pravo na anonimna dela i na dela izdata pod pseudonimom čiji autor nije poznat, ima lice koje je delo izdalo. Ako izdavač nije naznačen na delu, za vršenje autorskog prava ovlašćeno je lice koje je delo objavilo. Autorsko pravo na neobjavljenim delima nepoznatog autora, vrši odgovarajuća organizacija autora.

Koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa drugim licem stvorilo delo. Koautori su nosioci zajedničkog autorskog prava na koautorskom delu, ako zakonom ili ugovorom kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi nije drukčije predviđeno.

Screenshot

Za ostvarivanje autorskog prava i prenošenje tog prava neophodna je saglasnost svih koautora. Svaki koautor je ovlašćen da podnosi tužbe za zaštitu autorskog prava na koautorskom delu, s tim da može da postavlja tužbene zahteve samo u svoje ime i za svoj račun. Ako dva ili više autora spoje svoja dela radi zajedničkog iskorišćavanja, svaki od autora zadržava autorsko pravo na svom delu.

Autor dela je nosilac autorskog prava. Nosilac autorskog prava može da bude fizičko ili pravno lice i to svojstvo stiče po osnovu ugovora, zakona ili na osnovu nasleđivanja.

Pored autora, nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa zakonom steklo autorsko pravo. Autor može preneti deo imovinskih ovlašćenja, koja se tiču prava i načina korišćenja autorskog prava, na drugo lice. Prenosom ovlašćenja autor gubi određena ovlašćenja ali ne i svojstvo autora jer je to svojstvo vezano za ličnost i neprenosivo je.

Ugovor kojim se ustupa autorsko pravo je imenovani ugovor – autorski ugovor. Autorsko pravo se može ustupiti i drugim imenovanim i neimenovanim ugovorima ukoliko su takvi ugovori sačinjeni u pisanoj formi i sadrže sve neophodne elemente na osnovu kojih se može utvrditi o kom autorskom delu je reč, za koju teritoriju se vrši ustupanje i za koji vremenski period se vrši ustupanje. Za pojedine vrste autorskog dela nosilac autorskog prava se određuje nezavisno od volje autora. To su dela koja stvaraju autori u radnom odnosu ili dela koja nastaju po narudžbini određenog pravnog ili fizičkog lica.

Imovinska prava autora predstavljaju pravo iskorišćavanja dela. Samo je autor ovlašćen da iskorišćava svoje delo, a druga lica to mogu da čine samo uz dozvolu autora i uz nadoknadu. Pored prava da iskorišćava delo autor ima pravo da delo pusti u promet u onom obliku i na način koji on smatra podobnim.

Imovinska prava su:

Pravo na beleženje i umnožavanje dela koje se sastoji u isključivom pravu autora da dozvoli odnosno zabrani drugom licu beleženje svog dela na materijalnu podlogu i umnožavanje primeraka.

• Pravo na stavljanje primeraka dela u promet je radnja iskorišćavanja dela, zbog koje se delo umnožava.

• Pravo na davanje dela u zakup, pravo na davanje računarskog programa na poslugu, pravo izvođenja dela, pravo predstavljanja dela, pravo emitovanja, pravo na javno saopštavanje, pravo na izmenu dela...

Autorskim ugovorom se autorska prava ustupaju ili u celini prenose. Na autorski ugovor primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi. Autorski ugovori se zaključuju u pisanoj formi. U sumnji o sadržini i obimu prava koje se ustupa, odnosno prenosi autorskim ugovorom, smatra se da je ustupljeno odnosno preneseno manje prava.

Dozvola za objavljivanje dela, za beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela moraju biti izričito ugovorene.

Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela, ne podrazumeva i ustupanje, odnosno prenos prava na autorsku naknadu u slučajevima iskorišćavanja autorskog dela na osnovu zakonske licence. Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela, podrazumeva i davanje dozvole za one izmene na delu koje su tehnički neminovne ili uobičajene za taj način iskorišćavanja dela.

Autorski ugovor sadrži: imena ugovornih strana, naslov, odnosno identifikaciju autorskog dela, prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa, visinu, način i rokove plaćanja autorske naknade ako je ugovorena, kao i sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja ako postoje.

www.slideshare.net

Ako se korišćenjem autorskog dela ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor, odnosno njegov naslednik ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere.

Ako autorska naknada nije ugovorena a prihod ostvaren korišćenjem autorskog dela premašuje troškove njegovog korišćenja u meri koja omogućuje plaćanje autorske naknade, autor, odnosno njegov naslednik, ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi ugovaranja naknade. Pravo zastareva u roku od dve godine od dana saznanja za postojanje nesrazmere, odnosno za prihod ostvaren ostvaren korišćenjem autorskog dela, a najduže u roku od šest godina od kraja godine u kojoj je nesrazmera nastupila, odnosno u kojoj je prihod ostvaren.

Autorskim ugovorom se autorska prava ustupaju ili u celini prenose. Dozvola za objavljivanje dela, za beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela moraju biti izričito ugovorene.

Izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa (prenosi) na izdavača pravo na umnožavanje autorskog dela štampanjem, i na stavljanje u promet tako umnoženih primeraka dela, a izdavač se obavezuje da delo umnoži i stavi primerke u promet, kao i da za to plati naknadu, ako je ugovorena, autoru, odnoso drugom nosiocu autorskog prava.

N1

Izdavački ugovor sadrži i sledeće:

Rok u kome je autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava, dužan da izdavaču preda uredan rukopis ili drugi originalni primerak dela, kako bi izdavaču omogućio umnožavanje dela. Ako nije drukčije ugovoreno, taj rok iznosi godinu dana od dana zaključenja ugovora.

Rok u kome je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem primeraka dela u promet. ako nije drukčije ugovoreno, taj rok iznosi godinu dana od dana prijema urednog rukopisa ili drugog originalnog primerka dela.

Broj izdanja koji je izdavač ovlašćen da izda. Ako nije drukčije ugovoreno izdavač ima pravo samo na jedno izdanje dela. Ako nije ugovoreno tiraž iznosi 500 primeraka. Rok u kome izdavač, po iscrpljenju tiraža prethodnog izdanja, mora otpočeti sa puštanjem u promet primeraka narednog izdanja, ako je ono ugovoreno. Ako nije drukčije ugovoreno, taj rok iznosi godinu dana od dana kad je autor to zahtevao.

Obaveza je izdavača je da se stara o prometu primeraka dela, i da o tome povremeno obaveštava autora, odnosno drugog nosioca autorskog prava, na njegov zahtev. Da autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava, na njegov zahtev, u odgovarajućoj fazi tehničkog procesa umnožavanja dela, omogući korekturu, kao i da prilikom pripreme svakog narednog izdanja dela omogući autoru da unese odgovarajuće izmene, pod uslovom da to ne menja karakter dela i da, imajući u vidu celinu izdavačkog ugovora, ne predstavlja nesrazmerno veliku obavezu za izdavača.

Osnovni zadatak srodnih prava je pružanje zaštite posebnim kategorijama korisnika autorskih dela i to interpretatorima, proizvođačima fonograma i videograma, ustanovama za radio-difuziju, proizvođačima baze podataka i prvom izdavaču slobodnog dela kroz regulisanje njihovog položaja, prava i obaveza prema autorima odnosno nosiocima autorskog prava u vezi sa privrednim iskorišćavanjem autorskih dela.

Srodna prava ni na koji način ne utiču na prava autora u pogledu njihovih dela, međutim, skoro svi oblici predmeta zaštite srodnih prava istovremeno predstavljaju i oblike iskorišćavanja autorskih dela. Srodna prava uživaju određenu autonomiju koja se odražava u činjenici da je predmet zaštite različit. Na primer, u autorskom pravu to je delo, a u srodnom pravu to je interpretacija, emisija i dr. Sva srodna prava kao imovinskopravna, osim prava interpretatora, su prenosiva bez ograničenja.

Za svoju interpretaciju autorskog dela, interpretator ima moralna prava i imovinska prava. Interpretacija je duhovno dobro koje nastaje ličnim angažovanjem interpretatora prilikom zvučnog, odnosno vizuelnog ili zvučno-vizuelnog saopštavanja autorskog dela. Delo koje je predmet interpretacije ne mora biti zaštićeno autorsko delo. Intepretator je fizičko lice koje se lično angažuje na intepretaciji dela. Odnosi između dva ili više intepretatora koji učestvuju u intepretaciji jednog dela, uređuju se shodnom primenom odredaba zakona koje se odnose na koautore.

Moralna prava intepretatora – Interpretator ima isključivo pravo da bude priznat kao takav; da njegovo ime bude naznačeno na svakom primerku snimka, na programu ili na drugi prikladan način prilikom svakog iskorišćavanja njegove interpretacije, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik iskorišćavanja, tehnički nemoguće; da se suprotstavi izmeni svoje interpretacije, odnosno svakom iskorišćavanju svoje intepretacije u izmenjenoj formi, ako se time ugrožava njegov stvaralački ili stručni renome; da se suprotstavi stavljanju u promet snimka svoje intepretacije, ako snimak sadrži tehničke nedostatke koji ugrožavaju integritet interpretacije, a time i renome interpretatora; da se suprotstavlja iskorišćavanju svoje interpretacije na način koji ugoržava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled. Ako intepretaciju vrši ansambl intepretatora, pravo imaju ansambl kao celina i solisti.Ako više interpretatora učestvuje u interpretaciji jednog dela, ostvarivanje moralnih prava ne može biti na štetu interesa drugih.

Imovinska prava interpretatora – Interpretator ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli: beleženje (snimanje) svoje interpretacije, u bilo kom obliku i na bilo koji način; stavljanje u promet snimaka svoje interpretacije; davanje u zakup snimaka svoje interpretacije; istovremeno prenošenje interpretacije putem tehničkih uređaja kao što su zvučnik, ekran, publici koja se nalazi van prostora u kome se vrši interpretiranje; emitovanje uživo svoje interpretacije; interaktivno činjenje dostupnim interpretacije javnosti žičnim ili bežičnim putem.

Interpretator nema isključivo pravo na emitovanje svoje intepretacije koja je snimljena i izdata na nosaču zvuka, kao ni interpretacije koja je sa dozvolom interpretatora snimljena na nosaču zvuka i slike. Ako interpretator ustupi proizvođaču fonograma odnosno videograma svoje pravo, on zadržava pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka snimka interpretacije. Interpretator se ne može odreći tog prava.

Za svoj fonogram, proizvođač fonograma ima imovinska prava. Fonogram je zapis zvuka, odnosno određenog niza zvukova na nosaču zvuka. Proizvođač fonograma ima pravo predviđeno zakonom za prvi snimak. Pravo na postojećem fonogramu nije ni na koji način ograničeno ugrađivanjem tog fonograma na videogram. Proizvođač fonograma je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram načinjen.

www.discogs.com

Proizvođač fonograma ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

Umnožavanje svog fonograma u bilo kom obliku i na bilo koji način, i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka fonograma;

Davanje u zakup primeraka fonograma;

Interaktivno činjenje dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem svog fonograma.

Proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za:

Emitovanje fonograma;

• Javno saopštavanje fonograma;

• Javno saopštavanje fonograma koji se emituje.

Naknada se naplaćuje od korisnika u vidu jedinstvene naknade koju ubira proizvođač izdatog fonograma. Ako ugovorom između proizvođača izdatog fonograma i interpretatora nije drukčije određeno, proizvođač fonograma obavezan je da bez odlaganja preda polovinu ubrane naknade interpretatoru čija se interpretacija nalazi na njegovom fonogramu.

Emisija je električni, elektromagnetni ili drugi signal pretvoren zvučni, vizuelni, odnosno zvučno-vizuelni sadržaj koji se emituje radi saopštavanja javnosti.

Proizvođač emisije je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima emisija proizvedena.

Proizvođač emisije ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

Reemitovanje svoje emisije;

• Snimanje svoje emisije na nosač zvuka ili slike, odnosno zvuka i slike;

• Umnožavanje tog snimka i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka snimka;

• Davanje primeraka snimka emisije u zakup;

• Javno saopštavanje svojih emisija na mestima koja su publici dostupna uz plaćanje ulaznice.

Upis u registar autorskih prava ne konstituiše pravo. Autorsko pravo nastaje kada je i delo nastalo i od tog trenutka autor stiče sva ovlašćenja koja mu kao autoru pripadaju. Pravna zaštita obezbeđena je i za autora koji je svoje delo upisao u registar i za autora koji svoje autorstvo nigde nije upisao.

Zavod za intelektualnu svojinu izdao je dozvolu dvema kolektivnim organizacijama za zaštitu autorskih i srodnih prava: SOKOJ – Savez organizacija za zaštitu autorskih muzičkih dela sa rečima i bez reči i OSFP – organizacija koja se bavi zaštitom proizvođača fonograma i nosača zvuka i trajnih muzičkih snimaka. Zavod ima pravo nadzora nad njihovim poslovanjem.

Po zakonu, domaći autor je u svemu izjednačen sa stranim autorom bilo gde u svetu, jer je naša zemlja harmonizovala regulativu sa svim međunarodnim ugovorima i konvencijama, kao i sa sedam direktiva EU zaključno sa 2006. godinom.

4llgamers.wordpress.com

Reakcije na istraživanje Antidota:

Nakon objavljivanja Dosijea na temu autorskog i srodnih prava u Srbiji, na adresu Medijske mreže Antidot stigla je rakcija Direkcije RTS-a. Kako je pretežan deo tog dopisa bio posvećen sukobu te medijske ustanove sa privatnom kompanijom "Mascom", redakcija Antidota je sadržaj reakcije prosledila i "Mascomu" koji je na nju takođe uputio svoj odgovor. U skladu sa najvišim profesionalnim standardima i jednakom tretmanom učesnika u polemici, redakcija Antidota prosledila je odgovor "Mascoma" Direkciji RTS-a kako bi i Javni servis imao priliku da uputi svoju dodatnu reakciju koja do sada nije usledila. Dopis RTS-a i odgovore Antidota i kompanije "Maskom" možete pogledati na sledećim linkovima:

1. Dopis Direkcije RTS-a povodom Dosijea o autorskom i srodnim pravima

2. Dopis Antidota kompaniji "Mascom"

3. Odgovor Medijske mreže Antidot na dopis Direkcije RTS-a

4. Odgovor kompanije "Mascom" na dopis RTS-a

5. Dopis RTS-u - obaveštenje o odgovoru "Mascoma"