Kako je Miloševićev vojni portparol izvređao tekst koji nije ni pročitao

Nisu prošla ni dva dana od objavljivanja teksta “Brevijar političkog licemerja u Srbiji u 21. veku” i rezultata istraživanja novinara Antidota o identičnim napadima pojedinaca i medija na reformske vlade Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, a da neki od aktera nisu pokušali da ih ospore. Nije, međutim, nimalo slučajno da su među prvima to uradile urednice Peščanika Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, preko Ljubodraga Stojadinovića, bivšeg službenika KOS-a, a danas njihovog najamnika . Upravo su njih troje odličan primer koji pokazuje kako se danas na istoj strani nalaze nekada naizgled suprotstavljene strane koje su, suštinski, oduvek bile na zajedničkom zadatku sprečavanja reformi i očuvanja statusa kvo u društvu. Nekada je cilj bio da se zaustavi Zoran Đinđić, danas su na meti Aleksandar Vučić i njegova politika, a sve sa ciljem da ranije uspostavljen društveni poredak i u njemu stečene privilegije ostanu netaknuti.

Povodom teksta objalvjenog na sajtu Peščanika, urednik Medijske mreže Antodot uputio je odgovor urednicama sajta pescanik.net, Svetlani Lukić i Svetlani Vuković.

Na sajtu pescanik.net, 28. jula 2018. godine, objavljen je autorski tekst Ljubodraga Stojadinovića pod naslovom “Malanje Vučića u Đinđića”, u kome je autor naveo više neistinitih informacija, kao i netačnih i malicioznih interpretacija koje se odnose na istraživanje Medijske mreže Zapadnog Balkana Antidot koje je pod naslovom “Brevijar političkog licemerja u Srbiji u 21. veku”, 24. jula 2018, objavljeno na sajtu anti.media.

U skladu sa Članom 83. Zakona o javnom informisanju i medijima, imajući u vidu da objavljene informacije predstavljaju povredu ugleda, prava i interesa Medijske mreže Zapadnog Balkana Antidot, zahtevamo da se bez naknade i bez odlaganja, na sajtu pescanik.net, na poziciji po rangu identičnoj onoj na kojoj su objavljene navedene neistinite informacije, netačne i maliciozne interpretacije Antidotovog teksta, objavi sledeći odgovor:

Sa zaprepašćenjem, ali ne i iznenađenjem, pročitali smo tekst “Malanje Vučića u Đinđića”, u kome je autor Ljubodrag Stojadinović, demonstrirajući impresivan nivo površnosti i sklonosti ka falsifikovanju stvarnosti, mimo svoje namere i naloga svojih novih gazdarica, nesvesno uspeo da potvrdi tačnost svega onoga o čemu je Antidot pisao.

Iznoseći niz, ničim potkrepljenih, paušalnih i malicioznih optužbi na račun istraživanja koje je objavio Antidot, bivši portparol vojnog krila režima Slobodana Miloševića, uspeo je sve osim da dokaže ono što je želeo. Posle studioznog i detaljnog čitanja Stojadinovićevih naklapanja, čitaocima Peščanika i dalje nije jasno na osnovu čega autor zasniva ključne teze svoje pseudoanalize? Tačnije, autor je svoj publikum ostavio bez odgovora na tri ključna pitanja: šta konkretno nije tačno u Antidotovom tekstu; gde je to tačno Antidot izjednačio Đinđića i Vučića i najzad, gde je i kada na sajtu Antidota objavljen bilo kakav hvalospev Aleksandru Vučiću?

Da je pažljivo pročitao tekst o kome piše i ispratio javne nastupe predstavnika Antidota, Stojadinović bi lako ustanovio da su u oba slučaja posebno naglašavane dve osnovne stvari. Kao prvo, da predmet istraživanja nisu bile legitimne kritike protiv politike Đinđićeve i Vučićeve vlasti, već isključivo etiketiranja i neargumentovane i, ničim potkrepljene, najteže optužbe za kriminal i izdaju zemlje. Kao drugo, da nigde i ni na koji način novinari Antodota nisu pokušali, niti im je to bila namera, da izjednače Đinđića i Vučića, koji politički pripadaju različitim i, po mnogo čemu suprotstavljenim, političkim školama.

To nam, pak, nije dalo za pravo da zažmurimo nad činjenicom da su obojica u praksi pokazali želju i odlučnost da reformišu srpsko društvo u skladu sa svojim uverenjima, čime su ugrozili mnoge stečene privilegije i protiv sebe navukli bes dežurnih protivnika bilo kakvih reformi, koji su u sprečavanju promena, u oba slučaja primenili gotovo identične metode napada. Da je bar pokušao da se udubi u materiju o kojoj se usudio da piše, Peščanikovom autoru se ne bi dogodilo da mu se u debelo dokumentovanim i dokazanim obrascima političkog delovanja dežurnih kritičara, u koje i sam spada, priviđaju “nasilne biografske, političke i vrednosne paralele između Đinđića i Vučića”.

Ključni metodološki problem sa bledunjavim pokušajem Ljubodraga Stojadinovića da prikrije svoje i učešće svojih gazdarica u hajci protiv Zorana Đinđića, baš kao što se i danas, iz čisto ličnih razloga, ističu svojim vulgarnim i primitivnim napadima protiv politike Aleksandra Vučića, leži u tome što nije našao za shodno čak ni da pročita tekst koji je sebi dao za pravo da analizira i osporava što se jasno vidi iz netačnih navoda i podmetnutih citata za koje je lako utvrditi da ih u Antidotovom istraživanju jednostavno nema.

Tako, analizirajući “uradak u vidu udvoričkog pamfleta režimu”, u kome ni Stojadinović niti bilo ko drugi ne može da pronađe i “u” od udvoričkog, kao posebno zanimljivu autor navodi “muku istraživača sa rečima kojima obrazlažu svoja otkrića: napadi se (sami po sebi?) odvijaju i odigravaju, dakle to su antidotovski pojmovni fenomeni koji su nezavisni od kreativnosti samih napadača”. Jedini problem sa pomenutim navodima nekadašnje perjanice indoktrinirane informativne službe JNA, jeste to što pomenuti “citati” u Antidotovom tekstu jednostavno ne postoje. Odgovor na pitanje porekla ovih podmetnutih falsifikata zna samo Stojadinović, ali ono što je iz ovih bezočno napisanih laži više nego jasno jeste okolnost da tekst koji je odlučio da napadne, bivši portparol Miloševićeve armije očigledno nije ni pročitao. Tako je Stojadinović u Antidotovom tekstu mogao da nađe da su “u napadima korišćeni isti obrasci”, “da su u napadima učestvovali isti akteri”, “da se u napadima...mogu identifikovati identična sadržinska polja” itd, ali ne i nepismenu konstrukciju da se napadi “odvijaju i odigravaju” što Stojadinović lažno pripisuje Antidotu.

Da u pitanju nije bila slučajna omaška, već usvojeni metodološki pristup, svedoči i deo u kome Stojadinović kaže: “Cilj 'istih' društveno-političkih aktera, otkriva lucidni Antidot, je da se 'sprečavanjem reformi zadrže ranije stečene privilegije i zadrže partikularni interesi'. Dirljiva nepismenost, ovlašno zaklonjena davno potrošenim frazetinama ne dira u ambicije ovih istraživača da srljaju dalje. Sada je u opticaju pojam 'klevetanje' (neprikladan čak i za ošljarsko arhivsko medijsko prekopavanje), pa su u tom poslu, dakle u opanjkavanju, otrcavanju obojice iz ove sumorne paralele učestvovali isti ljudi?”.

Problem se, međutim, i ovde ponavlja. Citati kojima Stojadinović dokazuje “dirljivu nepismenost” i korišćenje potrošene fraze “klevetanje”, u Antidotovom tekstu jednostavno ne postoje, što mozgu strukturiranom po JNA indoktrinacionoj matrici, nije zasmetalo da izmišljene citate koristi kao dokaze za svoje nebulozne tvrdnje.

I dok ni jednom jedinom tvrdnjom, argumentom ili, ne daj bože dokazom, nije uspeo da potkrepi svoje maliciozne fikcije, ono što je Stojadinović uspeo jeste da potvrdi tačnost svega onoga o čemu su novinari Antidota pisali i što su u svom istraživanju otkrili. Svojim olako izrečenim tvrdnjama (“primitivni kriminalni autoritarizam...huliganstvo...unutrašnji militarizam...razorno bezumlje” ili pak tvrdnjom da je “Vučić svoju kriminalnu korporaciju stvarao iznova, obnavljajući upravo ono čudovište iz svoje mračne političke adolescencije”), autor Peščanika je demonstrirao kako se u praksi kriminalizuju politički protivnici. Nažalost, pre nekog vremena, na okruglom stolu održanom u Medija centru u Beogradu, na temu položaja i uloge kritičke misli u srpskom društvu, Stojadinović je doslovce izgovorio i kriminalizatorsku mantru: “Nemam nijedan dokaz za to, ali duboko verujem da je ova vlast ogrezla u kriminalu”.

U svom sramnom uratku, Stojadinović je uspeo da se dotakne i priče o dikaturi i cenzuri: “Vučić je pogasio ili stavio pod kontrolu sve medije, a Antidot pokušava da kaže kako su ovi koji su nekako preživeli opasnost po reformsku vladu i Vučića lično”. Ako po strani ostavimo Stojadinovićev elementarni problem sa logikom kada tvrdi da je “Vučić pogasio sve medije”, a onda u nastavku govori o onima “koji su nekako preživeli”, nije jasno gde to Antidot tvrdi da su oni opasni po reformsku vladu i Vučića lično? Ali ono što je jasno jeste kako se u praksi bez mnogo osnova, a još manje logike, lepe etikete za diktaturu i cenzuru na šta je Antidot uostalom s pravom i ukazao.

Pored kriminalizatorskih etiketa i optužbi za diktaturu i cenzuru, mesta je ostalo i za nezaobilazni nihilizam i beznađe. "Antidot nam posredno preporučuje da slavimo Vučića, ako već nismo umeli da sačuvamo Đinđića, ne brinući što se ovde ljudi ubijaju zbog svoje gladne dece, ignorišući državni teror nad siromasima, nasilje nad penzionerima, kriminalne odrede koji se zvanično zovu javni izvršitelji." Zafalile su samo poplave za koje su odgovorne vlasti, zabrana upotrebe protivgradnih raketa kako bi se uništila srpska poljoprivreda i odgovornost vlasti za nizak natalitet, pa da lepeza optužbi bude kompletirana.

U pokušaju da dokaže nereformski karakter Vučićeve vlasti, Stojadinović je, najzad, ustvrdio i sledeće: "Vučić je simbol svega protiv čega je Đinđićeva borba imala smisla." Kada bi se malo osvrnuo iza sebe, površni vernik Peščanika mogao bi lako da dođe do zaključka da se Đinđić iz petnih žila borio protiv fiskalne konsolidacije, stabilnosti, rešavanja kosovskog problema, napretka na putu evrointegracija, rasta izvoza i investicija, rasta BDP-a, obnove Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, izgradnje Kliničkog centra u Nišu, završetka Koridora 10, izgradnje Koridora 11, izgradnje Beograda na vodi, smanjenja nivoa zaduženosti i nezaposlenosti, pošto je to sve ono protiv čega se Đinđić borio u Stojadinovićevoj glavi. Ovo je možda i najslikovitiji prikaz merne jedinice Stojadinovićeve pomračene percepcije plaćene peščanim evro honorarima.

U dubini nerazumevanja društvene realnosti savremene Srbije, Stojadinovića možda ipak i treba razumeti. U pitanju je osoba kojoj je bilo potrebno punih 6 godina da shvati pravu prirodu Miloševićevog režima čiji je istaknuti sluga bio. Đinđića nije shvatio ni 15 godina nakon atentata, a za Vučića će mu, po svoj prilici, biti potrebne decenije. Samo ako ga životni peščanik i dobro zdravlje toliko posluže, što mu od srca želimo.

 

Marko Matić,

Glavni i odgovorni urednik Medijske mreže Zapadnog Balkana Antidot