Tajni razgovori Tužilaštva i osumnjičenog

Hapšenje Darka Šarića, optuženog za organizovanje šverca 5,7 tona kokaina iz Latinske Amerike u Zapadnu Evropu, otkrilo je i tamnu stranu vrha srpskog Tužilaštva i policije. Godinu i po dana nakon smene rukovodstva Bezbednosno informativne agencije, u javnosti su se pojavili dokumenti o istrazi, koju je ova Agencija sprovela zbog sumnji u nezakonito postupanje predstavnika navedenih državnih institucija – tajni sastanak sa jednim od najbližih saradnika Darka Šarića, u objektu BIA, na Jelovoj gori. Audio i video zapisi sa tog sastanka su uništeni, bez relevatnog objašnjenja onih koji su to učinili, tako da je izostao odgovor na pitanje šta su na tom sastanku radili najviši državni funkcioneri Tužilaštva, policije i BIA, kao i šta su uništavanjem dokaza eventualno hteli da sakriju.

Imajući u vidu da pripadnici Tužilaštva vode proces protiv Darka Šarića, svako ukazivanje na slučaj Jelova gora, u javnosti se unapred karakteriše kao pokušaj zaštite ovog optuženika i svrstavanje na njegovu stranu. Međutim, ako je cilj da se procesuiraju i osude optuženi za najteža krivična dela, onda je u tome najvažnija kompetencija i profesionalnost ljudi koji predstavljaju Tužilaštvo i policiju. Odbrana Darka Šarića pokušala je da iskoristi slučaj Jelova gora kako bi odložila suđenje i srušila optužnicu, tražeći od suda izuzeće najviših predstavnika Tužilaštva iz procesa suđenja. Sud je, međutim, nakon razmatranja tih dokumenata BIA, doneo odluku da ne uvaži zahtev odbrane. Iako je sud doneo odluku da sadržaj službenih beleški BIA nije dovoljan razlog za izuzeće tužilaca iz postupka protiv Darka Šarića, ostaje činjenica da je rukovodstvo Bezbednosno informativne agencije, predvođeno kadrovima vladajuće stranke u Srbiji, iz nekog razloga pokrenulo istragu protiv učesnika spornog sastanka, saslušalo ih, o tome napravilo zvaničan dokument i skinuvši oznaku tajnosti dostavilo ga sudu.

Činjenica da izostaje reakcija države i nadležnih institucija na navode iz službenih beleški BIA, koji su nastali sa ciljem da utvrde zbog čega su dokazi o susretu predstavnika Tužilaštva, policije i bivšeg rukovodstva BIA sa jednim od najbližih saradnika Darka Šarića – uništeni, kao i o čemu su oni tom prilikom pregovarali, ostavlja prostor da se u medijima i javnosti skloni fokus sa razmatranja pitanja eventualne odgovornosti predstavnika najviših državnih organa, a ceo slučaj svede na podmetačinu advokata odbrane optuženika. Ako je to, međutim, tačno – postavlja se pitanje koje prevazilazi i samo suđenje Šariću, a moglo bi se svesti na sledeće: da li BIA radi na rušenju optužnice protiv Darka Šarića?

Interesantno je i to da je nakon objavljivanja službenih beleški BIA, u kojima se ovaj sastanak na Jelovoj gori razotkriva, to bila tema u medijima samo nekoliko dana, iako je jasno da je javni interes da se uloga Tužilaštva i policije ispita i da se utvrdi njihova odgovornost, s obzirom na važnost posla koji obavljaju.

Izvor foto: Google

Posle pada režima Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine, na vlast dolaze stranke demokratske opozicije, predvođene Zoranom Đinđićem, prvim srpskim autentičnim reformatorom. Zahvaljujući Đinđiću, zemlja je počela da se transformiše na svim nivoima - okreće se Evropskoj uniji i njenim vrednostima i vraća joj je međunarodni ugled, uprkos trogodišnjoj hajci koja je u medijima vođena protiv srpskog premijera. Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine, pošto je sa svojim saradnicima planirao obračun sa organizovanim kriminalom. Karakteristika takvog stanja bila je povezanost vrha kriminalnog klana, koji je osuđen za ubistvo premijera, sa optužbama za ratne zločine i u skladu sa tim - obavezama Srbije da ih isporuči Haškom tribunalu. Osumnjičeni su, međutim, u političkim strankama suprostavljenim politici Zorana Đinđića, imale status narodnih heroja, te su uživale njihovu javnu podršku i zaštitu. [1]

Posle Đinđićevog ubistva, u Srbiji ponovo nastupa mračni period, čija je osnovna odlika - udaljavanje od EU, nacionalistička propaganda, relativizacija demokratskih vrednosti i stavljanje institucija u službu ostvarenja tog cilja. S mesta predsednika države na mesto premijera dolazi Vojislav Koštinica (lider Demokratske stranke Srbije), koji na toj funkciji provodi četiri godine. Boris Tadić biva izabran za predsednika Srbije 2004. godine. Iako Đinđićev naslednik, Tadić pravi svojevrsni zaokret i pristaje na političke saveze sa najoštrijim protivnicima Đinđića. Stvara se takozvana kohabitacija vlasti, u kojoj je premijer iz jedne, a predsednik države iz druge stranke. Mnogi poznavaoci prilika tog vremena ukazuju da je Koštunica strateški raspoređivao svoje saradnike na mesta na kojima će biti u mogućnosti da zaustavi istrage i usmeri ih u suprotne pravce - Ministarstvo unutrašnjih poslova i Bezbednosno informativne agencije. To se, pre svega, odnosilo na proces za ubistvo Zorana Đinđića. Naime, neposredne ubice su osuđene, ali politička pozadina, koja je podrazumevala umešanost kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, nikada nije ispitana. [2]

Nakon neuspelog pokušaja Zorana Đinđića da razbije vrh organizovanog kriminalnog, koji je imao tragičan ishod, u periodu 2004-2008. godine, uspostavljaju se novi temelji sprege policije, kriminala, pravosuđa i tabloida, što je eskaliralo na najogoljeniji način u godinama koje slede. Tokom tog razdoblja, 2006. godine, Crna Gora istupa iz državne zajednice sa Srbijom. Nastupa period drastičnog zahlađenja odnosa dve države, s obzirom na ogromno nezadovoljstvo Tadića i Koštunice takvim ishodom – nezavisnošću Crne Gore. Boris Tadić i Vojislav Koštunica napravili su dogovor u vezi sa kadrovskim promenama u sektoru bezbednosti - na mesto načelnika Uprave kriminalističke policije, 2005. godine, postavljen je Rodoljub Milović, funkciju direktora policije, 2006. godine preuzima Milorad Veljović (pre toga je bio načelnik UKP), a na mesto specijalnog tužioca za organizovani kriminal, 2007. godine, postavljen je Miljko Radisavljević. Njih trojica, sa svojim saradnicima, odigraće 2010. godine glavne role oko sastanka na Jelovog gori sa Draganom Dudićem Fricom, saradnikom Darka Šarića, optuženim za pranje novca i šverc kokaina. [3]

Photo: STOCK

Tokom vladavine DS (2008-2012), na čelo Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je zadužen za koordinaciju i usmeravanje rada službi (čine ga predsednik Republike i vlade, ministri odbrane, unutrašnjih poslova i pravde, načelnik Generalštaba vojske i direktori bezbednosnih službi ) bio je predsednik Srbije Boris Tadić, a na funkciju sekretara Saveta i predsednik državnog Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, postavljen je njegov najbliži saradnik i šef kabineta predsednika - Miodrag Miki Rakić. Napomenimo da je vlada DS, kojom je zapravo upravljao Tadić, sebi zadala kao jedan od najvažnijih zadataka da se obračuna sa organizovanim kriminalom i korupcijom. To je razumljivo, ali i interesantno sa stanovišta bliženja novih izbora, te pokušaja hapšenja Šarića, kako bi tadašnja vlast imala konkretan rezultat sa kojim bi izašla pred birače.

Ukoliko se pogleda na koji način su mediji u Srbiji izveštavali o Darku Šariću, vidi se da se njegovo ime prvi put u medijima pojavilo u oktobru 2009. kada su novinske agencije prenele da je urugvajska policija zaplenila 2,8 tona kokaina na jahti „Maui“, pod britanskom zastavom, u luci Santjago Vaskes, 25 kilometara zapadno od Montevidea. Tom prilikom, uhapšene su dve osobe, Urugvajac i Srbin, koji su pokušali da prebace kokain sa jahte na prekookeanski brod, čija je krajnja destinacija bila Zapadna Evropa. Tovar sa drogom presretnut je u sklopu zajedničke akcije „Balkanski ratnik“ američke agencije DEA, srpske BIA i policije Urugvaja. Uporedo, beogradska policija hapsila je sve za koje je smatrala da su deo Šarićeve grupe u Srbiji.

U januaru 2010. godine, za Darkom Šarićem raspisana je međunarodna poternica. Miloš Oparnica, šef Nacionalnog biroa Interpola u Srbiji, u februaru 2010. godine je rekao da je policija počela da se bavi Šarićem još 2000. godine zbog pranja novca. [4] Tužilaštvo za organizovani kriminal Srbije je 13. aprila 2010. godine podiglo optužnicu protiv Darka Šarića i još 19 osumnjičenih za krijumčarenje dve i po tone kokaina. S druge strane, Miodrag Rakić je u februaru 2013. godine u izjavi koju su preneli mediji, naveo da istraga protiv klana Šarić traje od 2008. i da su prikupljeni dokazi u izuzetno teškim okolnostima i uz velike rizike, kako o trgovini kokainom tako i o imovini koja je stečena prodajom kokaina. [5] Prema njegovim rečima, podaci su korišćeni u skladu sa zakonom, isključivo za potrebe istrage, a ne za političke zloupotrebe.

Te 2010. Šariću se oduzima imovina, [6] a mediji pišu da je on jedan od najbogatijih u Srbiji, iako za njega s obzirom na moć i bogatstvo do tada niko nije čuo. Činjenica je, međutim, da je tu imovinu ovaj optuženik stekao tokom vlasti Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Vrednost Šarićeve imovine u Srbiji procenjena je u prilično širokom luku - od nekoliko desetina miliona do nekoliko milijardi evra. Iako optužnica tada još nije bila podignuta, tokom februara 2010. godine, odlukama Višeg suda u Beogradu navedena imovina mu je oduzeta zbog sumnje da je proistekla iz krivičnog dela, i data je na upravljanje Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom do okončanja sudskog postupka.

Samo pet dana nakon što je zvanično objavljeno da je protiv Šarića podignuta optužnica u aprilu 2010. godine, [7] organizovan je susret na Jelovoj gori.

DRŽAVNA TAJNA – JELOVA GORA

Bezbednosno informativna agencija skinula je u junu 2014. godine oznaku tajnosti sa dokumenata, odnosno službenih beleški koji daju osnova za sumnju da su aktuelni vrh policije i Tužilaštva za organizovani kriminal, odnosno bivše rukovodstvo BIA, zloupotrebili službeni položaj, uticaj i moć i učestvovali u nezakonitim radnjama. Kako piše u službenim beleškama BIA – direktor policije Milorad Veljović, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Saša Ivanić, kao i smenjeni načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović, odnosno Slaviša Softić, radnik UKP i tadašnji pripadnici BIA Željko Rašeta i Jadranko Petković, ali i njihov šef, tada aktuelni direktor BIA Saša Vukadinović – organizovali su, a neki od njih bili neposredni učesnici sastanka na Jelovoj gori, 18. aprila 2010. godine, sa, kako ga već tada mediji predstavljaju, najbližim saradnikom tada odbeglog Darka Šarića – Draganom Dudićem Fricom.

Photo: Tanjug

Taj sastanak ne bi bio sporan, s aspekta tvrdnji organizatora i učesnika - da su pokušali da od Šarićevog najbližeg saradnika dobiju informacije o tome gde se skriva Darko Šarić, da ga preko Dudića privole da se preda, odnosno otkriju piramidu organizovane kriminalne grupe, te Dudića stave na listu svedoka saradnika - da ga ne prate sledeće okolnosti:

- snimak sastanka je nestao iz prostorija BIA pod nerazjašnjenim i sumnjivim okolnostima [8]

- sastanku prisustvuje zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića - Saša Ivanić, koji vodi proces protiv Darka Šarića, i u zakonskoj je obavezi da se ne sastaje sa najbližim saradnicima osumnjičenog za najteža krivična dela [9], već da ih, na osnovu prikupljenog dokaznog materijala u to vreme stavi na optužnicu

- Dragan Dudić Fric je ubijen 42 dana nakon sastanka. [10] Ubica Dudića je otkriven, ali se motivi za taj zločin uveliko u to vreme dovode u sumnju

- Tužilaštvo stavlja pokojnog Dragana Dudića Frica na optužnicu 26. oktobra 2010. godine, iako od njegove smrti pa do vremena stavljanja na optužnicu, pokojni Dudić nije mogao da načini nijedno novo krivično delo. [11]

ISTRAGA BIA

U sklopu istrage koje je novo rukovodstvo BIA, nakon smene kadrova Demokratske stranke, 2013. godine, vodilo zbog sumnje da su se pripadnici vrha Tužilaštva za organizovani kriminal, policije i Bezbednosno informativne agencije bavili nezakonitim kriminalnim radnjama, nastaju beleške sa kojih se skida oznaka tajnosti 23. juna 2014. godine. Po nalogu tadašnjeg šefa Agencije, Nebojše Rodića, sprovodi se istraga u cilju otkrivanja onoga šta se dešavalo na Jelovoj gori, jer su njeni učesnici, kako se pretpostavlja, sve tragove za sobom uništili. Operativac BIA sastavlja belešku na osnovu informacija koje je dobio od učesnika spornog sastanka na Jelovoj gori. U beleškama je primetno da se u istinitost navedenih informacija sumnja, odnosno da je njihova priroda neproverena, posredna i navodna. Ako bismo se upustili u slobodnija tumačenja i viđenja ovog dokumenta, mogli bismo ih okarakterisati ne samo kao izjave učesnika, već kao uglavnom popis neutemeljenih tvrdnji neistina koje su tom prilikom iznosili. Ono što se, međutim, uviđa kao jedino nesporno i činjenično je da je ceo slučaj zabeležen video i fono zapisom a da je potom, godinu dana kasnije, uništen. Tačni i pravi motive za uništavanje video i audio snimaka, za sada ostaju neutvrđeni, ali postoji sumnja da je to učinjeno ne bi li se sklonili tragovi nezakonitih radnji i razgovora.

Iako je primetno da operativci BIA, koji su sastavljali belešku, prave materijalne greške, a jedna od njih je, recimo, da se ne zna ko je i zbog čega ubio Dragana Dudića Frica, iako je ubica u to vreme uveliko osuđen i u zatvoru je, ne može se osporiti namera rukovodstva BIA da pokrene istragu zbog sumnje u zakonitost i opravdanost postupaka predstavnika tužilaštva, policije I bivšeg rukovodstva BIA na sastanku na Jelovoj gori.

Predstavnici BIA koji su prisustvovali sastanku sa Dudićem saslušavani su u vreme mandata prethodnog direktora BIA Nebojše Rodića, polovinom 2013. godine. U dokumentima se nalaze službene beleške o izjavama Ivice Petrovića, bivšeg načelnika operative BIA i zamenika direkrora BIA, Jadranka Petkovića, pripadnik tadašnje treće Uprave BIA, Rodoljuba Milovića, tadašnjeg načelnika UKP, kao i još jednim učesnikom čiji se identitet iz dokumenata ne vidi. Sve beleške su, kako se može zaključiti, upućene zameniku načelnika operative BIA Jovanu Drobnjakoviću koji ih je primio.

Četvorica učesnika sastanka sa Draganom Dudićem Fricom imaju manje više slična viđenja istog događaja, a kako se navodi u beleškama, neka od svedočenja su sumnjiva i nepouzdana. Njihove tvrdnje da je cilj sastanka bilo pregovaranje sa Dudićem o dobijanju statusa svedoka saradnika, odnosno predaji Šarića, u dokumentima BIA jasno se dovode pod sumnju, što je bio i motiv tada novoizabranog rukovodstva Bezbednosno informativne agencije da istraži taj događaj iz aprila 2010. godine. To se, pre svega, odnosi na nestanak DVD I CD snimaka tog sastanka iz prostorija BIA, koji bi sami za sebe i neposredno govorili o čemu i na koji način su predstavnici BIA, Tužilaštva i policije razgovarali sa tada već dobro poznatim saradnikom odbeglog Šarića. U beleškama se pominje pisanje crnogorske štampe da je CD sa fono zapisom tog sastanka prodat u toj državi za million evra. [12]

OKOLNOSTI, KONTEKST I AKTERI

Pre detaljnog prikaza svega navedenog u dokumentima, koji su do pre šest meseci nosili oznaku državne tajne, i koji su dostavljeni posebnom odeljenju (za krivična dela organizovanog kriminala) Višeg suda u Beogradu, koji sudi Darku Šariću - ukazaćemo na ključne aktere i okolnosti koje su odredile ovaj, u javnosti gotovo nepoznat, a, čini se, vrlo važan događaj. Pre svega, ako se ima u vidu da je reč o ljudima koji i dalje obavljaju javne funkcije, bez ikakvih naznaka da bi se nadležni organi mogli da pozabave njihovom odgovornošću u ovom slučaju. Napomenimo i to kada su advokati Darka Šarića na osnovu službenih beleški BIA, februara 2015. godine, tražili izuzeće iz procesa specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, zamenika specijalnog tužioca Saše Ivanića i Republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac zbog sumnje u njihovu nepristrasnost. [13] Ivanić je taj dokument proglasio falsifikatom.

Svi zahtevi za izuzećem su odbijeni, a protiv rešenja o njihovom odbijanju žalba nije dozvoljena. O zahtevu za izuzeće zamenika tužioca za organizovani kriminal Saše Ivanića odlučivalo je Tužilaštvo za organizovani kriminal, a odluku je potpisao Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević čije je izuzeće takođe traženo. Kako piše u obrazloženju odluke, u zahtevu za Ivanićevo izuzeće nisu navedene okolnosti koje bi izazavala sumnju u nepristrasno postupanje zamenika tužioca. [14]

O zahtevu za izuzeće Republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac odluku je donelo Državno veće tužilaca. Zahtev je dbijen kao nedozvoljen jer je podnet suprotno odredbana Zakonika o krivičnom potupku, jer Dolovac nije postupala u navedenom predmetu niti je davala uputstva, a u zahtevu nisu navedeni dokazi i okolnosti koji bi mogli biti razlog za izuzeće, te da zahtev očigledno ima za cilj odugovlačenje postupka. [15]

O zahtevu za izuzeće Tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića odluku je doneo Republički javni tužilac. Odluku je potpisala Zagorka Dolovac, čije je izuzeće tražila Šarićeva odbrana. Zahtev je odbačen kao nedozvoljen, a u odbrazloženju se navodi da je utvrđeno da branilac optuženog nije naveo dokaze za postojanje nekog od razloga za izuzeće, odnosno postojanje okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost u postupanju Tužioca za organizovani kriminal, kao i da navodi branioca da je Dudić afirmativno govorio o Šariću ne predstavljaju dokaz, odnosno postojanje okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasno postupanje. [16]

Kako bilo, prema zvaničnim navodima BIA, Milorad Veljović, direktor policije, jedan je od organizatora sastanka pripadnika tužilaštva, policije i BIA, na Jelovoj gori, 18. aprila 2010. godine, sa Draganom Dudićem Fricom. Sastanku je, osim tadašnjeg načelnika UKP Rodoljuba Milovića (smenjen u junu 2014.), prisustvovao i zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića - Saša Ivanić, koji vodi proces protiv Darka Šarića. Međutim, zakon obavezuje tužioca Ivanića da na osnovu prikupljenog dokaznog materijala u to vreme Dudića stavi na optužnicu. Naime, 2010.godine u vreme tog sastanka, a posle akcije Balkanski ratnik oktobra 2009.godine policija i Tužilaštvo, već imaju šemu Šarićevih saradnika, uključujući i Dudića. Zakonom je zabranjeno da se predstavnici Tužilaštva sastaju sa osumnjičenima za najozbiljnije prestupe u trenutku kada raspolažu dovoljnim brojem dokaza za podizanje optužnice. Dakle, postoji zakonska obaveza krivičnog gonjenja osumnjičenog, a ne pregovaranja sa njim.

O tome govori član 6 Zakonika o krivičnom postupku „Zakonitost krivičnog gonjenja“ [17] . „Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti“, piše u zakonu. Osim toga, u istom članu zakona piše i da su „javni tužilac i policija dužni da nepristrasno razjasne sumnju o krivičnom delu za koje sprovode službene radnje, i da sa jednakom pažnjom ispituju činjenice koje terete okrivljenog i činjenice koje mu idu u korist“.

Photo: Google

Iz toga proizilazi pitanje zbog čega su se Saša Ivanić, zamenik tužioca za organizovani kriminal i glavni tužilac u postupku protiv Šarića i tadašnji načelnik UKP Rodoljub Milović sastali sa Dudićem. Da li je i zašto je tužilaštvo trgovalo sa stavljanjem Dudića na optužnicu?

Jedan od mogućih odgovora je da su se predstavnici države sastali sa saradnikom Darka Šarića da bi pregovarali o mogućem dodeljivanju statusa svedoka saradnika. Međutim, da bi neko dobio status svedoka saradnika najpre mora da bude uhapšen, da prizna izvršenje krivičnog dela i traži da u određenom postupku bude zaštićeni svedok. Dudić u tom trenutku nije ispunjavao nijedan od navedenih uslova. Dudić je ubijen 30. maja 2010.godine. , a na optužnicu Tužilaštva za organizovani kriminal je stavljen čak dve godine posle - 2012.godine. Uprkos činjenici da od vremena održavanja sastanka predstavnika države sa Šarićevim saradnikom, do trenutka kada je podignuta optužnica, nema nijednog novog krivičnog dela za koje bi Dudić trebalo da odgovara, iz prostog razloga jer je Dragan Dudić Fric mrtav. Tužilaštvo je, dakle, za života Dudića imalo jednake dokaze. Postavlja se pitanje zašto se čekalo skoro tri godine da se on mrtav stavi na optužnicu.

Snimci ovog sastanka su, kako smo već više puta ponovili, izbrisani, a dokaz o njihovom postojanju je izjava operativca Ivice Petrovića koji, kako se vidi iz beleški tvrdi da ih je navodno obrisao prilikom sređivanja dokumentacije.

Pre detaljnog uvida u dokumenta BIA koji govore o ovom slučaju, važno je, takođe, istaći da je ubrzo nakon hapšenja Darka Šarića, premijer Srbije Aleksandar Vučić, na osnovu predloga ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, pored još četiri policijska načelnika, smenio Rodoljuba Milovića sa mesta šefa Uprave kriminalističke policije. [18] Javnost je, međutim, ostala uskraćena za odgovore na pitanja zbog čega je Milović smenjen, a dodatnu konfuziju izazvala je izjava premijera da smenjuje “poštenog policajca”. To je otvorilo prostor za spekulacije u javnosti da je zapravo uhapšeni Darko Šarić uticao na državni vrh da smeni Milovića jer je u prvim pojavljivanjima pred sudom izneo optužbe na njegov račun da je montirao proces protiv njega, nazvavši ga tom prilikom generalom Papajom.

Photo: Tanjug

Prilikom smene Milovića, premijer je rekao da bi trebalo smeniti i direktora policije Milorada Veljovića ali da to neće biti učinjeno jer on izabran na konkursu. Veljović je, međutim, i dan danas, čak osam meseci posle čistke u policiji, njen direktor, a o njegovoj smeni i odgovornosti, i pored skidanja oznake tajnosti sa dokumenata BIA koji otvaraju pitanja o njegovoj ulozi u sastanku na Jelovoj gori, nema ni govora.

Još jedan aspekt priče o sastanku na Jelovoj gori je, čini se, važan za puno razumevanje celog slučaja, a tiče se odnosa države Srbije, njenih najviših zvaničnika i nosioca ključnih funkcija u tužilaštvu i policiji prema Crnoj Gori. [19] Vlast Demokratske stranke Borisa Tadića odlikovao je napet i nedobrosusedski odnos prema vlastima u susednoj državi, odnosno prema premijeru CG Milu Đukanoviću. Srpski mediji neprestano su izveštavali o tome kako je Đukanović kriminalac, a Crna Gora mafijaška država. [20]  Bez namere odbrane od takvog trenda, [21] već samo ukazivanja na taj kontekst, trebalo bi napomenuti i da se u službenim beleškama, čiji detaljan prikaz sledi, navodi na osnovu izjava učesnika sastanka da je Dudić navodno ukazao na „piramidu“ nosioca kriminalnih aktivnosti u vrhu Crne Gore, naglasivši da je Milo Đukanović u toj hijerarhiji na drugom mestu, dok se Darko Šarić nalazi nekoliko pozicija iza Đukanovića. Međutim, kako se može zaključiti iz iskaza učesnika sastanka na Jelovoj gori, ali i medijskih natpisa koje nisu pratili konkretni dokazi, [22] postoji namera i očekivanje da bi Dudić mogao da optuži vrh crnogorske vlasti za glavne aktere u kriminalnom klanu. [23]

O tome je na suđenju govorio i optuženi Darko Šarić. Odgovarajući na pitanja sudije Siniše Petrović da li se video sa Draganom Dudićem Fricom posle sastanaka na Jelovoj gori, kada se Dudić video sa predstavnicima BIA-e, MUP-a i Tužilaštva odgovorio potvrdno. “Četiri dana nakon toga smo se videli. Rekao mi je da žele da optužim crnogorske vlasti i jednog biznismena, znate koji ima ovde postupak pa ne želim da ga pomenem. On je blizak sa vlastima CG, kao što je Rodoljub Miša Radulović sa Ivicom Dačićem. Rekao mi je da su hteli da govorim o Prvoj banci iz Podgorice, sve su mi to nudili preko doušnika pa ne znam kako da dokažem”, rekao je Šarić.

SLUŽBENE BELEŠKE BIA O SASTANKU NA JELOVOJ GORI

Direktor Bezbednosno-informativne agencije, u junu 2014. godine, na osnovu člana 5 Zakona o BIA i člana 21 u vezi sa članom 105 stav 1 Zakona o tajnosti podataka, doneo je odluku da skine oznaku tajnosti podataka sadržanih u dokumentima BIA koji se odnose na sastanak na Jelovoj gori.

U obrazloženju ove odluke direktor BIA navodi da je Ustavom Srbije, Zakonom o javnom informisanju, Zakonom o državnoj upravi i Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja propisana obaveza javne vlasti da o svom radu obaveštavaju javnost, posebno o pitanjima koja posebno interesuju javnost i građane. Na osnovu sprovedenog postupka, uvidom u zahtev i sadržinu dokumenata u kojima su podaci koji omogućavaju davanje odgovora na postavljena novinarska pitanja, doneta je odluka o skidanju oznake tajnosti. Procenjeno je da dokumenta osim što odgovaraju na pitanja novinara, odgovaraju i na zainteresovanost javnosti u Srbiji za ovaj slučaj jer su se u sredstvima informisanja pojavili fragmentirani i nepotpuni podaci od kojih neki nisu odgovarali stvarnom stanju stvari. Prilikom donošenja ove odluke posebno je cenjena okolnost potrebe da se u aktuelnom trenutku, putem potpunih podataka utemeljenih na činjenicama, blagovremeno i istinito informiše javnost. Procenjeno je da skidanje oznake tajnosti neće ugroziti bezbednost, ekonomske ili odbranbene interese od posebnog značaja za Srbiju niti na rad BIA.

1 - Službena beleška koja se odnosi na video i audio dokumentovanje kontakta lica u objektu za posebne namene.

Na osnovu usmenog zahteva (iz beleške se ne vidi čijeg), a uz odobrenje načelnika takođe nepoznate osobe 18. aprila 2010. izvršena je primena mere tajnog video i audio dokumentovanja kontakta lica sa predstavnicima Tužilaštva za organizovani kriminal u objektu za posebne namene na Jelovoj gori. Tom prilikom je izvršen i uvid u sadržaj mobilnog telefonskog aparata bezbednosno interesantnog lica. Materijal, dva DVD i jedan CD, je prosleđen 19. aprila 2010.

2 – U drugom dokumetu se navodi da je službena beleška upućena je zameniku načelnika operative lično i da se odnosi na problematiku operativne akcije (čije se ime u belešci ne vidi) radi odlaganja u dosije pomenute operativne akcije. Ona je napisana tri godine kasnije, po nalogu novog rukovodstva BIA. Beleška se sastavlja na osnovu iskaza osumnjičenih aktera koji novim istražiteljima govore svoje viđenje sastanka na Jelovoj gori.

Službena beleška o pokojnom Draganu Dudiću Fricu 19. jun 2013. godine sadrži podatke o Dudiću, njegovom ubistvu i sastanku na Jelovoj gori.

Photo: Google

U njoj se konstatuje da je Dragan Dudić, zvani Fric, biznismen iz Kotora i jedan od najpoverljivijih ljudi Darka Šarića, ubijen 30. maja 2010. u kotorskom restoranu „Moka“. Kako se navodi „prema neproverenim saznanjima, likvidacija Dudića bila je dobro osmišljena “tako što je ga je ubilo NN lice, zbog navodno lascivnih pogleda koje je Dudić upućivao devojci NN ubice”. “NN lice je iz vatrenog oružja ubilo Dudića, nakon čega se udaljilo u nepoznatom pravcu. Kako se dodaje, treba istaći da se u trenutku likvidacije Dudić nalazio u društvu supruge, te je između ostalog ali i zbog ove činjenice, razlog za oružani napad u najmanju ruku bio nelogičan”.

Kako piše, saznanja BIA ukazuju na činjenicu da su tokom aprila meseca 2010. godine tadašnji pripadnici 5. Uprave BIA (sada 8. Uprave) motornim vozilom iz pravca Crne Gore na teritoriju Srbije, prebacili Dragana Dudića Frica i dovezli ga u prostorije objekta za posebne namene na Jelovoj gori, gde je sa njim razgovarao načelnik BIA Ivica Petrović. Kako dodaje operativni radnik, postoji mogućnost da je osim Petrovića u razgovoru sa Dudićem učestvovao još neko od pripadnika BIA, angažovanih na problematici. Tom prilikom, kako je navedeno, za potrebe fonodokumentovanja angažovani su i pripadnici 3. Uprave BIA (sada 7. Uprava).

„Dudić je na osnovu neproverenih indicija pristao da posredstvom nadležnih instanci Republike Srbije, postane zaštićeni svedok u sudskom postupku koji se vodi protiv organizovane kriminalne grupe Darka Šarića“, piše u belešci.

U toj beleški, koju naknadno sastavlja neimenovani operativac BIA na osnovu posrednih saznanja odnosno parafraziranja navoda učesnika sastanka, se navodi i da je tokom sastanka Dudić navodno ukazao na „piramidu“ nosioca kriminalnih aktivnosti u vrhu Crne Gore, naglasivši da je Milo Đukanović u toj hijerarhiji na drugom mestu, dok se Darko Šarić nalazi nekoliko pozicija iza Đukanovića.

Međutim, nije jasno zašto operativac koji je sastavljao belešku nije naveo ko su ti ljudi koji su neposredno iza Mila Đukanovića, a ispred Šarića u piramidi tog klana, odnosno zbog čega to nisu naveli oni od kojih je uzimao iskaz.

U ovom dokumentu je i konstatacija da je CD sa fono zapisom navedenih kontakata na Jelovoj gori na nerazjašnjen način nestao i da ne postoji nijedan pisani trag o sadržaju razgovora Dudića i Petrovića. „Navodno, pomenuti fono zapis je prodat u Crnoj Gori za milion evra“, piše u belešci.

Postavlja se logično pitanje kako je DVD dospeo u Crnu Goru kada Ivica Petrović tvrdi u iskazu datom BIA u okviru istrage o Jelovoj gori da ga je prilikom sređivanja svoje dokumentacije uništio. Odnosno, da apsolutno ne postoji mogućnost da je DVD i CD nekome ustupio.

U napomeni beleške se kaže da su saznanja o događaju na Jelovoj gori u najvećoj meri dobijena posrednim putem, odnosno na osnovu parafraziranja navoda (osobe čiji je identitet u ovoj belešci zaštićen) koja se poverila pojedinim pripadnicima BIA, ali i drugim licima van BIA.

Kako se dodaje, posredstvom 7. Uprave BIA, došlo se do nedvosmisleno potvrđenih podataka da su dvojica pripadnika ove uprave (čiji je identiet zaštićen) 18. aprila 2010. obezbedila video i audio nadzor prostorije u objektu za posebne namene na Jelovoj gori u kojoj je obavljen razgovor sa Dudićem a u kojem su učestvovali Ivica Petrović i službenik Tužilaštva za organizovani kriminal - Saša Ivanić.

„Audio i video kontrolu navedenog razgovora iz susedne prostorije obavili su tadašnji zamenik načelnika odeljenja BIA pokojni Željko Rašeta i načelnik Uprave kriminalističke policije Srbije Rodoljub Milović“, piše u napomeni beleške. Navodi se da su pripadnici 7. Uprave pomenute aktivnosti preduzeli na osnovu usmenog naloga Željka Rašete, kome su kasnije posle završetka kontakta dostavljena dva DVD i jedan CD sa video i audio zapisom ovog događaja.

„Operativni imperativ daljeg angažovanja na lociranju i procesuiranju kriminalne grupe koju predvodi Darko Šarić, podrazumeva preduzimanje odgovarajućih metoda i radnji na rasvetljavanju navedenog događaja vezanog za Dragana Dudića Frica. Izneto, posebno ima značaj u segmentu kontraobaveštajne zaštite pripadnika Agencije, rasvetljavanja inicijalnih i kompromitujućih saznanja vezanih za potencijalnu aktivnost pojedinih pripadnika Agencije, kao i mogući odliv informacija iz BIA, te suštinsko pojašnjavanje modaliteta i načina stupanja u kontakt sa članovima klana Šarić“, piše na kraju ove Službene beleške.

3 - Službena beleška 26. jun 2013. godine

Ova beleška je napravljena na sonovu razgovora sa osobom čije se ime u belešci ne vidi. S njom je održan sastanak 26. juna 2013. godine u cilju pojašenjenja prirode i karaktera kontakta koje je Dudić imao sa pojedinim pripadnicima BIA.

Kako piše u belešci, ta osoba je ukazala da je od nje potekla inicijativa za kontakt s Dudićem. Čak ni po cenu disciplinske odgovornosti, ona nije želela da oda izvore svojih saznanja. Naime, ta osoba je ukazala da je u prvoj polovini 2010. godine stupila u kontakt sa Dudićem i da je nekoliko nedelja pre realizacije sastanka sa Dudićem odnosno o mogućnosti sastanka, informisala tadašnjeg direktora BIA Sašu Vukadinovića.

Prema podacima iz beleške, u drugoj polovini 2010. godine ta osoba dobija usmeni nalog od tadašnjeg načelnika odeljenja Ivice Petrovića da pristupi stvaranju operativnih uslova za bezbedan transfer Dudića na Jelovu goru. Dobija nalog da telefonom kontaktira Milorada Veljovića, direktora policije, koji tom prilikom daje broj telefona izvesnog pripadnika MUP Srbije iz Prijepolja, a koji je trebalo da omogući logističku podršku u bezbednom prelasku na teritoriju Crne Gore. U službenom automobilu sa falsifikovanim tablicama operativac kreće na put. U prepodnevnim časovima, po nalogu pretpostavljenih, dvojicu operativaca je pripadnik MUP Srbije iz Prijepolja sproveo alternativnim putevima do granice sa Crnom Gorom u blizini Priboja gde ih je sačekao Dudić sa pripadnicima ličnog obezbeđenja. Operativci preuzimaju Dudića i službenim automobilom ga odvoze na Jelovu goru bez pripadnika njegovog obezbeđenja. Na Jelovu goru su stigli oko podneva, piše u Službenoj belešci. Kada su stigli, zamenik načelnika odeljenja Željko Rašeta operativcima naređuje da Dudića pretresu, posle čega je sproveden u apartman na spratu. Osim Rašete, operativac navodi da mu je poznato da su u tom objektu bili i tadašnji načelnik odeljenja za objekat za posebne namene čije ime je zaštićeno u belešci, tadašnji savetnik direktora BIA, Jadranko Petković, pripadnik tadašnje 3. Uprave BIA, kao i više NN lica koja su mu poznata kao pripadnik Tužilaštva za organizovani kriminal Srbije, visoko pozicionirani pripadnik MUP Srbije kao i izvesni pripadnici BIA. Kako se navodi, operativac je imao neposredan uvid u pojedine segmente razgovora, pri čemu mu je poznato da su u razgovoru direktno učestvovali Jadranko Petković, kao i navedeni pripadnici Tužilaštva i MUP Srbije, da je razgovor audio i video dokumentovan i da su to radili pripadnici 3. Uprave BIA, kao i da je Željko Rašeta sve vreme slušao razgovor iz susedne prostorije. Operativcu, kako piše, navodno nisu poznati detalji razgovora koji je prema njegovoj proceni trajao oko dva sata.

Posle završenog sastanka, operativci BIA su Dudića istim putem vratili do granice sa Crnom Gorom i predali ga pripadnicima njegovog ličnog obezbeđenja. U belešci se navodi da je operativac direktoru policije Miloradu Veljoviću, s kojim je u prijateljskim odnosima, nedugo posle ovog sastanka potvrdio da je razgovor s Dudićem sniman, što je kod Veljovića proizvelo začuđujuću reakciju, ali mu je kasnije pomenuto potvrdio i Saša Vukadinović, nekadašnji direktor BIA.

Operativac, kako se navodi u belešci, „procenjuje da je ubistvo Dudića dobrim delom vezano za njegov kontakt sa srpskim istražnim i pravosudnim organima, kao i da je neko od lica uključenih u navedeni događaj otkrio kontakt s Dudićem i za to dobio adekvatnu finansijsku nadoknadu“.

U belešci se navode do tada utvrđene činjenice:

- Kontakt sa Dudićem održan je 18. aprila 2010. u objektu za posebne namene na Jelovoj gori.

- Ne postoji pisani dokument o navedenom kontaktu, niti nalog u pisanoj formi.

- Kontakt sa Dudićem je audio i video dokumentovan (postoji dokument tadašnje 3. Uprave BIA da je sadržaj razgovora sa Dudićem snimljen na dva DVD i jedan CD)

- U periodu od 14. aprila do 20. aprila Saša Vukadinović je zajedno sa osobom čije je ime zaštićeno boravio u Vašingtonu, SAD.

4 - Službena beleška od 1. jula 2013. godine odnosi se na sastanak sa Ivicom Petrovićem, bivšim načelnikom odeljenja BIA, a u vreme razgovora pripadnikom 11. Uprave BIA, koji je održan 27. juna 2013. godine

Petrović je istakao da je nekoliko dana pre uspostavljanja kontakta s Dudićem, počelo planiranje realizacije navedenih aktivnosti, te da je nalog za pomenuto gotovo sigurno dobio od tadašnjeg direktora BIA Saše Vukadinovića, pri čemu se ne seća u kojoj formi i na koji način je je od imenovanog dobio zadatak da realizuje sastanak sa Dudićem. Takođe, Petrović je naglasio da je zbog karaktera navedenog kontakta sa Dudićem, kao i zbog potencijalnih podataka koji bi proistekli iz razgovora sa njim, ozbiljno pristupio pripremama za realizaciju sastanka. Prema Petrovićevim rečima, kako piše u belešci, prvobitna ideja je bila da se kontakt sa Dudićem ostvari u inostranstvu, ali se od toga odustalo. Razmatrala se opcija sastanka na području planine Zlatibor, pre svega zbog blizine Crne Gore i konspirativnosti kontakta.

„Petrović je ukazao da sa sigurnošću može da tvrdi da su informacije o potencijalnom kontaktu sa Dudićem potekle od direktora policije Milorada Veljovića, koji je dao signal za realizaciju kontaka, a takođe je garantovao i apsolutnu diskreciju“, piše u belešci.

Kako se navodi, osim činjenice da je za prevoz Dudića angažovao pripadnike tadašnje 5. Uprave BIA (sada 8. Uprave), Petrović nije bio siguran u pogledu drugih mogućih aktera navedenog događaja, naglašavajući da nije siguran da li je za tu svrhu angažovao Željka Rašetu, Jadranka Petkovića ili Milana Letića, odnosno da li je ispred MUP Srbije tu bio Rodoljub Milović ili Slaviša Sofić, kao i da li je iz Tužilaštva bio prisutan Saša Ivanić ili Miljko Radisavljević.

Petrović je izrazio rezerve i prema mogućoj lokaciji kontakta sa Dudićem, ukazujući da je to pre moglo da bude objekat za posebnu namenu na Zlatiboru u odnosu na objekat za posebnu namenu na Jelovoj gori.

Pojašnjavajući šta se desilo, Petrović je istakao da su dve osobe, čija su imena zaštićena u belešci, preko alternativnog graničnog prelaza s Crnom Gorom, Dudića dovezli do objekta za posebne nemane, gde su ga sačekali pripadnici BIA, MUP i Tužilaštva i gde su sa njim razgovarali. Petrović je izneo da je razgovor s Dudićem trajao nekoliko sati, video i fono dokumentovan, ali da je tonski zapis bio lošeg kvaliteta.

„U vezi samog sadržaja razgovora, Petrović nije mogao decidno da potvrdi da li je imao uvid u fono i video zapis, ili mu je neko tok razgovora prepričao. On je ukazao da je razgovor u dobroj meri bio ispod njegovih očekivanja i bez bitnijih detalja vezanih za bezbednosno interesantnu aktivnost „klana Šarić“. Ceo iskaz Dudića, prema proceni i utisku Petrovića, ali bez upuštanja u detalje, se svodi na pokušaj Dudića da „opipa situaciju“ vezanu za Tužilaštvo Srbije, da abolira svoju ulogu u poslovima „klana Šarić“, te da je možda čak i upućen i usmeren od strane samog Darka Šarića da stupi u kontakt sa pravosudnim i istražnim organima Srbije.

Dudićevo ubistvo Petrović nije doveo u vezu sa mogućim otkrivanjem njegovog sastanka sa pripadnicima državnih organa Srbije, a potvrdu toga Petrović je navodno dobio i od policijskih i istražnih struktura Srbije i Crne Gore.

Kada je reč o video i audio zapisima ovog sastanka koju su mu dostavljeni, Petrović je “naglasio da je prilikom sređivanja svoje dokumentacije te zapise uništio, odnosno da apsolutno ne postoji mogućnost da je DVD i CD nekome ustupio”. U vezi ovoga on je bio spreman i na poligrafsko testiranje.

U napomeni ove beleške se navodi da se Petrović tokom ovog razgovora pokazao kao konfuzan, uplašen i neiskren sagovornik, jer je iznosio podatke opšteg karaktera, pravdajući sopstveni zaborav vremenskom distancom od sastanka s Dudićem. Kako piše u belešci, izvesne konkretizacije je usmeravao prema informacijama koje nisu lako proverljive, dok je prema podacima i saznanjima koji bi mogli da se podvedu pod dublju analizu , ostao apsolutno nedorečen i neiskren. U ovom dokumentu se primećuje da se Petrović vrlo dobro seća i detaljno opisuje događaje koji se konkretno ne odnose na kontakt s Dudićem i koji su se ranije dogodili. Navedeno posebno čudi, piše u belešci, s obzirom na to da je po funkciji koju je obavljao u to vreme, Petrović bio nosilac operativne aktivnosti usmerene na pripremu i način realizacije kontakta Dudićem. U pojedinim situacijama, Petrović je nastojao da minimizira značaj Dudića u okviru „klana Šarić“ istovremeno potencirajući shodno svojim operativnim saznanjima ulogu Rodoljuba Radulovića zvanog Miša Banana.

5 - Službena beleška 10. jul 2013. godine

Razgovor o sastanku sa Dudićem obavljen je i sa penzionisanim pripadnikom BIA Jadrankom Petkovićem i to 9. jula 2013. Petković je rekao da je direktno učestvovao u razgovoru s Dudićem. On je istakao da su osim njega neposredno bili prisutni i Saša Ivanić ispred Tužilaštva i Slaviša Sofić kao predstavnik MUP Srbije, dok su iz susedne prostorije posredstvom video nadzora tok razgovora pratili Željko Rašeta i Rodoljub Milović.

Prema Petkovićevim navodima, činjenica da je Dudić inicirao kontakt sa srpskim bezbednosnim strukturama podrazumevala je uključivanje zvaničnika pravosuđa, odnosno tužioca Sašu Ivanića, koji je jedini imao ingerencije da u zavisnosti od konkretnih ponuda Dudića pruži odgovarajuće beneficije kao potencijalnom zaštićenom svedoku.

Petković je izneo mišljenje da je celokupna aktivnost vezana za kontakt s Dudićem prema svim kriterijumima, a posebno po osnovu načela konspirativnosti, uključivala previše lica koji su se operativno angažovali na uspostavljanju kontakta i na sam tok razgovora sa Dudićem.

Kontakt s Dudićem, prema Petkovićevim rečima, nije ispunio očekivanja, s obzirom na to da je već u inicijalnoj fazi razgovora shvatio da Dudić nije došao kako bi nešto ponudio i eventualno dobio zauzvrat, već je uspostavio kontakt kako bi na adekvatan način „opipao situaciju“ i imao uvid u aktere i predstavnike srpskih organa gonjenja koji su angažovani na poslovima suprotstavljanja i procesuiranja organizovane kriminalne grupe Darka Šarića.

Naglašavajući da se nije značajnije uključivao u konkretan razgovor sa Dudićem, s obzirom na to da je tok i dinamiku razgovora kanalisao tužilac Ivanić, koji je Dudiću predočio sve ono što bi mu inače i bilo ko od prisutnih ukazao, Petković je parafrazirajući Dudićeve navode istakao da je Dudić na svojevrstan način izbegao da bilo šta konkretno kaže, kako o sebi i razlozima zbog kojih je uspostavio kontakt, tako i o drugim licima u „klanu Šarić“.

I Petković je naveo da je sastanak sniman i audio i video, ali da snimke kasnije nije tražio da pregleda s obzirom na to da je bio neposredni učesnik razgovora čiji sadržaj nije imao bezbednosno interesantno karakter.

On je istako činjenicu da nije upoznat sa načinom na koji je stupljeno u kontakt sa Dudićem, te da je nalog za učešće u razgovorima dobio od tada neposrednih šefova Ivice Petrovića i Željka Rašete.

Petković je, kao se navodi u belešci, ukazao da je operativno angažovanje nad Darkom Šarićem u prvoj polovini 2009. bilo u dobro meri koordinisano sa MUP Srbije i da je samo iz tih razloga prvobitni posao vezan za presecanje transporta narkotika u organizaciji „klana Šarić“ “provaljen”. „Imenujući u tom smislu tadašnjeg načenika, (čije je ime zaštićeno u belešci), Petković je istakao da upravo imenovani u izvesnoj televizijskoj emisiji maltene opisao transport narkotika komercijalnim prekookeanskim plovilima, Takođe, istakao je povezanost osobe čije se ime ne vidi u belešci sa Batom Đurovićem koji je poreklom iz Pljevalja i bez čijeg znanja i odobrenja nije ni mogao da učestvuje u pomenutoj TV emisiji. Kao zanimljivost, Petković je izneo da se MUP u tom periodu angažovao na pokrivanju ovog dela „klana Šarić“ koji je naslonjen na Mišu Radulovića, te da je između ostalog prvobitno presecanje transporta kokaina iz Južne Amerike „provaljeno“. U kasnijoj fazi posao oko pokrivanja Šarićevog transporta kokaina je zatvoren na nivou tužilaštava i BIA, a što je rezultiralo zaplenom 2,5 tone kokaina u Urugvaju“, piše u belešci.

U napomeni beleške se navodi da se Petković tokom razgovora pokazao kao kooperativni i kompetentni sagovornik u odnosu na podatke koji su mu bili dostupni.

6 - Službena beleška 17. jula 2013. godine

U BIA su 11. jula 2013. godine razgovarali sa i zamenikom Uprave kriminalističk policije Radoslavom Đinovićem. Kako piše u belešci, Milović je istakao da je Didić tokom 2009. posredstvom Milovićeve rođačke veze iz Crne Gore pokušao da stupi u kontakt sa njim . Međutim, do kontakta nije došlo jer je Miloviću direktor policije Mirolad Veljović rekao da će se sa Dudićem obaviti razgovor uz asistenciju BIA i Tužilaštva. Posle toga je Milović svoju rođačku vezi obavestio da prekine sve kontakte sa Dudićem. Milović je takođe istakao da je sastanku sa Dudićem prethodila pisana komunikacija između njega (Milović) i zamenika tužioca Saše Ivanića. Milović je naveo da je posrednik sastanka bila izvesna ženska osoba, čiji identitet nije želeo iznese. On nije naveo prirodu odnosa te ženske osobe i Dudića.

Na sastanak na Jelovoj gori, prema Milovićevim rečima, Dudića je dovezao pripadnik BIA čiji mu identitet nije bio poznat. Prema njegovim rečima, sastanku sa Dudićem prisustvovali su Saša Ivanić, Slaviša Softić i Jadranko Petković, dok su iz susedne prostorije, posredstvom videonadzora, tok razgovora pratili on i pokojni Željko Rašeta. Milović je naveo da je Dudić do detalja objasnio hijerarhiju unutar „klana Šarić“ i način njegovog funkcionisanja, kao i organizaciju nabavke, prebacivanja i distribucije narkotika. Dudić je, kao je Milović rekao, objasnio i svoju logu i aktivnosti koje je preduzimao kao pripadnik klana.

Podaci koje je Dudić izneo, prema Milovićevim rečima, su se potpuno poklapali sa podacima i događajima koji su se stvarno dogodili i sa kojima je Milović bio upoznat kroz njegovo operativno angažovanje. Milović je takođe naveo i da se Dudić sve vreme tokom razgovora interesovao za svoj status u Tužilaštvu i za eventualne beneficije koje bi on sam mogao da ostvari. Međutim, Milović kaže da se ni jednog trenutka tema razgovora nije ticala nagodbe i eventualne predaje Darka Šarića. Prema navodima Milovića, Dudić nije dobio nikakve garancije od Ivanića vezane za njegov status, a na kraju razgovora njih dvojica su se dogovorili da u narednom periodu kontakte nastave pisanim putem.

Milović je istakao da mu nije poznato gde se nalaze zapisi snimanog razgovora, ali da raspolaže nepotvrđenim podacima da je Dejan Jovanović zvani Keka, uz pomoć izvesnog lica iz Ministarstva pravde, došao u posed diska koji je dostavio „klanu Šarić“. Prema Milovićevoj proceni, upravo to je razlog zbog kojeg je Dudić neposredno posle sastanka ubijen. Milović je istakao da se svojevremeno sastao sa Branom Mićunovićem sa kojim je razgovarao o uslovima eventualne predaje Darka Šarića srpskim pravosudnim organima. Kako je naveo, Mićunović je tražio da pravosudni organi Srbije i specijalno tužilaštvo izađu sa konkretnim predlogom o visini zatvorske kazne na koju bi Šarić bio osuđen, ukoliko bi došlo do njegove dobrovoljne predaje. Milović je naglasio da je Mićunović od njega zahtevao čvrste garancije da će eventualni dogovor biti ispoštovan i zapretio da će izvršiti atentat na direktora policije Milorada Veljovića ako dogovor ne bude ispoštovan.

Milović kaže da se posle toga sastao i sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem od koga je tražio uslove i čvrste garancije vezane za visinu zatvorske kazne i druge beneficije ukoliko bi došlo do dobrovoljne predaje Darka Šarića. Međutim, Milović je konstatovao da Radisavljević nije bio naročito zainteresovan za realizaciju pomenutog dogovora o predaji, te da mu nikad nije dostavio uslove i garancije koje bi rezultirale dalje pregovore i eventualnu dobrovoljnu predaju Darka Šarića. Milović je rekao da se posle ovoga nije više sretao sa Mićunovićem, jer nije imao šta da mu ponudi.

U napomeni beleške piše da je “Milović tokom razgovora bio kooperativan i kompetentan sagovornik. Ipak se dodaje da bi Milovićev iskaz ipak trebalo uzeti s dozom reserve”.

Može se zaključiti da se razgovor sa načelnikom Uprave kriminalističke policije Rodoljubom Milovićem bitno razlikuje od iskaza ostalih učesnika jer je jedino on navodi da je razgovor sa Dudićem bio zanimljiv i koristan dok svi ostali tvrde da Dudić nije rekao ništa značajno i da je samo ispitivao šta srpska policija i Tužilaštvo imaju kao dokaze.

REAKCIJA MEDIJA NA OBJAVLJIVANJE NALAZA BIA O JELOVOJ GORI

Advokati Darka Šarića tražili su u februaru 2015. godine, na osnovu beleški BIA o sastanku na Jelovoj gori, izuzeće postupajućeg tužioca Saše Ivanića, specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića i republičkog tužioca Zagorke Dolovac iz postupka koji se pred Specijalnim sudom vodi protiv Darka Šarića. [24] Šarićev advokat je novinarima podelio službene beleške BIA o sastanku na Jelovoj gori. S obzirom na činjenicu da su novinari dobili zvanična državna dokumenta BIA o učesnicima spornog sastanka u kojima se jasno dovode u sumnju njihovi motivi za razgovor sa ubijenom Šarićevim saradnikom Draganom Dudićem Fricom i gde se ukazuje na kršenje zakona, [25] začuđuje to što većina medija nije stavila fokus na te okolnosti. [26] Takođe, primetna je sumnja u verodostojnost samih beleški i poistovećivanje činjenica koje su tamo navedene isključivo sa interesom Darka Šarića, a ukazivanje na eventualnu odgovornost vrha Tužilaštva i policije tumači se kao zastupanje odbrane ovog optuženog. [27]

Pojedini mediji i autori objavljivanje službene beleške BIA o sastanku na Jelovoj gori karakterišu upravo onako kako to čine učesnici spornog sastanka. Da je reč o falsifikatu, odnosno dokumentu čiji je cilj jedino odlaganje suđenja Darku Šariću. Posle puštanja beleški u javnost, njihova celokupna sadržina se ne objavljuje, već samo delovi na osnovu kojih se izvode zaključci za potrebe pravdanja i odbrane predstavnika policije, tužilaštva i BIA. Stvara se atmosfera da BIA podmeće sudu nepotpune i falsifikovane dokumente. Ukoliko se to, međutim, ispostavi kao tačno, biće reč o mnogo većem problemu, koji prevazilazi i suđenje Darku Šariću, odnosno dovodi u pitanje čitav pravni poredak ali i bezbednost države. To za pojedine autore i medije izgleda nije problem, uopšte se ne bave posledicama tvrdnji koje iznose, već su isključivo usmereni na pokušaje skretanje pažnje sa činjenica koje u beleškama BIA ukazuju na odgovornost učesnika spornog sastanka na Jelovoj gori. Oni tvrde da će to biti samo krunski dokaz zavere Šarićevih advokata, koji u dogovoru sa BIA, rade na odlaganju suđenja, a verovatno i oslobađanju Šarića.

ZAKLJUČAK

Sastanak na Jelovoj gori ukazuje na sledeće: Tužilaštvo, policija i tadašnje rukovodstvo BIA u pokušaju hapšenja Darka Šarića čine niz propusta. Službene beleške BIA o tom sastanku daju osnova za sumnju u iskrene njihove namere da se obračunaju sa kriminalom i korupcijom. I bez ukazivanja na tu sumnju – pripadnicima državnih organa može se pripisati neprofesionalnost i nedoraslost poslu koji su obavljali. Uz svesrdnu pomoć tabloida i drugih mejnstrim medija prikrivaju se propusti u radu državnih organa, slučaj Jelova gora se ne predstavlja na verodostojan način, već se ceo slučaj zataškava i zamagljuje. Činjenica je, međutim, da je vlast najodgovornija za konfuziju u javnosti - imajući u vidu da je reč o zvaničnom državnom dokumentu, uznemirava činjenica da nema reakcija i najava pozivanja na odgovornost ključnih aktera u ovom slučaju. Rukovodstvo Bezbednosno informativne agencije, koje je skinulo oznaku tajnosti sa dokumenata istrage o Jelovoj gori - kadar je premijera Srbije i vladajuće stranke. Zbog čega aktuelna vlast u Srbiji izbegava da ispita i pokrene postupak protiv učesnika spornog sastanka pitanje je na koje za sada nema odgovora.