UOČI SVOG 60. ROĐENDANA RTS JE U NAJTEŽOJ KRIZI
Dva događaja iz novembra će definitivno promeniti medijsku televizijsku scenu Srbije.
Prvi, da je sportski kablovski program Sport klub kupio sva prava za fudbal, kad je reč o UEFI za teritoriju čitave ex YU, tako da su svi javni servisi jednostavno tu trku izgubili, iako su nudili mnogo više novca nego ranije.
Drugi, da su autori veoma gledane serije „Ubice mog oca“ u toku snimanja drugog dela, sezone serijala promenili ne samo producenta, već i gde će ta serija biti emitovana. U oba slučaja gubitnik Javni servis Srbije.
RTS i novi produkcijiski trendovi i izazovi
Ovo se več odavno dešava u svetu. Telekomunikaciona grupa United Group, koja je u vlasništvu investicione grupe KKR, radi isto što je radio i Mardok u Velikoj Britaniji. United Group pravi kablovsku tv, koja u svojoj ponudi ima sve - od zabave, sporta, do informativnog programa, a ubuduće i Top kanal na kome će ekskluzivno ići domaće serije , kao što je „Ubice mog oca“. Imaće serije i u spostvenoj produkciji, znači nešto slično politici „Netflixa“ koji se drastično razvio otkad je počeo da producira serije i filmove.
Dva su velika izazova za javni servis Srbije. Da li će javni servis umeti da odgovori na ova dva izazova? Ako je gledati po programu ovih dana, teško. Bojim se da će uleteti u grešku takmičenja u gledanosti, i tu utakmicu koju je dobio, eventualno, kad je reč o gledanosti terestrijalnih tv, ali je izgubio dva aduta - sport i zabavu, što i nisu glavne osobine javnog servisa. Javni servis treba prevashodno da informiše i obrazuje, pa tek onda da zabavi.
Jedina šansa je da se emisije sa RTS2 prebace na RTS1 i batale loše humorističke serije - da se intelektualizira zabavni program, a ne da se na mala vrata uvodi Grand produkcija. Nit’ imaju para, nit’ imaju znanja da se takmiče sa njima. Jer, očigledno su mogućnosti kreativnog tima javnog servisa ograničene – i parama i idejama.
Zar je moguće da odličan serijal „Putevi srednjeg veka“ ide na RTS2, a da se repriza u neko negledano vreme na RTS1? Toliko je uloženo u ovaj serijal, a onda se „gurne“ u zapećak. Opet mi se nameće utisak da RTS nipodaštava gledaoce u Srbiji, da, očigledno, ne misli lepo o ljudima koji žive u Srbiji kad im u tkz „prajm tajmu“ ne nudi tako dragocene emisije. Da li to Javni servis deli gradjane Srbije na gradjane prvog i drugog reda? U jednom su samo za zabavu, dok je u drugom manjina koja bi i da nauči nešto?
Poveo sam ovu raspravu na svom profilu na FB, sa tezom da je RTS trebalo da nas obavesti, kao što je uradio HRT, da znamo koliko su ponudili novca, i da li su razmišljali da se uortače sa nekim drugim javnim servisom.
Od svih odgovora izdvajam objašnjenje koje mi je stiglo iz Ljubljane, autora Zorana Medveda:
|
Jakša, Teza Ti je sasvim pogrešna. |
No vratimo se šta je sve ’’isijavalo’’ na ekranu prošlog meseca.
Uticaj marketina na ’’Šarenicu’’
i slušalice i pitanja ’’Upitnika’’
Ako već želi da priča italijanski, Živorad Nikolić trebalo bi da zna, da posle nastupa italijanskih pevača, „Grazia“ znači devojka, a „Grazie’’ znači hvala, pa je tako malo glupo da im posle nastupa veli :“Grazia“!
„Šarenica“ je, leti, kada gostuje i putuje po Srbiji. zanimljiva, dok je njena studijska verzija više EPP katalog nego kreativna emisija, te samim tim gubi na zanimljivosti. Imam utisak da je EPP prevagnuo nad uredničkim konceptom, te ko želi da plati, može da dobije vreme u „Šarenici“.
Možda bi trebalo da i sam urednik voditelj napravi pauzu! Ili da promeni tim sa kojim radi! Nedostaje više svežih ideja, dok, pomalo smešno, izgleda kad Nikolić, ne znajući da je u kadru, maše da svi učesnici požure, jer ih ima mnogo, a vreme - „curi“.
*******
Gledam TVD i Ivanu Miloradović iz Londona i prilog o našem čoveku koji ukrašava jelku.Dobijem ospice kad vidim da prilog počinje sa takozvanim PTC (Piece to camera) ili kako bi na našem rekli, „reporeter odmah u prvom kadru“. Pa nije to javljanje ’’uživo’’. Ali, kad još PTC vidim dva puta u istom prilogu, i na istu temu, da sam urednik, ili bi jedan PTC bio „delete“- ili bi Ivana pravila nov prilog. Čudi me jer Ivana sad živi i radi u Londonu gde može da gleda, po svemu sudec,i najbolju TV u Evropi. Neka onda bar nešto i sama primeni.
U moje vreme dok sam bio na RTB, ni jedna rečenica nije mogla da prođe dok lektori gospodja Vida , čika Steva , ili Jansena Petrović, ne vide tekst. Danas su kajroni uglavnom nepismeni.
Evo primera: Jutarnji program „...sirena koja će upozoravati od nukleranog napada“. Javni servis morao bi da bude ogledalo pismenosti. Ako već nije, neka bar slušaju Radio Beograd i njegove jezičke emisije.Mogli bi mnogo da nauče.
********
Posle dužeg vremena na neki način sam uživao i sa velikim interesovanjem pogledao „Upitnik“ (05.12) Olivere Jovićević. Gost - Maja Gojković, predsednica Skupštine Srbije.
Intervju je tema o kojoj postoji obilna literatura, ali svodi se na to da intervju zavisi od odgovora, a odgovori od pitanja, pojednostavljen, trebalo bi - umeti pitati.
Ovo je bio takav intervju. Olivera Jovićević je imala prava pitanja! E sad: Neko će misliti da su dobijeni pravi odgovori, neko neće,što je zavisno od političkih opredelenja.Ipak, to je bila dobra emisija.
Ali, mnogo manje sreće već 12. decemba, kad je gost bila premijerka Ana Brnabić.Neću ulaziti u odgovore, jer onda bi ovo bila na neki način i politička analiza, što nije, niti će ikada biti, ali: Olivera Jovićević je prema premijerki bilo mnogo blaža. Ja bih, možda, malo obrnuo redosled pitanja, ali to je već lični odabir i izbor profesije.
U svakom slučaju, bilo je to samo korektno odradjeno vreme. I ništa više!
A imam i dvoumku: Ne znam da li je to pitanje organizacije, ili možda sujete. Ali u svim emisijama ovakvnog tipa, u režiji sedi i izvršni producent, koji prati intervju pomažući onome ko vodi intervju sugestijama kroz slušalicu. Nisam to primetio kod Olivere Jovićević ali joj je moja sugestija, da ima i takvu ispomoć, jer bi dvoje ljudi, ona i izvršni producent u režiji, mogli sveobuhvatnije da prate manevrisanje osobe koja je intervjuisana.
Kako to radi RTS, a kako drugi
Opet imam dvoumku, zašto je dobra emisija dokumentarnog karaktera kao što je serijal „Život i standardi: Zaboravljeni u pobrdju Kosovske kamenice“, na RTS2 i to dok se na RTS1 emituje TVD 2.
Ta emisija, pored toga što nešto košta je i dokumnetarnog karaktera, format kog i nema baš toliko na programima RTSa.
Ako RTS ovu emisiju stavi u ovakav termin, onda nije ni čudo što se stanovnici pobrđa Kosovske kamenice osećaju zaboravljeni.
A tek serijal o srpskim vladarima, koji je četvrtkom uveče, zna se na kom programu - RTS2, s reprizom u nekom popodnevnom terminu. Uradjeno moderno, sa voditeljem glumcem, koji Vas odmah „zadrži’’ na ekranu. Konkretnije, radi se o emisijama „Srpski junaci srednjeg veka“ i „Putevi srednjeg veka“.
I šta se desilo u četvrtak 7. decembra?! Obe emisije su bile „pokrivene“ fudbalom, utakmica Lige Evrope. Rezultat - rad bačen u vetar, odnosno pošto je to nezavisna produkcija, u vetar je bačen novac RTS.
Neki vele, pa tako je u svetu, tako radi BBC, štoo je delimično tačno, ali kako nekad reče Pašić - “kakvi ste Vi Englezi, takav sam Gledston“.
Pogledajmo kako je u regionu. HRT je na primer svu zabavu i serije stavio na HRT2, dok HRT1 tokom nedelje ima dokumentarne i političke emisije a, razumljivo, zabavu vikendom.
Slično je i u Sloveniji. Kod nas, u Srbiji, izgleda da nam je toliko lepo, da nam treba zabava, dok je obrazovanje manje bitno.
*******
Videćemo kako će se javni servis organizovati sad kad je definitivno Srbija ušla u plan strategije širenja Evropske Unije. Toliko stvari još ne znamo. Šta znači članstvo u EU. Sama EU planira da agresivnije nastupi u srpskom medijskom prostoru. Uostalom, čuli smo i u Skupštini, za funkcionisanje javnih servisa država će uz pretplatu dodati još 4 milijarde dinara! To i nije malo para. Istina, pitanje je kako postići nezavisnost javnih servisa ako ih polufinansira država. Ukupno, sa pretplatom, i marketingom, za RTS je to nešto manje od 75 miliona evra. A mnogo manje od onoga što imaju HRT ili slovenački javni servis. Očigledno nešto ne štima.
*******
Takodje mislim da samo jedna emisija o budžetu nije dovoljna. Treba više razgovora, više analiza, treba Vesni Damjanić dati više vremena, prostora i emisija.
*******
I opet. Kad god nije javljanje reportera uživo, a on se pojavi u prvom kadru priloga, ja se odmah hvatam za daljinski.
Novinari javog servisa mnogo vole da se pojavljuju na početku priloga. Šta je važnije? Da vidimo reportera ili neki kadar s prizorom koji će izazvati našu pažnju da pogledamo prilog do kraja?
Tako se u E-vestima Lale Marković pojavljuje na početku priloga. Povrh svega: Onda i u nedelju „Tag media“ ima svoju emisiju „E vesti“, sastavljenu od reklamnih filmova velikih firmi, pa se onda oni kao prilozi „rasparčaju“ ili u Jutarnjem programu ili u emisiji „Tako stoje stvari“
*******
Nisam siguran da se ponekad ne zloupotrebljava naslov „poslednja vest“. Tako je u jutarnjem TVD (08.12) u 8.25 rečeno, evo poslednje vesti, odnosno vesti koja je upravo stigla, da su EU i Velika Britanija postigli dogovor na kraju prve faze pregovora o Brexitu. A kad pogledate satnicu Tanjuga, vidite da je ta vest emitovana u 07.35! Da li je zaista potrebno 60 minuta pa da ove vesti stigne od deska, do voditelja u studiju TVD?!
*******
Ponkad sam u dilemi jesu li uključenja stvarno „uživo“ ili su snimljena ranije, jer je sve tako „zakucano“, a u tom trenutku ima i još nekih tema. Tako je u subotu 09.12. izgledalo i uključenje Ljiljane Raičević sa Kopaonika - sve pod konac, dok je, zanimljivo, samo par trenutaka ranije pročitano upozorenje AMS Srbije da gusta magla ometa saobraćaj. Da reporterka RTSa stoji u magli, pa bar neko pitanje o tome.
Isto. ’’fingirano uključenje’’ u emisiji „Tako stoje stvari“, Ivana Miloradović iz Londona priča o zimi, zaledjenim trotoarima, ali pošto je kamera „zakucana“ , budući da Ivana snima samu sebe, kamera ne može da se mrdne a tema je - led na pločnicima.
*******
Nastavlja se sa praksom dugih intervjua ujutru: direktor policije, pa u nedelju, ministarka pravde. Nije to format za jutarnji TVD. Ipak je bolje da to bude posle jutarnjeg TVD. Ovako, ujutru niko nema nameru da sedi i sluša intervju, hoće ljudi da čuju vesti.
*******
RTS2 je veoma dobar kanal, približno onome što bi javni servis trebalo da bude. Iako emisija „Dozvilite da se obratimo“ pomalo ’’štrči’’, kad se setimo da je ova emisija nekada bila mnogo duža , njeno polusatno izdanje mislim da je pravi format, ni više ni manje.
Sijaset je odličnih emisija na RTS2. Ali stičem utisak da se nekad tu sve gura, pa se desi da se u istom danu, kao što je bio slučaj u nedelju 10.decembra, dve ekonomske emisije emituju samo sa sat dva razmaka.
*******
Lepa emisija „Gradjanin“, sa temama restitucija i osnovna škola na madjarskom jeziku. Malo mi je smetalo da su skoro svi djaci, sem jednog, govorili na srspkom umesto na svom, maternjem, mađarskom jeziku. O tome bi trebalo povesti računa. A takve priloge trebalo bi praviti sa malo više mašte, više autorstva.
*******
Isto je i sa programom „I bez muke ima nauke,“ vizuelno sveže, moderno, ali onaj ima ’’detalj’’, ’’ ali ’’: Mladić vozi bicikl, tetka i teča pričaju sa njim o naučnim dostignućima, od lanca, točka , diferencijala…. Ali - ako je ovo emisija obrazovnog programa, onda mladić mora da na glavi ima kacigu za bicikliste. Trebalo bi od malih nogu učiti decu pravilima kako se vozi bicikl. Naročito ako tetka poručuje da po beogradskim ulicama i nije sigurno voziti ga.
********************
’’Studio znanja’’, takodje dobra emisija, ali je problem, što su takve emisije cas na jednom kanalu, čas na drugom.
Vrhovi bez granica – privatizacija na RTS
Jutarnji program u nedelju 10. decembra me je zbunio. Gde su granice, ’ajd’ da kažemo, neke vrste zloupotrebe matične kuće i korišćenja privilegovanog položaja?! Elem, urednik u obrazovnom programu, napiše knjigu, čiji izdavač nije RTS, a onda se skoro 10 minuta(!), ta knjiga reklamira na sva zvona, sa urednikom kao gostom. Toliko je to trajalo, da sam se pribojavao da će režija programa ’’skratiti’’ pevanje predivne dece pri kraju emisije. Sva je sreća da nije, ali je je ipak bio presečen sam kraj. Samo čusmo voditeljevo „bravo“ i pojavi se sat - na kom se videlo da je termin ’’probijen’’ 35 sekundi.
Da je reklama za knjigu bila kraća, ako je uopšte bilo potrebe za tako šta. Deca su, možda, mogla i da otpevaju još nešto. Ovako je sve bilo „zipovano“ i nije bilo lepo.
Ali, ako se ovako nešto radi javno, ko zna koliko u programu ima skrivenih reklama, koje ne primećujemo.
Granice privatizacije RTSa je definitivno je ipak pomerio dopisnik iz Čikaga (uz inače opštu zamerku da je u prilozima iz Čikaga života i rada previše tamošnje srspke crkve, kao da se sve zasniva na njima).
U „Žikinoj šarenici“ 17. decembra. Prilog zanimljiv - proslava 60 godina braka jednog para u Čikagu, hvalospevi i lepe želje bračnom paru, uz zahvalnost lokalne srspke crkve i onda, pred sam kraj priloga, rečenica u stilu :“ovo su u isto vreme tast i tašta Vašeg reportera“. To je bilo toliko iznenadjujuće da je i sam Žika Nikolić bio pomalo zatečen - što samo znači ili da je prilog emitovan, a da ga niko nije ni pogledao, ili ,što je još gore, da ga je neko pogledao, a pustio u etar.
Šta još možemo da očekujemo u budućnosti?! Gostovanja članova uže i šire familije, da pevaju i igraju,ili da dobijaju nagrade u nekim igrama?!
******
Emiisja „Od zlata jabuka“, homoljski kraj i običaji. Vrlo lepa ali staromodno napravljena. Danas se takve emisije personalizuju, s čovekom koji vas vodi po predelu o kome se govori, dajući mu autorski pečat. Kako to, inače, odlično radi Jovan Memedović. Dobro, ’’Od zlata jabuka’’ je emisija eksterne produkcije, ali moraju postjati i neki uslovi koje RTS postavlja nezavisnim produkcijama.
Od svih tih nezavisnih ipak mi se najviše dopada Produkcija Contrast. „Srpski junaci srednjeg veka“, koju već spomenuh na početku ove analize. Ali, avaj, emisiju sa naratorom koji nas vodi kroz priču, ’’pokrili’’ su fudbalskom utakmicom koju je gledalo preko 2 miliona ljudi, dok sam ja bio jedan od retkih koji su gledali RTS2 i saznali mnogo lepih stvari i korisnih iz srspke istorije.
Velika nepravda prema ovom projektu, koji ipak košta i koji je plaćen našim parama.
********
Da li baš javni servis ima odgovor na sve izazove digitalnog doba, zasad nisam siguran. Gledajući „OKO“ s' tom temom, osim Srđana Bogosavljevića, nisam siguran da su joj i voditelj i ostali gosti baš bili dorasli. Jer digitalizacija, nov način gledanja TV kod mladjih gledalaca, u doba kada u SAD već stagnira prodaja TV aparata i kad digitalne platforme koje imaju „stream service“ postaju i sve veće producentske kuće, osnovni reprezent Javnog servisa ne može biti urednik njegovog portala, jer je portal javnog servisa samo delić u digitalnoj budućnosti RTSa. Menja se način gledanja televizije, menjaju se mediji na kojima se gleda TV program…. Ali, to je druga tema, jer su sve televizije na svetu pred tim izazovom, da će ljudi sami odredjivati kad i šta će gledati.
RTS još uvek nema strategiju za taj izazov.
Rešenja nisu kanali koje RTS daje u MTS platformi. To je samo drugačiji način emitovanja, model koji je „TV Pink“ mnogo bolje realizovao.
Vučić i profili njegovog lica
Put predsednika u inostranstvo je uvek izazov za javni servis. I ne samo za javni servis, već i za druge televizije.
Koliko vidim, srpskog predsednika sve više „prati“ jedan isti novinar, Bojana Mlađenović, i mislim da je to dobro, iz hiljadu i jednog razloga. I jer je to praksa koja postoji i u svetu.
Medjutim, ponekad neki detalji smetaju. Gledao sam izveštavanje iz Moskve. Sigurno da je tamo bila iskusna ekipa: snimatelj Dejan Jovanović, a takodje i iskusna novinarka Tamara Stojsavljević. Detalj koji mi je zasmetao je direktno uključenje u TVD2 i i razgovor sa predsednikom Vučićem. Nisu teme pitanja i odgovori već zašto dobijamo takozvani „profilni“ intervju. Jasno mi je kad to dobijemo iz Vašingtona, jer jednostavno, jedna je kamera, mala je prostorija, pa Nenad Zafirović i nema baš neki veliki izbor kad ima gosta, osim da se Javni servis „otvori“ i iznajmi veći studio. Tako je bilo i s ovim javljanjem „uživo“: S jednom kamerom, ako se novinarka ne pomeri i ne okrene ledja kameri, tako da onda predsednik gleda i u nju a ima i odnos prema kameri, gledali smo profil Vučića, To, ako se, kasnije, koriste delovi tog intervjua pravi problem jer jednostavno ne izgleda lepo.
Ako reporteri Javnog servisa to čine u ostalim uključenjima, ne vidim razlog zašto to ne bi radili i kad je u pitanju Vučić. Ili pak poslati više opreme, još jednu ekipu, sa malom video i audio miksetom, pa bi onda ta uključenja bila mnogo televizičnija. (Ružna reč koja objašnjava.)
*******
Uvek mi je bila tajna na TV programima, kad su voditelji sa gostima na VI, a kad na TI? Ako je voditeljka Beogradskog programa „na Vi“ sa gradskim funkcionerom, ne vidim nijedan razlog da sa muzičarem i trubačem Dejanom Petrovićem bude „na Ti“ kao 21. decembra. I inače bi trebalo imati standard, sa svima „na VI“, jer ’’Ti-kanje’’ kao preterana intimizacija, nekada može da liči ili na privatizaciju ili na - potcenjivanje.
*******
Vesna Damjanić postaje vodeći novinar, kad je reč o ekonomiji; bilo je to dobro „OKO“ sa ministrom finasija, šteta, slobodno je moglo da ide i u neki udarni termin, da se oslobodimo dosadnih repriza.
Ali je zato „OKO Magazin“, samo dan posle, bio je EPP za TV serije u produkciji RTSa. Malo „Senke nad Balkanom“ pa „Koreni“, samo je pitanje, budući da se serija „Senke nad Balkanom“ završila, neće li posle ove odlične produkcije, ponovo, United Group, baciti oko i na uspeh Dragana Bjelogrlića, da serija ne ode na SBB, ili na HBO?!
U ovom EPP magazinu, najviše mi se dopao Gorislav Papić, koji je za svaku najavu imao potpuno istu koreografiju pokreta. Bilo bi smešno, da nije bilo bespotrebno i nemaštovito - pa su njegove najave nalikovale na nekakav ’’kompjuterski GIF’’. Ili kako bi fimski radnici rekli - da nije „ušao u petlju“, kad sve ide u krug.
*******
„Mesto za nas“, lepa emisija koja govori o podršci pacijentima, savetnicima po bolnicama - opet tema koja zaslužuje da bude na RTS1, a ne programski ''skrajnuta'' . Samo mali savet rediteljima i snimateljima, da imaju u vidu da se tokom emitovanja u uglu ekrana pojavljuje i prevodilac glasovnog jezika. Inače, izgleda mnogo ružno kad krupni plan sagovornika, ’’jede’’ prevodioca smeštenog u ugao ekrana.
*******
Davno, dok je išla serija „Soparanos“, pitao me Amerikanac, da li je moguće da srpske TV repriziraju ovu seriju popodne, i da li ima neka regulativa, jer jedno je popodnevna publika, a drugo kad se nešto emituje kasno uveče. Nisam imao odgovor.
Tako ne bih imao ni odgovor ni ako bi me pitao za serije „Meso“ ili „Psi laju,vetar nosi“. Nisu to serije za reprizu subotom popodne. Jednostavno, to su termini za neke druge programe. Ili se držimo one, „Sex, drugs and rock and roll“?! Takodje se ovo odnosi i na reprizu serije „Senke nad Balkanom“. Nisam siguran da je nedeljno popodne bilo najbolje vreme za gledanje odsecanja glave.
*******
Poverenje u informativne programe, stiče se istinitošću, i pravovremenim informacijama. Ali ono što je uradjeno u TVD2 22. decembra je ne samo nedopustivo, nego je profesionalna greška velikog kalibra.
Evo u čemu se radi: Predsednik Vučić je dao intervju svetskoj agenciji Bloomberg, i čak u tekstu piše, u biblioteci Predsedništva Srbije. I šta je uradjeno? Čitan je tekst intervjua Bloombergu, dok je slika pokazivala intervju Vučića agenciji Reuters iz vremena kada je bio premijer! Čak se video i tadašnji šef biroa Matt Robinson kako priča sa Vučićem.
Ovo je bilo za nečiju suspenziju, da ne kažem otkaz, jer je ovo bila čisto vizuelno ekonomisanje istinom. Ako se ovo radi na ovako vidljiv način, ko zna koliko još sitnih podmetanja ima u informativnom programu, a gledaoci dovode u zabludu.
********
Ako treba rasterati gledaoce programa, niko to uspešnije nije uradio od Zorana Stanojevića u ponedeljak 25. decembra u programu „Tako stoje stvari“. Intervju sa Željkom Dezire Milošević, koja je, kako reče voditelj, svetski stručnjak za internet i domene, bio je nepotrebno dug, dok publika koja ga gleda za takav stručan razgovor nije.Verujem da bi RTS, kad bi imao nekakav ’’piplmetar’’, bio zabeležio pad gledanosti. A posle EPP, ponovo „tezga“. TAG mediji i reklamni fim o „I mac pro“, pa je ovaj segment prgrama više ličio na nekakav PC magazin, nego na program koji bi ponedeljkom pre podne trebalo da okupi širi broj gledalaca.
Zoran Stanojević očigledno želi da se publici, ili ko zna još kome, nametne kao ’’televizijski PC Guru’’. Ali, loše je izabrao i mesto i vreme. A bilo je i dosadno i nezanimljivo. Da li će neki fajlovi ići brže ili sporije, ako se plati, toliko da čak ni gošća nije htela da se mnogo upušta u to. Jednom rečju, bio je to urednički promašaj! Ali to je tako kad ovaj segment programa nema izvršnog producenta, koji će objediniti rad svo troje urednika voditelja, nego svaki vuče na svoju stranu.
Reklamni trik koji je uradjen, kao namerna svadja Nataše Miljković i Ace Stojanovića, ne želim ni da komentarišem, niti da ocenjujem da li je bila svadja ili ne.
*******
Mislim da je RTS u krizi, i to onoj najtežoj - krizi ideja, krizi stvaralaštva. I da se u takvoj krizi vuku standardni potezi, koji ne mogu da naprave neki veći prodor. Sva sreća što se ostali TV kanali sa nacionalnom frekvencijom ne bave obrazovnom funkcijom, tako da je i ovo malo što ih ima na Javnom servisu ipak neki dobitak, nekakva prednost.
Ubistvo Nemanjića i suicid RTS
I tako smo ispratili 2017. godinu, dok će o uspesima ili padovima Javnog servisa još biti reči. Istine radi, već sad mogu da kažem da su dva poduhvata obeležila 2017: „Senke nad Balkanom“ i , 24-časovni prenos predstave BITEFa. Oba uspeha su rezultat rada Nebojše Bradića, i redakcije na čijem je čelu.
Ali i najveći obećavajući neuspeh, takodje dolazi iz njegove redakcije, pa mi je posle prve epizode „Nemanjića“ i jasno zašto su o ovoj seriji svi oglašavali, a on skoro i da nije.
Staviti prvu epizodu ove serije 31.decembra uveče je vrh nepoznavanja umetnosti koja se zove „pravljenje šeme na TV“! I još jedan dokaz da na Javnom servisu, onaj ko se bavi šemom, ne zna svoj posao! Takodje, staviti „Nemanjiće“, samo par dana posle „Senki nad Balkanom“ (i , pride, koji sat posle poslednje reprize njene poslednje epizode) je bilo - ubistvo i „Nemanjića“ i suicid Javnog servisa.
Dve ogromne greške! Ali šta vredi, kad Upravni odbor ili Programski odbor nemaju ingerencije da smenjuju ljude koji ne znaju svoj posao.
Na kraju, preneću analizu ’’Nemanjića’’ reditelja Zorana B. Petrovića, koji je i sam nekad radio na RTSu, a svojevremeno smo i zajedno radili u Beogradskom programu:
|
CAR NEMA ODELO 
Prethodne napomene : - Ovo je lično viđenje Teze : - SCENARIO - „živ mi Todor, da mi drži govor“ ili kako ne treba pisati PREDGOVOR : KAKO SE PRAVI DOBRA TV SERIJA Poslednjih desetak godina kvalitet TV serija u svetu podignut je znatno iznad kreativnog i umetničkog nivoa vodećih kinematografija. Scenaristika i režija dovedene su do perfekcije, tako da se nikad ne postavlja pitanje da li će projekat da bude dobro napravljen. Zato na seriji mogu da rade nekoliko scenarista i nekoliko reditelja, a da finale bude kao da je sve izašlo ispod jedne ruke. Postoji i „pravilo“ od koga ne može da se odstupi. Prva epizoda je najvažnija. Ona postavlja priču, glavne likove, njihove odnose, pravac u kome se ide, ton i atmosferu. Prva epizoda je „posteljica“ na kojoj treba da se razvije „embrion“. SCENARIO - „živ mi Todor da mi drži govor“ ili kako ne treba pisati U vizuelnom pripovedanju, dakle filmu i televiziji, nije suštinski važno šta se pripoveda, već način kako je tema „vizuelno-auditivno“ ispričana. A najbolji način se lako profesionalno nalazi iz odnosa : šta se pripoveda i kome je to namenjeno. Iza tog odnosa uvek postoji samo jedan dobar način. Ko je, dakle „ciljna publika“ priče o Nemanjićima. Po Gordanu Mihiću to su osnovci na godišnjoj školskoj priredbi. Niz scena u kojima se koristi LAŽNI DIJALOG da bi se „đeci“ ulilo malo znanja. Istorijski podaci prepisani iz popularne literature. To bi svaki početnik, pripremajući se za prijemni na dramaturgiji, stavio kao TITL, ili kao NARATORSKI GLAS. Mihić je kao profa to učio studente na FDU. Ili možda nije? REŽIJA - tamni vilajet U kolektivnom umetnikovanju (mada u ovom slučaju nema nu U od umetnosti), funkcija reditelja je da, na osnovu projektovanog kreativnog cilja, ostvari uslove da svi izražajni elementi (gluma, kamera, zvuk, scena, kostim, montaža), harmonično, u stepenu koji svakom elementu pripada u određenom kontekstu pripovedanja, dovedu priču do razrešenja u određenom tempu, emociji, stilskoj formaciji. FOTOGRAFIJA – Ferrania color iz polovine prošlog veka kojoj je istekao rok Kvalitet, faktura i stil fotografije apsolutno moraju da budu u funkciji priče. Oni donose štimung, atmosferu, doprinose emocionalnom stanju i glumaca i publike. U filmovima epohe ostvaruju duh vremena u kome se dešava priča. ZVUK – nužno zlo uz sliku Dizajn zvuka podrazumeva da se različitim zvučanjem, uključujući i muziku, slici doda nešto čega u njoj nema, a treba da bude. I to se ne radi naknadno, nego se unapred planira. I to ima reperkusije na kadriranje i elemente koji će da se vide u kadru. Naravno, tako rade oni koji znaju posao. MONTAŽA – pakovanje gajbica Montaži se pripisuje da presudno može da utiče na konačnu ritmizaciju filma. To je samo delimično tačno, jer ako već u snimljenim kadrovima ne postoji ritmizacija, ista u svim kadrovima, onda tu montaža ne može ni ič! Ovde je posao montažera bio da fizički spoji kadrove, da se oni dodirnu, a dvajest frejmova pre ili kasnije, kako je nekad govorio jedan docent sa FDU, - koga to briga. GLUMA – nema loših glumaca, ima samo loših reditelja Jedini, donekle prihvatljiv glumac je onaj Makedonac koji igra Vizantinca i ne govori dobro Srpski. I gle čuda : jedino njegov govor odgovarao je eposi. Ostali sa odvratnim beooooooogradskim, a posebno deca, učinili su da ponovo postanem pristalica fizičkog kažnjavanja. Daklem, gospodo „NEMANJIĆI“, hvala na otrežnjenju, da vas gledam dalje ne mogu, jer veoma cenim svoj duševni mir i stabilnost. A to ne zbog priče, nego zato što mi je pun kufer VAS KULTUR-GANG-era, CAREVA BEZ ODELA, koji zloupotrebljavate činjenicu da ste se, neopravdano, dočepali KULTUR-FOTELJA, pa od vas veliki broj mladih i talentovanih stvaralaca ne može ni da pisne. < |
Ja tu više ništa ne bih ni dodao ni oduzeo.
Novogodišnji program: Svako je našao šta mu se dopalo, nešto je bilo OK, nešto je bilo kopija „Grand parade“. Nešto je bilo novo i originalno - numere pop muzike. Iako nisam veliki pristalica da svi sa TV rade sve na TV, ali uloga TV lica je bila manja nego prošle godine. Očigledno, ovo je bio vrh kreativnosti tima koji se bavi zabavom na Javnom servisu, pa neka tako i ostane.
I odmah savet, za ovogodišnji Novogodišnji program 2018/2019: Bilo bi dobro da za njega Javni servis raspiše konkurs. Ima toliko dobrih nezavisnih produkcija, sa više iskustva i sa više mladih, talentovanih ljudi, koji mogu da iznedre nov, mlad, inventivan Novogodišnji program.
Ova ekipa Javnog servisa je pokazala koliki su joj dometi i sve ostalo bi bila repriza. Mada je, opet, Javni servis odličan baš u repriziranju programa, pa to i ne bi bilo ništa novo i neubičajeno.