Eksplozivni kurdski referendum
ANALIZE I KOMENTARI

Eksplozivni kurdski referendum

Piše: Boško Jakšić

Posle decenija potmule borbe, otvoreno su se rasplamsale ambicije najbrojnije manjine na svetu koja nema državu. Lider Regionalne vlade Kurdistana[1] odlučan je da posle pola veka političke borbe ostvari san da umre “u senci zastave nezavisnog Kurdistana”, ali referendum zakazan za 25. septembar podigao je na noge region i svetske sile koje ne žele ujedinjavanje 40 miliona Kurda rasutih po Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji.

Centralne vlasti u Bagdadu strahuju od novog konflikta koji bi mogao da pocepa državu čiji su delovi teritorije već pod kontrilom Islamske države i njenog samoproglašenog kalifata. Turska, sa najmanje 20 miliona Kurda nastanjenih na jugoistoku zemlje, prednjači u otporu među susedima strahujući od novog talasa separatizma, a pojedini turski lideri govore o “povodu za rat”.[2] Otporu se pridružio i Iran koji decenijama ima probleme za kurdskom manjinom na severozapadu. Zaokupljena građanskim ratom, Siriji je najtiša ali zvaničnici u Damasku takođe ne kriju uznemirenost.

SAD su, kao saveznik Kurda u borbi protiv Islamske države, preuzele ulogu glasnogovornika Zapada i onih sila koje su krajem Prvog svetskog rata Kurdima obećale nezavisnost, ali nikada nisu ispunile obećanje, koristeći Kurde kao pione u regionalnim igrama.[3]

Amerikanci su dva puta slali specijalnog izaslanika za Erbil. Bela kuća je pozvala iračke Kurde da odustanu od “veoma rizičnog procesa” i otkažu referendum upozoravajući da se time rizikuje konflikt u Iraku, slabe napori u borbi protiv ISIS-a i onemogućava stabilizacija teritorija zauzetih od islamista. Masud Barzani, sin legendarnog Mustafe Barzanija, ne odustaje.

IRAK        

Centralni parlament je odbio da prihvati plebiscit o kurdskoj nezavisnosti, ali parlament iračkog Kurdistana u Erbilu je na deset dana uoči referenduma, uprkos bojkotu opozicije, odobrio plan Barzanijeve Demokratske partije Kurdistana.

Posebnu uznemirenost donela je nešto ranija odluka da se referendum održi i u naftom bogatoj provinciji Kirkuk, koja nije pod ingerencijom kurdskih regionalnih vlasti jer većinu tamošnjih stanovnika čine Arapi, Turkmeni i nešto preostalih hrišćana. Šiitske vlasti u Bagdadu smenile su guvernera provincije zbog podrške Barzaniju, ali time se ništa nije postiglo: antagonizam se uvećao, a podrška referendumu pojačala.

Irački Kurdi su, bez obzira na autonomiju koju su dobili 1991, dugo bili na meti režima Sadama Huseina koji je protiv njih koristio i hemijsko oružje. Posle američke invazije 2003, Kurdi su imali sasvim retku deceniju stabilnosti. Kurdistan je dobio autonomiju i regionalnu vladu, a 2005. i Ustav. Na ruinama konflikta, Kurdistan se razvijao, a njegovi lideri zastupali su stav da budućnost jedino može da garantuje demokratski, sekularni i federalni sistem.

Bivši irački premijer Nuri al-Maliki sistematski je međutim marginalizovao Kurde, kao i druge sunite. Njegov naslednik Haider al-Abadi umnogome je nastavio da promoviše šiitsku dominaciju diskriminišući Kurde, sunite, hrušćane i druge manjine. Dok su Kurdi po svetu hvaljeni zbog otpora džihadistima Islamske države, odnosi sa Bagdadom posebno su se zaoštrili od kako su Kurdi pod svoju kontrolu stavili naftom bogate provincije Ninive, Saladin, Dijala i Kurkuk. “Odavno sam došao do zaključka da je neophodno održati referendum i omogućiti narodu da odluči. Odavno verujem da Bagdad ne prihvata stvarno, smisleno partnerstvo”, rekao je nedavno Barzani za magazin Foreign Policy.[4]

U Bagdadu upozoravaju da referendum preti raspadom države, da je neustavan i oštro su protiv bilo kakvih unilatarelnih koraka. “Svi Iračani moraju da imaju pravo da se izjasne o budućnosti svoje domovine. Jedan deo ne može da odlučuje o sudbini drugih”, saopštila je Abadijeva Vlada koja strahuje da bi fragmentacija Irak lako pretvorila u teatar nadmetanja regionalnih i svetskih sila.

Barzani bi sada da proglasi nezavisnost i u onim delovima koje ne naseljavaju samo Kurdi, već i druge manjine, kao što je provincija Kirkuk gde većinu čine Arapi i Turkmeni. Pokušava da uveri da podela Iraka ne mora da rezultira u nestabilnosti i nada se da će ga međunarodna zajednica razumeti. “Ukoliko su protiv referenduma, to znači da su protiv demokratije”.

TURSKA

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan najviše strahuje da bi referendum dodatno ohrabrio 20 miliona Kurda – “planinskih Turaka” kako ih uvredljivo zovu – da krenu putem na koji su stupili 1984. kada je Radnička partija Kurdistana (PKK) pokrenula oružani otpor vlastima. Erdogan je poziv na referendum nazvao “strašnom greškom” i ponovo je pozvao Barzanija da odustane. Drugi zvaničnici nazivaju plan “neodgovornim” i upozoravaju da neće dopustiti formiranje “veštačke države” na svojoj južnoj granici.[5]

“Turska se neće ustručavati da uzvrati na bilo kakvu pretnju svojim suverenim pravima, bezbednosti i interesima”, kaže premijer Binali Jildirim. “Ne daj bože, to može da vodi građanskom ratu”, smatra šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu koji je krajem avgusta otišao za Irak gde je Barzaniju preneo zabrinutost Ankare.

Rat pominje i lider opozicione Partije nacionalističkog pokreta Devlet Bahčeli: “Ukoliko je neophodno, Turska bi ovaj referendum trebalo da smatra povodom za rat”. “Kurdski referendum je oko narednog uragana u regionu”, kaže Osman Faruk Lagoglu, uticajni član najveće opozicione Narodne demokratske partije.

Alarme dodatno aktiviraju i sirijski Kurdi koji su na granici sa Turskom proglasili autonomiju. Ankara tvrdi da su oni samo produžena ruka PKK i rešena je da i vojnim akcijama spreči prelivanje kurdskog problema.

Barzani je, neuspešno, pokušao da razuveri zvaničnike u Ankari. “Naš referendum ne znači rat protiv bilo kog od naših suseda. Želimo sa njima dobre odnose, posebno sa Turskom”, rekao je u intervju za Al-Hayat.

IRAN

Potvrđuje se da najava referenduma preti Kurdima da se suoče sa moćnim frontom njegovih protivnika. Obnavljaju se zapuštena i stvaraju nova savezništva. Iran se, kao i Turska, protivi Barzanijevom projektu. Sekretar iranskog Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti Ali Šamhani odlučno se suprotstavlja.

Ankara i Teheran nameravaju da i dalje ostvaruju sopstvene interese po Iraku. General Mohamad Hosein Bageri boravio je nedavno u Ankari kao prvi šef iranskog Generalštaba koji je posetio Tursku od islamske revolucije 1979. Jedan od zaključaka o “operativnoj saradnji” nesumnjivo se tiče Barzanijevog plana. Bageri je bio taj koji je izjavio da je referendum “neprihvatljiv” jer Teheran deli istu zabrinutost kao i Ankara: strahuje kakvi bi mogli da budu efekti na najmanje 10 miliona iranskih Kurda.Teheran decenijama ima problem sa iranskim Kurdima, pripadnicima Demokratske partije Kurdistana – Iran, koji se u logorima iračkog Kurdistana obučavaju zajedno sa pešmergama i povremeno izvode vojne akcije na teritoriji Irana.

Iran posle junskog terorističkog napada Islamske države u Teheranu – čiji su svi akteri bili iranski Kurdi – pojačava pritisak na Barzanijevu Regionalnu vladu Kurdistana da spreči referendum koji je “neprihvatljiv susedima Iraka”, kako je izjavio Bageri.

SIRIJA

Sirijski Kurdi su na severozapadu zemlje proglasili Rohavu[6], autonomnu oblast duž granice sa Turskom, što izaziva glavobolje u Damasku preteći raspadom zemlje koja je šest godina u građanskom ratu. Predsednik Bašar al-Asad toleriše kurdsku kontrolu nad delom zemlje, ali je protiv decentralizovanog federalnog sistema koji promovišu. Ali, u jasnom pokušaju da konsoliduje vlast, lokalna kurdska autonomija kojom upravljaju Jedinice za zaštitu naroda najavila je za septembar lokalne izbore – za koje u Damsku kažu da su “vic”.

AMERIKA

Najmoćniji kurdski saveznik takođe ne prihvata ideju nezavnosti Kurda, jednog od ključnih američkih saveznika u ratu protiv Islamske države. Bela kuća je otvoreno pozvala iračke Kurde da odustanu od “veoma rizičnog procesa” koji slabi napore u borbi protiv ISIS-a i onemogućava stabilizacija teritorija zauzetih od islamista.

Državni sekretar Reks Tilerson poziva da se referendum odloži[7], a Vašington je dva puta slao specijalnog izaslanika za Erbil gde je Barzani upozoren da je njegov plan “provokativan i destabilizujući” i da nema šansu da dobije međunarodni legitimitet.

Amerikanci su okupacijom naneli razoran udarac teritorijalnom integritetu Iraka i od Kurdistana napravili de fakto nezavisan entitet. Dok je 2006. bio predsedavajući senatskog spoljnopolitičkog komiteta Džoe Bajden se zalagao za podelu Iraka na tri regiona: kurdski, šiitski i sunitski, ali je kao potpredsednik ovu ideju napustio 2015. Administracija Donalda Trumpa je na ovu temu zadržala redak kontinuitet. Procena je da referendum predstavlja odstupanje od “važnijih prioriteta”, pre svega poražavanja Islamske države – cilj zbog koga su Amerikanci obučili 17.000 kurdskih boraca, pešmerga.

Ispostavlja se da irački Kurdi posle sistematskih progona u Sadamovo vreme i serija napada hemijskim oružjem, posle mnogih saveta da se “uzdrže” i sačekaju neka povoljnija vremena više nemaju strpljenja.

Nesumnjivo da referendum u “buretu baruta” nosi eksplozive potencijale koji ne samo da bi mogli da unište teritorijalni integritet Iraka, već i da otvore seriju novih frontova po Bliskom istoku. Zato su protiv Turska, Iran, Arapska liga, Ujedinjene nacije, SAD, Evropska unija.

Svi su izgledi da Masud Barzani svoj san o grobu ispod zastave nezavisnog Kurdistana može da ostvari jedino pod zastavom samoproglašene države koju niko ne želi da prizna. “Nema perspektive međunarodnog ligitimiteta”, poručio je specijalni američki izaslanik Kurdima.

Moraće ponovo da se pergovara.

*****