Let koji Makedoniju vodi u ambis

Politički konsenzus za obnovu demokratije u zemlji i za povratak zalutalog makedonskog političkog aviona na liniji Skoplje - Brisel je suština predloga opozicije za formiranje prelazne vlade, koja bi trebala da povrati poverenje građana u institucije, da promeni politički ambijent i posle toga da organizuje fer i demokratske izbore. Ovaj let ipak ne mora završiti tragedijom. Uvek kad se Makedonija suočavala sa velikim krizama i nalazila pred istorijskim pitanjem biti ili ne biti, pravi odgovor uvek je bio koncentracija svih relevantnih političkih snaga, što je vodilo ka ujedinjenju nacije i donošenju istoriski važnih odluka.

Makedonija danas liči na onaj nesrećni nemački avion, koji upravljan pilotom samoubicom juri u sunovrat brzinom od 700 kilometara na sat. Pilot se zaključao u kabinu, odlučan u svojoj nameri da okonča svoju zadnju depresivnu epizodu spektakularnim suicidom, koje će izazvati divljenje svih budućih potencijalnih samoubica u istoriji čovečanstva. Posada aviona stoji pred vratima kokpita i moli pomahnitalog pilota da poštedi živote i budućnost nevinih ljudi. Putnici još uvek nisu sasvim svesni tragične dimenzije krize u avionu i opasnosti da katarza ovog leta može postati jedna velika tragedija, ali već slute da situacija postaje sve gora. Avion još nije pao i u ovom trenutku niko zapravo ne zna kako će se kriza završiti i hoće li 1,5 milion Makedonaca (nisu više 2 miliona kao nekada, jer se u poslednjih desetak godina 450.000 odselilo) proći bolje od onih nesrećnih 150 putnika kompanije “German wings”.

Metafora kojom počinjemo ovu analizu, naravno, jeste preterana i morbidna, ali treba reći da Makedonija, u svojoj kratkoj, dvodecenijskoj istoriji nezavisne države, nije baš prvi put na rubu raspada i tragedije. Setimo se kratkotrajnog, ne suviše krvavog, ali veoma prljavog konflikta 2001. godine, koji se nije pretvorio u krvavi pir poput ratova u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini samo zahvaljujući odlučnoj intervenciji Amerikanaca i članica NATO. Kokpit je tada otključan tajnim kalauzom letećeg diplomate Ričarda Holbruka, a neki poznavaoci i svedoci tih događaja danas kažu da je kalauz zapravo bio Holbrukov laptop sa podacima o tajnim bankarskim računima zakrvljenih makedonskih i albanskih vođa, koji su potpisali Ohridski mirovni sporazum pod pretnjom da će izgubiti ono što im je najdraže - novac koji su opljačkali i sklonili po belom svetu.

Da bismo shvatili zaštto je let GRU-24/7 (nazvaćemo ga tako po imenu najmoćnijeg čoveka Makedonije, premijeru Nikoli Gruevskom i po njegovom bahatom hvalisanju da za dobro nacije radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji) doveden u ovako nezavidnu i naizgled bezizlaznu situaciju, moramo analizirati događaje koji su se desili pre ukrcavanja posade i putnika u sada već daleku 2006. godinu, kada je partija Gruevskog, VMRO-DPMNE, po drugi put došla na vlast, na zadnjim fer i demokratskim izborima koje pamte Makedonci.

Godine pre ukrcavanja

U godinama raspada bivše Jugoslavije, dakle, ranih devedesetih, posle otcepljenja Slovenije i Hrvatske, Makedonija je relativno mirno tranzitirala u nezavisnost. Bivši komunisti, predvođeni Petrom Goševim, brzo su omogućili uvođenje višestranačkog sistema i tržišne ekonomije, a beogradski kadar Kiro Gligorov je uspeo da prevesla ratoborne generale nekadašnje JNA i odupre se pritisku Slobodana Miloševića, koji je planirao da najjužnija i najtužnija jugoslovenska republika postane članica skraćene jugo-federacije. Bivši komunisti, koji su se kasnije rebrendirali i postali socijaldemokrate, obezbedili su međunarodnu podršku za nezavisnost Makedonije i u prvih osam godina posle osamostaljivanja nisu dozvolili nacionalističkoj partiji VMRO-DPMNE da se domogne vlasti. Posle prvih izbora 1991. godine, na kojima su pobedili vmrovci predvođeni harizmatičnim Ljubčom Georgievskim, formirana je ekspertska vlada, kao jedini mogući način da u nju uđu Albanci (Georgievski danas priznaje da je odupiranje participaciji Albanaca u vladi bila verovatno najveća greška u njegovoj karijeri). Ta prva vlada pokojnog profesora Nikole Kljuseva, kao i sledeća, socijaldemokate Branka Crvenkovskog (posle izbora 1994. godine, koje je VMRO-DPMNE bojkotovala), odradile su ustvari najteži i najprljaviji posao koji je trebalo odraditi - privatizirale su ekonomiju, revidirale politički sistem i preživele prve konflikte sa makedonskim Albancima, koji su još1992. godine proglasili autonomiju u zapadnoj Makedoniji (Ilirida). Cena je plaćena na izborima 1998. godine, kada je VMRO-DPMNE pobedila Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM).

Georgievski sada nije napravio grešku sa početka svoje karijere. Ovog puta je rado pozvao Albance. Njegov partner je postao ne manje harizmatični Arben Džaferi, prištinski kadar, lik sa oreolom zalutalog filozofa u politici. Vladali su kratko, ali što se kaže, slatko. I danas se prepričava nikada uverljivo demantovana spekulacija da je Georgievski “zaradio” veliku proviziju od prodaje skopske rafinerije Grcima. Njegov makedonski partner u vladi, poznati profesor Vasil Tupurkovski (koji je na izborima 1998. pokupio glasove nezadovoljnih bivših komunista), verovatno j elično profitirao dogovorom sa Tajvanom, koji je Makedoniji obećao famoznu “milijardu” dolara, čime je zemlja trebala da postane raj na Balkanu. To je bilo najliberalnije vreme za makedonsku ekonomiju. Zemlja je bila proglašena “šampionom demokratije”. A onda, sve se raspalo kao mehur od sapunice, ratom 2001, koji je bio izazvan događajima na Kosovu, ali je imao i svoju domaću izvornu energiju.

Posle završetka tog kratkotrajnog konflikta koji je odneo oko 500 ljudskih žrtava i posle potpisivanja mirovnog dogovora u Ohridu, Georgievski i Džaferi su bili nokautirani. Formirana ja koncentraciona vlada, u kojoj su bili predstavnici svih jačih političkih partija (lokalna UČK se kasnije razoružala i postala politička partija - Demokratska unija za integraciju, na čelu sa Alijem Ahmetijem). Ta vlada je uspela da povrati mir u zemlji i sprovede ustavne reforme, čime su Albanci postali ravnopravna etnička zajednica sa Makedoncima. Naravno, u mnogim segmentima života, to je još uvek tako samo na papiru. Na izborima 2002. godine, socijaldemokrate Crvenkovskog su trijumfalno pobedile, a posle dve godine, umesto Georgievskog na čelo VMRO-DPMNE došao je njegov naslednik mladi Nikola Gruevski, koji je u Ljubčovoj vladi bio ministar i uspešno je sproveo poresku reformu. Smatralo se da će mladi tehnokrata svoju karijeru posvetiti uglavnom jačanju ekonomije koja je bila oslabljena ratom i nestabilnom političkom situacijom.

Da u Makedoniji svako ima pravo na svoju najveću grešku u politici i to baš kada je u punoj snazi, pokazalo se 2004. godine, kada je iz nejasnih razloga (kada kažemo “nejasnih” onda mislimo baš i njemu samom nejasnih!) Crvenkovski odlučio da postane predsednik države. Nije, naravno, bilo planirano da tadašnji predsednik Boris Trajkovski pogine početkom te godine u avionskoj nesreći u blizini Mostara (eto zašto metafora sa avionima baši nije bezazlena!), ali se znalo da su te jeseni predsednički izbori. Naravno, Crvenkovski je lako postao šef države, ali je vlada socijaldemokrata, koja se ionako nije proslavila u prve dve godine svog mandata, zapala u bezidejnost i korupcijske afere. Jedino pametno čega se sada sećamo jeste to da je vlada sa tadašnjom vicepremijerkom Radmilom Šećerinskom odradila da Makedonija dobje status zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Grci su se saglasili da to bude pod imenom BJRM (Bivša jugoslovenska republika Makedonija), pod kojim je postala i članica Ujedinjenih nacija. Premijer te vlade, Vlado Bučkovski, koji je kasnije postao makedonski Sanader i sada treba da izdržava zatvorsku kaznu zbog korupcije, uspeo je da proda državnu kompaniju ESM (makedonska elektroprivreda) za nekih 600 miliona eura i sa punom državnom kasom, posle izbora 2006. godine, preda kabinet Nikoli Gruevskom.

Pilot napušta predviđenu rutu

Te godine Makedonija se sa lakoćom i velikim nadama ukrcala na let GRU-24/7. Vreme je bilo mirno, nebo se činilo jasnijem nego ikada pre, nisu se očekivale nikakve turbulencije. Destinacija je bila poznata - Brisel, Evropska unija i NATO. Makedonija je već bila zemlja kandidat i u tom procesu je tada bila ispred svih svojih balkanskih suseda, čak i ispred Hrvatske. Tako se bar pričalo i u Briselu i u Skoplju. Činilo se da ni Grci neće praviti velike probleme oko toga da zemlja postane članica NATO i da počne pregovore sa EU pod imenom BJRM. Let je, dakle, trebao da bude relativno kratak i bezbedan. Sve je moglo biti prepušteno automatskom pilotu. Od Gruevskog se očekivalo da vlada manirom tehnokrate, kako je ovaj mladić izgledao u javnosti - da suzbije korupciju (to je bila tema njegove kampanje 2006. godine), ojača ekonomiju i mirno pilotira ka Briselu.

Na samom početku, činilo se da će se ta očekivanja ispuniti. Malo je bilo čudno to što premijer jedne desničarske vlade odmah stvara veliki državni budžet - budžet Makedonije danas iznosi takoreći polovinu BDP, čime je zemlja postala praktično vojna ekonomija, baš kao u vreme Lenjina i Maoa! - ali se smatralo da je i to u redu i da će povećana javna potrošnja pokrenuti privredu. Kasnije, kada je već stvarno bilo kasno, Makedonci, ali i stranci koji su davali makedonskom premijeru povoljne kredite, shvatili su da su neproduktivni troškovi (izgradnja “baroknih” zgrada i spomenika, sokolarsko poticanje sporta i reproduktivne sposobnosti nacije, raznorazne kampanje o podizanju svesti o ovome ili o onome, besplatni prevoz i banje za penzionere itd.) zapravo postali okosnica “ekonomske politike” Gruevskog. Toj je bio i način da on, na račun države, sprovodi svoju politiku korumpiranja i mikrotargetiranja birača, u cilju permanentne kampanje, koja za VMRO-DPMNE uvek počinje prvoga dana posle svakih izbora.

Nedavno je preračunato da je Gruevski za vreme svoje vladavine do sada potrošio 25 milijardi dolara budžetskog novca, a nije izgradio ni jedan autoput, ni jedan elektroenergetski ili neki drugi značajniji infrastrukturni objekt. Tek nadavno su početi radovi na dovršavanju autoputa Tabanovce - Gevgelija, a počeli su i radovi na trasama novih autoputeva Skoplje (Miladinovci) - Štip i Kičevo - Ohrid. Prva investicija se završila aferom “Aktor” iznošenjem keša iz Makedonije. Afera je u Makedoniji bila lako ugašena, ali je vatra nedavno buknula u susednoj Grčkoj, gde je grčka firma “Aktor” sada pod istragom upravo zbog korupcije u Makedoniji. I početak radova na druge dve trase sada je pridružen listi velikih skandala. Tendere su dobili Kinezi, ali prema audio-snimcima koje sada objavljuje opozicijski lider Zoran Zaev, a na kojima govore premijer Gruevski i njegovi ključni ministri, čini se da su sa kineskim partnerom dogovarali proviziju od pet odsosto, odnosno nekih 25 miliona eura.

Valja reći i to da je Gruevski ponosan na ono što ja uradio za svoju zemlju i ne propušta priliku da nabraja i da se hvali svojim “projektima” i posebno “stranim investicijama”. Zemlja koja je nekada proizvodila autobuse za celu Jugoslaviju i za Istok, danas se ponosi time što proizvodi jastučnice i galanteriju za moderne automobile. Naravno, ono što se u Skoplju može videti i golim okom i što je uistinu izgrađeno, jeste projekat “Skoplje 2014”. Većina arhitekata, umetnika i intelektualaca smatra da je taj arhitektonski elefantijazis ustvari bruka za Skoplje i za Makedoniju. A za to je potrošeno 580 miliona eura. Enormno skupe građevine su sa spornim kvalitetom (barokna fasada Vlade je recimo od purpena, dok je nova fasada Ministarstva za finansije od stiropora).

Bilo kako bilo, u prve dve godine vladavine Gruevskog, nije se moglo naslutiti da su Makedonci svoj avion poverili pilotu koji je u stanju da napravi ovakve gluposti. Ali, već 2007. godine i posebno početkom 2008, saznalo se da pilot naglo napušta predviđenu rutu. Skopski aerodrom, koji je kasnije kupila turska kompanija TAV, kao i autoput Tabanovce - Gevgelija, dobili su ime Aleksandar Veliki. Time je označen početak “antikvizacije” Makedonije, dokazivanje da su moderni Makedonci direktni naslednici antičkih Makedonaca, Aleksandra i njegovog oca Filipa Drugog, koji su u svoje vreme pokorili sav tada poznati svet, ali u “identitetskom” smislu ipak nisu ništa ostavili svojim naslednicima, ništa što bi bilo vredno pomena (recimo, sastojke od kojih je stvoren amalgam nacije - jezik, tradiciju, veru, kulturu, hramove itd).

Premijer Gruevski je autoru ove analize te 2007. godine lično objasnio svoju taktiku borbe sa Grcima koji ne priznaju naše ime što je taktika miša koga je mačka saterala u ćošak, te nema drugog izbora sem da mački skoči u oči. Naravno, taktika se pokazala pogubnom za Makedoniju. U proleće 2008. godine održan je samit NATO u Bukureštu. Iz nekih svojih razloga (uglavnom zbog toga sto je grčka dijaspora na izborima u SAD podržavala njegovog protivkandidata iz redova demokrata) tadašnji američki predsednik Džord Buš izvršio je jak pritisak na obe strane kako bi došlo do kompomisnog rešenja za dugogodišnji spor o imenu. Medijator Metju Nimic dao je i konkretni predlog - ime “Republic of Macedonia (Skopje)” sa garancijom da obe strane slobodno, na neekskluzivnoj osnovi, koriste pridev “makedonski”. Amerikanci su s pravom očekivali da taj predlog Makedonci prihvate entuzijastički. Bilo je čak i ideja da Parlament u Skoplju deklaracijom podrži predlog Nimica. Ali, ništa od toga se nije desilo. Predlog je u medijima bio torpedovan, a kako se kasnije saznalo, tadašnji predsednik Crvenkovski i premijer Gruevski su ga u Bukureštu nerado i sa pola usta prihvatili. To je bilo dovoljno da Grci energično odbace taj predlog, a da nisu ni bili primorani da se postide upotrebom prava na veto. Tako je momentum propao.

U avionu “red i poredak”

Danas bi, naravno, pilot Gruevski bio počašćen, a putnici leta GRU-24/7 spašeni, kada bi Makedonija ponovo dobila taj isti predlog, zbog koga je nekoliko Makedonaca, ukljućujući i autora ovog teksta, te 2008. godine oficijalno proglašeno “izdajnicima” i “grčkim plaćenicima”. Nažalost, to se nije dogodilo i vrlo verovatno više se neće ni dogoditi. Poslednji, ali samo neformalni predlog koji je testiran, bilo je ime “Republic of Upper Macedonia” s tim da bi se Makedonci verovatno morali nazvati “Gornjemakedonci”. Sledećih šest godina posle Bukurešta, premijer Gruevski je dramatično pogoršao međunarodnu poziciju Makedonije. Grcima je laknulo, jer su shvatili da je njihov najveći saveznik u borbi protiv “Skopljanaca” naime taj nerazumni premijer, koji im olakšava posao. U međuvremenu, vlada Gruevskog je uspela da se posvađa i sa Bugarima. U izveštajima EU o napretku Makedonije, uveden je novi benčmark - poboljšanje međususedskih odnosa.

Ali, kako je let makedonskog aviona sve više gubio pravac i leteo u nepoznato, unutar aviona zavodili se sve ozbiljniji “red i poredak”. Da bi osigurao svoju vladavinu, Gruevski je već te 2008. godine odmah sazvao prevremene izbore, na kojima je pobedio kao “branilac imena” naravno. Pre sledećih parlamentarnih izbora, Gruevski je obezbedio poraz Crvenkovskog na predsedničkim izborima 2009. godine, kao i vlast u svim većim opštinata na lokalnim izborima te iste godine. Krajem 2010. godine izvršio je odlučni udarac na medije koje nije imao pod kontrolom. Strpao je u zatvor vlasnika najpopularnije televizije A1, koji je bio i neformalni vlasnik tada najtiražnijih novina u zemlji - “Špic” i “Vreme”. I televizija i novine su bile zatvorene. Korumpirao je sve ostale najmoćnije televizije, internet portale i novine, čije vlasnike i urednike i danas puni kao brodove državnim novcem. Na zahtev opozicije, izbori su održani ranije, 2011. godine. Opozicione partije su dobile nešto više glasova od vladajuće, ali ipak nedovoljno da svrgnu vladajuću koaliciju VMRO-DPMNE, DUI i nekoliko manjih partija. Posle izbora, Gruevski je još više zategao kaiš a 24. decembra 2012. godine, prilikom rasprave o novom budžetu, intervencijom policije poslanici opozicije i novinari silom su bili izbačeni iz sale skupštine i iz galerije.

Pod pritiskom međunarodnog faktora, socijaldemokrate su se vratile u Parlament i još dva puta su izašli na izbornu “klanicu” 2013. na lokalnim, a 2014. na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Oba puta su bili žestoko pokradeni i poraženi. Strani posmatrači su registrovali brojne nepravilnosti, ali su ipak legitimirali izbore. Tek sada, na audio-snimcima koje objavljuje Zaev, čujemo čudovišna priznanja o tome kako je Gruevski “pobeđivao” na izborima - žestokim pritiscima na sve ranjive kategorije birača (javna administracija, glasači Romi koji su nazivani “ciganima” itd.) i još žeščom izbornom korupcijom. Na tim snimcima čujemo glasove najvažnijih ministra i saradnika Gruevskog, koji između sebe otvoreno govore koliko je vlast “na stranputici” i kažu: “Мi smo ludaci, nemamo za hleb, a trošimo na čokolade!”

Pitanje koje se sada postavlja u Skoplju jeste zašto je međunarodna zajednica donedavno, praktično do “bombardiranja” audio-snimcima, ozbiljno podržavala Gruevskog i ukoravala opoziciju, uprkos činjenici da su stranci ipak znali i u izveštajima čak i pisali da makedonski avion ide u pogrešnom smeru. Nije lako odgovoriti na ovo pitanje. Ipak, moglo bi se reći da je ključno za razumevanje tog paradoksa sledeće - ono što smo mi u Makedoniji doživljavali i otvoreno nazivali autokratijom, strani diplomati su zapravo smatrali “stabilokratijom”. Svih ovih godina, Gruevski je uspeo da održi makroekonomsku stabilnost zemlje, uredno je vraćao kredite (i jošviše nas zaduživao), korupcijom je držao pod kontrolu Albance i sve u svemu, nije međunarodnoj zajednici zadavao velike muke. Cena toga bila je manjak demokratije, zbog čega se diplomati i briselski birokrati, u principu, previše ne uzbuđuju, bar ne dok ne vide snažan otpor koji bi mogao da ugrozi stabilnost. Sve do pre nekoliko meseci, opozicija nije mogla da proizvede takav otpor. A onda su krenuli studentski protesti, protesti honoraraca, plenumi i štrajkovi, pa onda “bombe”...

Svakako, podrška za Gruevskog je bila zasnovana i na očekivanjima da će upravo on rešiti spor sa Grčkom. Dugo vremena nije bilo sasvim jasno na čemu stranci temelje taj svoj optimizam, imajući u vidu da je “borba za očuvanje makedonskog imena” prema zvaničnoj propagandi, remek-delo političkog stvaralaštva Nikole Gruevskog. Ali, crv sumnje je proradio kada je nedavno Zaev najavio najveću od svih “bombi” do sada, audio-zapis iz koga ćemo, kao što je rekao, svi čuti s kime je i o čemu Gruevski pregovarao i o čemu se i dogovorio. Javnost se zapitala – da li je moguće da se tako nešto stvarno dogodilo? A onda je Gruevski uneo još veću zabunu, rekavši na partijskom mitingu u Bitolju da ukoliko je neko razgovarao, pregovarao i nešto možda i dogovorio, to ne znači da je time rečena zadnja reč, jer će zadnju reč o ovom sporu reći narod, na referendumu koji će biti organizovan.

Turbulencije i put u nepoznato

Šta sve ovo treba da znači? Ko je i šta je “možda” pregovarao i “možda” nešto dogovorio? Otkud sada spominjanje referenduma? Da li je Makedonija tako blizu rešenja problema, te je stvarno došlo vreme plebiscita? Ne samo zbog fluidne situacije u Atini, nego i zbog događaja u Skoplju, eksperti smatraju da nikada Grci i Makedonci nisu bili dalje od bilo kakve mogućnosti za rešenje spora. Nije, naravno, nemoguće zamisliti situaciju u kojoj stranci dodaju padobran spasa našem pilotu - kompromisno ime, rekonstrukciju vlade i amnestiju za sve optužene u aferi “Puč” (u kojoj je, pored ljudi iz tajne policije, osumnjičen i lider opozicije), u zamenu za ostanak u kokpitu. Ali ipak, ukoliko i postoji takav plan, to bi bio samo dokaz dubokog nepoznavanja ne samo likova na makedonskoj političkoj sceni, već i suštine i dinamike spora. Naime, čak i da je nešto Gruevski i dogovorio što ćemo svakako uskoro saznati, a što bi značilo samo da se obrukao, što će svakako doprineti demitologizaciji ovog opskurnog karaktera. Ali, to ni na koji način neće uticati na problem, osim možda na dalje pogoršanje odnosa između Makedonije i Grčke.

Spor o imenu prati Makedoniju praktično od početka njene nezavisnosti. Osporavanje imena novonastale države bilo je deo dogovora Konstantina Micotakisa i Slobodana Miloševića da se država Kire Gligorova privoli da postane deo skraćene jugo-federacije, koja se trebala osnovati bez Slovenaca i Hrvata. Sve do 1995. godine, Gligorov je igrao duplu igru, s jedne strane pregovarajući o nekakvoj novoj Jugoslaviji (čak je se Alijom Izetbegovićem o tome napisao i platformu), a s druge strane prikupljajući međunarodnu podršku za punu nezavisnost Makedonije. Kada su Makedonci izdržali i blokadu južne granice koja je bila nametnuta 1994. godine, bilo je jasno da od plana Micotakisa i Miloševića neće biti ništa. Gligorov to 1995. godine umalo nije platio glavom, preživljavajući težak atentat u centru Skoplja.

Jugoslavija se raspala, ali spor sa Grčkom je ostao i postao je vrući kompir grčke politike. Ipak, pomaci koji su urađeni sledećih godina pokazuju da spor nije nerešiv i da je najbitnija stvar jačati poverenje između dve zemlje i tako stvoriti novi momentum. Makedonija je primljena u UN pod provizornim imenom BJRM, a 1997. godine dve zemlje su potpisale Pivremeni sporazum, koji je na snazi praktično i danas. Sledećih godina Grčka je postala najveći investicijski partner Makedonije, uprkos razlikama koje su ostale do dana današnjeg. Negde pre 2005. godine, lideri najvećih grčkih partija su postigli međusobni sporazum, s kojim su napustili dotadašnji čvrst stav da novo međunarodno ime “Skopljanaca” ne sme sadržati reč “Мakedonija”. Atina je promenila stav i prihvatila je neizbežnost da reč “Мakedonija” ipak bude osnova kompozitnog službenog imena severnog suseda, ime koje mora biti erga omnes (za sve upotrebe, mada ni Grci još uvek nisu sasvim načisto šta to konkretno znači). Stav da će Makedonija prihvatiti “složeno ime” za međunarodnu upotrebu, ime koje će u osnovi sadržati reč “Мakedonija” i koje neće osporiti makedonski identitet, u Makedoniji prvi put je ozvaničio predsednik Crvenkovski, tek 2009. godine.

Posle onog fantastičnog Nimicovog predloga iz 2008, “Republic of Macedonia (Skopje)” koji je olako i neodgovorno odbačen, u Makedoniji su se ipak počele voditi malo razumnije debate o suštini spora. Pri tome, najvažnije je bilo fokusirati se na mogući uspeh pregovora i shvatiti dve ključne stvari: prvo, da Grci i Makedonci objektivno nemaju identitetski problem, odnosno ne polažu prava na isti identitetski amalgam; i drugo, da saglasnost Atine i Skoplja da ime “Мakedonija” mora biti osnova kompozitnog službenog imena znači upravo to da je veći deo puta do kompromisnog rešenja zapravo već pređen.

U prilog obe teze izloženi su veoma ozbiljni argumenti. Za razliku od Makedonaca i Bugara, koji su imali težak jezični spor (rešen tek 1999. godine) i još ozbiljniji konflikt o tome ko polaže pravo na zajedničko istorijsko nasleđe, praktično od vremena starih Slovena do osnivača istorijskog VMRO-a, Makedonci i Grci takav problem nemaju. Rekli smo već, šta god mislili o antičkim Makedoncima, savremeni Makedonci od njih, u identitetskom smislu, nisu ama baš ništa nasledili. Nisu ni mogli, jer su antički Makedonci bili kulturno asimilirani od strane starih Grka. S druge strane, nametanje novog službenog imena nezavisnoj državi jeste čin poniženja, ali je činjenica i to da Makedonija i sada ima jedno nametnuto službeno ime, koje nije “Republic of Macedonia” već odavno besmislena referenca FYROM, koja kao “privremena” evo opstaje već dvadesetak godina. Konačno, treba znati i to da mnoge države imaju dva, pa i više imena, uklučujući tu i Albaniju (Šqiperia), ali i samu Grčku, koja ima čak nekoliko imena - Eliniki dimokratija, Elada, Helenic Republic, Republic of Greece, Greece.

Međutim, mora se priznati da su ovakva razmišljanja van mejnstrima javnog mnjenja i u Makedoniji i u Grčkoj. Grčka je jedna od najkonzervativnijih sredina u Evropi, a pod vođstvom Gruevskog, nažalost, takva je postala i Makedonija. I u Atini i u Skoplju već dugo vremena ne postoje elementarni politički i društveni preduslovi da bi se uopšte moglo razmišljati o onome što zbližava dve zemlje, o mogućnostima za eksplozivni razvoj ekonomske saradnje, čak i o tome da ime Мakedonija - koje sada predstavlja predmet spora, jednoga dana može postati most koji će zbližiti dva naroda.

Verovatno će neki posumnjati da su ovo prazne reči, da realpolitika ne funkcioniše na taj način i da ne treba biti naivan. Međutim, upravo makedonsko iskustvo pokazuje da to i nije sasvim tačno. Bugarska je bila prva država koja je priznala nezavisnost Makedonije. Predsednik Bugarske, Željo Želev, bio je taj koji je odlobirao kod Borisa Jeljcina da to odmah uradi i Rusija. Za vreme vladavine Ljubčeta Georgievskog, 1999. godine, dve zemlje su okončale jezični spor i potpisale dugo vremena nepotpisane međudržavne sporazume “na makedonskom jeziku kako to nalaže ustav te zemlje i na bugarskom jeziku kako to nalaže ustav te zemlje” (tako su se Makedonci mogli hvaliti da su Bugari priznali makedonski jezik, a Bugari da su Makedonci priznali da je njihov jezik veštačka tvorevina, smišljena u ustavu nove države).

I ne samo makedonsko, već i iskustvo u regionu, pokazuje da se sporovi mogu prevazići plodnim kompromisima i prihvatanjem istine da se ipak stvari ne moraju uvek rešavati silom ili udaranjem glavom u zid. Pogranične sporove su rešili Slovenija i Hrvatska. Ali, je to, baš kao i makedonsko-grčki spor, bilo šala u poređenju sa onim o čemu su se sporili Srbija i Kosovo, pa su ipak došli do rešenja, mada verovatno još uvek ne i konačnog. Svi u regioni, pa i Makedonci, mogli su pratiti kako su Srbi, posle dve decenije uzaludne borbe, ipak morali prihvatiti činjenično stanje, da je Kosovo, to “srce Srbije” na kraju ipak postalo njena “gangrena”.

Kako savladati pomahnitalog pilota

Makedonija, pod vođstvom Nikole Gruevskog i njegovih najbližih saradnika, u ovom trenutku nije sposobna ne samo da poboljša svoje odnose sa susedima i sa svetom, već i da reši političku krizu u samoj zemlji. Napravili smo kroki savremene istorije ove zemlje kako bismo shvatili da kriza ne mora da se završi tragično i da rešenje postoji i ono je deo naše istorije. Kad god se Makedonija suočavala sa velikim krizama i sa pitanjem da li će opstati ili ne, pravi odgovor je uvek bio koncentracija svih relevantnih političkih snaga, što vodi ka ujedinjenju nacije i ka donošenju istorijski važnih odluka. Najvažnije političke odluke koje su opredelile sudbinu zemlje - odluka o referendumu za nezavisnost 1991. godine i Ohridski mirovni dogovor deset godina kasnije - bile su rezultat konsenzusa najvećih političkih partija u Makedoniji. Bez toga, referendum 1991. godine (koji su bojkotovali Albanci) ne bi uspeo, a neuspehom bi se smatralo i da je za nezavisnost glasalo, recimo, samo 60 odsto birača. Šta bi to značilo, da jedna trećina građana ima legitimno pravo da ne prihvati tu odluku? Kako Gruevski zamišlja referendum o imenu, kao plebiscit koji bi pokazao da većina Makedonaca ne prihvata kompromis i osuđuje “izdajnike”? Šta bi tu bilo novo? Čemu bi sve to vodilo?

Politički konsenzus za obnovu demokratije u zemlji i za povratak na rutu ka NATO i EU je suština predloga opozicije da se formira prelazna vlada, koja će povratiti poverenje u institucije, promeniti politički ambijent i posle toga organizovati fer i demokratske izbore. Svima je savršeno jasno da sadašnja vlada nije voljna, a verovatno ni sposobna da to uradi. Gruevski tera svoj film. Nada se da će uskoro na sudu dokazati da je Zaev strani špijun koji mora završiti u zatvoru “Idrizovo” (gde već stanuje jedan odred političkih zatvorenika), da će međunarodna zajednica prihvatiti takav “pravni” ishod krize i da će onda doći vreme za obračun sa svima onima iz njegove okoline koji su u privatnim razgovorima njega i sebe nazvali “ludacima”.

Srećom, sve manje se veruje pričama da su skandal sa audio-snimcima zakuvale i odradile “strane službe” i “domaći neprijatelji”. Sve više ljudi zbija šale na račun paranoje koju bezuspešno šire vrhuška i njena propaganda. Osmeh se vratio na skopskim ulicama, a humor u skopske kafiće. Prepričavaju se najpoznatije replike iz snimaka, prave se sound-klipovi, čak i ringtonovi za mobilne telefone. Na Fejsbuku je nastala prava euforija. Pojavila se čak i FB grupa koja sama sebe naziva “Strane službe”. Delovima tog ogromnog materijala ilustrirali smo i ovu analizu.

Ali, to još uvek ne znači da je kriza leta GRU-24/7 rešena. Naprotiv. Dok stranci traže način kako da privole suludog pilota da odustane od svog plana da sve pobije, opozicija, demokratska javnost, građanski aktivisti i svi slobodoumni ljudi traže rešenje kako da otključaju čvrsto zabravljena vrata kokpita. Neće ići lako. Za razliku od onog stvarnog nemačkog aviona, koji je pao za samo 18 minuta, naš metaforični makedonski avion ima malo više vremena i svi su svesni toga da ne valja previše žuriti. Promenu valja dobro pripremiti. Ali, ne treba ni zakasniti. Jer, kako kaže jedan stari aforizam, svi makedonski ustanci u istoriji su bili ili preuranjeni ili zakasneli.

„Bombardiranje“ audio-snimcima ne samo što još nije završeno, već je najavljeno da detonacije najsnažnijih „bombi“ tek slede. Biće tu svega i svačega. Od novih priznanja o korupciji i kriminalu, do već spomentutih audio-snimaka koji će pokazati kako je i s kim Gruevski pregovarao o imenu i da li se možda o nečemu dogovorio. Čućemo verovatno i to kako su prikrivani sporni detalji istrage o automobliskoj nesreći u kojoj je poginuo bard makedonskog novinarstva Nikola Mladenov (detalji koji navode na sumnju da možda nije bila u pitanju samo nesreća), ali i to kako je vođen proces o ubistvu petorice Makedonaca na Smiljkovskom jezeru nadomak Skoplja, zbog čega je nekoliko Albanaca osuđeno u sumnjivom sudskom procesu. Ova potonja priča mogla bi ozbiljno da ugrozi popularnost albanskog vođe Ahmetija, čiji su suradnici i u već objavljenim snimcima uhvaćeni u kompromitirajućim razgovorima sa šefom tajne policije Sašom Mijalkovim, bratancem Gruevskog i drugim najmoćnijim čovekom u zemlji.

Veliko je pitanje da li će sve to zajedno biti dovoljno za demisiju Gruevskog i njegovih saradnika. Jedno je sigurno - opozicija više ne može prihvatiti neprincipijelne pritiske međunarodnog faktora i više neće izlaziti na izbore koje bi organizirao Gruevski, a svakako se neće vratiti ni u parlament koji bojkotuje posle prošlogodišnje izborne „klanice“. Jedna od najupečatljivijih parola studentskih i građanskih protesta glasila je ovako: „Nema li pravde, nema mira“. Taj lozung upravo odražava stav cele makedonske demokratske javnosti. Makedonija traži promene, traži pravdu, nakon devet dugih godina nepravde. Ukoliko pravde ne bude, neće biti ni mira ni stabilnosti. Putnici na letu GRU-24/7 ipak se ne mogu pomiriti s time da avion jednostavno „poljubi“ tle. Uradiće Makedonci sve ono za šta su sposobni i sami će potražiti rešenje ili ono što se na makedonskom zove – čare.