Kako se Mišković dokopao "C marketa"
DOSIJE
Medijska omerta: Izgubljena pisma Slobodana Radulovića

Kako se Mišković dokopao "C marketa"

Pripremili: Sandra Dančetović i Antidot tim

Bivši direktor “C marketa” Slobodan Radulović umro je u oktobru 2014. godine u svom stanu u Beogradu nakon teške bolesti. Radulović je bio u kućnom pritvoru koji mu je odredio sud, jer je bio prvostepeno osuđen na pet godina zatvora zbog primanja mita u okviru slučaja poznatog kao “stečajna mafija”. On se nakon osam godina bekstva 12. aprila 2014. predao pravosudnim organima Srbije. Posle dva meseca u pritvoru sud mu je zbog teške bolesti odobrio kućni pritvor.

Dva dana pre smrti pred Apelacionim sudom u Beogradu usmeno je obrazlagao svoju žalbu na presudu Specijalnog suda, optužujući za svoj progon Vojislava Koštunicu, Miroslava Miškovića i Milana Beka.

Slobodan Radulović je 2011. godine preko svojih pravnih zastupnika upoznao je javnost sa novim činjenicama oko pljačke “C marketa”, kao i konkretnih uloga Miroslava Miškovića, Milana Beka, Vojislava Koštunice, Predraga Bubala, Dragana Jočića, Dejana Mihajlova, Dušana Mihajlovića, Dragog Mićovića, kao i pojedinih novinara na platnom spisku Miškovića. U dokumentaciji se detaljno pokazuje da je pokušaj prodaje “Delta Maxija” jednoj evropskoj kompaniji, praktično pokušaj legalizacije opljačkane imovine drugih vlasnika. Kopiju dopisa, kao i druge detalje oko ove koruptivne afere iz doba Vlade Vojislava Koštunice, Slobodan Radulović je prosledio i tadašnjem predsedniku države Borisu Tadiću, kao i najodgovornijim institucijama države Srbije. Pored toga, pismo je, zajedno sa neophodnom dokumentacijom, prosleđeno na stotinu evropskih adresa - svim nadležnim odeljenjima u Komisiji Evropske unije zaduženim za monopol, korupciju, kriminal, kao i svim nadležnim pojedincima zaduženim za prijem Srbije u EU.

Slobodan Radulović je u pismima upućenim odabranim prijateljima 2012. godine podrobnije upoznao javnost sa sa ulogom Milana Beka u pljački i otimanju “C marketa”, uz impresivnu listu saučesnika među kojima su pomenuti Miroslav Mišković, Vojislav Koštunica, Predrag Bubalo, Dragan Jočić, Dejan Mihajlov, Dušan Mihajlović, Dragi Mićović... Ispovest Slobodana Radulovića, koji do detalja opisuje mehanizam pljačke u Srbiji, dragoceni je document koji govori o nezapamćenoj korupciji, otimačini, ucenama i progonu.

Saša radulović

JAVNO PISMO SLOBODANA RADULOVIĆA BORISU TADIĆU (22. MART 2011)

Poštovani predsedniče Tadiću, imajući u vidu da se Srbija nalazi u fazi sticanja statusa kandidata za članstvo u EU, da je na tom putu Evropski parlament, januara ove godine, usvojio Rezoluciju o Srbiji kojom se, između ostalog, upozorava vlast da je korupcija u društvu raširena, a skreće se pažnja i na postojanje monopola koji narušava funkcionisanje tržišta, smatrao sam svojom obavezom da Vas informišem o političko-kriminalnim procesima koji u Srbiji traju već duže vreme, a odnose se upravo na uspostavljanje monopola, beskrupulozno uništavanje konkurencije, uticaj na političke prilike i medijske slobode kao i na pokušaj destabilizacije regiona mešanjem krupnog privatnog kapitala.

Najava prodaje monopola na tržištu hrane belgijskoj firmi “Delhaize” je dodatni motiv da Vas, kao dugogodišnji direktor preduzeća “C market”, upozorim na sve opasnosti koje prete iz ovog nezakonitog, spekulativnog i mutnog posla kojim Miroslav Mišković pokušava da još jednom prevari i državu i sve građane Srbije.

Ukoliko i pored svih dokaza malih akcionara “C marketa” da se radi o kriminalu, sudskih tužbi koje su još u postupku, izveštaja komisije za borbu protiv korupcije da je privatizacija “C marketa” urađena nezakonito, krivičnih prijava u specijalnom sudu i mnogih drugih dokaza, ipak dozvolite da se ovom prodajom legalizuje kriminal i da se na očigled svih građana Srbije dozvoli najveće pranje para ikada, želim da Vas uverim da ovim činom svesno prodajete celokupno trižište Srbije u prodaji hrane, stranoj privatnoj firmi, koja će na ovom tržištu, koristeći taj monopol, voditi računa isključivo o ličnim poslovnim interesima.

Takođe, želim da Vas obavestim i da sam na adrese najodgovornijih evropskih institucija i funkcionera EU, onih koji su zaduženi za prijem Srbije u EU, kao i onih koje se bave sprečavanjem monopola i borbom protiv kriminala i korupcije, poslao obiman materijal sa dokazima o konkretnom slučaju, koji pored ostalog predstavlja klasičan primer zloupotrebe državnih institucija. S obzirom na to da ste i Vi, u svojim javnim nastupima, više puta isticali da je borba protiv kriminala i korupcije prioritet Vlade i Vas lično, smatrao sam da je potrebno da Vas podrobnije informišem o ekstremnom primeru najvećeg kriminalno-poslovnog projekta u današnjoj Srbiji.

Do vlasništva nad firmom “C market”, čijom je kupovinom uspostavljen monopol u prodaji hrane u Srbiji, Miroslav Mišković, vlasnik ovog  lanca samoposluga koji posluje i na teritorijama nekoliko država u regionu, došao je nezakonito, nelegalno, na prevaru, praktično otmicom, a sve  uz pomoć korumpiranih političara i korumpiranog pravosuđa u Srbiji. Za te nezakonite radnje Miroslav Mišković je dobio direktnu pomoć državnih institucija poput Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde i takoreći celokupne vlade pod upravom tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice.

Boris Tadić

Verujem da ste i sami upoznati da svoju monopolsku poziciju Miroslav Mišković koristi da ucenjuje dobavljače, da ne plaća isporučenu robu, da zatvara firme koje mu nisu po volji, da otpušta i izbacuje stotine radnika na ulicu, da stvara ogroman unutrašnji dug među privrednicima u Srbiji. Siguran sam da i sami znate da je firma “Delta” trenutno dužna preko milijardu evra kako bankama tako i dobavljačima za robu koju su proizvođači bili primorani da prodaju preko njega, što dodatno uništava i ovako tešku ekonomsku situaciju u Srbiji.

Ja sam duže od 15 godina bio generalni direktor preduzeća “C market”, jedne od najuspešnijih firmi u Srbiji, koja je opstala kroz sve one turbulentne i teške devedesete, koja je pomagala i razvijala privredu Srbije, sve do trenutka dok nije postala plen Miroslava Miškovića i njegovog asistenta Milana Beka. Iako ste u vreme nasilnog i nezakonitog otimanja firme “C market” bili na mestu predsednika Srbije, verujem da pravu istinu ne znate, jer su glavni akteri ovoga kriminala bili ministri i najbliži saradnici Vojislava Koštunice i njegove Demokratske stranke Srbije. Montirani sudski proces koje su pokrenuli, kako bi me sprečili da o tom kriminalu pričam, traje i danas i verujem da ste o njegovom toku i Vi, kao i javnost Srbije, apsolutno pogrešno obavešteni.

Ja se danas nalazim van Srbije, jer sam bio primoran da se sklonim od ucena i pretnji, jer smo moja porodica i ja bili čak i fizički ugroženi od ljudi koji su kroz pljačku “C marketa”, zaradili preko 100 miliona evra u startu i koju su, da bi taj novac sačuvali, bili spremni na sve. Od tog novca plaćeno je Vojislavu Koštunici, njegovim ministrima i saradnicima 25 miliona evra od strane Milana Beka, a preko Dragog Mićovića (osobe zadužene za prljave poslove DSS-a), da bi se ta pljačka legalizovala, a i da bi se svi koji su predstavljali smetnju kroz institucije “sklonili”. Tako su protiv mene i još jednog broja ljudi Milan Beko i Miroslav Mišković preko ministra policije Dragana Jočića, ministra pravde Zorana Stojkovića, specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića, a sve uz koordinaciju Dejana Mihajlova i Aleksandra Nikitovića, podigli montiranu i falsifikovanu optužnicu nazivajući nas “stečajnom mafijom” iako je “C market” otet kroz dokument “Memorandum”, koji je urađen po nalogu predsednika vlade Vojislava Koštunice i koji je overen u njegovoj kancelariji.

S obzirom na to da je Memorandum javno objavljen, uveren sam da i sami znate za ovaj dokument i da ste imali prilike, kao i hiljade građana Srbije, da ga vidite. Koliko je sudski postupak montiran, najbolje svedoči činjenica da zamenik specijalnog tuzioca B. Živković u optužnici koju je podigao protiv mene, ne samo da ovaj dokument (Memorandum) ne pominje, nego čak i negira njegovo postojanje kako bi na taj način pokušao da dokaže da sam ja zloupotrebljavao svoju moć i uticao na Sud u procesu privatizacije.

U vreme podizanja optužnice specijalni tužilac Slobodan Radovanović, izjavljuje u intervjuu listu “Vreme” februara 2008. godine (u to vreme  Radovanović obavlja funkciju v.d. republičkog tužioca) da Memorandum ne postoji, da su to spekulacije i manipulacije. I pored činjenice da se dokument pojavio u javnosti, Radovanović izjavljuje: “Vlada se, po onome što smo mi videli u istrazi, nije mešala u privatizacije. Mi nismo naišli na dokaze koji bi takve tvrdnje potvrđivali. Nemamo dokaz ni da ‘Memorandum’ koji se pojavio u javnosti postoji. Niko nije priložio bilo koji dokaz o njegovoj verodostojnosti. Sve što smo imali je tek fotokopija. Sa njom sve počinje i sve se završava. Osim nje nema ničega“.

Miroslav Mišković

S obzirom na to da sam bio na čelu firme koja je godinama bila Miškovićev plen, a kako sam direktni učesnik procesa “otimanja” firme “C market”,  sve činjenice koje iznosim su argumentovane, bazirane na dokazima i iskazima svedoka kojih ima na stotine. Kao generalnom direktoru društvene firme “C market”, meni i  mojim saradnicima Miroslav Mišković je najpre nudio 10 miliona evra da mu omogućimo da kupi “C market”, naravno po bagatelnoj ceni, nekoliko desetina puta manjoj od tržišne. Kad na to nismo pristali, počeli su da nam prete ministri iz vlade Vojislava Koštunice. Tako je doneta uredba po kojoj nije bilo dozvoljeno da se “C market” proda bilo kome ko nije iz Srbije?!

Kada ni posle donošenja takve uredbe nismo hteli da Miškoviću poklonimo “C market”, krenula je medijska haranga koju je Miroslav Mišković sprovodio preko svojih medija i svojih novinara koje plaća i kontroliše. Iako smo bili izloženi velikom pritisku, nismo se predavali, međutim, finansijski smo bili iscrpljeni, te smo bili primorani da sklopimo ugovor o dokapitalizaciji sa stranim investicionim fondom “Salford” iz Velike Britanije, koga je predstavljao Milan Beko, čovek blizak vladi Vojislava Koštunice i u to vreme suparnik Miroslava Miškovića. Međutim, ubrzo se pokazalo da je on imao ulogu “trojanskog konja” i da je dvojicu neprijatelja, Miškovića i Beka, ujedinila želja da na nelegalan način dodju do ogromnog novca i vlasništva u “C marketu”. Tako sam, nakon izvesnog vremena, zajedno sa drugim akcionarima, pod direktnom pretnjom visokih političkih zvaničnika, ministra policije Vlade Republike Srbije, Dragana Jočića, ministra za privatizaciju Predraga Bubala, kao i samog premijera Vojislava Koštunice, bio primoran da po nalogu predsednika Vlade, pod pritiskom, potpišem protokol po kome prihvatam da se napravi zajednički dogovor i sa Miroslavom Miškovićem. Tom prilikom država Srbija se “dobrovoljno odrekla” oko 50 miliona evra koje su Milan Beko i  Miroslav Mišković uzeli za sebe.

Moj pokušaj da i pored potpisanog  Memoranduma “kupim vreme” i nekako javnosti saopštim šta se desilo, sprečen je pretnjama da će Mišković protiv mene angažovati pravosuđe i podići optužnicu. Kako ni tada nisam bio spreman da se povučem i ćutim o takvoj vrsti kriminala, ubrzo je usledila direktna pretnja da ću biti ili uhapšen ili ućutkan. Zbog bezbednosti morao sam da napustim Srbiju i spasem kako sebe, tako i svoju porodicu.

Glavni cilj mog progona je da se ne dozvoli da javnost u Srbiji čuje istinu o vezama krupnog i sumnjivog kapitala sa političarima i strankama na vlasti, da se omogući nezakonito preuzimanje akcija najvećeg distributivnog lanca hrane od strane jednog čoveka, koji evo posle nekoliko godina ima nameru da tu nezakonito stečenu imovinu proda jednoj evropskoj firmi (belgijskoj “Delhaize”) i da na toj transakciji zaradi nove stotine miliona evra.

U prilogu ovoga dopisa dostavljam vam sažetu hronologiju događanja i svih nezakonitosti i zloupotreba koje su se dešavale u vezi sa privatizacijom “C marketa”. Verujem da će vas kao najodgovorniju osobu u državi interesovati da se upoznate kako su dvojica ministara policije Dušan Mihajlović i Dragan Jočić zloupotrebljavajući tako važne funkcije privatno radili za Miroslava Miškovića i uzimali novac za sebe lično. Kao osobu koja pretenduje da bude lider u regionu i zalaže se za dobrosusedske odnose, sigurno će Vas interesovati i dokazi o tome da je vlada Vojislava Koštunice parama od Miškovića i Beka koji su taj novac zaradili kroz pljačku “C marketa”, rušila legalno izabranu vlast u Crnoj Gori.

Milan Beko

Iz priloženog dokumenta se jasno vidi kako su dvojica tajkuna, Miroslav Mišković i Milan Beko, uz pomoć države u kojoj je prosečna plata 300 evra, zaradili najpre 150 miliona evra, a nešto malo kasnije, i dodatnu sumu od preko 300 miliona evra! Tim novcem plaćaju se i korumpiraju političke stranke i Vlade u regionu, ministri među kojima su i članovi Vaše stranke, kao i mediji i pravosudni organi tih država. Vas sigurno najviše treba da interesuje koje su to institucije, mediji i pojedinci u državi, na čijem ste čelu, u službi ove dvojice moćnika, koji vrlo često radeći za njih rade i protiv Vas lično. Naravno, spreman sam da, ukoliko izrazite zainteresovanost za ovaj slučaj, preko svojih advokata dostavim sve detaljne informacije, dokaze, dokumentaciju koja tu nezakonitu privatizaciju prati kao i listu svedoka i ostalih činjenica. Na sličan ili identičan način na koji su nasilno preuzeli “C market”, kojim sam ja rukovodio, Miroslav Mišković i Milan Beko, pokupovali su i mnoga društvena preduzeća po regionu, kao i većinu medija. Slična iskustva u procesu privatizacije, ucene i pretnje pretrpeli su i predstavnici nemačkog mediskog koncerna “WAZ” u pokušaju da kupe dnevni list “Večernje novosti”, koji se završio javnim medijskim proterivanjem te evropske kompanije iz Srbije. Znam da je moć koju Milan Beko i Miroslav Mišković poseduju, na osnovu nezakonito stečenog ogromnog kapitala, toliko velika da svojim uticajem značajno utiču na demokratske procese u regionu, na ograničavanje medijskih sloboda i standard građana uopšte. S obzirom na to da propisi EU zabranjuju kartelsku podelu tržišta i dogovaranje cena, korišćenje dominantne pozicije na tržištu za podizanje cena, eliminaciju konkurencije, smatram da je važno da se o prethodno navedenim činjenicama informišu kako evropski zvaničnici tako i najvažnije institucije u zemlji, kako bi se sprečio dalji poguban uticaj moćnih monopolista na gotovo sve segmente društvenog i političkog života u Srbiji. Upravo iz ovoga razloga kopiju ovoga pisma dostavljam kako najznačajnijim institucijama i pojedincima u državi tako i svim relevantnim medijskim kućama i nevladinim organizacijama.

PRVO PISMO SLOBODANA RADULOVIĆA JAVNOSTI (22. MART 2011)

POD POLITIČKOM ZAŠTITOM DUŠANA MIHAJLOVIĆA: U poslovnom, ali i političkom životu Srbije bio sam preko trideset godina. Osoba sam sa dosta poslovnog iskustva, ali i prilično političkog staža. Posle završenog ekonomskog fakulteta obavljao sam puno odgovornih funkcija u preduzećima “BIM Slavija”, “HIP Pančevo”, “Bukulja Beograd”, dok nisam 1990. došao na funkciju direktora “C marketa”, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji, gde sam ostao do 2006. godine. U politiku sam aktivno ušao odmah posle ukidanja monopola Saveza komunista 1990, jer sam bio svestan da je neophodno naći političku zaštitu ukoliko želite da budete uspešan privrednik, što je meni bio cilj. Posle nešto političkog lutanja našao sam zaštitu koju sam tražio u političkoj stranci Dušana Mihajlovića  - Novoj Demokratiji. Mihajlović je tražio osobu koja će biti ključni ekonomsko finansijski pokrovitelj stranke, a ja sam zauzvrat dobio mesto poslanika u Skupštini, dok je firma u kojoj sam radio dobila potrebnu zaštitu. Finansiranje stranke Dušana Mihajlovića obavljao sam preko deset godina, a u periodima kada je ta stranka bila na vlasti, ja sam bio i član Vlade.

U tom periodu, gde sam uglavnom bio drugi ili treći čovek stranke, provodio sam puno vremena sa Dušanom Mihajlovićem, postali smo i kućni prijatelji, pa sam vremenom upoznavao i njegove prijatelje. Tako sam početkom devedesetih upoznao i Miroslava Miškovića, izuzetno bliskog Dušanovog prijatelja. To je poznanstvo sa Miškovićem preraslo i u blisko porodično prijateljstvo. Na jednom od mnogih druženja predložio sam Miškoviću da desetak najuspešnijih privrednika iz Srbije formira svoj klub, koji bi mogao da bude partner u razgovorima kako sa izvršnom vlašću tako i političkim strankama u Srbiji.

KLUB IZ ŠEKSPIROVE: Nedugo zatim Mišković i ja sa još sedam ljudi formiramo klub “Privrednik”, poznatiji kao čuveni “Klub iz Šekspirove”, koji danas praktično upravlja Srbijom. U početku je moj uticaj u klubu bio dominantniji i brzo se klub podelio na dva dela - jedan oko mene i drugi oko Miškovića. Razlikovali smo se u pristupu kontakata sa političkim strankama i načinom njihovog finansiranja. Dok sam ja zagovarao pristup da sa strankama razgovaramo zajedno kao Klub, Mišković je insistrirao da svako od nas pojedinačno pravi dogovore i lične odnose sa strankama.

Zoran Đinđić

Nekako u isto vreme, početkom devedesetih preko Zorana Đinđića upoznajem i Milana Beka, koji tada sa jednim bogatim Srbinom iz Švajcarske Petrom Dimitrijevićem osniva trgovačku firmu “Dibek”. Đinđić me je zamolio da se upoznam i ako mogu pomognem jednom njegovom tadašnjem poznaniku koji je, kao i ja, iz Herceg Novog. To je u isto vreme tražio od mene i otac Milana Beka, koga sam poznavao, pa je tako došlo i do mog poznanstva, kasnije i prijateljstva i sa Milanom Bekom.

Zahvaljujući “C marketu” i meni, “Dibek” je ubrzo postao jedan od najvećih uvoznika robe široke potrošnje, što je Beku lično omogućilo poslovni status uz pomoć koga je ubrzo došao u kontakt i sa vladajućim strukturama, pa je zahvaljujući tome ubrzo postao i ministar u Vladi i osoba od visokog poverenja samog Slobodana Miloševića, koji mu je poverio najsloženiju operaciju prodaje “Telekoma” i  finansijski inžinjering oko toga. U to vreme Mišković i Beko su ogorčeni i ljuti neprijatelji, pa mi je Beko često zamerao bliskost i druženja sa Miškovićem koja ja nisam prekidao, posebno u periodu kada smo i Beko i ja bili zajedno u Vladi  Mirka Marjanovića. Druženja i bliskost Mihajlovića, Miškovića i mene postala su samo intenzivnija i dodatno su se učvrstila kada sam postao član Vlade.

MIŠKOVIĆ PLAĆA POLICIJU: Dolaskom Dušana Mihajlovića na mesto ministra policije, naša su viđenja na insistiranje Miškovića još više učestala, tako da smo skoro svake nedelje bar jedanput zajednički ručali i pravili poslovne planove. Prilikom tih viđanja shvatio sam i da Mišković preko Mihajlovića plaća deo policije i to od samog početka ministrovanja Dušana Mihajlovića. Mihajlović mi je to pravdao činjenicom da država nema dovoljno para, a da Mišković plaća policiju još iz vremena Vlajka Stojiljkovića. Mišković je novac Mihajloviću davao čak i u mom prisustvu, što mi je tada delovalo čudno, ali sam kasnije, kada je nastupila faza pretnji od strane Miškovića, shvatio da je i plaćanje Mihajlovića preda mnom radio sa jasnim ciljem, kao i sve što taj čovek radi. No i pored toga, pristao sam da Dušanu Mihajloviću, u to vreme ministru policije, verujući da mi je prijatelj, izložim moj plan o privatizaciji “C marketa”, kada me je on samoinicijativno početkom 2001. pozvao i ponudio pomoć oko privatizacije “C marketa”.

Naivno sam mu otkrio  da smo deo menadžera “C marketa” i ja odlučili da kupimo deo društvenog kapitala, da nam je za to potrebno da Vlada donese odluku o prodaji 23 % društvenog kapitala, koje bismo mi preko berze kupili i kako bismo posle vršili dalju koncentraciju vlasništva kroz kupovinu akcija od malih akcionara. Čak sam mu rekao kod koje banke smo obezbedili kreditnu liniju za kupovinu društvenog kapitala. Njegove konkretne reči su tada bile: “Potrebna ti je samo jedna odluka Vlade, najzad sam u prilici da ti tu odluku ja obezbedim.” Kada mi je, posle par meseci, rekao da je obavio razgovor sa ministrom za privatizaciju Aleksandrom Vlahovićem i da će brzo “sve biti gotovo”, čak sam mu i poverovao, ali kad je nešto kasnije počeo da objašnjava kako su nastali problemi, da za odluku moramo da čekamo, počeo sam da shvatam da me je Mihajlović samo iskoristio da bi Miškoviću, čoveku koji ga je plaćao, za razliku od mene koji sam plaćanje prekinuo, otkrio planove nas zaposlenih i kako bi nam te planove uskratio.

KAKO JE MIHAJLOVIĆ ŽRTVOVAO STRANKU: Tada sam shvatio da Mihajlovićeva uloga nije bila samo u prenošenju svih mojih planova o mom načinu privatizacije “C marketa”, već je bilo i “kupovanje vremena” i “stvaranje plodnog tla” za Miškovićevo otimanje “C marketa”. Shvatio sam da je Mihajlović bio deo procesa, deo Miškovićevog plana otimanja “C marketa” i shvatio sam da je tu svoju ulogu Mihajlović naplaćivao od Miškovića. Mihajlovićeva naprasna odluka da na izbore po prvi put izađemo samostalno pod čuvenim sloganom “crna ovca” me je definitivno uverila da je Mihajlović pod potpunom Miškovićevom kontrolom. Meni je bilo jasno da je Mišković od Mihajlovića zahtevao da ni po koju cenu ja ne budem poslanik u Skupštini Srbije, jer je želeo da ja izgubim zaštitu koju mi daje mesto poslanika u Skupštini Srbije. Definitivna odluka da samostalno izađemo na izbore bila je Dušanova i to toliko definitivna da po prvi put tako važnu odluku Dušan nije sa mnom prokomentarisao i nije mi je čak nasamo ni saopštio. Saznao sam da samostalno izlazimo na izbore kada i svi članovi stranke, na sednici odbora stranke. Svakom ko se imalo bavio strankom bilo je poznato da mi nemamo ni teoretskih šansi da samostalnim izlaskom na izbore pređemo cenzus od 5%, jer su sva istraživanja pokazivala da nemamo ni 2% podrške glasačkog tela. Svi u stranci su znali da smo imali ponuda da na izbore izađemo u koaliciji sa Demokratskom strankom i ostalim partijama koje su sačinjavale tadašnju Vladu. Ja sam znao da je Mihajlovićev “duboki očaj” posle izbornog fijaska bila obična farsa. Mihajlović je žrtvovao svoju stranku, jer je Mišković zahtevao da na izbore izađemo samostalno, kako bi me onemogućio da budem poslanik u Skupštini Srbije. Mihajlovićeva stranka se nakon toga nikada nije oporavila i suštinski je nestala sa političke scene Srbije, i to samo zahvaljujući Miškovićevom diktatu, koji je Mihajlović morao da sprovede.

PRIVATNA VLADA MIROSLAVA MIŠKOVIĆA: Dolaskom Vojislava Koštunice na vlast početkom 2004. godine, svima koji smo se bavili poslovanjem u Srbiji bilo je jasno da Miroslav Mišković dobija privatnu vladu, koja će raditi sve što tom čoveku bude poslovni interes. Utoliko sam dodatno i bio zabrinutiji za sudbinu “C marketa” i na sve moguće načine se trudio da se oduprem Miškovićevim apetitima da otimanjem “C marketa” stvori monopol u trgovini hranom u Srbiji.

Mišković apsolutno nije mogao da ostvari svoje planove o monopolu, bez kupovine ili preuzimanja “C marketa”, kao što bez moje saglasnosti nikako nije mogao da preuzme “C market”. Mišković je bio rešen da ne birajući sredstva i metode uspe u svojoj nameri. Prvi Miškovićev plan je bio da preuzimanje ili kupovinu “C marketa” uradi uz moju saglasnost i uz moju pomoć uz veoma rastegljivu cenu koju je bio spreman da mi plati (koliko je “C market” bio važan za Miškovića, najbolje govori cena 92.000 akcija za koje je on Beku platio 110 miliona evra , a to je 45% vlasništva u C marketu). Ali za mene jednostavno nije postojala nijedna Miškovićeva ponuda koju bih ja prihvatio kako bih mu omogućio da preuzme “C market”. Za takvu odluku postojala su dva dobra razloga. Prvi, da ja nisam bio sam i jedini zaslužan za uspeh “C marketa”. To su bili svi zaposleni u toj kompaniji, kojima sam ja godinama nametao ideju o C marketu kao porodičnoj kompaniji čiji će oni jednog dana biti vlasnici, a oni ni po koju cenu nisu želeli Miškovića. Videli su šta je prethodno Mišković uradio sa “Pekabetom”, kako je otpustio radnike, ugasio brend “Pekabete” i potpuno je uništio. Drugi razlog je bio moj veliki otpor prema načinu poslovanja Miškovića i Delte, koji se svodio na siledžijsko i bahato ucenjivanje koje nema veze sa poslovanjem, već je bazirano na njegovoj zloupotrebi plaćenih i korumpiranih političara, poslanika, novinara, sudija, tužilaca itd., uz čiju pomoć Mišković uništava celokupnu privredu Srbije. Iz tih razloga sam odbio njegov predlog da uzmem za sebe novac kojim bih obezbedio i praunuke i tako izbegao svu ovu torturu koju godinama preživljavam.

KOŠTUNIČINA POMOĆ MIROSLAVU MIŠKOVIĆU: Miškovićev osnovni cilj bio je stvaranje monopola u prodaji hrane, koji nikako nije mogao da obezbedi bez preotimanja 25% tržišnog učešća koje je držao “C market” na čijem sam ja bio čelu. Za takve namere početkom 2004. godine Mišković nije imao ni finansijski potencijal. Zato uz pomoć Vlade Vojislava Koštunice prvo dobija mogućnost da proda banku i tek tada dobija taj potencijal. Zbog straha da hrvatsko preduzeće “Agrokor” Ivice Todorića ili slovenački “Merkator” Zorana Jankovića mogu da naprave dogovor sa mnom, Mišković, radi njihove kontrole, smišlja nekakvo regionalno udruživanje “Merkatora”, “Agrokora” i “Delte”. Tim regionalnim udruživanjem Mišković je kontrolisao “Merkatorove” i “Agrokorove” namere prema srpskom tržištu i “C marketu”. Ubrzo se taj neprirodni savez raspao, ali je ostala dobra saradnja između “Delte i Agrokora”. Kroz tu saradnju Mišković je obezbedio prenos “Agrokorove” tehnologije u upravljanju maloprodajom, a “Agokor” se na taj način obezbedio od “Deltinog” protivljenja njihovom ulasku na srpsko tržište.

Dušan Mihajlović

Kako je Mišković preko ministra policije Dušana Mihajlovića, koga je plaćao, saznao za moje namere, da sa jednim brojem menadžera iz “C marketa” kupimo paket državnih akcija preko berze, uspeo je da preko njega i nekih drugih ministara koje je “držao u džepu” onemogući tu našu nameru. Znao je da bismo mi posle toga lako kupili akcije od zaposlenih i postali većinski vlasnici “C marketa”, što bi za njega bio kraj snova o uspostavljanju monopola u trgovini hrane u Srbiji. Zato je preko Dušana Mihajlovića uspostavio čvrstu kontrolu i uticaj na Vladu da se nikako ne dozvoli da se te akcije izbace na berzu. Naravno, za tu protivuslugu Mihajlović je dobijao novac. Da bi mene trajno eliminisao, naterao je Mihajlovića da uništi stranku, a kako ja ne bih bio narodni poslanik, što sam bio u prethodnih pet izbornih ciklusa. Miškovićev ogroman uticaj na dešavanja u Srbiji, pre svega, proizilazi iz činjenice da godinama plaća upravo ministre policije. Kao što je plaćao Mihajlovića, plaćao je i Vlajka Stoiljkovića, šefa tajne policije Radeta Markovića, a isto je nastavio i po dolasku novog ministra policije Dragana Jočića. Kroz tu dugogodišnju finansijsku saradnju sa policijom Mišković je napravio i lične kontakte kako sa ministrima tako i sa mnogim drugim visokim funkcionerima policije, koje je takođe plaćao, pa je njegov uticaj na to ministarstvo bio čak i jači nego samih ministara.

PRETNJE, UCENE, PRITISCI: Odmah po odlasku Mihajlovića sa mesta ministra policije, Mišković je promenio i taktiku u preuzimanju “C marketa”. Odmah po formiranju nove Vlade marta 2004. godine, Mišković mi je otvoreno rekao da ima nameru da preuzme “C market”, da ga u tome neće niko sprečiti, da ima podršku Vlade i da je na meni da biram da li hoću da mu u tome pomognem i obezbedim sebe sa ceo život ili da mu smetam pa da me “uništi”. Od tog dana i počinju pretnje, ucene i razni oblici pritisaka od strane predsednika “Delte”, koji to sve radi uz direktnu podršku i pomoć Vlade Vojislava Koštunice.

Prvi potez bio je da se onemogući da ja i moji menadžeri otkupimo deo državnog paketa akcija. Zato je Mišković izdejstvovao zaključak Vlade da “C market” ne sme da se proda meni, što mi je saopštio ministar za privatizaciju Predrag Bubalo u prisustvu rukovodioca “Delte”, vlasnika Miroslava Miškovića, potpredsednice Ivane Veselinović i Nebojše Divljana. To je potvrdio i predsednik udruženja malih akcionara “C marketa” Božidar Prgomelja (izjava je u sudskom spisu) koji je izjavio da im je na sastanku u Vladi u kabinetu potpredsednika Miroljuba Labusa ministar Bubalo izjavio da vlada neće dozvoliti da “C market” kupi Slobodan Radulović, tadašnji generalni direktor sa grupom menadžera.

Drugi potez Miroslava Miškovića bio je da spreči moju eventualnu prodaju “C marketa” hrvatskom “Agrokoru” ili slovenačkom “Merkatoru”, pa je naredio generalnom sekretaru Vlade Srbije Dejanu Mihajlovu da me odvede na sastanak kod ministra policije Dragana Jočića, koji mi je zapretio da takvu stvar ni u snu ne smem da pomislim i da je strateška odluka Vlade da se zabrani prodaja stranim firmama.

Dejan Mihajlov

ULOGA DEJANA MIHAJLOVA: Dok sa jedne strane Mišković vrši pritiske na mene putem institucija, s druge strane mi ponovo daje poslovni predlog i u prisustvu svoje potpredsednice Ivane Veselinović - nudi mi 10 miliona evra za preuzimanje ”C marketa”, ostavljajući mogućnost da cenu podignem ako želim više. Kao i u prethodnim situacijama ja sam ga odbio. Pritisak se nastavljao, uglavnom preko Dejana Mihajlova sa kojim sam se redovno viđao, kako u Vladi tako i u kancelariji njegovog kuma Dragog Mićovića. Tokom tih sastanaka Mihajlov mi je jasno stavio do znanja da je Mišković veliki sponzor DSS-a, kao i opozicionih stranaka u Crnoj Gori, da je u isto vreme finansijski veoma moćan i da može da obezbedi šta god želi u Srbiji. Te ocene trebale su da me ubede da ne mogu da se oduprem Miškovićevoj nameri da otme “C market” i da bi bilo bolje da pronađem dogovor sa njim.

Kako nije bila tajna da ja u ime “C marketa” vodim pregovere i sa hrvatskim “Agrokorom”, kao i sa slovenačkim “Merkatorom”, te su informacije činile Miškovića dodatno nervoznijim. Kada se pojavio Merkator sa zahtevom da putem preuzimanja akcija na berzi kupi akcije od malih akcionara, “Delta” je to odbila, jer Miškovića i “Deltu” nije interesovalo da učestvuju na bilo kakvom tenderu. Poslovna filozofija “Delte” bila je da kupuju bez konkurencije, da plaćaju jednu desetinu vrednosti ili manje, pa upravo iz tih razloga nikada nijedan državni organ od mene nije zahtevao, čak ni sugerisao, da potpišem Prospekt i tako omogućim prodaju akcija na berzi.

Na osnovu svih postupaka državnih organa u koje su spadale i pretnje, bilo mi je jasno da teško mogu da sprovedem moje namere, pa sam i započete dogovore sa Ivicom Todorićem, vlasnikom “Agrokora”, morao da prekinem, iako je to bio idealan partner za strateško razvijanje “C marketa”. U tim pregovorima mi smo dosta i napredovali, firma “EKI investment” još jednog člana Kluba Privrednik, Danka Đunića, uveliko je radila na dokumentaciji o stvaranju zajedničke firme. Kasnije ću saznati da je Đunić bio samo Miškovićev službenik i da je pored profesionalne obaveze o poverljivosti informacija koje je radeći na ovom projektu saznao, on sve vreme informacije prodavao našem najvećem konkurentu. No i pored svega bio sam odlučan u nameri da sačuvam “C market” i gledao na sve načine da nađem neko rešenje koje bi isključivalo Miškovića.

SASTANCI SA STANKOM SUBOTIĆEM U ŠPANIJI I FRANCUSKOJ: Iz tih razloga sam i 2004. godine prihvatio iznenadni poziv i predlog Dušana Mihajlovića, koji mi je ponudio da u najvećoj tajnosti pođem sa njim na put u Španiju “gde nas čeka njegov prijatelj i bogat poslovni čovek, koji želi da nam pomogne da mi sami privatizujemo ‘C market’”. Tek u avionu mi je rekao da putujemo u Marbelju, gde nas čeka Stanko Subotić, da je on veliki prijatelj ali i dužnik Dušanu Mihajloviću, da su usput i zemljaci i da se sa njim već dogovorio da će Subotić finansijski da pomogne privatizaciju “C marketa” sa 20 miliona evra. Kako Mihajlović više nije bio ministar, a njegova stranka parlamentarna, čuo sam od bivših kolega iz stranke da je Mišković prestao da ih finansira, pa sam se pogrešno ponadao da je Mihajlović prestao da radi za Miškovića i prihvatio ovu ponudu.

Međutim, odmah po početku sastanka sa Subotićem bilo mi je jasno da Mihajlović nešto laže i da mi nije sve rekao, jer je Subotić tražio da mu objasnimo šta bi značila ta “pozajmica” za njegovu firmu: suvlasništvo u “C marketu” ili samo komercijalni kredit koji bi mu mi vraćali. Mihajlović je pokušao da tu neprijatnu situaciju prekine insistirajući na odvojenom razgovoru sa Subotićem, koji nisam mogao da čujem, ali je bilo vidljivo da njihovi odnosi nisu prijateljski kako mi je Mihajlović pričao, već nekako usiljeni i nametnuti. Da se radilo o nekoj vrsti ucene od strane Mihajlovića prema Subotiću, saznao sam mnogo kasnije. Shvatio sam da Mihajlović dobro poznaje i Marbelju i kuću Subotića, da je sa njim dugo u kontaktu i da “ima nešto” čime od Subotića traži ovakve usluge.

Svetomir Marijanović

Kako je meni privatizacija “C marketa” bila ipak najvažnija, nisam se preterano udubljivao u taj odnos, razmišljajući samo da li mogu da sačuvam firmu od Miškovića. Zato sam i otišao na novi sastanak sa Subotićem i Mihajlovićem, u Francusku, u Burgonj, jer mi je Mihajlović rekao da je “razjasnio” sve sa Subotićem i da je dobio odobrenje od njega za pozajmicu od 20 miliona evra.

Rekao je da bi trebalo da Subotiću ponudimo neku garanciju kao hipoteku od strane “C marketa”, što sam ja i prihvatio. Na tom sastanku u Francuskoj bio je i poslovni partner gospodina Subotića, Zoran Bećirović iz Moskve, koji je bio zadužen za finansijski aspekt tog dogovora. I Subotić i Bećirović su potvrdili da hoće da daju finansijsku pozajmicu u iznosu od 20 miliona evra, ali da prethodno žele da provere poslovanje “C marketa”, kroz oditovane godišnje izveštaje iz poslednjih par godina.

Ponovo se pokazalo da nije tačno ono što mi je Mihajlović govorio pre puta i meni je tada bilo potpuno jasno da Subotić nema nameru da učestvuje u privatizaciji “C marketa”, ali da iz nekih razloga to ne sme da kaže. Kada je posle dolaska Zorana Bećirovića u Beograd i pregleda dokumentacije “C marketa” koju sam mu predao, prestala svaka komunikacija i sa Bećirovićem i Subotićem, bilo mi je jasno da je Mihajlović mene samo koristio, kako bi od Subotića uzeo novac i to najverovatnije da bi sa tim novcem pomogao Miškoviću da lakše otmu “C market”.

POVRATAK MILANA BEKA IZ EGZILA: Paralelno sa ovim događanjima, tokom 2003. i 2004. godine, ponovo mi se javio i tražio da obnovimo kontakt i Milan Beko, koji se vratio u Srbiju, posle egzila u koji je pobegao, a  posle političkog kraha koji je doživeo, kao nosilac liste SPS-JUL na republičkim izborima i demokratskih promena od 5. oktobra 2000. godine. U Srbiju se vratio i počeo poslovno da radi posle ubistva Zorana Đinđića i dolaskom na vlast Vojislava Koštunice kojeg je on (Beko) finansirao. U to vreme on započinje prvu u nizu privatizacija koje je sprovodio preko korumpiranih službenika državne administracije, privatizaciju preduzeća “Knjaz Miloš”. Kako je za uspešnost poslovanja te kompanije bio neophodan distributivni lanac kakav je bio “C market”, Beko traži ponovno viđenje sa mnom i razgovore o strateškom partnerstvu.

Tom prilikom se potrudio da mi stavi do znanja da je celokupni državni aparat pod njegovom kontrolom, da ima apsolutnu kontrolu svih institucija koje su potrebne za proces privatizacije, uključujući i službu Državne bezbednosti, sa kojima je u bliskim odnosima još iz vremena prodaje “Telekoma”. Tako se hvalio nama iz “C marketa” da je prisluškivao stan Miroljuba Labusa, potpredsednika Vlade Srbije i tako znao sve šta se Labus dogovarao sa konkurentima, predstavnicima firme Danone. Glavni razlog da ponovo prihvatim saradnju sa Bekom ležao je u činjenici da je tokom tih susreta Beko iskazao veliku netrpeljivost prema Miškoviću, kao i spremnost i molbu investicionog fonda “Salford” da “C market” ne prihvata predlog Miškovića i “Delte” da tri najveća trgovačka lanca “Delta”, “C market” i “Rodić” stvore distributivni kartel, preko koga bi ucenjivali domaće proizvođače i uvoznike stranih roba, tražeći što niže cene, veće marže i duže rokove plaćanja. Na tim sastancima pored Beka, a u ime “Knjaza Miloša”, “Imleka” i “Mlekare Subotica”, učestvovao je i Slobodan Petrović. Kako se Miškovićev zahtev o kartelu kosio sa mojom poslovnom filozifijom, prihvatio sam razgovore i poslovnu saradnju sa “Salfordom”, pa sam čak Beka vodio nekoliko puta u Novi Sad na razgovore sa Milanom i Bogdanom Rodićem.

DRUGO PISMO SLOBODANA RADULOVIĆA JAVNOSTI (24. MART 2011)

KOŠTUNICA, FORMALNI PREDSEDNIK  MIŠKOVIĆEVE VLADE: Kako je u tom periodu Beko imao veliki lični interes da sarađuje sa mnom i “C marketom”, a  pošto se njegov interes uklopio i u poslovnu politiku koju sam ja zagovarao, ta saradnja se dobro odvijala kako između firmi, tako i između Beka i mene. Ubrzo je svima u poslovnom svetu u Srbiji bilo jasno da Miroslav Mišković želi da, preko praktično njegove privatne vlade koju je formalno vodio Vojislav Koštunica, uspostavi monopol u Srbiji i da mu za to treba “C market”. To mi je rekao i predstavnik Salforda Slobodan Petrović, koji je tražio sastanak sa mnom da bi mi ponudio da “Salford” uđe u “C market”, da tako sprečimo Miškovića, a nama akcionarima omogući očuvanje kompanije. Naravno da bi Salford time ne samo sprečio monopol Miškovića i ucene, već bi time dobio i liderski lanac prodavnica za plasman njihove robe. Iz svih pomenutih razloga ja sam prihvatio taj predlog i ubrzo smo u Beogradu održali sasatanak, gde su ispred “Salforda” ovu ideju obrazlagali Milan Beko, Slobodan Petrović i Eugene Jaffe.

Na tom sastanku smo i dogovorili šta su zajednički interesi naših kompanija. Da “C market” ostane samostalna kompanija u vlasništvu “Salforda”, a da “Salford”, preuzimanjem “C marketa”,  onemogući “Deltu” da napravi monopol u trgovini Srbije. Posle razgovora vođenih u Madridu, ponovnog u Beogradu, i Londonu, postigli smo dogovor oko načina “Salfordovog” preuzimanja “C marketa”, o čemu je “Salford” napravio i dokument koji mi je poslat na srpskom i engleskom jeziku. Ključna osoba u ovim pregovorima u ime “Salforda” bio je Milan Beko.

C market

Za to vreme pritisak Miškovića da otme “C market” bivao je sve jači.  Po principu “štapa i šargarepe“ sve vreme je pokazivao dve strane svoje ličnosti. Jednu nemilosrdnu, arognatnu, bahatu, siledžijsku, mafijašku iza koje nije birao sredstva kako bi me naterao da shvatim da je on vlasnik Srbije i da ću morati da se predam pred njim. Druga strana je pokazivala vrhunskog stručnjaka za mito i korupciju, osobu koja plaća sve u Srbiji, od medija i sudija, do poslanika i ministara. Tako je u isto vreme nudio novac meni i mojim saradnicima i vršio najstrašnije metode ucena i pretnji.

UCENA PREKO NOVINARA „PRESSA“: Moja nepopustljivost ga je prilično iznenadila pa je rešio da pređe na brutalnije metode iz svog arsenala. Ja sam znao da Mišković plaća i kupuje medije po Srbiji, kako bi preko njih vodio „obračune“ sa svojim konkurentima, ali kako smo mi bili i kućni prijatelji i to u jednom dužem periodu, verovao sam da takvu stvar neće uraditi u mom slučaju. Na moju žalost, prevario sam se, ponovo. U proleće 2005 godine, Mišković me je pozvao da mi kaže da mi šalje svog novinara Svetomira Marjanovića, koji, navodno, ima neke važne informacije oko “C marketa”. Tako je 2. aprila 2005. kod mene u firmu  došao novinar  Svetomir Marijanović, da bi mi sa viškom samopouzdanja i osionosti stavio  do znanja da je on jako važna ličnost u Srbiji, da on preko medija kreira javno mnenje, da mu svi ministri „jedu iz ruke“, da mu se svi dodvoravaju i tome slično. Posle perioda samohvalisanja, direktno mi je u lice rekao da je on dobio informacije da se moje ćerke u Španiji bave proizvodnjom droge i da su članice velike kriminalne narko mreže! Moje ćerke su tada bile u ranim tridesetim godinama, uspešne mlade poslovne žene, već godinama u uspešnom poslu u Španiji.

Nastavio je tvrdnjama da su mu iz policije javili da i ja sa svojim ćerkama učestvujem u nelegalnim poslovima, da tako uništavam “C market”, da su otkrili nekakve račune koje imam u Španiji i da će UBOPOK za par dana krenuti u akciju istrage i hapšenja! Razlog zbog koga je novinar Marjanović došao kod mene bio je da me obavesti da će to “Press”, list čiji je vlasnik Mišković i - objaviti. Odmah po odlasku Marjanovića video sam se i sa Miškovićem, koji mi je ponovio sve što je rekao i Marijanović, tvrdeći da je on to čuo od svojih ljudi u policiji, da mi to saopštava jer mi je „prijatelj“, da će pokušati da spreči da se to objavi u novinama, da zna moje ćerke i da on u to ne veruje, ali da policija ima  podatke, koje je neko možda i lažno saopštio, ali je to sada policijska svar i može da bude nezgodna za moje ćerke. Ja sam i pored svega što sam od Miškovića očekivao, bio šokiran činjenicom da je spreman da ide toliko nisko i toliko podlo da mi napada decu i da je, ne vodeći računa o njihovim sudbinama, spreman da sve uradi kako bi na mene vršio pritisak da mu predam “C market”.

GRUPA ZA PRITISAK – MIHAJLOV, BUBALO, JOČIĆ: Koliko god da mi je bilo teško, nisam mogao da sakrijem moje ogorčenje takvim postupcima, ali sam učestvovao u toj licemernoj glumi koju je Mišković preda mnom izvodio i čekao da čujem šta je njegov predlog i pomoć. Tada mi je rekao da će me spojiti sa svojim poverljivim čovekom Dejanom Mihajlovim, koji je generalni sekretar Vlade i da će mi zakazati sastanak kod njega, pa da ja njemu objasnim sve oko toga i da tako vlast sazna istinu. Naravno, tekst sa svim tim lažima pojavio se u “Pressu”, čiji je vlasnik sam Mišković! To fabrikovanje i objavljivanje laži u sopstvenim medijima, taj kukavički, beskrupulozni, podli obračun sa ljudima koji se nađu na putu Miškoviću i Beku, gde se ne preza ni od uništavanja dece, postaće specijalitet ovoga dvojca medijskih moćnika, pokazajući svima na šta su sve spremni da bi došli do cilja i kako će proći svako ko im se usprotivi.

Sastanak sa Dejanom Mihajlovim imao je za cilj da mi se pokaže koliko je Mišković moćan i uticajan, da bi bilo dobro da mu se ne zameram. Iako me je ovako niska i podla akcija umnogome poremetila, i dalje nisam hteo da pristanem na ucene. Ubrzo je Mišković promenio pristup, pa mi je zakazao sastanak gde mi je ponudio novac i to onoliko koliko ja mislim da mi je dovoljno, da napišem cifru na papiru i da će on prihvatiti. Kako sam i to odbio, ubrzo me je Mišković ponovo pozvao i zakazao sastanak sa ministrom za privatizaciju Predragom Bubalom. Ministar mi je na tom sastanku zvanično u prisustvu Miroslava Miškovića i njegovih sradnika iz “Delte” u njihovim prostorijama, saopštio da ja i moji saradnici koji smo u isto vreme i najveći akcionari ni po koju cenu ne smemo da preuzmemo “C market” i da to mora da se preda “Delti”! Verodostojnost te protivzakonite i siledžijske odluke potvrdio je Božidar Prgomelja predsednik Skupštine malih akcionara “C marketa”. Kako se Mišković plašio da bih privatizaciju mogao da sprovedem sa nekom stranom referentnom trgovačkom firmom, sa kojima sam već i ranije pregovarao, poput slovenačkog “Merkatora” ili Hrvatskog “Agrokora”, tražio je od još jednog ministra koga je lično plaćao da me od te namere odvrati. Tako me je na sastanak pozvao i ministar policije Dragan Jočić. Na tom sastanku u prostorijama ministarstva policije na kome su ispred Vlade bili sekretar Vlade Dejan Mihajlov, ministar policije Dragan Jočić i šef  UBOPOK-a Mladen Spasić, ministar Jočić mi je direktno zapretio i upozorio da “C market” ne sme da kupi nijedna strana firma i da “C market” može da kupi samo domaće preduzeće koje se bavi tom delatnošću, što je naravno mogla da bude samo “Delta”. Pre toga  je kao upozorenje i pretnju, naterao šefa UBOPOK-a Mladena Spasića da iznosi najstrašnije laži o mojim ćerkama, tvrdeći da su to operativni podaci policije, mada nam je svima u toj kancelariji bilo jasno da Mladen Spasić sprovodi samo naredbu Mlađana Dinkića, koji je politički šef Spasića, a kako bi Dinkić  ispunio naredbu  svog poslodavca Miroslava Miškovića. Ubrzo je u “C market” došla i kontrola iz UBOPOK-a, kako su mi i Miškovič i novinar Marjanović najavili, kao još jedan dodatni vid pritiska.

ULOGA BRANKA PAVLOVIĆA: Miškovićevo vlasništvo nad većinom medija u Srbiji korišćeno je sve vreme da bi se kroz naručene tekstove kreiralo javno mnjenje o meni kao kriminalcu, čija su čak i deca već u vodama kriminala. Jedan od plaćenika koji takvu kampanju, u to vreme, sprovodi najagresivnije je Branko Pavlović, bivši  političar, koga je angažovala Delta da za njihov račun osnuje ortačko društvo KPACM, gde su mali akcionari ulagali svoje akcije “C marketa”. Mišković i “Delta” su nameravali da preko ovoga društva dođu u posed akcija “C marketa”, i to po ceni od 300 evra za akciju, što je Branko Pavlović najavljivao kao fantastičan iznos! Iste te akcije, par meseci kasnije Mišković je plaćao Beku 1200 evra! U svojim medijskim nastupima, koje je Pavloviću omogućavala Delta i potpredsednica Milka Forcan, Pavlović nije birao reči u vređanju i klevetanju moje ličnosti. Išao je toliko daleko da je državnoj televiziji izjavio da sam ja „mrtav čovek, samo to još ne znam“! Naravno, sve medijske nastupe završavao je hvaljenjem Delte i Miroslava Miškovića, sugerisanjem akcionarima da je njihova budućnost isključivo uz Miškovića. 

KAKO JE MILAN BEKO IZDAO SALFORD: Pod stalnim pritiskom i to kako medijskim, tako i institucionalnim, ali shvativši ozbiljno sve pretnje državnih funkcionera i potpuno svestan da je Vlada Vojislava Koštunice donela odluku da “C market” “pokloni” “Delti” odnosno Miškoviću, tražio sam hitan sastanak sa Bekom, znajući da je i on jako blizak sa Vladom, kako bi nastavili i ubrzali razgovore sa Salfordom. On mi je potvrdio da te pretnje neće važiti za njega, da je i on u finansijskim aranžmanima sa strankom premijera Koštunice, DSS-om i da sve prepustim njemu. Poslednji u nizu tih sastanaka sa predstavnicima Salforda vođen je u Londonu, gde su pored Beka bili prisutni i Slobodan Petrović, Eugene Jaffa sa dvojicom svojih saradnika, moje dve ćerke i ja. Na tom smo se sastanku i dogovorili oko svih detalja uključujući i finansijske o čemu je “Salford” sastavio i dokument, koji su mi u pismenoj formi poslali posle par dana. Međutim, tada dolazi Milan Beko sam do mene i predlaže da zaboravim na “Salford”, da je za mene, ali i za njega isplativije da se umesto “Salforda” pojavi on sam, da je za tu priliku već formirao “školjka firmu” “Delmont”, kao i da će to biti bolje prihvaćeno od strane države. Na moje interesovanje kako će na to reagovati “Salford”, odgovorio mi je da za to ne brinem, da “Salford” zavisi od njega, da je on “Salford” u Srbiji i da on odlučuje šta će i kako “Salford” raditi. Kako sam znao da Beko nema para da dokapitalizuje “C market”, interesovalo me je ko će obezbediti novac, a on mi je rekao da je to sve već dogovorio sa vrhom države i da će mu novac obezbediti Hypo i Komercijalna banka kroz kredite, a garancije za te kredite će biti njegovo vlasništvo u “C marketu”! To je, inače, model, koji će Beko nastaviti da primenjuje i u svim ostalim kasnijim privatizacijama. Iako mi je bilo poznato da je Beko izuzetno nemoralna osoba, koja izdaje svoje poslovne partnere, ovakav potez izdaje “Salforda” me je čak i od njega iznenadio.

UGOVOR SA ĐAVOLOM: Znao sam da je nastavak dogovora sa njim “ ugovor sa đavolom”, ali osim njega više nisam imao ni jednu mogućnost. Mišković i ceo državni aparat koji je radio za njega su mi bili za vratom. Mogao sam da pristanem da Miškoviću predam “C market” ili - da se borim i dalje. Ja sam, na žalost po moju porodicu i mene lično, izabrao da se borim i dalje, a pored svega što sam o Beku znao pristao da dogovor započet sa “Salfordom” nastavim s njim.

Na tom sam sastanku i dogovorio sa Bekom sve oko dokapitalizacije “C marketa”. I to tako što će  firma “Delmot”  u vlasništvu Milana Beka izvršiti dokapitalizaciju “C marketa”, tako da nakon dokapitalizacije, firma “Delmont” ima  40% vlasništva u “C marketu”, a da se meni i mom menadzerskom timu, nakon dokapitalizacije, prenese  20%  “Delmotovog” vlasništva u “C marketu”. Odlučio sam se za ovaj dogovor, ne samo što nisam imao izbora, već i zato što  sam bio uveren da sam kroz dokapitalizaciju “C marketa” Beku obezbedio veliki interes, toliko veliki interes da je isključivao Bekovu izdaju mene kao njegovog partnera u poslu dokapitalizacije “C marketa”. Bio sam uveren da je Beko, kroz dokapitalizaciju “C marketa”, osim ličnih interesa, zaštitio i interese “Salfordovih” proizvodnih kompanija od Miškovićevog monopola, koji je želeo da uspostavi po preuzimanju “C marketa”, što je bio osnovni interes Salforda kada smo pregovarali o preuzimanju “C marketa”.Veoma brzo, do kraja jula 2005, obezbedio sam da se na organima “C marketa” donesu sve odluke o dokapitalizaciji “C marketa”. Skupština akcionara “C marketa” je na predlog Upravnog odbora “C marketa” donela odluku da “Delmot” dokapitalizuje “C market” i da nakon izvršene dokapitalizacije ima 40% vlasništva. Za odluku o dokapitalizaciji je glasalo 53,2% vlasnika “C marketa”. “Delmot” je isto tako pripremio sva potrebna dokumenta za dokapitalizaciju.

LICITIRANJE U KORUPCIJI: Beko me je tada obavestio da moramo da imamo i sastanak sa predstavnicima Vlade i da se pre finalnog preuzimanja ipak i sa njima dogovorimo. Sastanak je održan početkom avgusta 2005. u kancelariji Dragog Mićovića, kuma Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade Srbije. Milan Beko i ja smo upoznali Dejana Mihajlova o dokapitalizaciji “C marketa” od strane Bekove firme “Delmont” i daljim koracima. Dejan Mihajlov nas je tada obavestio da ćemo imati dosta problema oko realizacije te odluke, jer se takvoj odluci protivi Miroslav Mišković, koji je o tome već razgovarao sa Koštunicom i napravio dogovor. Rekao nam je tada vrlo direktno da je Mišković ponudio osam miliona evra za DSS. ako mu omoguće da preuzme “C market”. To nije bilo nikakvo iznenađenje za Beka, koji je odmah ponudio isti iznos ili čak i veći ako se nama omogući da preuzmemo “C market”. Tada je između Beka, Mićovića (za koga sam shvatio da je glavni čovek vlade Vojislava Koštunice za pranje para iz privatizacija) i Mihajlova počelo trgovanje i utvrđivanje cene sa Vladom za dobijanje “dozvole“ da dokapitalizujemo “C market”.

Beko je osim finansiranja DSS-a, nudio i honorare pojedincima iz vrha Vlade, Mihajlov je podizao cenu iznoseći argumente da se sprema referendum u Crnoj Gori, da Vlada ne sme da dozvoli da Milo Đukanović pobedi i da će za to trebati dosta novca, kako bi se finansirala opozicija u Crnoj Gori. Beko je i na to pristao, tvrdeći da već po nalogu Koštunice pomaže mesečno finansijski, stranke Nebojše Medojevića i Andrije Mandića. Uglavnom, na kraju je dogovoreno da se za dozvolu od strane Vlade da Beko i ja možemo da dokapitalizujemo “C market” plati preko Dragog Mićovića 15 miliona evra, da je u toj ceni osam miliona za DSS, a ostatak za honorare nekolicine ministara i vladinih službenika, a pet miliona za finansiranje opozicije u Crnoj Gori, pred najavljeni referendum, jer je po rečima Mihajlova to bila idealna prilika da „sklone režim Đukanovića i na vlast dovedu svoje ljude“. Beko mi je posle sastanka rekao da ćemo tih 15 miliona vratiti kroz buduća investiciona ulaganja u “C market”.

TREĆE PISMO SLOBODANA RADULOVIĆA JAVNOSTI (26. MART 2011)

VLADA RADI ZA BEKA I MIŠKOVIĆA: Posle dobijanja “zelenog svetla” od strane Vlade, krenuli smo u završetak dogovora. Beko je preuzeo na sebe da preko svojih ljudi obezbedi da na osnovu podnetih zahteva Komisija za hartije od vrednosti donese rešenje kojim se odobrava dokapitalizacija “C marketa” od strane Bekove firme “Delmot”, što se, zaista, ubrzo i desilo. Pravi karakter Milana Beka pokazao se odmah nakon odluke “C marketa” da ide u dokapitalizaciju i nakon dozvole Komisije za hartije od vrednosti za dokapitalizaciju “C marketa”. Beko počinje da me izbegava i da samostalno razgovara oko modaliteta preuzimanja “C marketa”. Čim je dobio rešenje od Komisije za hartije od vrednosti na ime svoje firme, Beko šalje poruke Miškoviću i Koštunici da je on vlasnik “C marketa” i da je spreman da razgovara oko modaliteta da “C market” proda Miškoviću. Poruku Miškoviću poslao je preko Branka Pavlovića i Danka Đunića, a Koštunici preko Dragog Mićovića i Dejana Mihajlova.

U tih desetak dana od dobijanja dozvole Komisije do saznanja da me je Beko izdao i da je iskoristio naš poslovni dogovor i rešenje koje je na osnovu toga dobio da bi “C market” ponudio Miškoviću  - mi smo se nekoliko puta nalazili sa Dragim Mićovićem i Dejanom Mihajlovim kako bi precizirali sve detalje oko plaćanja dogovorenih 15 miliona evra i ostalih koraka u dokapitalizaciji “C marketa”. Dan ili dva posle poslednjeg sastanka između Mihajlova, Beka, Mićovića i mene, pozvao me je Dejan Mihajlov da hitno dođem u Vladu, gde i odlazim. To je bilo 18. avgusta 2005. godine. Tada me je Dejan Mihajlov, generalni sekretar Vlade, obavestio da je Vlada na čelu sa Koštunicom donela konačno rešenje oko “C marketa”, da to moram da prihvatim, da je to konačno, da će se organizovati sastanak, a da će me o detaljima sastanka obavestiti sutradan Danko Đunić i to u ime Vojislava Koštunice. Rekao mi je Mihajlov da će na sastanku biti Miroslav Mišković, Milan Beko i ja, da je to najbolje rešenje za sve nas i da će na taj način svi pojedinačni interesi biti zadovoljeni. Ja sam za taj sastanak saznao nešto ranije od samog Đunića, koji mi je to javio.

KAKO SAM BIO PRINUĐEN DA SE ODREKNEM “C MARKETA”: Sa Đunićem sam se, inače, viđao i ranije, jer je po nalogu Miškovića dolazio da me ubeđuje da “C market” prodam Delti, i da “budem pametan i uzmem ponuđenih 10 miliona evra”. Mihajlov je očigledno organizovao sastanak da mi saopšti sledeće: da će Đunić izneti predloge koji su prihvatljivi i za Miškovića i za Beka; da Mišković sumnja da ću ja lako pristati da prihvatim Đunićeve predloge, ako mi se sasvim jasno ne stavi do znanja da je to Koštuničin izričit stav; da u slučaju da ne potpišem Koštuničin predlog, niko neće moći da zaustavi Miškovića da protiv mene ne upotrebi sva sredstva da me ”urazumi i da me se već jednom oslobodi”, kako je to Mihajlov rekao. Beko mi se nije javljao na telefon i ja sam shvatio da me je “prodao“ Miškoviću i da nemam više nikakvih mogućnosti, sem da na to sve pristanem i pored činjenice da je to protivzakonito i nelegalno.

Tako je 19. avgusta 2005. godine, po nalogu Vojislava Kostunice, u kabinetu predsednika Vlade Srbije, potpisan Memorandum na osnovu koga su Mišković i Beko preuzeli “C market”, a ja bio prinuđen da taj dokument potpišem. Pošto bez mog potpisa nisu mogli da završe ovaj prljavi posao, tražio sam da se u Memorandum ubace članovi po mom zahtevu, kojima se nije dozvoljavala promena vlasničke strukture u periodu od najmanje dve godine, jer sam makar na taj način u toj situaciji pokušao da sačuvam “C market”, nadajući se da će u tom periodu možda doći do političkih promena ili da ću uspeti da dođem do Borisa Tadića, predsednika Srbije, i da će on ili već neko sprečiti ovo bezakonje i kriminal.

Vojislav Koštunica

PRETNJA HAPŠENJEM I MEDIJSKIM LINČOM: Ja sam morao da potpišem Memorandum jer sam doveden u takvu situaciju najpodlijom izdajom od strane Milana Beka, jer sam bio prisiljen, nateran i ucenjen od strane najmoćnijih ljudi u državnoj administraciji. Prećeno mi je hapšenjem, a i nastavkom medijskog uništavanja kako mene tako i moje porodice, posebno mojih ćerki, koje su ni krive ni dužne bile izložene medijskoj proskripciji, javnom sramoćenju, objavljivanjem najgnusnijih laži o njima, po nalogu Miroslava Miškovića koje su pisali plaćeni novinari “Delte”.

To je bilo vreme kada se znalo da u zatvoru završavaju svi oni koji se nađu na putu Miškoviću i “Delti”, a da preko plaćenih tužilaca i sudija Mišković odlučuje ko će i koliko biti u zatvoru i na kakvoj optužnici. O tome je nedavno svedočila i njegova najbliža saradnica Milka Forcan, potvrđujući ove navode. Upravo zbog svega navedenog, ja nisam bio sposoban da se oduprem izdajama, pretnjama i ucenama i da ne potpišem Memorandum. Iako sam bio ucenjen i doveden u bezizlaznu situaciju, i sam sam dosta kriv što nisam ranije prozreo podlu nameru Milana Beka. Kao što sam već pomenuo, dobro sam poznavao Beka i dobro znao o kakvoj se osobi radi. Znao sam da Beko sklapa prijateljstva samo kada za to ima poslovni interes i da sve ljude posmatra kroz lične i finansijske interese, pa čak i članove svoje porodice. Znao sam i da svoje partnere izdaje bez razmišljanja, samo ako ima bolju ponudu i veći interes od nekog drugog. I pored svega toga, prihvatio sam partnerstvo s njim, jer je tada bio u velikom “ratu” s Miškovićem, a ja naivno verovao da ću uspeti da se uz njegov interes oduprem Miškoviću.

PODELA PLENA - MILAN BEKO UZEO 83 MILIONA EVRA, POKLON ZA DSS 25 MILIONA: Beko je pak ovim nemoralnim činom obezbedio sebi sve ono o čemu je maštao celoga života. Zaradio je zajedno sa tajnim partnerima 83 miliona evra prodajom svojih 60 % akcija “C marketa” do kojih je došao bez i jednog uloženog centa, a Koštuničina Vlada mu je kao zahvalnost što je Miškoviću predao “C market”, “poklonila” Luku Beograd, omogućivši mu da je privatizuje po enormno niskoj ceni, a odmah zatim i njemu i Miškoviću predala i “Večernje novosti”, i konačno Beku dala monopol u preradi mleka. Ni Beko nije bio manje galantan: iako je dogovor bio da se Demokratskoj stranci Srbije, pojednicima i crnogorskoj opoziciji da 15 miliona evra – Milan Beko je posle prodaje svog dela i ostvarenja zarade od 83 miliona evra, preko Dragog Mićovića platio Koštunici 25 miliona evra.

U ponedeljak 22. avgusta 2005, dva dana po potpisivanju Memoranduma, na inicijativu predsednika vlade Vojislava Koštunice održan je sastanak u njegovom kabinetu. Na sastanku su bili predsednik Vlade Vojislav Koštunica, ministar za privatizaciju Predrag Bubalo, generalni sekretar Vlade Dejan Mihajlov, šef kabineta predsednika Aleksandar Nikitović, i potpisnici Memoranduma - Mišković, Beko, Đunić i ja. Na tom sastanku je izvršena i analiza potpisanog Memoranduma. Predsednik vlade Vojislav Koštunica i ministar Predrag Bubalo su konstatovali da u Memorandumu piše sve ono o čemu su oni razgovarali sa Dankom Đunićem, kada su Đuniću naložili da koordinira potpisivanje Memoranduma. Predsednik vlade Vojislav Koštunica je posebno istakao da je radi „interesa razvoja nacionalne privrede“ zahtevao da se potpiše Memorandum. Tom prilikom Koštunica je kao znak zahvalnosti Beku i Miškoviću obećao da će im država omogućiti privatizaciju Luke Beograd po specijalnim uslovima, a i omogućiti preuzimanje dnevnog lista “Večernje novosti”!

Istog dana Miroslav Mišković organizuje sastanak sa predstavnicima malih akcionara na kome ih obaveštava da je “Delta” uspela da preko predsednika Vlade Vojislava Koštunice izdejstvuje preuzimanje većinskog paketa akcija “C marketa” i da je održan sastanak između predsednika Vlade i potpisnika Memoranduma, gde je dogovoren modalitet preuzimanja “C marketa” od strane “Delte” i Miroslava Miškovića (ova izjava nlazi se u sudskim spisima). Ja sam ovim potpisivanjem pokušavao da “kupim vreme“, nadajući se da ću istinu o ovoj otimačini uspeti da saopštim javnosti, koja je mogla da mi bude jedini saveznik. Naravno, u zemlji gde su sve medije držali Mišković i njegov novi partner Beko, to je bilo jako teško.

Vojislav Koštunica

Ipak, period od dve godine, tokom kojih nije bilo moguće menjati vlasničku strukturu, davao mi je određenu sigurnost da Mišković neće moći da uništi “C market”, kao što je prethodno uništio “Pekabetu”.

PRIPREME ZA MOJU LIKVIDACIJU:  Ali, planovi Beka i Miškovića bili su potpuno suprotni. I oni su znali da im vreme ne ide na ruku i da pod hitno moraju da me eliminišu i tako završe započet posao uništavanja “C marketa”. Miškoviću se žurilo da što pre preuzme 100% vlasništva nad “C marketom” i time monopol u trgovini hranom, a Beku - da što pre proda svoj udeo i tako zaradi desetine milione evra. Koštunici i DSS-u se žurilo da što pre završe ovaj proces i naplate 25 miliona evra, posebno što je Referendum o nezavisnosti Crne Gore bio zakazan za maj 2006. godine i po rečima Mihajlova, velike količine novca su morale da se šalju što pre kao pomoć Milovoj opoziciji. Svi zajedno imali su interes da o svemu ovome ja nikada ne progovorim.

Upravo iz ovih razloga doneta je odluka da Milan Beko smisli način kako da me što pre eliminišu. Ubrzo po potpisivanju Memoranduma počinju nove vrste pritisaka na “C market” i mene kao direktora. Miškovićeva banka na silu blokira “C market” zbog jednog kredita, a Beko dovodi svoje ljude u “C market” na ključna mesta. Prethodno je na mesto predsednika Upravnog odbora postavio Gorana Mrđu, bivšeg izvršnog direktora u Agenciji za privatizaciju. Sve ove odluke imale su za cilj da moj ugled u poslovno bankarskom svetu pokažu kao problematičan i tako pripreme moju smenu s mesta direktora.

Beko je znao da će moja smena teško ići, pa preko novih ljudi koje je doveo u “C market” pokušao da dokaže da sam ja poslovno oštetio “C market”, da sam koristio bankarske kredite za lično bogaćenje i tome slično. Ja tada pišem pismo predsedniku UO Goranu Mrđi i obaveštavam ga o stvarnom stanju “C marketa”. U tom dopisu, uz priloženu dokumentaciju, ja pokazujem da je vrednost “C marketa” bila 335 miliona evra, da je “C market” u svom vlasništvu imao 154.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, da je prosečni promet “C marketa” bio 345 miliona evra, sa prosečnom zaduženošću kod banaka od 23 miliona evra, kao i da je tržišna vrednost nepokretnosti, postrojenja i opreme 31. decembra 2005. bila veća od knjigovodstvene vrednosti nepokretnosti, postrojenja i opreme za 88,5 miliona evra.

BEKO I MIŠKOVIĆ MI PRETE DUGOGODIŠNJOM ROBIJOM: Posle ovoga dopisa Mišković i Beko odlučuju da se nikako ne sazna istina o vrednosti “C marketa” i da ni po koju cenu u javnost ne procuri informacija - da je firmu vrednu 335 miliona evra, Mišković kupio za 45 miliona, a da su tom prevarom oštetili akcionare za preko 130 miliona evra. Drugi važan razlog za moju smenu bila je i potreba “Delte” da prekine petnaestogodišnji način plaćanja “C marketa” svojim dobavljačima, a to je bilo plaćanje putem menica. Na taj način je “C market” 15 godina uspevao da sve svoje obaveze isplati na vreme, da dobavljačima garantuje isplatu na tačno određeni dan i omogući normalno funkcionisanje celokupne privrede. Miškovićeve namere bile su potpuno drugačije. Već tada se spremao da koristeći monopol, ucenjuje dobavljače, da produžave rokove plaćanja i da dođe u fazu u kojoj je za samo dve godine kasnije i doveo dobavljače - da im duguje preko milijardu evra za preuzetu i čak prodatu robu. Upravo iz tih razloga menice “C marketa” su morale da se na neki način zabrane. I tu je ulogu dobio Milan Beko, koji je uz pomoć svojih službenika iskoristio pojedine ugovore koje je “C market” sklapao, da lansira lažnu priču o šteti koju je “C market” pretrpeo u poslovima sa firmom “EKO Produkt”, putem menica. Prvo je pokušao da uz pomoć ministra policije Dragana Jočića i ministra finansija Mlađana Dinkića, lansira priču o upadu u monetarni sistem Srbije, pa kad to nije prošlo, uz pomoć policijskih inspektora i tužilaca pripremio krivičnu prijavu o navodnoj šteti od oko 20 miliona evra, koju sam tobože ja uradio sa firmom “EKO Produkt”.

Sastavni deo dogovora kojim su me Beko i Mišković uz pomoć ucene državnih organa nasankali, a oni zaradili blizu 300 miliona evra, podrazumevao je i moje “uništenje” koje je Miroslav Mišković prepustio Milanu Beku, jer je on u tom partnerstvu zadužen za najprljavije poslove. Tako je Beko osmislio da me lažno optuži i uz pomoć, policije, privatnih tužilaca i sudija pokrene sudski proces, kako bi me se na taj način trajno rešili i onemogućili da istina koju ja znam dopre do javnosti. Tako sam početkom februara 2006. na najbrutalniji način smenjen s mesta direktora C marketa, uz pretnje Milana Beka i Miroslava Miškovića da ću brzo završiti u zatvoru, da pretnje dolaze od ministara Jočića i Dinkića koji ih podržavaju i da mi preti višegodišnja robija. Naravno da je to sve bila laž, jer da je bilo šta postojalo protiv mene, njihov ministar Jočić bi odavno poslao svoje pripadnike da me uhapse.

Dragan Jočić

Mišković čak nije ni krio da je za sve što je radio protiv mene - radio uz punu saglasnost Vlade Vojislava Koštunice. Tako mi je prilikom mog smenjivanja s mesta direktora jasno rekao da to radi uz punu saglasnost ministra policije Dragana Jočića i ministra finansija Mlađana Dinkića. To isto je doslovce ponovio i na sastanku u “Delti”, gde smo bili prisutni Miko Brašnjović, Milan Beko, Ivana Veselinović, Vojislav Glavinić i ja. Na tom sastanku su mi pretili i terali me da potpišem da sam ja kroz posao sa Brašnjevićem oštetio “C market” za 23 miliona evra, što je bila ordinarna laž i što ja, naravno, nisam imao nameru da potpišem. Znao sam da sav taj Miškovićev pritisak na mene ima samo za cilj da me što pre skloni i da mi ne dozvoli da pričam o Memorandumu.

Koliko je Vlada bila involvirana u ovaj nezakoniti i prljavi posao obračuna sa mnom pokazao je ministar policije Dragan Jočić, mnogo pre podizanja optužnice izjavljujući u dnevnom listu “Večernje novosti”, čiji su vlasnici postali Beko i Mišković, laž kojom je Mišković pokušao da me optuži: ”Kod stečajne mafije, kad je reč o ‘C marketu’, ukupna šteta za državu prelazi 22 miliona evra“, ponašajući se kao portparol Milana Beka i Miroslava Miškovića.

ODLAZIM IZ SRBIJE ZBOG LAŽNE OPTUŽNICE I PRETNJI: Posle moje smene sa mesta direktora pritisci na mene i moju porodicu postajali su sve brutalniji. Svestan da će na kraju i ostvariti svoj cilj i uz pomoć montirane i lažne optužnice uhapsiti i predmet prebaciti u Specijalni sud, koji Beku i Miškoviću i služi za te svrhe, bio sam primoran da napustim Srbiju krajem februara 2006. Tada iz inostranstva telefonom zovem mog dugogodišnjeg prijatelja, partijskog kolegu i osobu koju sam finansirao godinama Dušana Mihajlovića i molim ga da pođe do svojih prijatelja, pre svega Miškovića i da me spasi od njihove zle namere da mi nameste lažnu optužnicu.

Mihajlović me je bez razmišljanja odbio, tvrdeći da je Mišković nastavio da plaća policiju i Dragana Jočića i da on tu uslugu ne može da traži, a da bi za mene bilo najbolje da se vratim i predam državnim organima, a da će mi „oni omogućiti da se branim“. Iako zvanično protiv mene tada nije podignuta optužnica, Mihajlović mi je samo potvrdio namere Miškovića i Beka da će me staviti na optužnicu i osuditi na višegodišnju robiju. Kako im ja nisam bio dostupan, pritisak su nastavili da vrše na direktora firme “EKO Produkt” Miku Brašnjevića, koristeći u tim pretnjama najstrašnije metode i načine. Ne mogavši da se izbori sa pritiscima, Brašnjević je pristao i potpisao dokument o navodnom dugu njegove firme prema “C marketu”, ali je i pored tog ubrzo završio u zatvoru. Dva meseca kasnije pronađen je mrtav u zatvorskoj ćeliji sa porukom koju je napisao da iza njegove smrti stoje „zlikovci Beko i Mišković i njihov nezasit apetit u uništavanju svih koji im se nađu na putu“.

Ubrzo je tužilac po nalogu ove dvojice moćnika, Beka i Miškovića, podigao optužnicu protiv mene, napisanu na osnovu laži, falsifikata i netačnosti, poput takvih flagrantnih neistina, kakva je i ona da se sastanak kod predsednika Vlade Koštunice uopšte nije dogodio, a da Memorandum niko nije ni potpisao jer taj dokument, tvrde, ne postoji!

Od tada, evo, punih pet godina traje silovanje pravde u Specijalnom sudu u Beogradu. Sud, koji je inače osnovala Vlada Zorana Đinđića sa namerom da se bori protiv organizovanog kriminala stvorenog u periodima rata i sankcija za vreme režima Slobodana Miloševića, posle ubistva premijera Đinđića upravo od strane takvih kriminalaca, pretvoren je u partijski sud stranke DSS. Svi oni koji su politički smetali toj stranci i premijeru Koštunici, ili su se našli na putu oligarsima poput Miškovića i Beka - završavali su u tom Sudu na tajnim optužnicama Tužilaštva. Tu su držani i po nekoliko godina bez podizanja optužnice, ili su odatle stavljani na Interpolove poternice, ako nisu pristajali da budu nezakonito tamničeni. Posle jednog broja čudnih samoubistava koja su se tamo desila, nevini ljudi su se radije odlučivali na odlazak iz zemlje pa i po cenu poternica, nego da se prepuste na milost i nemilost Miškoviću i Beku.

Miroslav Mišković

UPOZORENJE EVROPSKOJ UNIJI: I evo danas, posle pet godina od tog nezakonitog i kriminalnog oduzimanja C marketa, koje su Mišković i Beko dobili jer su platili 25 miliona evra Vladi Vojislava Koštunice – Miroslav Mišković je uspeo u svojoj nameri. Napravio je apsolutni monopol u trgovini hrane i svima u Srbiji nametnuo svoje uslove. Ti uslovi podrazumevaju da preuzetu robu ne isplaćuje, pa se tako dug prema dobavljačima firme koja se danas zove “Delta Maxi” popeo na milijardu evra. U zemlji u kojoj je prosečna plata 300 evra, ovakav dug je znak da je Mišković uspeo da uništi privredu u Srbiji i hiljade ljudi pošalje na ulicu gaseći njihove firme i terajući ih u stečaj.

Posle svih kriminalnih radnji koje je kroz ovaj monopol činio, Mišković je rešio je da tu ukradenu firmu proda nekom međunarodnom lancu i tako po njegovom mišljenju stavi tačku na ovaj kriminal. Sagovornike za ovaj nezakonit posao je našao u belgijskoj firmi “Delhaize Group”. Uveren da ni odgovorne osobe iz firme “Delhaize”, kao ni nadležne institucije Evropske unije ne znaju pozadinu nastanka firme “Delta Maxi”, smatrao sam svojom obavezom da vas o tome obavestim i da vam skrenem pažnju na sve nezakonitosti koje su se dešavala i još se dešavaju u Srbiji sa kojom rešavate status eventualnog pridruženog člana.

Sve ono što se najstrožije sankcioniše u Evropskoj uniji dešavalo se i dalje se dešava u Srbiji. Uticaj pojedinaca na političke procese i nihovo sprečavanje demokratskih procesa. Razgranatost korupcije i kriminala. Direktna kontrola medija koji su u apsolutnoj zavisnosti od pojedinaca-moćnika koji su najčešće do bogatstva stigli kriminalom. Novac stečen kroz pljačku društvene imovine koristi se za finansiranje političkih stranaka, kao i za pokušaje da se smene legalno izabrane vlade u regionu. Pravosuđe koje je najkorumpiranija grana društva, potpuno je potčinjeno stranakama na vlasti i pojedinim oligarsima kao što su Mišković i Beko.

Srbija s kojom se vode pregovori o priključenju EU postala je vlasništvo nekoliko porodica od kojih su apsolutno najmoćniji Milan Beko i Miroslav Mišković. Ukoliko bi se ova prodaja dozvolila i na nju prećutno odreagovala Evropska unija, to bi bila nagrada za kriminal i nezakonitosti koje su ova dvojica bliskih Miloševićevih saradnika u prethodnih dvadeset godina uradili. To bi bila i dozvola od strane odgovornih institucija EU da su kriminal i korupcija dozvoljeni, bio bi to i kraj bilo kakvih nada da Srbija može da postane demokratska država. Upravo iz tih razloga, apelujem na vas da detaljno proučite slučaj privatizacije “C marketa” i sami donesete odluku o čemu se tu radi. Ja i moj advokatski tim vam stojimo na raspolaganju za sve dodatne informacije, kao i odgovarajuću dokumentaciju, dokaze, adrese svedoka, bilo šta, što vama bude potrebno.

* Ovo pismo je poslato na stotine adresa svim organima i institucijama Evropske unije

PISMO SLOBODANA RADULOVIĆA DRŽAVNOM TUŽIOCU CRNE GORE (28. MART 2011)

Poštovana gospođo Čarapić,

Povodom različitih tumačenja jednog dela mog dopisa nadležnim institucijama EU, Srbije, Crne Gore, Hrvatske i BiH, a koje se odnose na pominjanje finansiranja političkih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori od strane Miroslava Miškovića i Milana Beka uz pomoć Vojislava Koštunice i njegove vlade, a u vreme održavanja referenduma o nezavisnosti Crne Gore, želim da ovim putem dodatno pojasnim moju izjavu i moja saznanja kao neposrednog svedoka. Pre svega, to sam napisao da bih zvaničnicima u EU koji se bave stabilnošću regiona i borbom protiv korupcije, pokazao kakvu moć i uticaj Miroslav Mišković ima na zemlje istočnog Balkana i kakva opasnost preti tom regionu ukoliko mu zvaničnici EU dozvolom o prodaji “Delta Maxija” belgijskom “Delhaizu” legalizuju pljačku kojom je uništio Srbiju i tako nekažnjenog ostave da sa stotinama  miliona evra nastavi da mešetari po regionu.

Andrija Mandić

Elem, prilikom dogovora o mogućim načinima prodaje “C marketa”, u prisustvu nekoliko svedoka, generalni sekretar Vlade Srbije Dejan Mihajlov je kao neophodan uslov povećanja budžeta koji se iz tog posla odvoja za Vojislava Koštunicu, odnosno DSS, naznačio i dodatak koji mora da se pošalje i “Milovoj opoziciji” za predstojeći referendum. Tom prilikom je svima nama rekao da Mišković nudi osam miliona evra, a da je spreman da taj iznos i poveća za  dodatak “Milovim protivnicima“, da je ovo idealna prilika da se referendum iskoristi za smenu Mila Đukanovića, da je to prioritet nad prioritetima Vlade Srbije i da je iz tih razloga potrebno dosta novca da se “Milovoj opoziciji“ u toj nameri pomogne. Tada se u razgovor uključio Milan Beko i Mihajlovu rekao da to nije nikakav problem, da se podrazumeva da i “mi” možemo da ponudimo novac, a da on (Milan Beko) već finansijski pomaže i Andriju Mandića i Nebojšu Medojevića i to na osnovu dogovora sa Vojislavom Koštunicom u cilju destabilizacije i diskreditacije vlade Mila Đukanovića.

Mihajlov je potvrdio da zna za taj aranžman, ali da je zbog predstojećeg referenduma potrebno mnogo više novca i da mora da se da svim opozicionim strankama, posebno SNP-u, kojeg do tada Beko nije plaćao. Beko je u naše ime pristao se dodatni novac odvoji i posle pregovora koje su vodili Milan Beko, Dragi Mićović i Dejan Mihajlov, obavešteni smo da je finalni dogovor postignut na iznos od 25 miliona evra. Iznos od pet miliona je bio iznos koji je dogovoren da se njime pomogne “Milova opozicija”. Pod tim su se podrazumevale sve stranke koje su bile za očuvanje zajednice sa Srbijom i sa kojima su Koštunica i tadašnja srpska vlast održavali tesne kontakte. Pored Mandića i Medojevića, u to su bili uključeni i Andrija Jovićević, Predrag Popović, Predrag Bulatović i mnogi drugi. Svih naziva stranaka se ne sećam, ali se sećam da  su u to vreme svi oni imali  ogromnu zastupljenost u medijima u Srbiji, pa je i na taj način lako videti o kojim se pojedincima i strankama radi.

Znam da je novac prebačen u Crnu Goru, kao da su pojedinci poput Mandića ili Medojevića novac direktno dobijali od Milana Beka u Beogradu, u prostorijama njegove firme. Beko je to radio na način da su to znali svi njegovi poslovni saradnici, a kako sam ja tada bio jedan od njih, naravno da sam o tome redovno obaveštavan.

Novac koji je dogovoren sa Dejanom Mihajlovim je u najvećem delu plaćen DSS-u i Vojislavu Koštunici preko Dragog Mićovića i firmi koje su u to vreme koristili Beko i Mićović. Kako je trag novca nemoguće sakriti, vrlo lako svaka iole ozbiljna istraga može da u kratkom vremenskom periodu otkrije učesnike ove koruptivne transakcije.  Bez obzira na netransparentnost off shore firmi koje su Beko i Mićović koristili prilikom ovih transakcija, ili kasnijeg gašenja  “školjka firmi” koje su bile otvorene samo za ovu namenu, sve je vrlo lako istražiti i sudski i dokazati. U Crnu Goru je novac prebacivan uglavnom u gotovini, ali postoje i drugi tragovi i bankarske transakcije iz kojih se može dokazati da je novac iz pljačke “C marketa” završio u džepovima crnogorskih političara, a za rušenje demokratski izabrane vlasti u Crnoj Gori.

Besmislenost navoda da ne treba verovati ljudima sa poternica, a poternice su raspisivali Jočić, Mihajlov, Nikitović, Bulatović uz dogovor sa Bekom i Miškovićem - nepotrebno je komentarisati.

Jedini razlog da sam ja na toj fabrikovanoj poternici koja je sastavljena u kancelariji Milana Beka, pa onda prosleđena tužilaštvu, jeste upravo taj da mi se spreči da dođem u Srbiju ili Crnu Goru, čiji sam državljanin i svedočim o svim kriminalnim radnjama Vlade Vojislava Koštunice, njegovih savetnika i ministara, Milana Beka i Miroslava Miškovića i njihovih poslušnika iz redova političkih partija, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Oni koji su pokušali da na sudu dokažu svoju nevinost i kriminal ovih pojedinaca, tragično su, poput Mike Brašnjevića, završili svoj život.

Ja sam izabrao drugi put, a i dalje verujem da će neka vlast uskoro iskreno želeti da se razračuna sa kriminalom ovih pojedinaca, pa će im živi svedoci biti dragoceni!

SLOBODAN RADULOVIĆ O MILANU BEKU (1) (10. OKTOBAR 2012)

PRIJATELJSTVO IZ INTERESA: Mene i moju decu je uništio. Uništio je skoro sve bivše partnere i bliske kućne prijatelje. Oko njega su uvek novi ljudi, prijateljstva traju po nekoliko godina, dok ih Milan Beko ne isisa, uništi i dok ne nađe nove žrtve. Znam da i danas sa vama radi isto što je radio meni i mojoj porodici. On je ljubazan, dobar, snishodljiv, požrtvovan, on je brat koga niste imali, on je majka, otac, pop, lekar, sve u jednoj osobi. I to tako traje dok Miša Beko ne uzme ono zbog čega je takav bio. Tad preko noći pokaže pravo lice, ali je tad obično za vas kasno.

Milan Beko

Ja sam rođen u Crnoj Gori u jednoj časnoj i poštenoj porodici. Tako sam i vaspitan. Bez obzira na život i poslovanje u savremenom svetu i uz sva iskušenja koje takav život sa sobom nosi, kućno vaspitanje, obraz, čast i sve ono što sam od moje porodice nasledio čuvam i dan danas. Zato se i odlučujem na ovakav potez, duboko verujući da mi je moralna obaveza da spasim mnoge od vas i pre svega vaše nedužne porodice, kojima će se Mlan Beko "krvi napiti" čim mu se za to ukaže prilika. To je i jedini razlog mog obraćanja svima vama.

Dodatni razlog ovakvog obraćanja je posledica Bekove i Miškovićeve kontrole medijske scene usled koje nisam imao priliku i nisam uspeo da iznesem istinu o prirodi poslovnih odnosa Beka i mene preko medija. Preko kontrolisanih medija Miša je organizovao brutalnu satanizaciju mene i moje porodice da bi na taj način kreirao medijsku sliku koja mu je bila potrebna da me proglasi krivim, a sebe prikaže žrtvom naših poslovnih odnosa.

Odlučio sam da se na ovaj način obratim Bekovoj porodici, rodbini, poslovnim parterima, prijateljima i poznanicima i zbog toga što sam ubeđen da nikom od vas Miša nikada nije rekao punu istinu o svom poslovnom odnosu sa mnom i pravim razlozima njegovog obračuna sa mnom. Siguran sam da ja nisam jedini čovek koji poznaje pravog Mišu Beka i sigurno nisam ja jedini čovek koji može ovako nešto da kaže o Beku. Možda će se jednog dana i Mišini najbliži osećati krivim što su ga, zarad svog komfornog življenja, pustili da to dobije ovakve razmere.

KOBNI UGOVOR S BEKOM: Beko i ja smo rođeni u Herceg Novom. Tu smo i jedan i drugi završili gimnaziju i obojicu je put odveo u Beograd. Beko i ja pripadamo različitim generacijama, jer je on znatno mlađi od mene. Moje poznanstvo sa Bekom potiče iz Beograda, a ne iz Herceg Novog.

Da bi se bolje razumelo koji su bili Mišini pravi motivi da me izda, da me "proda" Miškoviću, da izvrši najprljaviji deo obračuna sa mnom, da falsifikuje činjenice, da me lažno optuži služeći se i najprljavijim ucenama posle njegovog napuštanja dogovora koji smo postigli u julu 2005. godine: da Bekova firma “Delmot” dokapitalizuje “C market” i da, nakon dokapitalizacije, on ima 40% vlasništva u “C marketu”, a da meni i mom menadžerskom timu, nakon dokapitalizacije, prenese 20% “Delmotovog” vlasništva u “C marketu” - neophodno je da kažem kakva je bila priroda naših odnosa i šta nas je povezivalo.

Ja sam pre dogovora sa Mišom i pre odluka koje su donesene u organima “C marketa” i KZHOV da “Delmot” izvrši dokapitalizaciju “C marketa” imao izgrađeno mišljenje o Beku i ono se zasnivalo na sledećim činjenicama: da Beko sklapa prijateljstva samo kada za to ima poslovni interes; da Beko posmatra svoje partnere samo kroz lične interese; da Beko pristaje na kontakte samo ako proceni da mu ti kontakti mogu doneti materijalnu dobit; znao sam da Beko nema prema partnerima normalna ljudska osećanja niti bilo kakve emocije, jer kod Beka postoji samo osećaj za lični interes; znao sam da kad Beko sa nekim ljudima ima dobre i korektne odnose, da iza tih "dobrih i korektnih" odnosa stoji Bekov materijalni interes; znao sam da Beko uvek napušta i izdaje svoje partnere kad mu se ukaže šansa da prigrabi -preuzme partnerov deo i kad mu novi partner ponudi više.

lako sam sve ovo znao, odlučio sam da mi Beko bude partner sa kojim ću pokušati da sprečim Miškovića da preuzme “C market”: jer sam posle svih pretnji državnih organa Srbije, posebno direktnih pretnji ministra policije dragana Jočića i sekretara vlade Dejana Mihajlova da ne smem dozvoliti da “C market” kupi strana kompanija i posle organizovanog medijskog linča mene i mojih ćerki, znao da je Beko jedina ličnost koja ima isti uticaj na vladu Vojislava Koštunice, na državne organe, posebno na tajnu policiju i na medije, kao što ih ima i Mišković; jer sam mislio da je Beko kroz dokapitalizaciju “C marketa” za sebe obezbedio tako veliki interes da isključuje njegovu izdaju; jer sam mislio da je Bekov pravi interes bio i da se dokapitalizacijom “C marketa” Mišković spreči da preuzme “C market” i stvori monopol u trgovini kako bi zaštitio “Salfordovu” proizvodnju od Miškovićevog monopola. Odnose između Beka i mene prikazaću kroz nekoliko faza naših poslovnih odnosa.

Ministri

VREME USPONA MILANA BEKA: Mene je sa Mišom Bekom upoznao Zoran Đinđić, uz obrazloženje da hoće da me upozna sa poslovnim čovekom koji je iz istog mesta odakle sam i ja. Posle nekog vremena, otac Miše Beka, koga sam ja odranije poznavao, zamolio me je da razgovaram i pomognem Miši oko plasmana roba koje on uvozi. Tada sam upoznao i Mišinog partnera, g. Petra Dimitrijevića. Ubrzo je “C market” bio najveći “Dibekov” kupac. Zahvaljujući “C marketu” i meni, Bekov Dibek” je brzo zauzeo visoku poziciju na tržištu Srbije kao najveći uvoznik roba širokog asortimana kućne hemije, kozmetike i žvaka. Tada je Beko dobro upoznao “C market” i njegov potencijal. U to vreme je “C market” bio najveći i najsolventniji trgovački lanac u Srbiji.

Beko je zahvaljujući saradnji sa “C marketom”, u to vreme veoma respektabilnom firmom, brzo i visoko pozicionirao “Dibek” i sebe na tržištu Srbije. U to doba, kad ostvaruje svoje interese kroz intenzivnu saradnju sa mnom i sa “C marketom”, Miša ne samo da izražava respekt i poštovanje prema meni, već on ima jedan podanički odnos prema meni. Jednostavno, to vreme je bilo vreme uspona i dobrog pozicioniranja Milana Beka i njegovog “Dibeka” na tržištu Srbije i to prevashovno zahvaljujući saradnji koju su ostvarili sa “C marketom” i sa mnom.

ČOVEK OD POVERENJA SLOBODANA MILOŠEVIĆA: Mišina saradnja sa mnom je prestala kad je nestao Mišin interes da se “Dibek” bavi prodajom roba. Tada prestaje bilo kakvo Mišino interesovanje za kontakte sa mnom. U to vreme Miša Beko se razilazi sa Zoranom Đinđićem i postaje blizak saradnik Slobodana Miloševića (Da li se M. Beko razilazi sa Z. Đinđićem i postaje blizak saradnik S.Miloševića, ili se M.Beko, u stvari, ponovo vraća kod S. Miloševića posle obavljenog zadatka, posebna je tema. Na osnovu svega što znam, ubeđen sam da se Miša, u stvari, vratio kod S. Miloševića posle uspešno obavljenog zadatka).

U to vreme Milan Beko postaje izuzetno važna ličnost u sistemu vlasti Slobodana Miloševića. Beko je u drugoj polovini mandata Marjanovićeve vlade došao na mesto ministra. U toj prvoj vladi Mirka Marjanovića, ja sam ispred Nove Demokratije, stranke Dušana Mihajlovića, bio potpredsednik vlade. Milan Beko tada od Miloševića dobija zadatak da proda Telekom Srbije, što je značilo da Milošević ima puno poverenje u Beka. Mišina i moja saradnja u toj Vladi je bila protokolarna, jer u toj konstelaciji odnosa, ja Miši nisam bio potreban. U drugoj vladi Mirka Marjanovića, Beko je ponovo bio ministar, a ja i moja stranka smo bili u opoziciji. U to vreme se nisam ni čuo, ni video sa Milanom Bekom.

Tek nakon Bekovog političkog kraha koji je imao uoči samih demokratskih promena, kad je kao nosilac izborne liste Miloševićeve partije u Kragujevcu izabran za poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore, i nakon demokratskih promena u Srbiji, Miša mi se javio i tražio da se vidimo, jer je imao interes da uspostavi dobru poslovnu saradnju između “C marketa” i “Knjaza Miloša” i odmah nakon toga dobru saradnju između “C marketa” i “Salfordovih” mlekara.

Miroljub Labus

Ti moji prvi razgovori sa Mišom su bili posle ubistva Zorana Đinđića, godine 2003. Miša mi je u tim našim obnovljenim razgovorima rekao da je odmah posle demokratskih promena napustio Srbiju kako bi izbegao revanšizam novih vlasti prema njemu. Rekao mi je da je u to vreme živeo u Italiji i da se tamo bavio biznisom. Miša je uporno isticao da je i za vreme svog izgnanstva imao kontakte sa Đinđićem, koji je tada bio predsednik Vlade, i da je Đinđić, kako se Beko izrazio "razumeo" njegovu saradnju sa Slobodanom Miloševićem i saglasio se sa njim da može da se bavi poslom u Srbiji, ali da se ne meša u politiku. Upornim insistiranjem da je imao kontakte sa Zoranom Đinđićem, Miša je želeo da me uveri da bi on ušao u poslove privatizacija u Srbiji i da je Đinđić ostao živ, što mu ja nisam poverovao.

PRISLUŠKIVANJE MIROLJUBA LABUSA: Više puta smo razgovarali kako je privatizovao “Knjaz Miloš” i zašto je, po nerealno visokoj ceni kupio tu kompaniju. Objasnio mi je da je imao apsolutnu kontrolu svih koji su učestvovali i odlučivali u kupovini “Knjaza Miloša”. Ispričao mi je da je, preko prislušnih uređaja u Labusovoj kući, znao šta su Labus i predstavnici “Danonea” razgovarali , tako da je na osnovu toga znao kakvu ponudu treba da da, da bi bila povoljnija od “Danoneove”. Rekao mi je da zna da je platio nerealno visoku cenu za “Knjaza”. Objasnio mi je da je preko kupovine “Knjaza” morao da uveri buduće partnere u svoju moć i uticaj na institucije koje se bave privatizacijama i da zbog toga cena koju je platio za “Knjaza” nije bila ključna u tom poslu. Meni je posle tih razgovora bilo sasvim jasno da je Milan Beko obnovio saradnju sa svim centrima moći sa kojima je sarađivao i prilikom prodaje Telekoma Srbije, jer bez te saradnje Beko nije mogao uspešno da završi kupovinu “Knjaza Miloša”.

Odmah nakon obnovljene saradnje, Miša je insistirao da ne prihvatim tadašnji Miškovićev zahtev da tri najveća srpska trgovačka lanca – “C market”, “Delta” i “Rodić” - nastupe zajednički u pregovorima sa domaćim dobavljačima i distributerima uvoznih roba, kako bi tim kartelskim nastupom naterali dobavljače na dodatne rabate, na produžavanje rokova plaćanja. Miša je oko tog Miškovićevog zahteva sa mnom razgovarao više puta. Pored Miše i mene, u tim razgovorima je učestvovao i direktor “Salforda” Slobodan Petrović.

Za mene je tada bilo važno da je Miša tražio da ja zaštitim njegovu proizvodnju od kartelskog nastupa srpske trgovine, koju je Mišković zagovarao i tražio, jer sam tim Mišinim zahtevom dobio važnog partnera za svoju borbu protiv Miškovićevih namera da preko kupovine “C marketa” uspostavi monopol u trgovini Srbije. U tom momentu ja sam uspeo da Mišković ne napravi kartelsko-monopolski sporazum kojim bi trgovina Srbije ucenjivala domaće dobavljače.

Vojislav Koštunica

BEKO SE HVALI FINANSIJSKIM ARANŽMANIMA SA DSS: Posle tog mog uspešnog suprotstavljanja Miškoviću da organizuje kartelski nastup srpske trgovine, kada je i poslovnom svetu u Srbiji postalo jasno da Mišković preko kontrole “C marketa” hoće da ostvari monopol u trgovini Srbije, pozvao me je Slobodan Petrović da me pita imam li interesa da razgovaram sa Salfordom o preuzimanju “C marketa”. Ja sam prihvatio da o tome razgovaram sa “Salfordom”. Na tom prvom sastanku, koji je održan u Beogradu, a na kome su bili sa strane “Salforda” prisutni Eugene Jaffa, Milan Beko i Slobodan Petrović, formulisali smo zajedničke interese: da “Salford” preuzimanjem “C marketa” onemogući “Deltu” da napravi monopol u trgovini Srbije; da “C market” ostane samostalna kompanija u većinskom vlasništvu “Salforda”.

Pošto sam u to vreme bio pod stalnim pritiskom i to kako medijskim, tako i institucionalnim, ali i shvativši ozbiljno sve pretnje državnih funkcionera i potpuno svestan da je Vlada Vojislava Koštunice donela odluku da “C market” “pokloni” “Delti”, odnosno Miškoviću, tražio sam hitan sastanak sa Milanom Bekom, jer sam znao da je on jako blizak sa Vladom kako bi ubrzali razgovore oko “Salfordovog” preuzimanja “C marketa”.

Miša mi je potvrdio da pretnje koje su upućene meni neće važiti za njega, da je i on u finansijskim aranžmanima sa strankom premijera Koštunice DSS i da sve prepustim njemu. Posle toga Miša je organizovao sastanak sa predstavnicima “Salforda” u Londonu, gde su, pored Beka bili prisutni Slobodan Petrović, Eugene Jaffa sa dvojicom saradnika, moje dve ćerke i ja. Na tom sastanku smo se i dogovorili oko svih detalja uključujući i finansijske, o čemu je “Salford” sastavio i dokument, koji su mi u pisanoj formi poslali posle par dana. Na tom sastanku u Londonu, Miša mi je pred svim ljudima koji su bili prisutni rekao: "Slobo, ti si danas jedini čovek u Srbiji koji može sprečiti Miškovića da napravi monopol u trgovini Srbije. Ti znaš bolje od svih nas zbog čega Mišković hoće da uspostavi monopol i ti najbolje znaš da bi to imalo katastrofalne posledice za celu srpsku privredu. Zato ne smeš da nas izdaš i napraviš dogovor sa Miškovićem".

“JA SAM ‘SALFORD’ U SRBIJI”: Samo par dana nakon toga, Miša dolazi kod mene i predlaže da zaboravim na “Salford”, da je za mene, ali i njega isplativije da se umesto “Salforda” pojavi on sam, da je za tu priliku već formirao "školjka" firmu “Delmot”, i da će to biti bolje prihvaćeno od strane Koštuničine Vlade. Na moje interesovanje kako će na to reagovati “Salford”, odgovorio mi je da za to ne brinem, da “Salford” zavisi od njega, da je on “Salford” u Srbiji i da on odlučuje šta će i kako Salford raditi. Kako sam znao da Beko nema para da dokapitalizuje “C market”, interesovalo me je ko će obezbediti novac, a on mi je rekao da je to sve već dogovoreno sa Vladom Srbije i da će mu novac obezbediti Hypo i Komercijalna banka kroz kredite, a garancija za te kredite će mu biti njegovo vlasništvo u “C marketu”.

lako mi je bilo poznato da je Milan Beko izuzetno nemoralna osoba, koja izdaje svoje partnere, ovakav potez izdaje “Salforda” me je ipak iznenadio. Znao sam da je nastavak dogovora sa njim “ugovor sa đavolom”, ali osim njega više nisam imao nijednu mogućnost da sprečim da Mišković kupi “C market”. Mišković i ceo državni aparat koji je radio za njega su mi bili za vratom i mogao sam da pristanem da njemu predam “C market” ili da nastavim da se borim i dalje. Ja sam, na žalost po moju porodicu i mene lično, izabrao da se i dalje borim, pristao sam da dogovor započet sa “Salfordom”, nastavim sa Milanom Bekom i pored svega što sam znao o njemu.

PROVIZIJA KOŠTUNIČINE VLADE – 15 MILIONA EVRA, PET MILIONA KAO POMOĆ ZA CRNOGORSKU OPOZICIJU: Na tom sastanku sam se sa Bekom dogovorio da se izvrši dokapitalizacija “C marketa” i to tako što će firma “Delmot” u vlasništvu Milana Beka izvršiti dokapitalizaciju “Cmarketa”, tako da nakon dokapitalizacije firma “Delmot” ima 40% vlasništva u “C marketu”, a da se meni i mom menadžerskom timu, nakon dokapitalizacije, prenese 20% “Delmotovog” vlasništva u “C marketu”.

Miša me je tada obavestio da moramo da imamo i sastanak sa predstavnicima Vlade i da se pre finalnog preuzimanja “C marketa”, ipak, i sa njima dogovorimo. Sastanak je održan početkom avgusta 2005. godine u kancelariji Dragog Mićovića, kuma Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade Srbije. Beko i ja smo upoznali Dejana Mihajlova o dokapitalizaciji “C marketa” od strane Bekove firme “Delmot” i daljim koracima. Mihajlov nas je tada obavestio da ćemo imati dosta problema oko realizacije te odluke, jer se takvoj odluci protivi Miroslav Mišković, koji je o tome već razgovarao sa Koštunicom i napravio dogovor. Rekao nam je tada vrlo direktno da je Mišković ponudio osam miliona evra za DSS ako mu omoguće da preuzme “C market”. To nije bilo nikakvo iznenađenje za Milana Beka, koji je odmah ponudio isti iznos ili čak i veći, ako se nama omogući da dokapitalizujemo “C market”. Tada je između Beka, Mićovića i Mihajlova počelo trgovanje i utvrđivanje cene za dobijanje Vladine “dozvole” da dokapitalizujemo “C market”.

Beko je, osim finansiranja DSS, nudio i honorare pojedincima iz vrha Vlade, Mihajlov je podizao cenu iznoseći argumente da se sprema referendum u Crnoj Gori, da Vlada ne sme da dozvoli da Đukanović pobedi i da za to treba dosta novca, kako bi se finansirala opozicija u Crnoj Gori. Beko je i na to pristao, tvrdeći da već po nalogu Koštunice mesečno finansijski pomaže stranke Nebojše Medojevića i Andrije Mandića. Uglavnom, na kraju je dogovoreno da se za dozvolu od strane Vlade, da Beko i ja možemo da dokapitalizujemo “C market” - plati preko Dragog Mićovića 15 miliona evra, da je u toj ceni osam miliona za DSS, a ostatak za honorare nekolicine ministara i Vladinih službenika, kao i pet miliona za finansiranje opozicije u Crnoj Gori, pred najavljeni Referendum, jer je, po rečima Mihajlova to bila idealna prilika da "sklone režim Đukanovića i na vlast dovedu svoje ljude". Beko mi je posle sastanka rekao da ćemo tih 15 miliona vratiti kroz povećanja vrednosti budućih investicionih ulaganja u “C market”.

SLOBODAN RADULOVIĆ O MILANU BEKU (2) (12. OKTOBAR 2012)

Odmah nakon Skupštine akcionara “C marketa” na kojoj je doneta odluka o dokapitalizaciji, Miša Beko je preko svojih ljudi obezbedio da na osnovu podnetih zahteva “C marketa” i “Delmota”, Komisija za hartije od vrednosti (KZHOV) donese Rešenje da se odobrava dokapitalizacija “C marketa” od strane firme M. Beka – “Delmot”. Pravi karakter Milana Beka pokazao se odmah nakon odluke “C marketa” da ide u dokapitalizaciju i nakon Rešenja KZHOV da odobrava dokapitalizaciju “C marketa”. Miša počinje da me izbegava i da samostalno razgovara oko uslova pod kojima će omogućiti Miškoviću da preuzme “C market”. Čim je dobio Rešenje od KZHOV na ime svoje firme, Miša šalje poruke i Miškoviću i Koštunici da on suštinski odlučuje o vlasništvu “C marketa” i da je spreman da razgovara o uslovima da “C market” preuzme Mišković. U tih desetak dana od dobijanja dozvole KZHOV do saznanja da me je Miša izdao i da je iskoristio naš poslovni dogovor i Rešenje koje je na osnovu toga dobio da bi “C market” ponudio Miškoviću, mi smo se nekoliko puta nalazili sa Dragim Mićovićem i Dejanom Mihajlovim kako bi precizirali sve detalje oko plaćanja dogovorenih 15 miliona evra i ostalih koraka u dokapitalizaciji “C marketa”.

NELEGALNI MEMORANDUM VOJISLAVA KOŠTUNICE: Dan ili dva posle poslednjeg sastanka između Mihajlova, Beka, Mićovića i mene, pozvao me je Mihajlov da hitno dođem u Vladu, gde sam i otišao. To je bilo 18. avgusta 2005. godine. Tada me je Dejan Mihajlov obavestio da je Vlada, na čelu sa Koštunicom, donela konačno rešenje oko “C marketa”, da to moram da prihvatim, da je to konačno, a da će me o detaljima obavestiti sutradan Danko Đunić i to u ime Vojislava Koštunice. Rekao je da ćemo na sastanku biti Miroslav Mišković, Milan Beko i ja, da je to najbolje rešenje za sve nas i da će na taj način svi pojedinačni interesi biti zadovoljeni. Ja sam za taj sastanak saznao nešto ranije od samog Đunića, koji mi je to javio. Mihajlov je očigledno organizovao sastanak da mi saopšti da će Đunić izneti predloge koje su prihvatili Mišković i Beko, da Mišković ima sumnju da ću ja lako pristati da prihvatim Đunićeve predloge, bez da mi se sasvim jasno stavi do znanja da je to Koštunicin izričit stav, da u slučaju da ne potpišem Koštuničin predlog, niko neće moći da zaustavi Miškovića da protiv mene upotrebi sva sredstva da me "urazumi i da me se već jednom oslobodi", kako mi je to Mihajlov rekao. Beko mi se nije javljao na telefon i ja sam shvatio da me je "prodao" Miškoviću i da nemam više nikakvih mogućnosti, sem da na to pristanem, i pored činjenice da je to protivzakonito i nelegalno.

Boris Tadić

Tako je 19. avgusta 2005.godine, po nalogu Vojislava Koštunice, potpisan Memorandum na osnovu koga su Miroslav Mišković i Milan Beko preuzeli “C market”, a ja bio prinuđen da taj dokument potpišem. Pošto bez mog potpisa nisu mogli da završe taj prljavi posao, tražio sam da se u Memorandum ubace članovi po mom zahtevu, kojima se nije dozvoljavala promena vlasničke strukture u periodu od najmanje dve godine, jer sam makar na taj način i u toj situaciji pokušao da sačuvam C market, nadajući se da će u tom periodu možda doći do političkih promena ili ću uspeti da dođem do Borisa Tadića, predsednika Srbije, i da će neko od njih sprečiti ovo bezakonje i kriminal.

Ja sam morao da potpišem Memorandum, jer sam doveden u takvu situaciju podlom izdajom od strane Milana Beka i jer sam bio prisiljen, nateran i ucenjen od strane najmoćnijih ljudi u državnoj administraciji. Prećeno mi je hapšenjem, a i nastavkom medijskog uništavanja kako mene tako i moje porodice, posebno mojih ćerki, koje su, ni krive ni dužne, bile izložene medijskoj proskripciji, javnom sramoćenju, objavljivanjem najgnusnijih laži o njima, po nalogu Miroslava Miškovića koje su pisali plaćeni novinari Delte. To je bilo vreme kada se znalo da u zatvoru završavaju svi oni koji se nađu na putu Miškoviću i “Delti”, a da preko plaćenih tužilaca i sudija Mišković odlučuje ko će i koliko biti u zatvoru i na kakvoj optužnici.

GALANTNI BEKO POKLONIO KOŠTUNIČINOJ STRANCI 25 MILIONA EVRA: Miša je pak ovim nemoralnim činom obezbedio sebi sve ono o čemu je maštao celog života. Zaradio je, zajedno sa tajnim partnerima, 83 miliona evra prodajom svojih 60% “C marketa” do kojih je došao bez ijednog uloženog centa. Koštuničina Vlada ga je preko Memoranduma i nezakonitog preuzimanja “C marketa” pomirila i spojila sa Miškovićem i promovisala tajkunski dvojac Beko - Mišković. Da bi se potvrdio i učvrstio novostvoreni tajkunski dvojac, Koštunica i njegova Vlada su odmah nakon dogovora o “C marketu” napravili dogovor sa Bekom i Miškovićem pod kojim uslovima i na koji način će njih dvojica privatizovati Luku Beograd i Večernje novosti”. Zbog svega ovoga ni Beko nije bio manje galantan; iako je dogovor bio da se DSS, pojedincima i crnogorskoj opoziciji da 15 miliona evra, Miša je posle prodaje svog dela i ostvarivanja zarade od 83 miliona evra i uspostavljenog moćnog tajkunskog dvojca, preko Dragog Mićovića, Koštunicinom DSS platio 25 miliona evra.

U ponedeljak 22. avgusta 2005.godine, dva dana po potpisivanju Memoranduma, na inicijativu Predsednika Vlade Vojislava Koštunice, održan je sastanak u njegovom kabinetu. Na sastanku su bili: Vojislav Koštunica, ministar za privatizaciju Predrag Bubalo, sekretar Vlade Dejan Mihajlov, šef kabineta predsednika Aleksandar Nikitović i potpisnici Memoranduma Mišković, Beko, Đunić i ja. Na sastanku je izvršena i analiza potpisanog Memoranduma. Koštunica i Bubalo su konstatovali da u Memorandumu piše sve ono o čemu su oni razgovarali sa Đunićem kad su Đuniću naložili da koordinira potpisivanje Memoranduma. Koštunica je posebno istakao da je radi interesa razvoja nacionalne privrede zahtevao da se potpiše Memorandum. Na tom sastanku Koštunica je javno potvrdio Beku i Miškoviću da će im Vlada omogućiti da privatizuju Luku Beograd i “Večernje novosti” po već dogovorenim uslovima, čime je krunisao tajkunski dvojac Beko - Mišković.

Period od dve godine za koji sam se izborio da se ne može menjati vlasnička struktura, davao mi je određenu sigurnost da ću uspeti da iznesem istinu kako je potpisan Memorandum. Bekovi i Miškovićevi planovi bili su potpuno suprotni. Oni su znali da im vreme ne ide na ruku i da pod hitno moraju da me eliminišu. Miškoviću se žurilo da što pre preuzme 100% vlasništva nad “C marketom” i uspostavi monopol u trgovini hranom. Beku se žurilo da što pre proda svoj udeo i zaradi milione evra. Koštunici i DSS se žurilo da što pre završe ovaj proces i naplate 25 miliona evra, posebno što je Referendum o samoproglašenju Crne Gore bio zakazan za maj 2006. godine, i po rečima Mihajlova, velike količine novca su morale da se šalju kao pomoć Đukanovićevoj opoziciji.

Beko, Mišković i Koštuničina Vlada su imali zajednički interes da se što pre, po uslovima iz Memoranduma, završi preuzimanje “C marketa” i da o svemu tome ja nikada ne progovorim. Upravo iz tih razloga su doneli odluku: da Beko nađe način da me natera da ja svoj Primer C” prenesem u vlasništvo njegovom “Novafinu”, jer bez toga Mišković i Beko nisu mogli da realizuju odredbe iz potpisanog Memoranduma i preuzmu “C market”; da Beko, posle njegovog i Miškovićevog preuzimanja “C marketa”, pripremi lažnu optužnicu protiv mene kako bi me, na taj način, diskreditovali, onemogućili i trajno eliminisali da bilo kada iznesem istinu o svemu što se dešavalo u vezi sa preuzimanjem “C marketa”.

Beko Mišković

BEKOVE SLATKOREČIVE OBMANE: Odmah posle tog 19. avgusta 2005.godine, kada je potpisan Memorandum, Miša Beko dolazi kod mene sa zahtevom da prenesem moj “Primer C” u vlasništvo njegovoj firmi “Novafin”, jer su jedino preko “Primera C” mogli da preuzmu “C market”. Odbio sam da Miši prenesem “Primer C”, jer me je izdao i odustao od našeg dogovora da dokapitalizujemo “C market”, kako bi preko te izdaje zaradio ogromne pare. Miša tada ponovo postaje jedna odvratna ljiga koja se pravda daje on pod pritiskom Kostuničinog kabineta morao da prihvati da odustane od dokapitalizacije “C marketa” i da prihvati da se preko Memoranduma izvrši preuzimanje “C marketa”. Na tim prvim razgovorima posle potpisa Memoranduma, Miša Beko me je ubeđivao da on nikad ne bi izdao svog partnera, a da to posebno ne bi nikad uradio meni, jer dugo vremena imamo dobru poslovnu saradnju, dobar lični odnos i široko porodično poznanstvo zbog čega, kako je tada Miša govorio: "Nikad ne bih mogao da te prodam i prevarim". Naravno, sve su to bile laži začinjene standardnim Mišinim frazama.

Ja duže od dva meseca, od 19. avgusta do 3. novembra, nisam prihvatio da Miši prenesem “Primer C”. Za to vreme, Miša i ja smo u vezi sa tim razgovarali više puta. Pokušao je da me ubedi da nije postojala nikakva mogućnost da realizujemo već odobrenu dokapitalizaciju, jer su Mišković i Koštunica već ranije napravili čvrst dogovor da Mišković preuzme “C market”. Miša me je ubeđivao da je u takvim okolnostima on pokušavao da izbori najbolji status i da se izborio da on bude većinski vlasnik “C marketa”, a ne Mišković, a da mene nije uključivao u finalne razgovore uoči potpisa Memoranduma zbog mog otvorenog neprijateljskog stava prema bilo kakvom dogovoru sa Miškovićem i da bi moje prisustvo otežalo dogovor, koji se po Mišinim tvrdnjama, nije mogao izbeći da Mišković uđe u vlasništvo “C marketa”. Ubeđivao me je da smo u okolnostima Koštuničine apsolutne podrške Miškoviću napravili dobar posao, jer je on uspeo da u Memorandum uđe formula po kojoj će se izračunavati cena akcija koju Mišković treba da plati kad bude preuzeo 60% naših akcija, kako je to tada Miša predstavljao.

Podsećao me je da je on odmah prihvatio moj predlog da se u Memorandumu napiše da se najmanje dve godine po preuzimanju “C marketa”, ne može menjati vlasnička struktura “C marketa”. U tim razgovorima je naglašavao da ćemo za te dve godine još više podići vrednost “C marketa” kako bi na osnovu usvojene formule za izračunavanje cene akcija postigli što veću cenu akcija koju Mišković mora da plati posle dve godine, ako hoće da bude većinski vlasnik “C marketa”. Naravno da je sve ovo bila Mišina zašećerena priča kako bi me ubedio da mu prenesem moj “Primer C”. Čak i u ovoj fazi naših odnosa Miša stalno ponavlja i uporno insistira da njegovo potpisivanje Memoranduma i pristajanje da Mišković postane vlasnik “C marketa” nije bio izraz njegove volje, već izraz njegovog priznavanja realnih odnosa u kojima su Koštunica i njegova Vlada čvrsto odlučili da Miškoviću omoguće da preuzime “C market”. Miša mi je tada rekao da su odluku da će Vlada njemu i Miškoviću omogućiti da privatizuju Luku Beograd i Večernje novosti, postigli Mišković i Koštunica kada su odlučili na koji način će Mišković preuzeti “C market”.

PRETNJA MEDIJSKIM LINČOM: Miša je posle puna dva meseca razgovora i ubeđivanja da mu na osnovu potpisanog Memoranduma i radi naših zajedničkih interesa kako je on naglašavao, prenesem “Primer C”, promenio taktiku i počeo da mi preti i upozorava, da moram da mu prenesem “Primer C” na njegov “Novafin”. Govorio mi je da Koštunica i ministri Jočić i Bubalo insistiraju da prenesem “Primer C” na “Novafin” i na taj način omogućim realizaciju potpisanog Memoranduma, a u slučaju da to ne uradim da budem spreman da podnesem sve posledice jedne takve odluke. Miša i prilikom saopštavanja tako jasnih pretnji pokušava da sebe predstavi kao čoveka koji samo saopštava tuđe zahteve, a sebe i dalje predstavlja kao čoveka koji želi da me ubedi da to treba da uradim, jer je to u mom interesu kako bih izbegao da ponovo prođem kroz sve probleme kroz koje sam prolazio za sve vreme mog sukoba sa Miškovićem. Ni tada, i pored tih jasnih pretnji i Mišinog licemernog ponašanja, nisam pristao da “Novafinu” prenesem “Primer C”.

Negde oko prvog novembra Miša dolazi kod mene kući sa zahtevom: "Moraš da mi preneseš ‘Primer C’ i na taj način omogućiš da se realizuje Memorandum koji si i ti potpisao". Rekao mi je da su autori i predlagači Memoranduma izgubili strpljenje i da neće dozvoliti da se zbog mog odbijanja da “Novafinu” prenesem “Primer C” ne realizuje Memorandum, a da Mišković, zbog toga, ne preuzme “C market”. Da bi me naterao da mu prenesem “Primer C”,  Miša mi je bez trunke stida rekao: "Ako odmah ne preneseš ‘Primer C’ na moj ‘Novafin’, mi ćemo opet da u medijima iznosimo da su tvoje ćerke deo organizovane španske kriminalne grupe, da u Madridu imaju proizvodnju droge i da se bave dilovanjem droge." Iako su sve ove laži već Miškovićevi mediji objavljivali, ta brutalna Bekova ucena mi je i pored svega što sam znao o Beku bila neverovatna, jer je Beko dobro znao moje ćerke i znao je da su to sve laži, jer smo o tim Miškovićevim lažima koje su objavljivali Miškovićevi mediji, on i ja više puta razgovarali i Beko se tada zgražavao nad tim načinom Miškovićevog obračuna sa mnom.

Podsetio sam ga na to šta mi je tada govorio. Beko mije na to krajnje poslovno saopstio: "Nisam ja taj koji treba da vodi računa o tvojim ćerkama i tvojoj porodici. Ti si taj koji mora da štiti svoje ćerke i od tebe zavise naši dalji koraci, jer se mora realizovati Memorandum". Sve to mi je Miša sasuo u lice u mojoj kući u kojoj nisam bio sam. Posle te ucene, ja sam 3. novembra 2005. potpisao da prenosim “Primer C” “Novafinu”, jer ja i moja porodica nismo mogli niti smo imali pravo da dozvolimo da moje ćerke, ni krive ni dužne, ponovo prođu kroz užasni pakao medijskog linča.

Mlađan Dinkić

PRIPREMA MOJE DIREKTORSKE SMENE: Nakon mog potpisa od trećeg novembra da prenosim “Primer C” “Novafinu”, Beko i Mišković su 30. novembra 2005. godine realizovali Memorandum i preuzeli “C market”. Činom preuzimanja “C marketa”, Beko i Mišković nisu u potpunosti završili posao zbog koga su postali većinski vlasnici “C marketa”. Naime, Beko nije mogao odmah da proda Miškoviću 92,400 akcija, po dogovorenoj ceni od 1.200 evra i na toj prodaji da odmah ostvari zaradu od 83 miliona evra, jer se na osnovu Memoranduma najmanje za dve godine od preuzimanja “C marketa” nije mogla menjati vlasnička struktura “C marketa” (što je bio moj uslov da potpišem Memorandum); iz istih razloga Mišković nije mogao da odmah kupi Bekove akcije i da postane većinski vlasnik “C marketa”, da ostvari svoj osnovni cilj i da odmah napravi moćan monopol u trgovini hranom.

Beko je znao da sve dok sam ja direktor “C marketa” on neće moći da u naredne dve godine proda Miškoviću svoje akcije i na njima zaradi 83 miliona evra. Pošto sam znao da mi zbog toga Beko sprema smenu sa mesta direktora “C marketa”, znao sam da moram da odmah iznesem istinu o stanju i poslovanju “C marketa” kako bih tom istinom sprečio da me smeni sa mesta direktora. Zbog toga sam od novog predsednika Upravnog odbora Gorana Mrđe, u januaru 2006. izdejstvovao zaključak kojim me Upravni odbor obavezuje da pre usvajanja Završnog računa za 2005, ja i moj Kolegijum dostavimo Upravnom odboru Projekciju Završnog računa na osnovu kojeg će se videti kakvi se poslovni rezultati očekuju za 2005. god. Tada je počela moja ubrzana trka sa vremenom. Kolegijum “C marketa” je krajem januara 2006. usvojio Projekciju završnog računa, koji je uradilo Računovodstvo. Projekcija završnog računa je pokazala da je “C market” u 2005. godini ostvario dobit. Uz Projekciju završnog računa, Predsedniku Upravnog odbora Mrđi sam dostavio: plan poslovanja za 2006. godinu u kome se tačno videlo da je “C market” u poslednjih par godina iz sopstvenih sredstava investirao 70 miliona evra; fer tržišnu vrednost nekretnina, postrojenja i opreme, iz koje se videlo da je 31. decembra 2005. tržišna vrednost nekretnina, postrojenja i opreme bila veća od knjigovodstvene vrednosti za 88,5 miliona evra; dokumentaciju iz koje se vidi da je vrednost “C marketa” 31. decembra 2005. godine bila 335 miliona evra; dokumentaciju iz koje se vidi da “C market” u svom vlasništvu ima 154.000 kvadratnih metara poslovnog prostora; da je za poslednjih pet godina prosečni godišnji promet “C marketa” bio 345 miliona evra sa prosečnom zaduženošću kod banaka od 23 miliona evra; da su svi dobavljači sa 31. decembra 2005. godina pokriveni sa menicama i da “C market” nema dugovanja prema svojim dobavljačima. Sve ove materijale koje je dobio predsednik Upravnog odbora Mrđa, ja sam predao Beku.

Posle predaje Projekcije završnog računa i svih ovih materijala, Beko je odlučio da ubrza moju smenu sa mesta direktora da bi me sprečio da ja podnesem Završni račun i Izveštaj o celokupnom poslovanju “C marketa”, jer se iz svih tih dokumenata koje sam mu predao videlo da bi mu posle tih izveštaja i javnog objavljivanja tih činjenica bilo nemoguće da me smeni sa mesta direktora i da falsifikuje činjenice kako bi me na osnovu njih lažno optužio.

OPTUŽEN DA SAM IZVRŠIO MONETARNI UDAR: Prilikom moje mafijaške smene 10. februara 2006.godine, Beko je, bez ikakvog uvoda, počeo da mi preti da su on i Mišković obavili razgovore sa ministrom policije Jočićem i ministrom finansija Dinkićem i da oni znaju sve o krivičnim radnjama koje sam uradio sa firmama “Agroživ”, “Bukulja, “EKO produkt”, “Sinalko” i “Hila”. Beko me je optužio da sam izdavanjem menica “Agroživu”, “Hili”, “Sinalku”, “EKO produktu” i “Bukulji” izvršio monetarni udar. Optužio me je da sam sva ta plaćanja menicama vršio nezakonito i da sam na taj način oštetio “C market” i da sam tim izdavanjem menica namerno izvršio monetarni udar u finansijski sistem Srbije. Beko i Mišković su mi te noći rekli da ću zbog toga biti uhapšen i da mi preti višegodišnja robija uz isticanje da je to stav i ministra policije Dragana Jočića i ministra finansija Mlađana Dinkića.

Ja sam i tada znao da Beko nema nikakve materijalne dokaze za sve izrečene tvrdnje, kao što nije imao nijedan materijalni dokaz da sam na bilo koji način oštetio “C market”. Da su imali bilo kakav dokaz protiv mene, njihov ministar policije Dragan Jočić bi me i pre te mafijaške smene, uhapsio. Beku je bilo neophodno da me smeni i otera iz “C marketa”, jer je jedino bez mog prisustva u “C marketu” mogao da falsifikuje činjenice i dokumenta i na osnovu njih me lažno optuži.

Beko je odustao od optužbe da sam izdavanjem menica izvršio monetarni udar, jer su mu njegovi pravni savetnici rekli da se posle njihovog uvida u ugovore “C marketa” sa dobavljačima, ta tvrdnja ne bi mogla dokazati. Zato je Beko već 14. februara, Miki Brašnjoviću i meni zakazao sastanak sa njim i Miškovićem u “Delti”, kako bi na tom sastanku izneo novu optužbu protiv mene. Na tom sastanku je mene i Miku Brašnjovića optužio da je ceo posao između “C marketa” i “EKO produkta” urađen na štetu “C marketa” i da smo tim poslom oštetili “C market” za 2,3 milijarde dinara. Beko je tada meni i Brašnjoviću predložio da potpišemo da smo oštetili “C market” za 2,3 milijarde dinara, a da bi u tom slučaju on i Mišković uspeli da ubede ministra policije Jočića i ministra finansija Dinkića da ne budemo uhapšeni.

I na tom sastanku, kao i prilikom moje smene, Beko je rekao da on i Mišković imaju punu podršku ministara Jočića i Dinkića za sve optužbe koje je on izneo na tom sastanku. Ja tada, a i nikada kasnije nisam priznao, a još manje potpisao da je posao između “EKO produkta” i “C marketa” napravio bilo kakav gubitak “C marketu”, jer sam znao da je to bio dobar posao za “C market”, posao kojim je “C market” proširio svoju ponudu sa novim asortimanom roba, posao na kome je “C market” ostvario zaradu, posao koji je bio pravno dobro regulisan sa tri potpisana ugovora između “EKO produkta” i “C marketa”. I tada na tom sastanku, kao i na sastanku prilikom moje smene, ja sam znao da Beko nema nijedan niti je mogao imati ijedan materijalni dokaz za optužbe koje je izneo. Da je imao dokaze, Brašnjović i ja ne bismo bili na tom sastanku, već u zatvoru. Nakon tog sastanka Beku su njegovi pravni savetnici sugerisali da se neće moći dokazati da je celokupan posao između “EKO produkta” i “C marketa” urađen na štetu “C marketa”, bez Brašnjovićevog i mog priznanja ili bar priznanja jednog od nas dvojice da je posao između “EKO produkta” i “C marketa” u iznosu od 2,3 milijarde dinara, urađen na štetu “C marketa”.

Slobodan Radulović

BEKO ZAHTEVA DA PROGLASIM SEBE KRIMINALCEM: Beko, posle razgovora u Delti, kada smo Brašnjović i ja negirali da je posao urađen na štetu “C marketa”, nikada nije održao sastanak na kome smo bili zajedno Brašnjović i ja, iako je to tvrdio kod Istražnog sudije A. Vujisića, i na saslušanju kod sudije D. Vojnovića. Beko se odlučio da u odvojenim razgovorima sa mnom i Brašnjovićem izdejstvuje naša priznanja da je “C market” oštećen u poslu sa “EKO produktom”. Beko mi je u razgovorima predlagao da priznam da je posao urađen na štetu “C marketa” u okolnostima u kojima ja nisam uspeo da u potpunosti kontrolišem realizaciju potpisanih Ugovora sa “EKO produktom” i da je to iskoristio “EKO produkt” da isporuči veću količinu roba nego što je trebala “C marketu” i po cenama koje su veće od tržišnih. Beko mi je predlagao da u svom pisanom priznanju kažem da mi je Mika Brašnjović naknadno priznao da je primljene menice od “C marketa” koristio za kupovinu firmi koje su u stečaju. Od 15. do 25. februara ja sam sa Bekom imao četiri razgovora u kojima je, ne birajući sredstva, po sistemu toplo-hladno, po svaku cenu hteo da potpišem lažno priznanje da je “C market” u poslu sa “EKO produktom” oštećen za 2,3 milijarde dinara. Pri tome je uvek isticao dve stvari: da Mišković stoji iza optužbe da sam ja oštetio “C market” za 2,3 milijarde dinara; da on prema meni ima dobre namere i da će me zaštititi ako priznam da je “C market” oštećen, a da je šteta nastala zato stoje “EKO product” zloupotrebio moje poverenje i potpisane Ugovore, isporučujući veću količinu roba nego stoje bilo potrebno i po većim cenama od tržišnih.

Dok sam ja bio u Beogradu, a to je skoro do kraja februara 2006. godine, Brašnjović i ja smo se viđali svakog dana. Brašnjoviću i meni je bilo jasno da Beko ne bira sredstva da bijedan od nas dvojice potpisao to lažno priznanje da je “C market” oštećen. Nama dvojici je bilo jasno da zbog toga Beko pokušava da natera jednog od nas dvojice da optuži onog drugog za "štetu" koju je, navodno, pretrpeo “C market”.

Pošto sam ja Beku sve vreme ponavljao da neću da priznam ono što nije istina, da bi tim lažnim priznanjem sebi obezbedio Bekovu velikodušnu zaštitu od krivičnih gonjenja za moju nepostojeću krivicu, on je pojačavao pritiske na Brašnjovića. Moje poslednje viđenje i razgovor sa Bekom bilo je u njegovoj kancelariji na Novom Beogradu. Na tom našem poslednjem razgovoru Beko je pokušao da me uceni da potpišem dokument da je “C market” u poslu sa “EKO produktom” oštećen za 2,3 milijarde dinara, na potpuno isti način i sa istim argumentima kao kada me je ucenom naterao da svoj “Primer C” prenesem njegovoj firmi “Novafin”. Tog puta nisam podlegao tim ponovljenim ucenama i odbio sam da potpišem da je “C market” oštećen u poslu sa “EKO produktom”. Posle toga sam napustio Srbiju, jer posle Bekove ucene to je bio jedini način da sačuvam život. Da sam potpisao lažno priznanje moja sudbina i moj kraj bi bio isti kao sudbina Mike Brašnjovića. Nisam potpisao, pobegao sam, izbegao sam smrt ijos sam živ, borim se da dokažem istinu da je Beko kriminalac i opasan manipulator.

SLOBODAN RADULOVIĆ O MILANU BEKU (3) (16. OKTOBAR 2012)

Posle mog konačnog i za Beka verovatno neočekivanog odbijanja da potpišem lažno priznanje, on se sa još više brutalnosti usredsredio da natera Miku Brašnjovića da potpiše dokument da je “C market” oštećen u poslu sa “EKO produktom”. Beko je uspeo da slomi Miku Brašnjovića, ucenivši ga da će mu uhapsiti brata Milinka Brašnjovića, koji je kao formalni direktor “EKO produkta” potpisao tri ugovora sa “C marketom”, ako Miko ne potpiše lažno priznanje da je “C market” oštećen za 2,3 milijarde dinara. U razgovoru koji smo imali u Beču, Brašnjović mi je potvrdio da je zbog ucene potpisao taj lažni dokument. O toj Bekovoj uceni Miko Brašnjović i ja smo razgovarali i telefonom više puta, a pošto su po tvrdnji policije naši razgovori snimani, istražni organi i sud imaju dokaze da je Beko ucenom naterao Brašnjovića da potpiše to lažno priznanje kojim je prihvatio da “EKO product” duguje “C marketu” 2,3 milijarde dinara na ime celokupnog posla između “EKO produkta” i “C marketa”. Na osnovu tog ugovora, novi vlasnici “C marketa” su 12. maja 2006. godine tužili Brašnjovića i “EKO Produkt” za 2,3 milijarde dinara.

Miko Brašnjović je 30. juna 2006.godine u oproštajnom pismu napisao: "Kad sam danas video Milinka kako nesrećno izgleda, a čovek ništa nije kriv, ja više ovo ne mogu izdržati... ne mogu se nikada pomiriti da sam zlikovac i da sam sa svojim prijateljima sa kojima sam proveo pola života pravio zločine i ukrao više od dvadeset miliona evra. Verujte da u tome nema ni trunke istine. Draga deco, budite hrabri, čestiti i dostojanstveni. Želim da sve započeto završite i ako budete u prilici ne vraćajte se u Srbiju... Zahvalite se Beku Milanu i Miškoviću za uništenje vašeg oca i uništenje cele porodice Brašnjovic. Molim vas da me sahranite u Seljanima što dalje od zlikovaca".

NOVE LAŽI MILANA BEKA: Dok je Miko Brašnjović bio živ, Beko nikad nije progovorio ni jednu jedinu reč na koji način i pod kojim okolnostima je Miko Brašnjović 3. februara 2006. godine potpisao to priznanje sa novim vlasnicima “C marketa”. Tek nakon smrti Mike Brašnjovića, kada više nije imao straha da Brašnjović može izneti istinu pod kojim okolnostima je morao da potpiše lažno priznanje, Beko naširoko iznosi lažnu verziju ololnosti pod kojima je potpisan taj Ugovor tvrdeći: da mu je Miko Brašnjović priznao da je oštećen “C market”; da mu je Brašnjović rekao da sam ja najveći krivac što je oštećen “C market”; da mu je Brašnjović rekao da je on, Beko, finansirao sva letovanja i sva zimovanja moje porodice; da mu je Brašnjović rekao da je očajan zbog toga što ja ne pristajem da sa njim učestvujem u izmirenju duga prema “C marketu”; da je Brašnjović mene optužio da sam ja krivac za njegove probleme.

Milan Beko

Dana 11. oktobra 2006, podignuta je optužnica čija je osnova bio potpisani ugovor kojim je Miko Brašnjović bio nateran da prihvati da “EKO produkt” duguje “C marketu” 2,3 milijarde dinara. Posle podignute optužnice, na predlog novih vlasnika “C marketa”, 22. decembra 2006. godine je potpisano Sudsko poravnanje - Medijacija, između “C marketa” i “EKO produkta” kojom su ekonomski odnosi između “C marketa” i “EKO produkta” vraćeni na stanje koje je bilo pre Ugovora koji je potpisao Miko Brašnjović. Praktično, ovim je potvrđeno i da nije bilo gubitka “C marketa” i da se ništa nije neregularno desilo, a optužnica je ostala na snazi.

Beko ne samo da mora da odgovara za ucene kojim me je naterao da mu prenesem “Primer C”, za lažnu optužnicu koju je podigao, za smrt Mika Brašnjovića i uništenje porodice Brašnjović, već mora i da odgovara za iznošenje i laži kojima pokušava da mene okrivi za Mikinu smrt.

Tužilaštvo je zahtevalo, a sud prihvatio da prvi, krunski svedok lažne optužnice protiv mene bude Beko: koji me je izdao i odustao od dokapitalizacije “C marketa” čime je omogućio da Mišković napravi monopol u trgovini Srbije; koji je posle te izdaje prihvatio da potpiše Memorandum na osnovu koga je Mišković postao vlasnik “C marketa”; kome je Vlada Vojislava Koštunice, kao nagradu što me je izdao i na taj način omogućio da Mišković kupi “C market” i napravi monopol u trgovini, omogućila da kupi Luku Beograd po nerealno niskim cenama i da nezakonito privatizuje Večernje novosti; koji me je ucenom naterao da moj “Primer C” prenesem na njegov “Novafin”; koji je tom izdajom došao do 60% akcija “C marketa” i koji je prodajom Miškoviću tih "svojih" 60% akcija u roku od dva meseca zaradio 83 miliona evra; koji je ucenom naterao Miku Brašnjovića da potpiše lažno priznanje da je “C market” u poslu sa “EKO produktom” oštećen za 2,3 milijarde dinara; koji je uz asistenciju Tužilaštva pripremio i napisao lažnu optužnicu protiv mene da sam oštetio “C market”, odnosno da sam oštetio nove vlasnike “C marketa”, njega i Miškovića za 2,3 milijarde dinara.

LAKRDIJA U SUDU: Mediji su mesecima orkestrirano najavljivali da je biznismen Milan Beko krunski svedok Tužilaštva da sam ja pokrao “C market” i oštetio državu za više od 20 miliona evra. U tim medijskim najavama biznismen Beko je bio žrtva naših poslovnih odnosa u koje je ušao zbog našeg dugogodišnjeg poznanstva. Miša je sredinom septembra 2007. kao krunski svedok Tužilaštva svedočio dva dana protiv mene. Sve što je Miša izjavio u toku ta dva dana je bila laž, osim istine da se zove - Milan Beko. Ja sam mojim advokatima dao 205 pitanja koje treba postaviti krunskom svedoku Beku. Sa ovih 205 pitanja sam hteo da uverim sudsko veće da je Beko učesnik u nezakonitom preuzimanju “C marketa” na osnovu čega je stekao veliku materijalnu dobit. Na taj način sam hteo da uverim sudsko veće da Beko, kao zainteresovana strana, ne može biti svedok u lažnom procesu protiv mene.

Sudija Dušan Vojnović je od tih 205 pitanja dozvolio da se Beku postavi samo 29 pitanja. Sudija nije dozvolio da se postavi nijedno pitanje u vezi Bekove uloge u stvaranju Memoranduma. Isto tako, sudija nije dozvolio nijedno pitanje u vezi uloge i učešća Koštunice i njegove Vlade u stvaranju Memoranduma, kao što nije dozvolio nijedno pitanje u vezi razgovora koje smo Beko, Mišković i ja imali sa Koštunicom i članovima njegove Vlade. Naravno, sudija nije dozvolio ni jedno pitanje u vezi razgovora i dogovora koje smo Miša i ja imali sa Dejanom Mihajlovim i Dragi Mićovićem. Nije dozvoljeno ni pitanje po kojoj ceni je u februaru 2006. Beko prodao 92.400 akcija Miškoviću. Sudija Dušan Vojnović je odbio zahtev da Beko dostavi ugovor na osnovu koga je prodao akcije “C marketa” Miškoviću. Sudija nije dozvolio da se Beku postavi nijedno pitanje u vezi sa tri potpisana ugovora kojima je bilo regulisano celokupno poslovanje između “EKO produkta” i “C marketa”.

Hoću samo na jednom malom segmentu Bekovog svedočenja protiv mene da pokažem koliku je Miša uživao zaštitu od strane sudskog veća na svedočenju protiv mene. U okviru ukupne lažne optužnice, Beko i Tužilaštvo su me optužili da sam “EKO produktu” izdao 590 miliona dinara menica bez pravnog osnova, bez pokrića i da zbog toga te menice nisam knjigovodstveno evidentirao. Beko je te menice maštovito krstio najpogrdnijim nazivim: prljave menice, kabinetske menice, menice blizanci, fantomske menice. Naravno da je i taj posao izdavanja i plaćanja menicama bio pravno i ekonomski regulisan potpisanim ugovorima koje Beko nikada nije ni pomenuo, jer bi to demantovalo sve njegove lažne optužbe u vezi tih 590 miliona dinara menica.

Da bi potvrdio svoju lažnu optužbu, Beko je 12. septembra 2007.godine u svojstvu krunskog svedoku sudiji Vojnoviću izjavio: "Inače, ovih 590 miliona uklapa se i u ono što je sam gospodin Radulović raportirao kao iznos koji on zna da je izdao bez pokrića. U jednom dopisu koji je meni poslao svojevremeno i koindicira vremenski sa ovim. Dakle, poslao mi je jednom prilikom, ja sam bio negde na putu i on mi je na hotelsku sobu poslao faks". Sudija Vojnović nije mogao sakriti svoje nestrpljenje da konačno dođe do valjanog dokumenta kojim ja potvrđujem Mišinu lažnu optužbu, pa ga je prekinuo pitanjem: "Imate li taj dokument još uvek i da li to možete dostaviti?" Beko mu je odgovorio: "Imam. Mogu. Njegov rukopis gde mi je faksom napisao: „Mišo 590 miliona bez pokrića". Pošto Beko nije svoje svedočenje završio 12. septembra, on je 13. septembra u nastavku svedočenja doneo faks koji sam mu ja poslao na njegovu hotelsku sobu i na sudu izjavio: "Ovde piše u dopisu koji sam dobio od gospodina Radulovića, pa se podsećam, obaveze ‘C marketa’ po izdatim garantnim menicama ‘EKO produktu’, a koje nisu evidentirane za april, maj, juni i juli iznose 590 miliona dinara. Dakle, to su menice, kako gospodin Radulović piše svojom rukom i potpisuje, obaveze ‘C marketa’ po izdatim garantnim menicama predatim ‘EKO produktu’, a koje nisu evidentirane". Tog 13. septembra Beko je tačno citirao faks koji sam mu poslao iz koga se jasno vidi da ja nisam napisao: "Mišo 590 miliona bez pokrića", već sam napisao da sam ja “EKO produktu” izdao 590 miliona garantnih menica koje nisu knjigovodstveno evidentirane, jer se po Zakonu o računovodstvu garantne menice knjigovodstveno ne evidentiraju. Dakle, Bekova tvrdnja od 12. septembra da sam mu ja "raportirao" i priznao da sam Eko produktu izdao "590 miliona menica bez pokrića" bila je laž, kojom je hteo da opravda lažnu optužbu.

Ta lažna Bekova tvrdnja izneta na sudu da sam mu priznao i potpisao da sam izdao 590 miliona dinara menica bez pokrića i pobednička sreća sudije Vojnovića da Beko ima potpisan dokument za tu tvrdnju, pa potom odlučno odbijanje sudije Vojnovića da se u zapisniku konstatuje da je optužba Milana Beka laž, jer fax koji je pročitao i dostavio sam Beko demantuje njegove trvrdnje - najbolje dokazuje koliko je Beko bio siguran u svoju moć i dominaciju nad sudom da ne može imati bilo kakve posledice za izrečene laži i svesne manipulacije koje iznosi kao svedok pod zakletvom.

Vojislav Koštunica

POD POLITIČKOM KIŠOBRANOM VOJISLAVA KOŠTUNICE: Sada kada ovo pišem, a to je kraj juna 2012. godine i kad ponovo tražim razloge i činjenice zbog kojih sam mislio da me Beko ipak neće izdati i "prodati" Miškoviću, ponovo konstatujem činjenice na kojima sam gradio to svoje uverenje: znao sam, što nije bila tajna u poslovnim i političkim krugovima Srbije, da postoji ogroman, dugogodišnji animozitet i mržnja između Beka i Miškovića; znao sam da čak ni Slobodan Milošević ta dva svoja štićenika nije mogao naterati da prekinu otvoreno međusobno neprijateljstvo; znao sam da je na Bekovu inicijativu Salford od mene tražio da mu omogućim da postane vlasnik “C marketa”; znao sam da je Beko bio uplašen da će biti ugrožen ekonomski položaj “Salfordovih” firmi u Srbiji ako Mišković kupi “C market” i stvori monopol; znao sam da smo na Bekov pretilog formulisali zajednički interes da “Salford” preuzimanjem “C marketa” onemogući Miškovića da napravi monopol, a da “C market” ostane samostalna kompanija u vecćnskom vlasništvu “Salforda”; znao sam da mi je Miša uz saglasnost Eugena Jaffa, vlasnika “Salforda”, predložio da njegova firma dokapitalizuje “C market”; znao sam da bi Beko dokapitalizacijom “C marketa” ostvario zaradu koja bi bila veća od sto miliona evra; znao sam da bi dokapitalizacijom “C marketa” Beko i “Salford” sprečili Miškovića da napravi monopol u trgovini; znao sam da Beko zbog moći i uticaja koje ima na Koštunicinu Vladu, na državne organe i na tajnu policiju, može da realizuje odobrenu dokapitalizaciju “C marketa”.

Pored svega ovoga, Miša me je izdao i prodao Miškoviću. Ako sam sumnjao i razmišljao da me Beko zarad svojih većih materijalnih interesa može izdati i prodati, ja nikad nisam pomislio da Beko može ići tako daleko da me lažno optuži kako bi me oterao na višegodišnju robiju, a da to može uraditi ucenama preko ćerki koje je dobro poznavao - nisam mogao čak ni sanjati. Verujem da čak i čovek kakav je Miša mora da pred svojom porodicom, ženom i decom iznese nekakvo opravdanje za izdaju i zločin koji je uradio meni i mojim ćerkama. Znam da na Mišinoj skali univerzalnih vrednosti prvo mesto zauzima materijalni interes i zato sam siguran da je u ogromnom interesu koji je ostvario Miša pronašao opravdanje za izdaju i zločin koje je uradio meni i mojim ćerkama.

Odbrana ukupnih Bekovih i Miškovićevih interesa koje su ostvarili zahvaljujući tome što me je Miša izdao i prodao Miškoviću, jeste uzrok svih mojih problema. Beko i Mišković su tačno znali da ja znam da je osnova svih njihovih nezakonito stečenih bogatstava bio njihov dogovor sa Koštunicom i njegovom Vladom oko nezakonitog preuzimanja “C marketa”. Zato je meni već od momenta Mišine izdaje bilo jasno da će Mišković i Koštunica odrediti Mišu, mog bivšeg poslovnog partnera, da on bude njihova udarna pesnica u prljavom obračunu sa mnom. Ova uloga je Miši određena zato što su mu Mišković i Koštunica obezbedili ogroman interes kroz: veliku zaradu na akcijama “C marketa”; privilegovan način privatizacije Luke Beograd i Novosti; stvaranje monopola u preradi mleka i mlečnih proizvoda; formiranje tajkunskog dvojca Mišković - Beko. Tim prljavim obračunom Beko je branio svoje, Miškovićeve i Koštuničine interese tako stoje lažnim optužbama hteo da me spreči i diskredituje da iznesem istinu da su te ogromne interese ostvarili na kriminalnim i nezakonitim radnjama prilikom privatizacije “C marketa”.

KAKO JE OPLJAČKANA SRBIJA: Da je Beko, osim pripreme podizanja lažne optužnice, imao važnu ulogu i u pripremi krađe i uništenja domaćih proizvođača koju je Mišković spremao preko svog monopola u trgovini, vidi se kroz zadatak koji je dobio da opravda Miškovićevo ukidanje plaćanja dobavljača menicama, što je bila poslovna politika svih mojih 15 godina u “C marketu”. Da bi Mišković preko svog monopola izvršio planiranu pljačku domaćih dobavljača, kroz dobijanje dodatnih benefita i kroz produženje rokove plaćanja, morao je da nađe razlog zašto ukida plaćanje izdavanjem menica. Da bi to opravdao, Beko me je optužio da je moj rad sa menicama bio nezakonit i da sam oštetio i upropastio “C market”. Mišine lažne optužbe su mediji ponavljali danima i presuda je bila donesena - Radulović je nezakonitim izdavanjem menica upropastio “C market”. Nakon svega toga, Mišković je već u aprilu 2006. prestao da menicama plaća dobavljače.

Tako je počela pljačka i uništenje domaćih firmi - Miškovićevih dobavljača. Za mojih 15 godina u “C marketu” je izdato 150.000 menica, prosečno mesečno smo izdavali 750 menica. Više od 90% svojih dobavljača “C market” je plaćao izdavanjem menica sa rokom dospeća od 15 do 75 dana. Svaka, i to bez izuzetka svaka, izdata menica je bila naplaćena sa žiro računa “C marketa” na dan dospeća. Svi dobavljači su svaku “C marketovu” menicu mogli da eskontuju kod svake banke u Srbiji, jer se nikada nije desilo da banka eskontovanu menicu nije naplatila na dan njenog dospeća. To je funkcionisalo besprekorno svih mojih 15 godina u “C marketu”. Na taj način je svaki dobavljač C marketa imao 100% sigurnost da će dobiti pare na ugovoreni rok plaćanja. Za takav rad sa menicama, koji je bio stopostotna sigurnost i za dobavljače i za “C market” da će se plaćanje izvršiti u ugovorenom roku, Beko me je optužio da je nezakonit i da sam sa tim načinom plaćanja oštetio i upropastio “C market”.

Vas, koji ovo čitate molim da zamislite u kakvom stanju bi danas bila privreda Srbije, i ne samo privreda, da krajem 2005. nije potpisan Memorandum, da nije nezakonito preuzet “C market” i da na taj način nisu stvoreni monopoli u trgovini i preradi mleka i da nije stvoren dvojac Mišković - Beko bez čije saglasnosti se od 2005. do danas u Srbiji nije moglo ništa uraditi. Da li bi bilo ucena monopolista, da li bi bilo monopolskih cena u trgovini, da li bi bilo produženja ugovorenih rokova plaćanja domaćim firmama, da li bi bilo nelikvidnosti domaćih dobavljača, da li bi bilo propadanja i gašenja firmi zbog nelikvidnosti i ucena, da li bi bilo ogromnog uvoza roba iako se one proizvode u Srbiji, da li bi bilo više investicija u domaću proizvodnju, da li bi bio tako veliki dug prema inostranstvu, da li bi monopolista “Delta” prodala tržište Srbije, a da država nema nikakve koristi od prodaje tog svog prirodnog resursa, da li bi Srbija bila najsiromašnija u regionu sa tajkunima koji su najbogatiji u jugoistočnoj Evropi?

Beko Mišković

Beko, Mišković, Koštunica i njegova Vlada su sve ovo sakrili od javnosti lažima, obmanama i medijskim manipulacijama. Ja sam imao objašnjenje za Mišinu moć u vreme Vlade Vojislava Koštunice, jer je ta moć proizašla iz interesne sprege koju su napravili Beko i Mišković sa Koštunicom i njegovom Vladom i sa političkim strukturama iz vremena Koštuničine vladavine. Potpuno je jasno da je Mišina moć za vreme Koštuničine mračne vladavine bila tako velika i sigurna da u to vreme istina koju sam ovde izneo nije mogla da stigne do javnosti, jer je sve bilo pod njegovom kontrolom. Očekivao sam da će odlaskom Koštuničine Vlade nestati Bekova i Miškovićeva moć.

TADIĆ, NOVI ZAŠTITNIK MILANA BEKA: Posle odlaska Koštunice sa vlasti javnost je ipak uspela da sazna istinu o nezakonitim radnjama Beka, Miškovića i Koštunice. Nova vlast, oličena u Tadićevoj Demokratskoj stranci, koja je došla posle Koštuničine vlasti, znala je punu istinu: da su Mišković i Beko na koruptivan način, uz Koštuničinu pomoć, kupili “C market” i napravili monopole u trgovini hranom i proizvodnji mleka. Znali su da su nezakonito privatizovali Luku Beograd i “Večernje novosti”, i da su svojim ukupnim delovanjem uništili veliki deo privrede Srbije. Tadićevu vlast je na to uporno upozoravao i Savet za borbu protiv korupcije i Evropska unija, tražeći da se ispitaju privatizacije “C marketa”, Luke Beograd i “Večernjih novosti”. I pored toga što je Tadićeva vlast znala istinu, ništa nije preduzela da javno sankcioniše, spreči i otkloni posledice Bekovih i Miškovićevih nezakonitih radnji pomoću kojih neprikosnoveno vladaju Srbijom. Ispostavilo se da se vlast može promeniti, ali da se promenom vlasti ne može dovesti u pitanje Bekova i Miškovićeva moć, jer je očigledno daje i Tadićeva vlast bila u funkciji zaštite Bekovih interesa.

Danas, kad se tačno znaju zahtevi EU svako ko se bar malo bavi ekonomijom i politikom zna da nema i ne može biti promena ni na unutrašnjem planu ni na planu suštinskih odnosa sa EU, dok se ne razreše privatizacije poput “C marketa”, koja je školski primer sprege krupnog kapitala sa državnim organima i političkim partijama.Za mene je samo pitanje da li će i nova, buduća vlast, nastaviti da podržava lažnu optužnicu protiv mene da bi zaštitila Bekove interese.

Kada svemu ovome dodamo istinu da javnost u Srbiji, i pored svih manipulacija od strane Bekovih i Miškovićevih medija, ima potpuno izgrađen jasan i kritički stav o Beku, o sprezi krupnog kapitala sa državnim strukturama, ja se ipak nadam da će novu - buduću Vladu interesovati istina o svim Bekovim nezakonitim radnjama u vezi privatizacije “C marketa” i svedočenjima koje ja mogu da iznesem u vezi svih događanja.

Kada posle svega što sam izneo o Beku koji je do sada bio jači od države, ja sebi i svojoj porodici kažem “mora da imam šansu, jer sve ovo nije prirodno stanje i ono ne može trajati večno”, na šta moja porodica kaže “ti si lud, nikad nisi shvatio da sila Boga ne moli”.

UBEDLJIVE LAŽI MILANA BEKA: Na kraju hoću da iznesem kako je moja ćerka Nataša dozivela susret sa Milanom Bekom, jer taj susret pokazuje kakav se monstrum krije iza Mišine uglađene fasade. Dva meseca nakon mog bekstva iz Srbije, Nataša je imala priliku da još jednom razgovara sa Milanom Bekom. Naravno, ovde napominjem da, iako nismo bili kućni prijatelji, porodično smo se poznavali i bili jedan kod drugog u kući. Tako je moja ćerka osećala da ga dovoljno dobro poznaje, pa je na svoju ruku otišla u njegovu kancelariju (zajedno sa svojim mužem) i zatražila da ga vidi. Naši odnosi su već bili maksimalno zategnuti. Optužnica protiv mene je podignuta malo kasnije, tako da je jasno da je Beko u to vreme uveliko pripremao lažnu optužnicu protiv mene. U našim poslednjim telefonskim razgovorima Beko razgovara bez svoje uglađenosti, otvoreno preti i koristi rečnik žestokih ljudi.

Sa svim tim saznanjima, Nataša mi je posle ispričala da je bila u panici kada je dala svoje ime sekretarici očekujući kakva će biti Bekova reakcija. Njihovo (njeno i njenog muža) iznenađenje je bilo ogromno kada je Beko odmah izašao i sa velikim osmehom ih uveo u kancelariju. Rekao joj je da mu je "izuzetno žao" da njoj kaže neke stvari, jer zna da će joj biti emotivno teško da to podnese, obzirom da se radi o njenom ocu i da on shvata da je, kao ćerka, ona uvek na mojoj strani. A onda je u priči, koja je trajala punih sat vremena izneo: da sam ga ja kao partner izneverio i stavio u jako tešku moralnu poziciju; da on zbog toga neće zaraditi apsolutno ništa u celom poslu “C marketa”; da sam mu ja sakrio činjenice o realnom stanju “C marketa” i da je on imao nameru da me čak i tako zaštiti; da je na žalost situacija van njegovog dometa i u rukama Miškovića i države, druge "prevarene" strane.

Potom je u svom stilu krenuo da sam sebe hvali i priča o svojim partnerstvima i ortaklucima, koja su sva prekinuta, ali po njemu isključivo krivicom druge strane. Tako je u tiradi o njegovom stavu o poslovnim odnosima, ogovarao skoro sve svoje bivše partnere od Bebe Popovića, Pere Dimitrijevića, Miškovića, Vuka Hamovića, Vojina Lazarevića, Paje Pašajlića, Danka Đunića, do tada najsvežijih Stanka Subotića, Manje Vukotića, ljudi iz “Salforda” itd. Naravno, to je sve servirano tvrdnjama da on nikome nikada nije ostao dužan, da bi on i meni platio sve što mi je dužan, da u ovome poslu nije ostao "bez žute banke", a da je sve to moja krivica. U vreme tog Mišinog "razumevanja" pozicije moje ćerke kada govori da sam ga prevario i da zbog toga neće ništa zaraditi, on gleda u oči moju ćerku i lažno optužuje njenog oca da ga je prevario i pored toga što je već tada "prevareni" Beko na prodaji "svojih" 92.400 akcija u C marketu zaradio 83 miliona evra i to bez ijednog uloženog evra!

Nataša mi je rekla da je Miša bio toliko siguran, toliko ubedljiv, a opet ljubazan i pun "ljudskog" razumevanja za situaciju moje porodice dok je ovo pričao. To je i najopasnija osobina ovoga "prijatelja-monstruma" da ume tako ubedljivo da laže, da vas gleda u oči i ne trepne, da ostavlja utisak čoveka na čiju se reč možete toliko osloniti da mu možete poveriti i decu na čuvanje. I to je tako, do prve situacije kada neutoljiva genetska glad koju ovaj čovek sa sobom nosi, u njemu ne pokrenu pravu ličnost, koja je u stanju da tu istu decu i uništi ako je to u njegovu korist.

Manojlo Vukotić

Ovu osobinu, da tako ubedljivo laže, imali su prilike da vide brojni TV gledaoci kada je dao intervju na TV B92 Jugoslavu Ćosiću. Svi mi koji poznajemo Mišu Beka znamo da je u onome intervjuu osim istine da se zove Mllan Beko sve ostalo bilo apsolutna laž. Svaki odgovor, svaka tvrdnja izgovorena u toj emisiji je bila laž. Mene je zvalo nekoliko ljudi šokiranih njegovom drskošću i količinom laganja. Kod neupućenih i naivnih ostavio je utisak osobe koja je dobronamerna, iskrena, pravedna. Tako je i moja Nataša posle razgovora sa njim izašla sa sličnim uverenjem. Par dana kasnije, mislim u Pressu”, izašao je članak o "tajanstvenim" Karlosu i Nataši koji su Beka navodno satima čekali ispred kancelarije; u tekstu je Beko prikazan kao pošten i nevin građanin koji se našao u čudu kada su njih dvoje od njega tražili da "utiče" na pravosudne organe i ljude iz vlasti kako bi se ublažila moja očigledna krivica. Moja ćerka je članak čitala po nekoliko puta ne verujući da se događaji mogu prikazati do te mere suprotnim od onih kakvi su bili. Nataša nije mogla da veruje da je onaj čovek od pre par dana pun razumevanja, ljubaznosti i humanosti, u stvari, opasan, zao, pokvaren i lažljiv "srpski biznismen", koji je ovaj sastanak iskoristio da preko svojih novinara i medija pusti u javnost apsolutnu laž, kojom je nastavio da me uništava i smešta, ali je sada za te potrebe u blato uvukao i moju ćerku.

SKUPO POZNANSTVO: Nije se nažalost završilo na tome. Koristeći svoje novinare poput Svete Marjanovića ili Manje Vukotića, medije kojima upravlja ili ih ucenjuje budžetima za oglašavanje, nastavio je besomučnu kampanju protiv mene, ali i mojih ćerki. Neke detalje koje je znao iz vremena kada je često bio u mojoj kući, čak je i poklone donosio, iskoristio je za svoje bolesne konstrukcije. Kako se to inače u medijima i radi, dve ili tri tačne činjenice sa mnoštvom poluistina i još većim brojem neistina su svakodnevno zasipale javnost Srbije. Mediji mu nisu bili dovoljni, prešao je na institucije. Svoj uticaj nad strankama i pojedincima iz vlasti iskoristio je na Pravosuđe i Tužilaštvo da i protiv moje dece pokrenu istrage. Vršio je pritisak da im život zagorča i u Španiji. Količina mržnje i nemilosrdnosti koju je primenio na našu porodicu nije opisiva rečima.

Evo, poštovani čitaoče ovoga pisma, ovo je moja iskrena i istinita ispovest o mom poslovnom i ličnom odnosu sa Misom Bekom. Činilo mi se da smo bili jako bliski i prijatelji i poslovni partneri. Omogućio sam mu da zaradi prve ozbiljne pare u životu i da stvori kompaniju “Dibek”, od koje je sve i počeo. Pustio sam ga u kuću i u moju porodicu. Predstavaljao nam se bliskim i pouzdanim prijateljem. Omogućio sam mu da kupi “C market” i zaradi desetine miliona evra. Nije mu bilo dosta. Miši Beku nikada nije dosta.

Da bi se dokazao i pred sobom i pred novim "Radulovićima", krenuo je da me uništava. I mene i moju porodicu. Moju decu, istu onu kojima je nekoliko godina ranije donosio poklone. Nije stao dok nas nije uništio sve. To ga čini srećnim i zadovoljno se hvali ponekom zajedničkom prijatelju kad mene pomenu.

Ja sam poznanstvo i poslovni ortakluk sa Bekom platio jako skupo. Drugi poput Brašnjovića, još skuplje. Vi razmislite i pokušajte da prepoznate šta je zajedničko iz ovoga pisma i vašeg odnosa sa njim. Njegov je model ponašanja identičan, prepoznajte se na skali od nula do Brašnjovića. Ja sam, srećom, završio niže.

POST FESTUM:

VOJISLAV KOŠTUNICA: Nakon što je ostao bez vlasti i van Parlamenta (DSS nije dostigao cenzus), dao ostanku na mesto predsednika DSS i potom napustio stranku koju je osnovao. Bezbrižno živi, šeta psa na Dorćolu; nije osuđen, niti je čak ispitan povodom afere „C-market“.

PREDRAG BUBALO: U junu 2013. uhapšen zbog malverzacija oko kupoprodaje Luke Beograd; u toku je suđenje. Takođe,pod istragom zbog nelegalne gradnje (ispostavilo se da je vlasnik nekoliko luksuznih stanova u centru grada).

DRAGAN JOČIĆ: Nekadašnji ministar policije posle teške saobraćajne nesreće nije bio saslušan, niti priveden zbog uloge oko „C-marketa“; povremeno se oglašava autorskim tekstovima kao običan član DSS.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ: Povremeno se pojavljuje na sudu gde ga tuže razni ljudi; izbegao odgovornost povodom „C-marketa“ i ucene Stanka Subotića od kojeg je tražio novac da ga skine sa spiska osumnjičenih u akciji „Mreža“; kao jedna od najmutnijih figura propalog DOS-a, Mihajlović je preživeo, a da ne bude osuđen.

MILAN BEKO: Izbegao odgovornost za sve privatizacije u kojima je učestvovao i u kojima se basnoslovno obogatio; zbog neraščišćenih računa u novembru 2014. bio ranjen, u napadu nepoznatog atentatora. Uprkos svemu što se o njemu zna, još uvek je na slobodi.

MIROSLAV MIŠKOVIĆ: Svojevremeno prozvan „vlasnikim Srbije“, završio je u zatvoru krajem 2012, zbog malverzacija sa putarskim preduzećima; proces je u toku.

SVETOMIR MARJANOVIĆ: Nekadašnji urednik Miškovićevog „Pressa“, prijatelj Milana Beka, danas je urednik u tabloidu „Blic“. Zbog učestvovanja u kampanji protiv Slobodana Radulovića i njegove porodice – nikad nije saslušan, niti priveden, niti optužen. Predstavlja se kao „slobodni novinar“.