Usamljeni vukovi sa Balkana

Denis Delanović, [1] Abid Podbićanin, [2] Mirza Ganić, [3] Eldar Kundaković, [4] Adis Selihović [5]… tek su neki od građana Zapadnog Balkana za koje se zna da su, u poslednjih par godina, poginuli na ratištima u Siriji i Iraku, boreći se za džihad. Denis, Abid, Mirza, Eldar, Anes i mnogi njihovi saborci imali su 19, 20, 25, 35 godina, poticali iz porodica tzv “srednje klase”, koje su kao svakodnevne žrtve tranzicije, izgubile i sadašnjost i budućnost, i mogućnosti i prilike. Rahmetli Delanović, Podbićanin, Ganić, Kundaković, Selihović poverovali su u bajke o “pravoj veri”, “pravom cilju”, “pravom razlogu”, “pravom načinu”… Ovu mladu gospodu u kojoj su se, možda, krili vrsni stručnjaci za molekularnu hemiju, neurohirurgiju, geometriju, mašinstvo, tek smrt odvaja od “zvanja” teroristi. Danas su oni, jedino, žrtve i to višestruke jer su ugrozili svoje osnovno ljudsko pravo – pravo na život. Žrtve su i jer se na njihovim lošim primerima uče mnogi koji bu krenuli i kreću istim putem, idući kojim uče kako da postanu pojedinačne, motivisane i istrenirane terorističke pretnje, motivi i mete. Sve to u isti mah jer se sa bojnih polja vraćaju borbeno, duhovno i fizički osposobljeni i spremni da, u svakom trenutku, učine sve što se od njih traži i očekuje – da indoktrinišu, regrutuju, ginu… “Za više ciljeve!”, kažu oni!

Rani dani radikalnog Islama na Balkanu

Kraj XX veka doneo je, pored ekonomskih neprilika, raspada aktuelnih političkih sisitema, i građanske ratove na području Zapadnog Balkana. Sa valom sukoba, nadirao je i ektremizam koji su sa sobom nosili verski fanatici. Radikalni Islam se prvo pojavljuje u Albaniji u kasnim osamdesetim godinama, neposredno posle pada komunizma kada religija prestaje da bude zabranjena u ovoj zemlji. Naime, Enver Hodža, albanski diktator i čelnik albanskog „tvrdog“ komunizma, zamišljenog da u praksi bude identičan SSSR-ovskom ili kineskom modelu, zabranio je religiju 1967. godine i Albaniju proglasio prvom ateističkom državom na svetu. [6] Sa odlaskom totalne religijske prohibicije, došla je ektremna, ali i ekstremistička religijska sloboda. Sa ciljem da intenziviraju i radikalizuju osećaj verske pripadnosti, brojni Mudžahedini iz Avganistana, pre svega, koji su pod pritiskom sovjetskih militantnih grupa, postali dodatno isključivi, uputili su se ka Albaniji.

Samo par godina kasnije, građanski rat u Bosni, pretvorio se u novo polje za širenje ove ideologije i podvođenje. Loš položaj Muslimana u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, tačnije u Raškoj oblasti, Miloševićeve pretnje i otvorena borba protiv političkih predstavnika Bošnjaka u SRJ nakon referenduma iz 1991. kada je proglašena autonomija Sandžaka i formirana „Vlada nezavisnog Sandžaka“, što je od strane vladajućeg režima doživljeno kao atak na ustavni poredak i teritorijalni integritet države, [7] stvaraju dodatni prostor za delovanje islamskih fundamentalista. Loš ekonomski i socijalni položaj, gotovo apsolutna isključenost iz političkog procesa odlučivanja, takođe, pogoduju težnjama Mudžahedina da tzv „evropske“ Muslimane radikalizuju i upotrebe za ostvarenje svojih ciljeva. Kako se glavno poprište iz Bosne, već 1998. seli na Kosovo, gde su Albanci neprestano suočeni sa Miloševićevom silom i ambicijama da teritoriju etnički očisti, kroz otpor se rađa i sklonost ka prihvatanju ektremističkih ideja i uverenja.

Kao i u BiH, prečicu su fundamentalisti pronašli u potrebi da pruže potporu borbenim dejstvima i suprotstavljanju „neprijatelju“ u oružanim sukobima, kao i u finansijksoj pomoći. Dok je trajao rat u Bosni, ove strukture stvorile su vrlo jake pozicije u infrastrukturi obrazovnih ustanova i za te tri godine vrbovali su priličan broj mladih Muslimana. Dobar deo njih se preselio u Albaniju i Makedoniju gde su se, takođe, dobro pozicionirali u infrastrukturi obrazovnih ustanova. Vehabizam [8] je, u svom pravom obliku, u Rašku stigao početkom 2000. Kakko govore građani ove regije, prva meta bili su im socijalno ugroženi, duševno oboleli kao i oboleli od bolesti zavisnosti. Gotovo preko noći, u Novom Pazaru, najvećem gradu ove regije, osvanuli su objekti za propovedanje Vehabizma, ne tako upadljivi ili neobični, ali i lica obučena neobično za lokalne prilike, a u skladu sa Vehabističkim pravilima (žene veoma zabrađene, muškarci sa dugim bradama i kratkim pantalonama). Prvih dana se građanima spremnim da propovedaju Vahabizam plaćalo da to čine i mnogi su na to pristajali suočeni sa nemaštinom i siromaštvom koje je vrebalo. Vahabizam u Sandžaku s početka 21. veka ličio je na piramidalnu prodaju kozmetike jer se, pored, za svoje preobraćenje, plaćalo i za dovođenje novog člana zajednice. Jake veze sa Bosnom, matičnom zemljom većine Muslimana iz Raške oblasti, predstavljale su dodatni motiv da se poveruje u novi oblik vere i njemu pristupi pa su sve češći postali slučajevi odlaska u Vahabijski kamp u Gornjoj Maoči gde se učilo principima Vehabizma, ali i veštinama ratovanja... Gornja Maoča “proizvela” je Melvida Jašarevića [9], Vehabiju iz Novog Pazara, koji je pucao na ambasadu SAD u Sarajevu 2011. godine kada je ranio tri osobe. Gornja Maoča nije jedino stecište i tačka okupljanja regionalnih ekstremista u Bosni i Hercegovini.

Militantna interpretacija radikalnog Islama, čiji je najčešći oblik Vehabizam [10] na ovim prostorima, uticala je na militarizaciju balkanskih Muslimana što je kasnije oličeno u činjenici da danas gotovo da nema terorističkog napada koji ne uključuje učesnike sa Balkana. [11] Drugi način koji stanovnike Balkana dovodi na listu globalnih terorista je izdavanje lokalnih, pre svega pasoša BiH licima koja su dala poseban doprinos građanskom ratu. Šeik Khale Mohamed [12] označen je kao jedan od organizatora napada u SAD od 11. septembra 2000. godine. Godinama je bio vođa vojnog krila Al Kaide, a nekoliko godina pripadnik mudžahedinske jedinice „El Mudžahid“ u BiH, a posle rata jedan od predstavnika humanitarne organizacije „Egipatska pomoć“. Tokom 1998. prestaju njegove, makar javne, aktivnosti na prostoru BiH, a veruje se da se tada seli na Kosovo [13]. Pretpostavlja se da je njegova sadašnja adresa „Gvantanamo zaliv“. [14] Mehrez Amduni iz Tunisa, [15] takođe je posedovao bosanski pasoš i bio jedan od bližih saradnika Osame Bin Ladena. U BiH je bio i vojni komandatan i instruktor. [16] Bosanskih Mudžahedina bilo je još u Čečeniji, a prvi stradali u ovoj zemlji je upravo Samir Avdić, odnosno, Abu Samir al Bosnavi, tj. Jasin el Bosnavi, Sarajlija koji 1992, kada u Bosni besni rat, gine u Čečeniji. [17] On nije bio jedini mudžahedin iz BiH na ratištu u Čečeniji gde ih je bilo na stotine i gde se po prvi put javljaju kao grupa „islamskih fundamentalista slovenskog porekla“, odnosno, tada po prvi put dobijaju naziv „Beli mudžahedini“, te „Bela Al Kaida“. [18] No, danas je, svakako, najeadekvatnije nazvati ih borci za ISIS ili IDIL. Bela Al Kaida sačinjena je od Muslimana koji nisu azijskog ili afričkog porekla i koji po svojoj telesnoj konstituciji ne izgledaju kao „tipični Muslimani“ što je upravo ono što ih čini veoma atraktivnim metama za teroriste budući da su kao takvi jednostavni za „podmetanje“ i „pozicioniranje“ jer ih je teško uočiti i detektovati. Islamski fundamentalizam oličen u spremnosti da, ako se ukaže prilika, izazove masovno, oružano nasilje, građanski rat, svrgavanje sekularnih režima, izvrše terorističke (samoubilačke) napade je, takođe, njihova dominantna karakteristika. [19]

Odlaze kao ektremisti, a vraćaju se kao teroristi

Prema poslednjem istraživanju Internacionalnog centra za istraživanje studija radikalizacije/ICSR, sa sedištem u Londonu, sprovedenom u saradnji sa Bezbednosnom Konferencijom Minhena,[20] broj stranih ratnika koji su se pridružili ISIS-ovom ratu, u neprekidnom je rastu i sada doseže cifru od 20.730 čime je ovaj rat postaje najveći mobilizator stranih ratnika u dominantno muslimanskim zemljama od 1945, a prevaziliazi i sukob u Avganistanu koji nije prešao cifru od 20.000, osamdesetih godina prošlog veka. Skoro petinu od ukupnog broja, čine stanovnici zemalja Zapadne Evrope. Na osnovu pouzdanih podataka iz 14 zemalja (koji ukazuju na kretanja građana ka konfliktnim zonama), broj stranih ratnika iz Zapadne Evrope porastao je za skoro 4.000, što je gotovo duplo više od brojeva koji su prezentovani u Decembru 2013. Najveće evropske zemlje - Francuska, Velika Britanija i Nemačka - ujedno su i najveći „proizvođači“ stranih ratnika, pa tako trenutno za ISIS ratuje 1.200 stanovnika Francuske i po 500 – 600 stanovnika Nemačke i Velike Britanije. No, u odnosu na veličinu populacije, ovaj problem najviše je zahvatio Belgiju, Dansku i Švedsku. [21] Belgijskih državljana na bojnim poljima Sirije i Iraka ima oko 440, danskih od 100 do 150, a švedskih od 150 do 180. Više od 11.000 ratnika dolazi sa Srednjeg istoka, a oko 3.000 njih iz bivših sovjetskih zemalja.

Ostalih 3.000 ISIS boraca, u Siriju i Irak stiglo je iz ostalih delova sveta gde spadaju i balkanske zemlje. Iz Bosne ih je 330, sa Kosova od 100 do 150, iz Makedonije 12, Srbije 50 do 70. [22] Na surovost ovih podataka koji se, na prvi pogled, mogu i učiniti zanemarivim, utiču dva faktora: 1. za teroristički napad ili bilo koju vrstu nemira, dovoljan je samo jedan čovek, 2. ako se uzme u obzir geografski položaj Balkana, fleksibilnost granica, liberalni vizni režim sa Turskom, koja je glavna tranzitna magistrala ka Siriji i Iraku, ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko je stanovnika balkanskih zemalja, zaista, prisutno na ISIS ratištu. Prema podacima srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova, njegove službe za borbu protiv terorizma, broj ratnika u Siriji u 2013. bio je nekoliko stotina. Međutim, utvrđivanje tačnog broja srpskih ratnika u Siriji i Iraku, ometa činjenica da su među njima najbrojniji upravo oni koji ne žive u Srbiji, koji poseduju dvojna državljanstva, kao i da su brojni studenti iz Srbije u Kairu i Siriji i drugim zemljama. [23]

Iako povećanje broja balkanskih ratnika za džihad negativno utiče na bezbednost zemalja regiona pojedinačno, ali i za region kao celinu, čak je i jedan adekvatno indoktriniran i istreniran povratnik sa fronta dovoljan da se okarakteriše i klasifikuje kao teroristička pretnja budući da se sa ratišta vraćaju, ukoliko do toga ikada dođe, pojedinačno spremni i sposobni da izvrše bilo koji teroristički akt koji se od njih traži. Kako policijski eksperti za ovo pitanje objašnjavaju: „Odlaze kao ekstremisti, a vraćaju se kao teroristi!” Upravo to učešće u ratu je prelazak tzv. crvene linije, tj. praga kada postaju „lonely wolfs“, usamljeni vukovi, pojedinci koji mogu da izvrše teroristički akt u svakom trenutku.[24] “Naučeni i ubeđeni da treba da se žrtvuju, istrenirani kako da to urade, balkanski usamljeni vukovi se „opasani eksplozivom“ vraćaju svojim kućama i tek im je mali podstrek potreban da u vazduh podignu i sebe i sve oko sebe. Pored eksploziva, naoružani su i radiklanim idejama i verom u „Pravi Islam“, kao i željom i težnjom da za svoja ubeđenja i ciljeve pridobiju što je više moguće sledbenika.

Bezbednosni rizici i pretnje nisu jedine posledice do kojih dovodi učešče mladih sa Balkana u ratovima za džihad. Socijalni antagonizmi, netrpeljivost i razumevanje, kao i stavljanje čitave jedne religije u kategoriju koja se nužno i neizostavno povezuje sa terorizmom, trenutno najjezivijom globalnom pretnjom, rezultati su „borbe“ ovih mladih ljudi (nažalost, jedino ukoliko izbegnu smrti koja ih vreba u svakom momentu). Iako deluje kao da nisu mogobrojni, kao i svaka druga vrsta ekstrema, vidljiviji su od svega što je konvencionalno pa time nameću tu dominantnu, eksremnu, ekstremističku karakteristiku gotovo svima ostalima koji su im po nečemu slični. Kako se religijska identifikacija posmatra kao jedna od osnovnih, teško ih je odvojiti, zapravo teško je odvojiti ostale pripadnike islamske veroispovesti, od njih. Preciznije rečeno, teško je odvojiti verske fanatike, radikalizovane Muslimane od predanih i posvećenih vernika. Ovim je polovina puta surove diskriminacije jedne grupe već pređena. Pored pritiska koji dolazi zbog poistovećivanja sa ektremistima, pripadnici te iste grupe suočavaju se i sa strahom od džihadista koji konstantno prete jer ne žele da postanu jedni od njih. Kako je strah osnovno oruđe terorizma, radikalizovani islamisti, koriste se njime na više nivoa – unutar zajednice i van nje. Unutar zajednice šire strah i presiju od odmazde kada izostane podrška, a mimo zajednice emituju poruku da svako može biti njihova meta.

Govor mržnje i društvena segregacija, takođe, su rezultati delovanja džihadista na Balkanu. Pozivanje na nasilje, osporavanje tuđih prava na izbor, pa čak i život, elementi su zapaljivih govora radikalnih vođa i propovednika, a direktna posledica je stvaranje opšteg negativnog identiteta cele islamske zajednice gde se gotovo svi njeni pripadnici izjednačavaju sa ektremistima i teroristima jer se sve navedeno nasilje pravda ciljevima koje je propisao Alah. [25] Segregacija je prisutna ne samo kada je reč o odvajnju od nemuslimana, već posebno kada je reč o odvajanju od Muslimana koji nisu „na pravom putu“. Upravo u ovome leži i posebnost surovosti ISIS krvoprolića, kao i dodatni izazovi za džihadiste sa Balkana. [26] Učešće u građanskom ratu u Siriji, na strani pobunjenika i protivnika Asadovog režima, za njih je bilo prilika da svojoj „braći“ pokažu svoju spremnost da učine čak i nemoguće za veru pa su se podvrgavali najtežim fizičkim treninzima i psihološkim radionicama i skoro uvek bili u prvim borbenim redovima. No, pored neposrednog učešća u oružanim obračunima, njihova zacrtana dužnost i obaveza je i dalja indoktrinacija i raspoloživost strukturama koje rukovode globalnom borbom za džihad. Sa ratišta često odlaze opremljeni i adekvatnim video materijalom i kontaktima i strategijama kako da se uključe u rad institucija, kako da se približe ljudima, kako da pronađu kanale da glorifikuju vođe i ideje. Često su način za to borilačke veštine, sportovi i turniri koji služe kao sredstvo da se proširi uticaj.

Prema procenama Internacionalnog centra za istraživanje studija radikalizacije/ICSR iz Londona, pet do 10 odsto stranih ratnika pogine u borbama dok 10-30 procenata njih napusti zonu sukoba, ali ne stigne, nužno, do svoje kuće, već mnogi ostanu zaglavljeni u tranzitnim zonama. [27]

ISIS - globalno čudovište koje guta sve, pa tako i mlade sa Balkana

Eldar Kundaković

Eldar Kundaković, Sin Esada Kundakovića, pedesetpetogodišnjeg šnajdera iz Novog Pazara, poginuo je 12. maja 2013. godine u Siriji, nedaleko od zatvora Aleppo,[28] kada je pokušavao da spase Anesa Salihovića iz Rožaja, ranjenog u bici za oslobađanje Asadovih zatvorenika.

Eldara je jako ljutilo, razočaravalo i rastuživalo ophođenje sirijskog predsednika Asada Al Bašara prema pobunjenicima. Jedne noći je došao Esadu i rekao: “Babo, ja ne mogu više da gledam patnje i stradanja naše braće i sestara Muslimana i da ne činim ništa”. Informacije o građanskom ratu u Siriji dobijao je preko interneta, gde je pronašao i način kako da stigne do ratišta. Roditeljima je rekao da ide u Tursku da studira psihologiju, autobusom je stigao do Istanbula, potom do tursko – sirijske granice i prvog trening centra gde se prolazi osnovna obuka. Vest o njegovoj smrti stigla je dva dana kasnije, a preneo je drugi mladić iz Novog Pazara kog je, slučajno, sreo u istom autobusu za Istanbul koji je, takođe, tvrdio da je krenuo tamo na fakultet. Eldar se na ratištu koristio svojim lokalnim brojem Telenorove mreže pa je povremeno sa roditeljima razmenjivao sms poruke kako je i priznao gde se, zapravo, nalazio. Imao je 27 godina kada ga je pogodila granata dok se trudio da izvuče snajperom ranjenog, tridesetogodišnjeg Anesa. Eldar je planirao da se oženi kada se vrati iz rata dok je Anes ostavio ženu i petoro dece iza sebe.

Esad tvrdi da je ponosan na svog sina jer “nema časnije smrti do smrti za veru”. Tvrdi i da je “izgubio jednog, ali dobio bar 30 novih sinova” budući da mu se kuća napunila “dobronamernim saučesnicima u žalosti” nepunih pola sata nakon što se vest o Eldarovoj pogibiji pročula. Esad veruje da će “Eldarovi drugari učiniti za njega i njegove, sve što im ikada bude trebalo i da su spremni da Eldarovoj porodici daju sve što imaju, te da je baš to odanost”. Esad je ponosan na svog sina i nikada nije zažalio što je on pronašao svoj put do Sirije. Eldar je sahranjen u Siriji, a kako kaže Esad sahranili su ga “njegovi drugovi i saborci na polju njihovih zajedničkih borbi”. [29]

Mirza Ganić

Mirza Ganić[30] je na bojnom polju u Siriji poginuo sa 19 godina, 4. januara 2014. godine.[31] Sve vreme svog boravka na ratištu, vrlo je bio aktivan na društvenim mrežama i delio skoro sva dešavanja na frontu. Na vrlo grub način, gotovo na granici pristojnosti i sa previše nasilja i mržnje u porukama. Brutalne slike sa ratišta, pretnje neistomišljenicima, kao i kletve, bile su deo njegove prezentacije na Facebooku.[32] Imao je on i slika dece, cveća, stihova iz Kurana. Neki sugrađani su ga smatrali osobom sa ozbiljnim mentalnim poremećajem, izmanipulisanom i indoktrinisanom, dok je za druge bio oličenje hrabrosti i odanosti veri. Na Facebook-u je imao oko 2.000 prijatelja. Mirza Ganić je, preko svog Facebook profila, pretio Aidi Ćorović,[33] aktivistkinji iz Novog Pazara, koja je izrazila negodovoanje zbog njegovih postupaka i isutpanja u javnosti, kao i sumnju da je u Siriju otišao kako bi “pljačkao i palio”, a ne ratovao. Ganić je pretio i srpskim i bosanskim ministrima Rasimu Ljajicu i Fahrudinu Radončiću, jer su se otvoreno usprotivili onome što je radio i inicirali inkriminisanje učešća u stranim ratovima i regrutaciju. [34]

Abid Podbićanin

Abid Podbićanin,[35] [36] [37] poginuo je početkom februara u Siriji, boreći se za ciljeve ISIS. Podbićanin je jedan od prvih pet optuženih za terorizam u Srbiji.[38] Rođen je 1979. u Novom Pazaru, školovao se u Medini, propovedao je Vehabizam, obučavao se u Gornjoj Maoči, ali bio i korektnim odnosima sa Muftijom Jusufspahićem. Pozivao je i regrutovao borce za ISIS, za šta je i zvanično bio optužen od strane srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal. Abid je bio lider Furkan – udruženja islamske omladine, pod čijim je okriljem funkcionisala i džamija Furkan – jedna od dve vehabističke džamije u Novom Pazaru (druga je Hadži Mehova džamija). Inače, Al Furkan je, zvanično, organizacija iz Saudi Arabije sa sedištem u Londonu, posvećena revitalizaciji i očuvanju islamske baštine i tradicije i njena ispostava u Srbiji formirana je sa istim ciljem – da pomogne lokalnim Muslimanima da zaštite i promovišu svoje običaje i vrednosti. Međutim, i pored legitimnog cilja i osnova za poslovanje, ova organizacija je često bivala zatvarana i ponovo otvarana u nekom drugom delu sveta i sa malo drugačijim nazivom.

Isto se dogodilo sa Al Furkanom u Bosni koja je morala da bude zatvorena, nakon što se našla među organizacijama povezanih sa Al Kaidom na listi Saveta Bezbednosti Organizacije Ujedinjenih Nacija.[39] Danas ova organizacija ima brojne ćerke organizacije širom Bosne, a operativna je i u Srbiji, tačnije u Novom Pazaru i sa njom se povezuju imena lica Izudin Crnovršanin i Sead Plojović, koja se danas nalaze u zatvoru, ali su se nalazila i na listi pet osoba osumnjičenih za terorizam u oktobru 2014, zajedno sa rehmetli Podbićaninom koji je bio veoma aktivan u indoktrinisanju i regrutovanju mladih za ISIS.

Indoktrinacija pod maskom humanitarne pomoći

Jedan od osnovnih oblika finansiranja terorizma na Balkanu jesu tzv. humanitarne organizacije koje posluju u skladu sa svim zakonima i propisima i kao takve nemaju nikakve kriminogene aspekte. Njihova pozadina i pordška se, gotovo uvek, otkriju tek kada se neke od njih nađu na listama subjekata povezanih sa Al Kaidom ili nekim njenim ćelijama, koje sačinjavaju međunarodne organizacije ili organi država koje prednjače u borbi protiv globalnog terorizma. Primer takve organizacije je već spomenuta Furkan, odnosno Al Furquan i njene sestrinske filijale koje su operativne ne samo na Balkanu, već i širom sveta.

“Third World Relief Agency”, tj. TWRA, odnosno Agenicja za pomoć Trećem svetu (u ovom kontekstu termin “treći svet” označava one zemlje u kojima muslimanski živalj nije većinski).[40] TWRA je osnovana 1987. u Beču. Vodio je Elfatih Al Husein,[41] koji je u to vreme bio član sudanske vladajuće partije “Nacionalni islamski Front” osnovane, pak, od strane Hasana Abdulaha Turabija,[42] učitelja Šerijata i čelnika borbe protiv sekularnih islamskih država. Turabi se smatra “kreatorom” Osame Bin Ladena, Ajmana al Zavahirija[43] i Abu Muse al Zarkavija.[44] TWRA je imala značajnu ulogu u naoružavanju bosanskih islamista iako je bio izrečen embargo od strane Ujedinjenih Nacija.[45] TWRA je finansirana od strane Saudijske Arabije, Iraka, Turske, Sudana, Bruneja i Pakistana.[46] TWRA se povezuje sa brojnim zvaničnicima, kako verskim tako i sekularnim u BiH i njihovim partnerima i predstavnicima u Srbiji i Crnoj Gori, ali i u daljoj dijaspori, pre svega sa bosanskom islamskom zajednicom u Beču, kao i sa poslovnim krugovima.[47]

Humanitarnih organizacija čija je osnovna delatnost edukacija, socijalno i ekonomsko osnaživanje, ali i jačanje tradicije i vrskih principa i pravila, u sredinama gde žive pripadnici islamske veroispovesti i danas ima u velikom broju i uglavnom je reč o ad hoc organizacijama, sponzorisanim od strane vlada Katara ili Kuvajta.

Pored osnovnog razloga koji se navodi, a to je da se pomognu i podrže Muslimani u zemljama “Trećeg sveta”, često je razlog prisustva na Balkanu i geografski položaj regije jer predstavlja “raskrsnicu” između Istoka i Zapada, a time i nezaobilaznu tačku na putu džihadista sa Zapada ka njihovim bojnim poljima.

Balkanska ruta – put kojim ekstremisti rado idu

Teroristi nikada ne putuju avionom jer je rizik da budu otkriveni prevelik, zato se koriste drumskim i vodenim putevima. Balkan predstavlja jednu od glavnih putanja kojom se kreću ratnici za džihad iz zapadnog sveta kako bi stigli do Sirije i Iraka. No, pored geografskog položaja, Balkanu je u tome da postane omiljena ruta terorista pomogla i dobro razgranata mreža Al Kaide, odnosno njenih saradnika pa teroristi ne moraju uvek da se koriste legalnim graničnim prelazima budući da njihovi lokalni jataci dobro poznaju alternativne puteve. Čest je primer da stanovnici zemalja Zapadne Evrope koji se kreću ka Siriji i Iraku, na Balkan dolaze kao turisti, kolima ili autobusima. Kroz balkanske zemlje se kreću bez mnogo poteškoća, kako bi se jednom kada se domognu Grčke, dalje domogli i Turske, a do Grčke stižu preko Albanije, morskim putevima, a do Albanije preko Srbije, Kosova, Makedonije. Čitava regija prožeta je takozvanim „sigurnim kućama“ u kojima se „putnicima ratnicima“ pruža adekvatna pomoć – opskrba, nova dokumenta, novac, garderoba.[48] Brčko, Preševska dolina, Bugojno, Travnik, Zenica, mesta koja se protežu duž obala Drine ili pograničnim oblastima, potom Novi Pazar, čak i Zemun budući da se nalazi u neposrednoj blizini značajnih magistralnih pravaca, ali i imajući u vidu činjenicu da se tu nalazi i naselje Roma povratnika koji su posebna meta džihadista u ovom trenutku.

Jedan od glavnih kanala komunikacije i povezivanja, te organizacije ovih putovanja je, kao i kada je reč o indoktrinaciji i regrutaciji, internet i društvene mreže u izuzetnoj meri.

Keyboard equals Kalashnikov[49]

Mada se bore za očuvanje tradicije i prastarih principa Islama, kod radikalnih islamskih fundamentalista, tehnološki napredak i mogućnosti koje pruža internet, a posebno društvene mreže i kanali, ne izazivaju gađenje i otpor. Naprotiv, u ovom segmentu oni idu u korak sa vremenom i veoma se koriste svim prednostima koje pruža internet. On je postao osnovno oruđe lidera radikalizovanog islama u procesima pridobijanja novih pristalica i njihovog regrutovanja, te kasnije kontrole njihovog delovanja na terenu.

Prema prošlogodišnjem istraživanju Internacionalnog centra za istraživanje studija radikalizacije/ICSR iz Londona, ono što razlikuje konflikt u Siriji jeste činjenica da većina stranih ratnika sa Zapada, dokumentuje svoje aktivnosti na frontu tako što ih „postuje“ na platformama društvenih mreža.[50] Na ovaj način oni šalju poruku dalje i informišu „potencijalne“ buduće učesnike ili makar sledbenike. Broj onih koji informaciju mogu da vide i dalje proslede je, svakako, neograničen, a svaka vrsta cenzure nemoguća. Ove činjenice doprinele su, svakako, povećanju broja stranih ratnika u redovima ISIS-a.

No, mimo ovih spontanih poruka koje emituju neposredni učesnici konflikta, sistem za indoktrinaciju putem interneta, a potom i refrutaciju, veoma je dobro osmišljen i organizovan. Ovaj sistem targetira pripadnike zajednica sa nižeg socialnog nivoa, gde mladi i nemaju najjasniju sliku svoje budućnosti ili je nemaju uopšte, ali u kojima dominira muslimanski živalj. Prva meta su mladi od 17 do 30 jer su najbrojniji korisnici interneta, ali se i susreću sa mnogobrojnim preprekama, kako ekonomskim, tako i društvenim, uključujući i nedostatak obrazovanja. U isti mah, pripadnici ove grupe poseduju najbolje kapacitete za učešće u ratovima. Poruke koje oni mogu da čuju i slike koje mogu da vide na određenim web stranicama prepune su emocija i pretenduju da naglase patnje Muslimana u Siriji, Gazi, čak i Bosni tokom devedesetih. Regruteri se koriste vizuelnim elementima kako bi izazvali empatiju i isprovocirali one koji gledaju da postanu deo rata.[51] Upravo navedeno je glavni razlog zašto je Eldar Kundaković odlučio da se uputi u Siriju. Njegova stranica je na Facebooku imala 4.508 „lajkova“ pre nekih par meseci, neposredno pre nego je izbrisana. [52] Obilovala je citatima iz Kurana, te sadržajima koji su glorifikovali radikalna načela Islama i pozivali na džihad. Kao i profil Mirze Ganića, stranica Kundakovića, slavila je „dženet“ i smrt za veru. Vrlo svesno su se koristili sve mogućnosti koje nudi Facebook sa ciljem da se sadržaj prosledi što više puta pa je, tako, kada bi bio postovan neki poziv u džihad, bilo ponuđeno „like ako se ne slažeš“ i „share ako se slažeš“.

YouTube kanali su veoma popularni jer predstavljaju savršenu priliku da se poruka emituje zajedno sa emocijama koje treba da izazove. Skoro sva obraćanja imama i eminentnih ličnosti iz ovog sveta, prevedena su i na bosanski jezik. Muzika koja prati te propovedi predstavlja neku vrstu vojnog, ali tihog marša. YouTube se sve više koristi kako bi se dokazali neki teroristički napadi i pogubljenja koja su se tada dogodila.Vrlo često, Kalašnjikov AK 47 je deo ovih klipova.

Zvanične stranice organizacija koje promovišu islamski fundamentalizam slične su prezentacijama na društvenim mrežama, a kada je reč o informativnim platformama, doslovno je nemoguće videti kritičke komentare o ratovanjima ISIS-a.

Najpopularniji sandžački portal je „Put sredine“,[53] popularan kao medij Seada Islamovića, lokalnog imama koji upravlja Hadži Mehovom džamijom, jednom od dve koje se povezuju sa džihadistima iz Sandžaka.

Domete interneta u radikalizaciji populacije najbolje ilustruje primer Sulejmana Talevića,[54] 19-godišnjeg Bošnjaka iz Cerske, ubijenog februara 2007. godine u Salt Lake City-ju nakon što nasumice pucao na posetioce tržnog centra, ubio petoro i ranio četvoro ljudi. Ni njegovoj porodici nije bilo jasno čime je izazvan njegov napad na slučajne prolaznike, ali se sumnja da je bio vrbovan putem interneta.[55]

Pokušaji vehabizacije Roma

Na meti islamskih fundamentalista od nedavno su se našli i Romi naseljeni u Batajnici i romskim naseljima u okolini Beograda. Svesni loše materijalne i socijalne situacije, kao i nedostatka obrazovanja i njihove loše informisanosti, ektremisti pokušavaju da ih pridobiju za svoje ciljeve tako što im nude skromnu finansijsku pomoć, podršku i navodno poboljšanje materijalnog položaja.[56]

Svi gubimo...

Denisa, Abida, Mirzu, Eldara, Anesa... i „Bog samo zna“ koga još smo izgubili u Iraku i SIriji, a gubitnici smo svi! Izgubile su njihove porodice, prijatelji, škole, gradovi, zemlje, regija, svet... Izgubili smo i Radomira Počuču[57] [58] i onu devojku za koju se sa ukraijinskog fronta šire glasine da je najbolji snajperista. Realnost između njih stavlja znak jednakosti, a nas sve pretvara u žive mete, na ovaj ili onaj način... Napori vlada nekih država regiona[59] da se suprotstave ovim nedaćama su očigledni, ali nedovoljni, neophodna im je pomoć i podrška čitavog društva. Borba protiv ekstremizma je borba svih nas i ako se svi ne uključimo, izgubićemo još mnogo Denisa, Abida, Mirzi, Eldara, Anesa, Počuča, „devojaka bez identiteta“...[60]