Kako Rusi iz Niša testiraju odnose Srbije sa Istokom i Zapadom

Srpska premijerka tvrdi da je pitanje rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu prioritet Vlade, šef diplomatije najavio je u maju da će kod šefa države pokrenuti inicijativu u vezi sa rešavanjem statusa zaposlenih Rusa, ali stiglo se samo do toga da se Srbija zbog ovog pitanja nađe u unakrsnoj vatri Istoka i Zapada.

“Nismo u lakoj situaciji”, lakonski je početkom jula predsednik Aleksandar Vučić odgovorio na pitanje ruske agencije Sputnik o sudbini RSHC. Teško da toj oceni može išta da doda i danas.

Da li Centar u blizini niškog aerodroma ima isključivi zadatak da brzo pomogne u slučajavima elementarnih nepogoda i vanrednih situacija širom regiona, kako tvrdi Moskva, ili se radi o slabo prikrivenoj nameri Rusa da uspostave prvu vojnu bazu u Evropi od vremena raspada Varšavskog ugovora, kako sumnja Zapad? Kada je zajednički centar otvaran pre pet godina, tadašnji ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, sadašnji ministar odbrane, odbacio je spekulacije Zapada kao “čistu izmišljotinu”.

Zvaničnici NATO ne žele da komentarišu prirodu Centra ograničavajući se da po nekad ispolje “sumnje". Poslednji u nizu komentara sa Zapada dao je sredinom novembra komandant kopnenih snaga SAD za Evropu, general Ben Hodžis: “Ne verujem da je to humanitarni centar, to je fasada i nije ono za šta se predstavlja”, rekao je i dodao da bi voleo da dobije poziv da ga poseti.

Nije se dugo čekala reakcije Moskve. “Pokušaj da se ponovo podigne takozvana špijunska afera izgleda apsurdno. Ipak smo spremni da primimo Hodžisa u Srpsko-ruskom centru, a očekujemo da, imajući u vidu našu otvorenost, i SAD odgovore na našu otvorenost i, čisto iz kurtoazije, pozovu ruske i srpske predstavnike u vojnu bazu na Kosovu (Bondstil)”, izjavila je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova koja je ranije izjavila: “Čuju se savršeno neshvatljive, apsurdne i izmišljene optužbe u duhu najgorih tradicija hladnog rata, da je maltene reč o špijunskom gnezdu Rusije na Balkanu, koji bi navodno mogao da predstavlja opasnost po američki kontigent na Kosovu”.

Kada je baza Bondstil ustanovljena u skladu sa rezolucijom Saveta beznednosti 1244 iz 1999. godine, Rusi se nisu protivili. Od tada se zna da je Bondstil vojna baza i situacija je tu čista. Za razliku od SRHC koji se deklariše kao humanitarni centar ali ne prestaje da izaziva sumnje Zapada. Zašto? Da li u NATO znaju više nego mi ili su u stanju da prepoznaju potencijale koji se danas ne primećuju? Verovatno.

Iz depeša Vikiliksa videlo se da je rusko-srpski centar godinama u fokusu američke pažnje. Zabrinutost počiva na tri premise: jača se rusko vojno prisustvo na Balkanu; Centar poseduje potencijal da se pretvori u pravu vojnu bazu; lociran je na samo sat vožnje od baze Bondstil, što Moskvi omogućava da špijunira Amerikance na Kosovu, u Rumuniji i u Bugarskoj.

Funkcioneri EU izbegavaju vojno-obaveštajne spekulacije, ali ponavljaju da ukoliko Srbija želi da postane član Unije onda mora da se pridruži zajedničkom programu EU za vanredne situacije i odustane od saradnje sa Rusima.

Uz ovakve spekulacije u pozadini, predmet polemika u Srbiji o zaoštrene retorike između Istoka i Zapada zasad se ponajviše tiče pitanja da li ruski humanitarci treba da dobiju povlašćen status – mada se neprecizno govori o “diplomatskom statusu”.

Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin objašnjava da bi Rusi, prema sporazumu dve zemlje iz 2012, trebalo da imaju isti status kao administrativno-tehničko osoblje u ambasadi. „To podrazumeva određene privilegije, ali one nisu velike. Ne radi se, i nikada se nije razgovaralo, o davanju diplomatskog statusa ruskim saradnicima RSHC“.

Ambasador Čepurin je u avgustu izjavio da je ovo pitanje „sazrelo i prezrelo“, a što nije rešeno pripisuje „nekim snagama“ koje žele da nanesu štetu Srbiji, da je učine ranjivijom.

„Podrivajući ovaj centar, te snage pokušavaju da pokažu da je neko drugi gazda ove zemlje, a nikako Srbi“, kaže ambasador podsećajući da potpisivanje sporazuma „nije ničija želja već obaveza“ na osnovu međuvladinog sporazuma.

Moska ne prikriva očekivanja da bi status Rusa iz RSHC mogao da bude rešen sredinom decembru tokom posete Aleksandra Vučića Moskvi. Zamenik predsednika Saveta Ruske Federacije Iljas Umahanov izjavio je za ruski list „Izvestija” da bi Vučić tokom susreta sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom mogao da saopštiti odluku da će RSHC konačno dobiti status koji Moskva traži. Ista nadanja saopštila je tokom nedavne posete Srbiji predsednica Saveta Federacije Federalne skupštine Ruske Federacije Valentine Matvijenko.

Sasvim je jasno da se Zapadu ne sviđaju potencijalne ruske aktivnosti. „Ne razumemo zašto ruski Humanitarni centar u Nišu traži diplomatski imunitet, zašto im to treba“, pitao se nedavno u Beogradu zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Brajan Hojt Ji.

Od kako je na molbu Srbije RSHC otvoren sa ciljem pomoći u vanrednim situacijama i jačanja sistema civilne zaštite, Centar u vlasništvu Ministarstva unutrašnjih poslova dospeo je na radare Zapada koji sumnja da Rusija ima druge namere.

Jasno je da je pitanje Centra “previše politizovano”, kako je jednom prilikom rekla Ana Brnabić, ali je takođe jasno da se Srbija nema formulu prihvatljivu za velike sile i da zato nije odlučila šta da radi u situaciji kada i Istok i Zapad diplomatski ponavljaju da odluku Beograd treba da donese samostalno.

Još oktobra 2014, tokom Vojne parade u Beogradu, najavljeno je potpisivanje Sporazuma o uslovima boravka, privilegijama i imunitetima RSHC u Nišu. Bivši predsednik Tomislav Nikolić izjavio je početkom 2016. da bi sporazum kojim bi ljudstvo rusko-srpskog humanitarnog centra steklo ista prava i obaveze kao i pripadnici NATO na teritoriji Srbije, mogao da bude potpisan tokom posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva. Gotovo da je javna tajna da je Medvedev prošle jeseni otkazao već najavljenu posetu kada je obavešten da Beograd (Vučić) ne namerava da usliši ruski zahtev i da potpisa neće biti.

Sporazum koji je Boris Tadić potpisao sa tadašnjom državnom sekretarkom SAD Kondolizom Rajs – da američke i NATO snage imaju potpuno zaštićen status na teritoriji Srbije – jedan je od ključnih agrumenata zahteva da takav status dobiju i ruske snage.

“Objasnite vi to Rusima, da je to moglo, a sad ne može”, rekao je jednom prilikom novinarima u Palati Srbija šef diplomatije Ivica Dačić koji uporno, kao i Rusi, insistira da se pitanje reši jer kaže da ima posebnu odgovornost pošto su on i ministar Šojgu oformili Centar.

Kada bi hteo, Dačić bi mogao da objasni da je centar u Nišu humanitarni i kao takav treba, bez izuzetka, da ima isti status kao i sve humanitarne organizacije u Srbiji. Ako nije vojni, zašto se zagovara status koji ima NATO kao vojnopolitička organizacija?

S druge strane, u Briselu i Vašingtonu sada sve češće, javno, podsećaju Beograd na obaveze koje proističu iz evro-integracionih pregovora. Ukratko, Zapad primer niškog Centra koristi kao još jedan dokaz da se Srbija približava Rusiji u meri koja je nedolična jednoj državi kandidatu za članstvo u EU.

Američki diplomata Ji, preporučuje da se Srbija zapita zašto (Rusi) pritiskaju Srbiju da im omogući „nešto što nije normalno“ i da „treba da traži rešenja i partnerstva koja će je pribliziti EU i evropskim standardima“.

To što je Centar ubačen u kontekst izjave da Srbija ne može da sedi na dve stolice, saopšteno je direktno, što bi moglo da bude signal da na Zapadu gube strpljenje i da su sve manje spremni da tolerišu lelujanja srpske diplomatije.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin odmah skoči i kaže da je izjava američkog diplomate „najteži javni i vrlo nediplomatski pritisak na Srbiju“ i njeno pravo da samostalno odlučuje. Time kao da je dao prednacrt teksta potonjem saopštenju ruskog Ministrstva inostranih poslova.

Da je Vulin reagovao na Čepurinovo „što pre“ – što deluje poprilično direktivno – onda bi to delovalo kao istinska pozicija neutralnosti. Ali, što bi reagovao kada i srpski ministar spoljni, kao i Moskva, urgira da se problem reši jer “na ovakav način to ne može da funkcioniše”. “Rešite status ili ugasite Centar“, požuruje Ivica Dačić.

I ovdašnja javnost podeljena je duž prepoznatljivih demarkacionih linija, ali utisak je da branitelji ruskog zahteva dobijaju priliku da ipak budu glasniji. Mediji pod kontrolom vlasti aktiviraju onaj deo javnosti koji nema dilemu koga će da napada a koga da brani: “Sve što je protiv volje SAD je pravi put za Srbiju“, „Otkačite se od naše zemlje više“, „Naš odnos sa Rusijon niko neće pokvariti“, samo su neki od komentara u jednom beogradskom listu.

Zašto je Rusima toliko važno da njihovi vatrogasci, spasioci ili razmineri dobiju povlašćen status? Zašto je delu političkog vrha tako stalo da humanitarci dobiju iste beneficije koje Rusi imaju samo u Jermeniji, a nešto slično ne postoji u svetu? Mnogo toga oko Centra je poznato javnosti, ali dugoročne namere Moskve ne prestaju da budu predmet spekulacija.

Direktor Centra Bojan Glamočija izjavio je u julu za TV Pink da je dobijanje diplomatskog statusa najbitnije zbog finansija, jer bi se novac, koji sada odlazi na plaćanje poreza na opremu, mogao uložiti u kupovinu nove opreme. On kaže da je u centar do sada uloženo više od 20 miliona evra i da su za svaku nabavku opreme plaćeni porezi i carina.

„Ne pada mi na pamet da nekoga ubeđujem da ovo nije vojna baza. Neću da komentarišem ni tvrdnje da Rusija ima veliki uticaj na Srbiju, sa prijateljskim zemljama treba ostati u prijateljskim odnosima“, rekao je za Sputnik Oleg Ganijev koji je nedavno postavljen na mesto zamenika direktora za operativno reagovanje.

Ovaj veteran vanrednih situacija od Arktika preko Indonezije do Nepala ističe da je zadatak Centra pružanje pomoći u vanrednim situacijama, kao i obuka i stručno usavršavanje spasilaca sa čitavog Balkana. U Centru, koji je pružao pomoć i po Albaniji, Sloveniji i BiH, ima oko 20 ljudi, uključujući vozače i prevodioce. Sem srpskih, kroz obuku sada prolaze članovi Gorske službe spasavanja iz hrvatskog tima K9, a ranije su boravili mađarski spasioci.

Ali, ako je Centar, „kao humanitarna međuvladina organizacija“ kako kaže Ganijev, čemu diplomatski status? „Takav status daje velike prednosti, rešava mnoga pitanja sa kojima se Centar susretao i sa kojima se susreće“, rekao je Ganijev u danu u kome je ambasador Čepurin ubrzavao predsednika Vučića da što brže reši nedefinisanu situaciju.

Amerikanci nisu ubeđeni. „Nije mi poznato da je humanitarnim radnicima na drugim mestima potreban diplomatski imunitet. Zbog svega toga, smatramo da Rusija ima druge namere s ovim centrom”, rekao je pomenuti Ji ovog jula u intervjuu za nedeljnik NIN i dodao da SAD zbog toga smatraju da Rusija sa tim centrom ima neke druge planove.

Predstavnici medija iz regiona su u nekoliko navrata posetili Centar uz zajednički zaključak da se ne radi o prikrivenoj ruskoj vojnoj bazi i nameri Moskve da se vojno infiltrira na ovom prostoru.

“RSHC liči na deo aerodroma za kargo-promet sa zgradama za skladištenje robe, kakvih je pored civilnih aerodroma svuda po svetu”, pisao je novembra 2014.

Zagrebački “Jutarnji list”. “Nigde vojnika ili naoružanih stražara. Umesto sivomaslinastih vojnih vozila, petnaestak crvenih vatrogasnih. Ni traga borbenim avionima, tenkovima ili oklopnim transporterima. U prostorije SRCH se ulazi bez ikakve sigurnosne provere”.

“Može li sadašnja ruska prisutnost u nekoj situaciji ili drugačijim političkim okolnostima biti pretvorena u vojnu bazu, drugo je pitanje, ali je činjenica da sada stvari ne stoje tako. RSHC nije vojna baza, to je uistinu humanitarni centar kako mu i naziv kaže”, zaključuje list.

“Bilo je malo vidljivih dokaza da se mesto koristi za bilo šta drugo sem za borbu protiv poplava, šumskih požara ili drugih prirodnih katastrofa”, napisao je oktobra 2016. izveštač američke agencije AP. “Nemoguće je ovaj centar pretvoriti u špijunski centar”, citira agencija tadašnjeg ko-direktora Vjećeslava Vlasenka. “Ovo je veoma malo. Imamo samo trojicu srpskih građana i petoricu Rusa i ništa više. Čak ni zgrada nije naša”.

“Ništa ne ukazuje na to – nema ograda, ni naoružanih čuvara i Centru se može prići bez ikakvih sigurnosnih provera”, svedočio je novinar televizije N1. “Ispred zgrade nekoliko vatrogasnih kamiona, a u magacinu oprema za spasavanje i reagovanje u slučaju elementarnih nepogoda. Na priče o vojnoj bazi, odgovaraju smehom”.

Predstavnici američke ambasade kao i vojni atašei Švajcarske, Austrije i Poljske u Beogradu takođe su obišli Centar ali njihov ključni komentar je bio da „nisu videli ništa što ukazuje na to da Rusima u Nišu treba diplomatski status“.

„Uporni zahtevi za status nepovredivosti osoblja i prostorija Centra samo izazivaju sumnju u dugoročne namere vezane za taj objekat“. Da li, drugim rečima, postoji mogućnost da se Centar pretvori u nešto drugo – vojnu bazu, telekomunikacioni centar za prisluškivanje i praćenje aktivnosti NATO u susedstvu?

Takvu sumnju podstiče i propagandi pamflet na sajtu Sputnika na srpskom pod naslovom: „Ko je ovlastio američke ćate da odlučuju o Centru u Nišu“. „O diplomatskom statusu zaposlenih u Humanitarnom centru neće odlučivati ni službenici nižeg ranga američke ambasade, niti njihovi šefovi u Beogradu i Vašingtonu, već Vlada Republike Srbije. Nadamo se uskoro. Odugovlačenje rešavanja ovog pitanja očigledno samo dodatno komplikuje situaciju“.

Dodatnu uznemirenost Zapada izazvala je nedavna izjava potpredsednika ruske Vlade Dmitrija Rogozina da Centar nije ono što bi trebalo da bude, i da mu je potrebno mnogo više ljudi i opreme.

Premijerka Brnabić je svojevremeno izjavila da “treba pragmatično razmišljati i konačno naći rešenje… Mi ćemo na tome raditi i mislim da ćemo uskoro uspeti da nađemo rešenje koje će biti prihvatljivo za sve”. Od tada je prošlo pet meseci, previše za pitanje koje je proglašeno za Vladin prioritet.

Centru preti zatvaranje ako se ne ispuni zahtev Moskve da mu se dodeli specijalni status kroz sporazum o uslovima boravka, privilegijama i imunitetu osoblja. Da li je slučaj predimenzioniran? Možda, ali nema sumnje da Centar u Nišu ozbiljno testira odnos Srbije sa Istokom i Zapadom.

“Nismo u lakoj situaciji”, mogao bi da ponovi predsednik Vučić.