Koliko je važno biti primećen?

Facebook mi je ovih vrelih avgustovskih dana poslao obaveštenje da je ono što sam objavio  na svom zidu, nalogu,  like-ovano 144.000 puta!  
Da li je ovo mnogo ili malo -  nije bitno. Isto tako, neću se ovde baviti nijansiranjima šta sam ’’like’’, šta ta sama reč ’’like’’ može sve da znači i kako se sve tumači. Ima brojnih zanimljivih opservacija i eseja o tome. Spektar tih zanimljivih tumačenja će vam se pokazati već i pri sasvim usputnom, nasumičnom korišćenju bilo kog pretraživača za internet. O tih 144 hiljade dopadanja  bi možda bila interesantna debata na samom Facebook nalogu. Ali/ili i na Tweeteru, na  kome ispod svakog tweeta  stoji  ono malo srculence,  znak  koji se koristi da kaže (skoro) isto što i podignuti palac naviše na Facebooku, da se ljudima dopada to što vide; uz pomisao da su, pogotovo kad je reč o Srbiji, na mreži primetniji hajkači nego ’’lajkači’’. Ali, to je opet druga tema, kojom bi u nekim ovdašnjim konkretnim slučajevima pre mogli da se bave psihijatri, koji su jedna od najdeficitarnijih a najpotrebnijih profesija u današnjoj Srbiji, ali i tužilaštva ili organi za prevenciju nedozvoljenih radnji.

Mediji i društvene mreže

Poruka koju mi je uputio Facebook stigla je u vreme pika ovdašnjih užarenih rasprava posle  (ne)uspelog okruglog stola za kojim su  predstavnici vlasti i predstavnici opozicije raspravljali ’’o pristupu medijima i njihovoj kontroli’’(!).
I kao što su nekad kolporteri, danas već skoro sasvim iščezlo zanimanje uličnih prodavaca novina,  nekada, davno, po Titogradu i Crnoj Gori, uzvikivali ’’što će vam ’’Borba’’ i ’’Politika’’ kod gotove ’’Pobjede’’, (što će se u potpunosti pokazati istinitim tek kad je Titograd ponovo postao Podgorica, a Crna Gora suverena i nezavisna )  danas bi se ovaj stari simpatični i duhoviti slogan mogao parafrazirati sa ’’šta će vam Pink, Prva, N1 ili RTS pored Facebooka i Tweetera’’. (Štampane medije, kako etablirane, tako i tabloide ovde izostavljam kao kontaminirani ’’podcast’’ ).
I kad se ( i ako  se), jednog dana ( nadati se skoro ) i iskobeljaju iz medijskog kala  u koji su ugazili - političari, a sa njima i deo civilnog društva, možda će uoči predstojećih parlamentarnih izbora 2020  i njihovu, kao i  pažnju šire javnosti,  više zaokupiti društvene mreže i događanja na njima i oko njih;  jer, dok se broj gledalaca televizijskog programa u Srbiji, kao i drugde, smanjuje, (dok strmoglav tiraža štampanih medija više nije pristojno ni spominjati ) broj korisnika društvenih mreža, broj vlasnika naloga na  Facebooku, Twitteru, Instagramu  i drugim socijalnim mrežama neprestano raste.

Srbija je od samih početaka društvenih mreža bila među zemljama koje su bile najotvorenije prema ovim oblicima komunikacije. Danas je broj onih koji koriste društvene mreže indikativno visok u odnosu na broj onih čiji glas je potreban onima koji učestvuju na izborima, partijama vlasti i opozicije koje se spremaju da idućeg proleća učestvuju na njima. I taj je broj svakako značajno natpolovičan u odnosu na realni broj onih koji glasaju.  Otud, prema onom što se dešava na društvenim mrežama ne mogu biti ravnodušni ni oni političari u Srbiji  koji su zadovoljni svojim rejtingom i koji veruju objavljivanim anketama o raspoloženju potencijalnih glasača, a pogotovo oni političari i partije koji se imaju boriti za cenzus, s ambicijama da se domognu bar delića društvenog i institucionalnog uticanja.

Dovoljno je iskustava koja ističu važnost ove teme i iskustava sa uticajima društvenih mreža na izbore. U Americi su to najbolje pokazali predsednički izbori 2012. i 2016. mada na sasvim različite načine njihovog korišćenja.
U nama bližoj Crnoj Gori to su iskustva sa rovarenjima po internetu, Facebooku, Twitteru i njihovim linkovima ka portalima  kojima se nastojao sprečiti ulazak Crne Gore u NATO ili održivost i jačanje evroatlanskog puta ove republike; što je bilo prisutno ne samo pre neuspelog pokušaja obaranja legitimnih vlasti nelegitimnim i vaninstitucionalnim putem, a koji su pokušaji,  uprkos svemu, uprkos njihovog razobličavanja i sudskog epiloga još vidljivi ( ili čak ponovo oživljavaju).

Politika i društvene mreže

Ne može se reći da političari i političke partije u Srbiji nisu prepoznali važnost i mogućnosti socijalnih mreža, Twittera i Facebooka, a sve više i Instagrama. Ipak, najviše i posebno Twittera. Koji im je, lako je videti,  manje važan kao medij za distribuciju informacija u odnosu na mogućnost p(r)oturanja ili širenja vlastitih političkih stavova, što je saglasno opšteuvrežeom mišljenju da na Twiteru ima više ozbiljnih ljudi tzv. influensera,  ljudi i poznatih ličnosti koje utiču na kreiranje javnog diskursa i glavnih tema društva.  
Iz dosadašnjih iskustava sa ovdašnjim političkim mainstreamom i ponašanjem partija, koje su prisutne na socijalnim mrežama evidentno je da im je to ’’širenje’’ i ’’promicanje’’ sopstvenih stavova (i ruženje drugih )  neuporedivo atraktivnije i važnije u odnosu na stvarnu komunikaciju sa ljudima na mreži koja se  nekad opisivala kao ’’osluškivanje baze’’;  da su još dalje od toga to da na osnovu monitoringa, analiza i sumiranja relevantnih informacija sa mreža oblikuju i podešavaju svoju aktivnost; da  dozvoljavaju javnosti da u većoj meri participira u javnoj politici, ( posebno ako je reč o partijama na vlasti )  da se interakcija sa njima ne iscrpljuje samo u namicanju broja glasova kada su im obični ljudi na mrežama potrebni da za njih glasaju na izborima.  Ali važnost takve kao i stvarnih unutarpartijskih komunikacija nikad nije bilo nešto što je bilo obeležje partijskih aktivnosti u ovdašnjim koordinatama.
Sistemsko praćenje i analiza pristupa sadržajima koji se objavljuju na socijalnim mrežama, uz odgovarajuće naučne metode i tehnike u političkom domenu još uvek su  nedovoljne čak i u digitalno razvijenijim sredinama od naše, a i kad se primenjuju one su prevashodno preventivne.
Koliko ste informisani šta sve mogu programi i alati za društvene mreže koje su  Srbiji (tačnije, MUP-u)  ustupili Norvežani? 
Ili,  šta sve podrazumeva saradnja u ovom domenu sa nadležnim ministarstvima i službama iz Rusije; s razložnim skepticizmom naspram verovatnoće  komplementarnosti i upgrade-a, prilagodjavanja ka-ge-be-ovske tradicije i metoda  mogućnostima koje je donela digitalna (r)evolucija?
Ili,  ima li sličnih sporazuma sa partnerima iz EU ili pak u okviru programa NATO partnerstva za mir?
Ovo je samo vrh fenomena društvenih mreža kojima je moguće pristupati sa različitih stanovišta, od socioloških, političkih do lingvističkih ili inih informaciono-komunikacionih studija i disciplina, s ciljem što boljeg razumevanja i  ’’setovanja’’ tema i javnog mnenja.  
Jedno istraživanje kako američki kongresmeni i istaknuti političari koriste društvene mreže pokazalo je da ih oni manje koriste za komunikaciju sa svojim biračima a više za ono što su označili kao njihovu  samopromociju. 

Bilo bi zanimljivo videti kakvo je takvo stanje stvari sa poslanicima i političarima u Srbiji.
Način na koji je u Americi aktuelni predsednik Trump počeo da koristi Twitter  čini se samo je još više podstakao na upotrebu ovdašnjeg nasledja mentaliteta palanke (o kojem je tako dobro i analitički pisao Radomir Konstantnović). I biće i jezik naših twitteraša iz poslaničko-političkog domena, da se u opisu poslužim njihovim vokabularom, čestu su sasvim ’’uniženi’’ i u misaonom i u verbalnom smislu.
Velika je gužva među poslanika ili opozicionih političara ko je od njih u ovoj ’’uiženosti’’ najprepoznatljiviji.

U vreme završavanja ovog teksta pažnju javnosti privukli su narodni poslanik, advokat i član vladajuće stranke Vladimir Djukanović  i, dakako,  lider opozicione stranke Dveri Boško Obradović.
Prvi je reagujući na polemike koje je izazvalo postavljanje rashodovanog tenka bivše vojske bivše države ispred stadiona Crvene zvezde uoči njene odlučujuće utakmice  za kvalifikaciju u Ligu šampiona UEFA-e  (što je deo javnosti i u Srbiji i u regionu   podsetilo na neslavni pohod tenkova i opsadu Vukovara)  uzvratio tweetom s fotografijom tenka koja je u ’’evokaciji’’ vukovarskih vremena bila još direktnija i provokativnija. Ipak, ovim tweetom Đukanović nije uspeo da ’’dosegne’’, a pogotovo nadmaši onaj svoj ’’čuveni’’ tweet, koj doduše više nije vidljiv na njegovom nalogu, ali nije zaboravljen, a kojim je  provokativno čestitao ’’oslobodjenje’’ Srebrenice.  I to baš i namerno na Dan sećanja na Srebrenicu, 11. jula,  koja je provokacija sustigla i haškog tužioca Brammertza,

Lider ’’Dveri’’ Boško Obradović, ponovo je objavio jedan od onih neukusnih ’’bisera’’, po kojima je poznat, koji političku mržnju i animozitet nadogradjuje mizogenijom, seksizmom i averzijom prema LGBT osobama, na čijem nalogu posetilac može tražiti i druge, budući da Obradović  svoj nalog na Twitteru i izgleda i ne ’’rasprema’’, ne briše. Iz kog razloga ni najnovija Obradovićeva bljuvotina u pravcu premijerke Ane Brnabić nije ovde ni objavljna.  

Važnost like-a 

Čitalac koji je stigao dovde video je da na snimcima tweetova ove dvojice twitterasa, da li kasti ’’influensera’’ (?!),  nije prikazan i odnos prema tim tweetovima onih koji su ih videli. Ne vide si ni favorizovanja ni retweetovanja tj. prosledjivanja.
Razlozi za to nisu (samo) lične prirode.
Izostavljanje priikaza odosa prema njima više je rezultat saznanja poznavaoca i analitičara Facebooka i Twittera, koji se bave njihovim proučavanjem putem različitih metoda i disciplina, a koji se slažu kako nema jednoznačnog saglasja  i jednoznačnih  stavova zašto ljudi likeuju, favorizuju ili dele ono što drugi ispisuju na ovim i drugim društvenim mrežama.
Pa ipak, najpribližnije mom uvidu i doživljaju više Facebooka nego Twittera koji je prenapučen hipsterima i ubraženim i nadobudnim twitterašima,  čini se kako like ili favorizovanje nekog posta ili tweeta pre svega predstavlja privatni oblik komunikacije.

Nadalje, one koji like-uju ili favorizuju  postove i tweetove analitičari  dele u dve grupe ’’meformerse’’ i ’’informerse’’. Ovi  drugi ne ističu u tolikoj meri sami sebe, kao prvi koji su sami sebi ćesto u prvom planu. naglašavajući svoje ’’ja’’. Statistike govore da ’’informersi’’ ( ne brkati sa  ovdašnjim tabloidom ’’Informer ) imaju mnogo više onih koji ih uvažavaju i prate njihove naloge, da su favorizovaniji  nego ’’meformersi’’.
Mrzelo me je da kopam tragom jednog teksta koji je upućivao na više od 30 faktora koji utiču na povećanje ili smanjenje zainteresovanosti za neki post ili tweet i preko 25 motiva koji  čitaoca nekog posta ili tweeta podstiču da pipne podignuti palac ili srculence čime će poručiti da mu se neki post ili tweet dopadaju.
Dok se nisam pobliže dotakao tematike postovanja i tweetovanja nije mi padalo na pamet da ljudi koriste funkcije like/favorit nekog posta ili tweeta i  zato da ih ne bi zaboravili, da bi im se kasnije  vratili kada budu imali više vremena, posle čega će ih izbrisati ili ostaviti u arhivi i vratiti im se u raznim situacijama, na primer prilikom pisanja tekstova. 

Ako imate svoj nalog i ako se time niste ranije bavili pogledajte šta vam se ranije dopadalo i svakako ćete se bar zabaviti i drugima ali i vlastitim reakcijama, mada se račun šta likeujete ili delite vodi neovisno (i trajno)  i mimo vaše volje ili saglasnosti. Naravno većina ljudi ove funkcije  like-a koristi zato da bi, pre svega autora tweeta ili posta obavestitli kako su primetili ono što je on napisao ili postavio. To može da znači, ali ne obavezno, da će to što mu se dopada podeliti i sa ostalia na mreži, kao što ni share-ovanje  nekog posta ili retweet ne moraju po definiciji da znače kako  to prosleđivanje znači da se slaže sa sadržajem  tog posta ili tweeta. Ali, u svakom slučaju share ili retweet garantuju da će ih videti veći broj ljudi na mreži u odnosu na  situaciju u kojoj  oni zanimaju samo one što koje ste lično like-ovali, čak i u slučaju da ste u grupi uticajnih, influencera.  No ovde se već zalazi u domen hijerarhije postovanog i tweetovanog.
Ima onih koji više vole like nego share-a,  favorit nego retweet, smatrajući da u većoj meri predstavljaju i podržavaju prijateljstvo, lojalnost i uvažavanje ličnosti autora. U svakom slučaju sudovi o izražajnosti ovih funkcija Facebooka i Tweetera su različiti. iako se u procenjivanju dotiče istih ili vrlo sličnih motiva. Ali, tako je i sa prijateljstvima van virtuelnog sveta. No ipak je na društvenim mrežama komotnije ili neobaveznije. Prijateljstva u stvarnosti obavezuju mnogo više od onih na mreži,  za koja ako počnu da vas smaraju uvek postoji klik sa opcijom unfriend ili block.

Tehnike postovanja i tweetovanja

Šta utiče na sudbinu postova i tweetova i to kako će se drugi na mreži odnositi prema njima?
Većina onih koji na mrežama imaju svoje naloge o tome najčešće ne razmišlja. Međutim, osim onih likeova i favorizovanja koji su posledica stvarnih poznanstava i prijateljstava ili familijarnih veza, sudbina posta ili tweeta ne zavisi samo od slučajnosti. Niti samo od sadržaja, posta ili tweeta, iako je on naravno veoma bitan. 
Proučavanje tehnika postovanja i  pogotovo tweetova ( budući  da je komocija na twitteru ograničena jer je na raspolaganju za neki tweet  ograničenh 140 karaktera) . U Americi se naravno i podučavanje tim tehnikama prodaje i naplaćuje, jer ukoliko dospete tamo dospete do statusa onoga koga smatraju uticajnim postovanje i tweetovanje može postati i unosan posao za dobru zaradu ( što ne bi trebalo u potpunosti izjednačavati sa profesijom  ovdašnjih botova plaćanih u mrvicama  da promovišu zadate politiličke opcije ili ruže protivnike) . 

Ipak neka  pravila tih tehnika su opšta mesta, kao i u pisanju vesti ili tekstova za novine. Zato je, kažu,  važno da su i postovi i tweetovi jasni i gramatički korektni; da se zna ciljna grupa kojoj se obraća; da se izbegavaju dosadne, opštepoznate ii otrcane fraze ili reči, a koriste one koje su pogodne za share ili retweetovanje,  kao što su, na primer vrh, mediji, pažnja, važno senzacionalno, novo itd.   
Upotreba #hashtagova, makar i samo jednog, povećava verovatnoću da tweet biti primećen,  favorizovan ili retweetovan, da će lakše dospeti i do nekog ko vas inače ne prati. Danas gotovo je postala nauka kako naći najbolje hashtagove za oblasti ili tematiku kojom se bavi.  
Verovatnoću da će ono što ste postavili biti primećeno i prosledjeno dalje  povećava ako je to napisano tako da ne iziskuje prepravljanje ili skraćivanje. Takođe, ako se  koriste linkovi  koji će izazvati ii zadovoljiti znatiželju čitaoca.
Upotreba fotografija pri postovanju i tweetovanju tvrdi se na sajtu Copy Blogera  takođe povećava verovatnoću da će oni biti  primećeni ili prosleđeni - i to za skoro 100%.
Za sudbinu posta ili tweeta takojedje je važno i vreme, doba dana,  u kome se oni objavljujju. Taj tajming  naravno zavisi od populacije, ciljne grupe  i životnog stila onih kojima se obraća, njihovog starosnog doba itd. u čemu pomaže i analiza u koje doba su prethodno objavljivani  postovi i tweetovi  najviše favorizovani ili deljeni.
Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, puka molba onima koji će  videti neki post ili tweet da ga podele i sa drugima ili da ga  retweetuju daje iznenađujuće dobre rezultate, Coppy Bloger pominje neverovatnih 160%, dakako,  pod uslovom da oni koji autora prate ne primete da to zloupotrebljava  stavljujući  ono ’’pl. rt.’’ na svaki tweet.  

Zašto ljudi vole ne samo da imaju svoje naloge na društvenim mrežama, i zašto im je važno da ono što postavljaju na njih bude, viđeno, favorizovano ili prosleđeno i onima koje ne zna. 

Developer društvenih mreža Rameetu Chawla je na Instagramu svoj nalog podesio tako da likeuje svaku fotografiju koja se pojavi. Taj program je kasnije obrisao ali su bili zanimljivi rezultati njegove primene   Rameet je sticao 30 novih redovnih pratilaca dnevno, počeo je da dobija više poziva na žurke, počeli su da ga prepoznaju na ulici, čak da ga pozivaju  mediji, a njegov nalog bio je zagušen recipročnim odgovorima onih čije je postove like-ovao. 
Psihololozi i sociolozi nude pregršt odgovora, koji sve ovo objašnjavaju,  a jedan bi, uz podrazumevano razumevanje obaveznosti i pristojnosti da odgovorite nekome ko vam se obrati,  mogao biti da se u virtuelnoj komunikaciji bez direktnog kontakta pojedinci osećaju sigurnijim u pogledu toga kakvim žele da ih drugi vide. To je u direktnoj, realnoj komunikaciji svakako mnogo teže, skoro nemoguće jer su ljudi tada  izloženi neposrednom ’’uvidu’’ i pogledu onog Drugog, kome se obraćaju. Ali o tome, možda nekom drugom prilikom. 

A ovaj tekst će se ovde završiti jednom gotovo anegdotskom opaskom sa jedne od Mozcon koferencija, marketinške organizacije koja periodično organizuje debate o društvenim mrežama prateći razvoj komunikacije na njima ( sledeća velika konferencija će  biti u julu 2020. godine u Seatle-u ). Ta opaska kazivala je kako bavljenje postovima i tweetovima na društvenim mrežama proizvodi ne samo kognitivne već i hormonalne reakcije, rečju  da se privlačnost društvenih mreža sastoji i u tome što postovanje, tweetovanje, like-ovanje, favorizovanje shareovanje i retweetovanje utiču na mozak da proizvodi hormone poznate kao  dopamin i oksitocin!  Ovaj prvi nazivaju i ’’hormonom sreće’’ koji utiče na dobro raspoloženje i motivaciju (nešto kažu slično serotoninu ), a drugi je prozvan ’’hormonom ljubavi’’ budući da ima značajnu ulogu u uspostavljanju socijalnih ( i ljubavnih!) veza, da je više prisutan kod osoba kod kojih je primetan altruizam, dok  nova istraživanja s američkog Univerziteta Duke, osnovanog još  u 19. veku inače poznatog istraživačkog centra  sugerišu da oksitocin može da utiče na duhovnost ljudi. 
Bilo bi zanimljivo da se merila ovih istraživača primene i ovde gde je u stalnom porastu masovna potrošnja potražnja za bensedinom, ovdašnjim narodnim lekom za smirivanje napetosti i nervoze i koliko ga upotrebljavaju twitteraši i oni na Facebooku. I ko više od njih?