Uz jubilarni rodjendan interneta

U godini smo zaista značajnih jubileja. Pola je veka nakon početka interneta i trideset godina nakon pada Berlinskog zida. 
Gde smo danas? 
Da li je internet doprineo jačanju demokratskih procesa i širenju slobode?  A pad berlinskog zida uklanjanju gvozdene zavese izmedju Istoka i Zapada i ideoloških netrpeljivosti? Umesto da taj dogadjaj zajednički obeležavaju  svedočimo novim i sve oštrijim konfrontacijama Rusije i Zapada. Svedočimo doradi, tehnološkom i digitalnom upgrade-u svih ’’postignuća’’ iz doba prethodnog hladnog rata. (Ali o tome više nekom drugom prilikom, posebno o ovdašnjim zabludama kad je reč o tom istorijskom dogadjaju. I onda, a i danas.)  

Posle pola veka interneta, kompjuterske, virtuelne, društvene mreže koje je omogućio internet; i koje  su na početku budile nadu u razmišljanjima o širenju demokratskih sloboda; koje su nudile nove mogućnosti društvene komunikacije, koje će prekinuti i preokrenuti njen jednosmerni tok, dotad  od vrhova vlasti, političkih ili medijskih svejedno, ka pojedincu; i omogućiti aktivniju ulogu  i uticaj pojedinca u oblikovanju društvenih zbivanja;  postale su zatrovan, kontaminirani teren koji obiluje zlonamernim trolovima i na kome novu snagu i zamah dobijaju najreakcionarnije socijalne ideje.

Ovdašnjim posetiocima Twiitera i Facebooka to nije nužno posebice opisivati ili razradjivati. 
A sažetak može da glasi i ovako:
Pre dve decenije mislio se kako Milošević sa svojim  trabantima nikad ne bi zadobio uticaj i moć koju je imao,  da se SFR Jugoslavija ne bi raspala, a njeni državljani bratstvo i jedinstvo zamenili bratoubilačkim ratom i najstrašnijim zločinima - da  je bilo interneta, Facebooka & Twittera. U takvim sam raspravama i sam učestvovao i o tome entuzijastično govorio na danas već zaboravljenom ’’Palićkom forumu ’’.
Medjutim,  danas svedočimo da ideje i politički programi i ideje kojih smo se užasavali u Miloševićevom vremenu i verovali da ih neće biti posle Petog oktobra, doživljavaju svoj novi procvat, ne samo na Facebooku i Twitteru nego i u mainstream,  tradicionalnim medijima koji ih nekritički preuzimaju, dajući personalnim umobolnostima svojevrsni društveni legitimitet!
Ali, ako je napredovanje tog ’’neonatraškizma’’, kako sam ga još onda nazivao, ovde i bilo moguće očekivati i predvideti, kako slične pojave objasniti u sredinama koje su bile uporište i domicil vrednosti na kojima je zasnovan tzv. Zapadni svet i demokratija?
Manifestacije  urušavanja poverenja u društvene institucije i postojeće političke i demokratske sisteme u zemljama koje su do skora isticane kao uzori,  po mnogima već postaju endemska pojava. Što naravno nije ni opravdanje niti može biti izgovor ili izbegavanje odgovornosti što se to dogadja i kod nas.
Dešperacija i distopijski pristup, više su nego vidljivi, u rasponu od ekoloških do političkih i društvenih pitanja. Naglašavam:  ne samo u zemljama poput naše ili nama sličnim, u kojima je evidentna problematična ili neuspešna tranzicija u svet vrednosti na koje se pozivao i oslanjaju Zapad i EU kojoj težimo.
I tamo, na Zapadu,  kada scroll-ujete kroz društvene mreže, ili kada sledite linkove uticajnih Twitteraša ili blogera,  pred vama, u prozorčićima Twittera i postova Facebooka, iskaču, nekad i eklatantni  primeri socijalnog kolapsa, bizarni i zaprepašdjujući ''gemischt-i'' otrovnih ideja i svetonazora, proizvodi otudjenih svesti, koje su se dograbile tastatura i kompjutera, koji trpe sve kao nekada papir! Njihova tipologija najbolje je obuhvaćena odrednicama u trouglu  autoritarnosti, fašizacije i kleptokratije, iako neki kao odrednice još dodaju i teokratiju, rasizam i šovinizam.  
Donald Trump i Boris Johnson samo su ’’višnja na torti’’ dubljih i skrivenijih procesa koji su ih omogućili, a koji nemaju samo veze sa Twitterom i Facebookom, A ako ih i imaju, imaju ih samo delimično i u onoj meri u kojoj su im kao nova tehnološko-digitalna dostignuća koristili.

I pre Trumpa bilo je trumpova

I pre Trumpa na mrežama u Americi bilo je ’’trampova’’!  Nije bilo malo onih kojima su smetale ''crnčuge'', pripadnici LGBT populacije ili muslimani i feministkije. Pripisivali su, različitima od sebe, najgadnije atribute i epitete, medju kojima ’’neprijatelji’’, ’’djubrad’’ i ’’životinje’’ ne predstavljaju najdrastičnije primere. Ali nisu - ’’dominirali’’. Tek sa pojavom Trumpa, s njegovim osećanjem kako ’’pulsira’’ to biračko telo, kako se tamo ’’dogadja narod’’, a koje njegovi protivnici nisu želeli da vide, ili mu nisu pridavali preveliku pažnju, taj soj loših ljudi i primitivaca postaje dominantniji. Tek posle pobede Trumpa opasnost populizma postala je i u Americi priznata, važna i popularna tema. Nju će sada pobeda Borisa Johnsona samo ojačati i to u jednoj od postojbina parlamentarizma i demokratije i političkog rafinmana, istančanosti i osetljivosti, koje su često smatrane primerom za ugledanje u ostatku većeg dela sveta.
Ali, šta dalje, posle ovakvih dijagnoza? Kako tweetovati i postovati, u sudaru sa    trolovima, ili botovima, osim ako se čovek toliko ne iznervira pa im ’’udari blok’’. Ili ugasi sopstveni nalog.
To jeste lično pitanje za svakog od onih koji su pasionirani twitteraši ili korisnici drugih mreža, ali može isto toliko biti i opšte, društveno.
Individualni odgovori su uvek manje problematični od onih kojima se koriste društva, a ona se ponašaju potpuno različito.

Isto se kao različito piše

Nije se na isti način odgovorilo na pojavu fakenewsa ili govora mržnje u Americi i Evropi.  ili Kini i Rusiji. Ovi drugopomenuti su limitirali Facebook i Twitter, a algoritme svojih on-line platformi usmerili na ’’presretanje’’ i ’’prevenciju’’ liberalnih vrednosti. Amerika je, s druge strane, i možda s nešto više rafiniranosti, nastojala da utiče i smanji cirkulaciju  postova u diskursu levice i preispitivanja socijalističkih vrednosti (ovde svesno koristim tu reč za čiju su satanizaciju odgovorni staljinisti i komunisti ).
Dve godine nakon dolaska Trumpa na vlast Google je diskretno, bez velike pompe, na talasu kolektivnog besa i sumnji zbog mogućeg ruskog uticaja na poslednje predsedničke izbore u Americi i dolaska Trumpa u Belu kuću prepravio svoj pretraživački softwear. Bez velikih objašnjenja masovno je smanjen protok sadržaja prema tzv. levičarskim i antiratnim website-ovima i portalima.
Prošle godine, u avgustu, web sajt IV internacionale objavio je da je samo u šest meseci 2017. od aprila do septembra zabeležio pad prometa saobraćaja od 74%!
Facebook i Twitter bez velike pompe takodje su izašli u susret zahtevima Rusije i Kine.
Šta je zajedničko u svemu ovom? Pa represija i cenzura.
Kada je o Usksu 2019. na Sri Lanki, u kooridinisanim terorističkim napadima ubijeno preko 300 ljudi, a ranjeno više od 500, jedna od promtnih akcija vlade bila je gašenje društvenih mreža. Ugašeni su Facebook, What’s Up i Google. Malo ko je kritikovao takvu njihovu odluku, a mnogi su je izričito podržali, ma kakve bile dugoročnije implikacije takve podrške. I uprkos saznanja da je i pre kobnog uskrsa saobraćaj na društvenim mrežama u Sri Lanki bio kontrolisan, što nije sprečilo pomenuti  zločinački teroristički akt.
     
Prijemčivost i razumevanje kontrole interneta i društvenih mreža i cenzure interneta sada postaje jedno od glavnih pitanja.
Na to je upozorio, baš u slučaju recepcije ponašanja vlasti Sri lanke,  i Tim Trevor, u ime Freedom Pressa.  A i ovog jula 2019. ponovo, drugim, ali sličnim  povdom. Upozorio je demokrate da ne pomažu Trumpu u gušenju medijskih sloboda.

Pitanja za demokrate i ''misleće Amerikance''

Nije samo Trevor kritikovao američke demokrate. Pitalo ih se, po Twitteru i Facebooku, budući da oni sebe promovišu kao deo ’’misleće Amerike’’, kako to da kao misleći nisu bili u stanju da predvide pojavu Trumpa i zbivanja koja će uslediti? A koja su, zapravo najvažnija u njihovim dosadašnjim demokratskim životima. Kako to da nisu predvideli pojavu otvaranja dveri fašizacije Amerike? Kako to da su prevideli da s’ Trumpovom pobedom započinje novo doba radikalne političke polarizacije Amerike? Kako su prevideli da će u Americi, zemlji slobode, biti formirani logori za decu koju odvajaju od roditelja koji su migranti? 

Sad, možda neki  neobrazovani i siromašni Jo, u nekoj američkoj zabiti iako je glasao za Trumpa,i ne voli te logore za decu. Ali Jo, za razliku od ’’mislećih Amerikanaca’’  i nije morao da zna da će do njih doći. Ali, šta je i da li su nešto mogli i morali da urade CNN ili NYT ili ta tzv. misleća Amerika, kako tamo, ne i bez ironije, pogotovo u doba Trumpa, i najčešće desničari,  nazivaju američku intelektualnu elitu.  Šta su oni uradili da zaustave loše momke i ono što sa njima dolazi?
Intelektualnom elitom nedavno su bavili i ovde i predsednik Srbije i predsednik SANU; doduše na različite načine i s različitim povodom: sa ili bez onog ’’tzv.’’ Ali  nismo dobili odgovore na pitanja slična onima koja su postavljana u Americi, a koja bi se mogla i morala postaviti.  Ipak iako su njihovi članci izazvali širu pažnju, oni su ta pitanja ispustili i usmerili svoje kritičke eksplikacije, opažanja i premišljanja u drugom pravcu.

Mogu li se (iz)lečiti Twitter i Facebook

Ali šta sa lošim momcima i tamo i ovde? I u stvarnosti i na Twitteru ili Facebooku?
Šta loši momci mogu da urade ovde je možda poznato i više nego tamo. Ne samo prema drugima, već prema sopstvenim gradjanima?
Zna se da se loši momci i loši ljudski karakteri češće javljaju u društvenim krizama za koje vlast i političari nemaju rešenja.
Kad se u enigmu ubaci pitanje o dometima i rizicima restrukturiranja svetskog kapitalizma, na osnovu globalizacije proizvodnje, iskorišćavanja jeftinih izvora rada , eksploatacije jednake ili i veće nego u doba direktnog kolonijalizma, vladavine i diktata finansijskog kapitala, koji zahteva ’’restrukturiranje tržišta rada u skladu sa potrebama profita’’… to u prevodu znači beskrajne ratove, smanjivanje sigurnosti zaposlenih, pad plata i težu dostupnost obrazovanja i lošiju zdravstvenu zaštitu i usluge. I to se nije dogadjalo negde druge,  već i u samoj Americi. Ona je i sama počela da oseća posledice socijalne deprivacije. I kada nejednakost i socijalna nesigurnost poprime izrazitije oblike, eto ironije i prostora u kome je Amerika koja se boji siromaštva dobila najbogatiji ovalni kabinet u svojoj istoriji, ikad, i milijardera Trumpa omiljenog medju osiromašenim radništvom i kod smanjujuće srednje klase koji im obećava da će ih ponovo učiniti velikim. 
Na mrežama u Americi, medju blogerima i analitičarima,  sada se učestalije bave  izučavanjem fašističkih oblika autoritarnosti i obožavanja vodja. Nešto se redje priseća  da su fašizam i Hitler bili direktan odgovor na radničko nezadovoljstvo i socijalno beznadje. I da su nacističku represiju prvo osetili socijalisti, komunisti i sindikati.
Ukazuje se  na društvene prilike i situacije u kojima onda kada tenzije i  javno nezadovoljstvo dospeju do nivoa da se sve slabije mogu savladavati i demokratski rešavati, ili ako više uopšte ne mogu da budu kontrolisane,  da onda u takvim društvima  sledi samo - brutalna sila. 

Mogu li i kako, da do takvog društvenog kolapsa  ne dodje, nešto da učine društvene mreže? Kako  ako i same doprinose širenju i kreiranju takvih situacija,  ako na njima u nemalom broju defiluju trolovi i botovi. I otrovni tweetovi i postovi netolerancije, mržnje i falsifikovanja ili izokretanje činjenica,  koji i ne vode ničem drugom nego utiru put  ponavljanju loših iskustava prošlosti?!
Video sam negde ovih dana, na jednom od američkih portala koje pratim, ali sad ne mogu baš da se setim kom, u jednom prozorčiću, tweetu ili najavi bloga,   svojevrsnu parafrazu one Kenedyeve rečenice ne pitaj šta Amerika može da uradi za tebe nego šta ti možeš da uradiš za nju. Saobražena dobu socijalnih mreža ona prevedena kaže:  Ne obaziri se šta na Twitteru ili Facebooku rade, loši ljudi,  botovi i trolovi, već šta (protiv onog čemu teže i protiv njih)  možeš da uradiš ti sam!  I taman kad sam se ponadao konretnim savetima i primerima sledeći link video sam da je to zapravo poslednja rečenica. Dalje nije pisalo ništa. Bio je to poziv za da se dopiše.
Kako se, dakle, evo,  da probam,  suprotstaviti botovima i trolovima na domaćem terenu?
Izbegavajte zamke prošlosti. 
Potrudite se da vaši tweetovi i postovi ne budu pod uticajem ili inficirani istorijom ili još gore na njoj zasnovanim mitovima, bajkama ili lažima, spinovima ili spletkama. Zasnivajte svoje tweetove i postove, kad god možete na proverljivim činjenicama. Probajte, kad god možete, da odaberete pristup ili tačku gledišta sa koje možete imati bolje slike ili perspektivu koja je pozitivna. Budite pristojni, ne težite jeftinim efektima, izbegavajte prost jezik –  to je ono što loše ljude na Twitteru baca u očaj terajući ih da još više razobliče svoje zle naume.
I neka bar malo važe pažnje i kritičnosti ili bar skepse izazovu oni koji ne podnose društvene mreže.  
Lečite  Twitter i Facebook na način koji je različit od terapija koje bi na njih da primene autoritarne vlasti ili tehnološke korporacije.  

****
Pedeset godina nakon što su umreženi oni kompjuteri u američkoj vojsci što se smatra rodjenjem interneta i kada je on proglašen i na njega dugo gledano, s nadom,  kao na nosioca i garanta novih dometa društvenih sloboda i demokratije, Twitter i Facebook koje je omogućio kao svoj demokratizovani vid, pogotovo u diskursu političara preobraženi su  i tumače se kao nešto što tu slobodu ugrožava.
A u stvari dogodilo se suprotno: Pola veka kasnije od rodjenja interneta velike korporacije i vlasti kontrolišu ono što je trebalo da bude sredstvo za put u novi svet sloboda.
Svako individualno pretraživanje putem interneta,  i svaki post ili tweet ostavlja svoj trag i nikad ne biva do kraja izbrisan.
Znaju se sve naše sklonosti i afiniteti i opredeljenja. I sklonosti i afiniteti i opredeljenja naših prijatelja ili onih koje retweetujemo  ili shareujemo,
A mi im svesno, onim ’’I accept’’ za to još dajemo i našu saglasnost.
Pravno obezbedjujemo njih od nas, dok oni navodno obezbedjuju nas obećavajući da to što znaju o nama neće prosledjivati onima koji bi to mogli da zloupotrebe protiv nas.