Sribja i NATO, propaganda i činjenice (2)
Novije lažne tvrdnje o NATO
Već sam 2017. godine pisao za ANTIDOT o tome kako se u Srbiji podastiru ‘’fake’’ činjenice i lažne tvrdnje o NATO-u koje se proizvode u Rusiji, a koje se potom nekritički, saučesnički ili poslušnički distribuiraju i ‘’doradjuju’’ diljem Zapadnog Balkana, posebno u Srbiji.
Bilo je reči i o primeni takvih aktivnosti s ciljem odvraćanja Srbije od svake sradnje sa NATO-m, uključujući i od one koja se već ostvaruje u okviru programa Partnerstvo za mir.
Ne bi se moglo tvrditi kako ti pokušaji nisu bili bez uspeha, pogotovo ako se uračuna medijski ‘’doprinos’’ u usmeravanju javnog mnenja protiv Alijanse i protiv članstva u NATO; uprkos tome što je NATO u bezbednosnom smislu glavni, strateški partner EU, čiji bi Srbija da bude član. I posebno, uprkos tome što je baš NATO u skladu s Rezolucijom SB UN 1244 garant bezbednosti preostalog srpskog stanovništva na Kosovu.
Takav pristup NATO-u i ruženje Severnoatlanskog saveza na području Srbije bio je i vidan i podstican i pre bombardovanja1999. 
Glavno izvorište dugotrajnog suprotstavljanja Severnoatlanskoj alijansi i ideologija tog suprotstavljanja imaju svoje korene, ne samo u ''novom antizapadnjaštvu'', koje se kreira uporedo s započinjanjem vremena jačanja i razvoja harizme ruskog predsednika Vladimira Putina, već dopire i seže dalje u prošlost, do antizapadnjaštva znanog na ovim prostorima još iz vremena već zaboravljene Staljinove Kominterne i Rezolucije Infomrbiroa. ‘
’Godine raspleta’’, kad je lider srpskih komunista, a potom sosijalista, pa predsednik Srbije, Sloboran Milošević ''rasplitao'' SFRJ, doprinoseći nestajanju nekadašnje države, bile su i godine u kojima su srpska politika i ideologija, klizeći u konflikt sa Zapadom, samo bivale plodno tlo za taj virus iz davnih vremema, koji je dugo bio u remisiji.
Bombardovanje 1999. je samo bilo uspešan supplement za njegovu ponovnu pojavu.
Trend antizapadnjaštva i protivljenja NATO-u u Srbiji u 21. veku bio je utihnuo samo u onom kratkom periodu dok su vojnici Rusije zajedno sa KFORom bili na Kosovu. Odakle će se, medjutim, Rusi brzo povući.
S ruske strane gledano to je bilo mudro, u pripremama i planovima dugoročnog i drugačijeg ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu. Kao nusprodukt slediće lamentiraujuće rusofilstvo ili egzaltirajuća precepcija Rusije kao spasioca i garanta srpskih interesa na Kosovu.
Godine Tadićevog obitavanja u višegodišnjem usmerivanju i oblikovanju srpske spoljne politike i odnosa prema svetu, nakon što je Srbija inače bila pristupila NATO partnerstvu za mir, pamte se kao neiskorišćene tj. straćene godine. kad je reč o NATO-u.
Tadić ne samo da se nije nije suprotstavio donošenju i apostrofiranju tzv. neutralnosti u onoj skupštinskoj Rezoluciji o odbrani Kosova , koja je i smišjena i doneta baš zato da e bi se maksimalno usporilo integrisanje Srbije sa EU i povezivanje sa Zapadom, već je Tadić sve te pokušaje lično ’overio’’ onom, posle dugo citiranom, njegovom izjavom kako ‘’tema NATO članstva nije sada na dnevnom redu’’.
Iako je ona, navodno, bila izrečena da bi se izbegle dnevne neprilike, upravo će se ta izjava ona koristiti kao glogov kolac u središte javnog mnenja i pameti, koji su početkom prethodne decenija imali mnogo blagonakloniji odnos i prema Alijansi i prema članstvu u njoj.
Uz nefunkcionalni kosovski patriotizam to je predstavljalo dugoročni ,a i danas predstavja, ozbiljan teg i opterećenje za Srbiju ne putu EU-integracija.
Nove vlasti posle 2012. nisu ni morale da ulažu mnogo truda kad je reč o saobražavanju odnosa prema NATO izmedjuTadićevog i Vučievog doba.
Put je bio utrt, a vetrovi povoljni. Pa je verski poglavar SPC i mogao da nedvosmisleno predloži ‘’vezivanje malog srpskog čamca za veliki ruski brod’’. O opasnosti da mali čamac veliki brod i njegovo vitlo lako mogu samleti nije bilo reči.
Više pažnje privlači, naprimer, kreiranje tzv. novih mreža civilnog društva, s netransparnetnim izvorištima finansiranja čije niti vode do Rusije, bez obzira da li je reč o tamošnjim oficijelnim ili paraoficijlenim strukturama. Novi ‘’domeni delanja’’ tih mreža biće ‘’širi’’ ( i direktniji), a bili su vidljivi i razotkrivani i u Makedoniji, a pogotovo u Crnoj Gori tokom finala crnogorskog ulaska u NATO i u pokušajima inauguracije nereda i obaranja vlasti u Crnoj Gori, tokom izbora 2016. godine, što se ipak ćece desiti i što će završiti dugim sudskim procesom.
O tim vidovima antizapadnjačkog delovanja moglo se čitati i na stranicama ANTIDOTA.
Ipak, direktna antinato propaganda skoro da nije nikada prekidana. Arsenal neistina stalno se dopunjava.
A u ovom nastvaku biće navedeno samo nekoliko novijih, najčešćih i najbanalnijih tvrdnji koje su u ovdašnjim medijima plasirane kao - ‘’lažne istine’’, pored onih o kojima je na portalu Antidota već prethodno pisano.
***
Tvrdi se, a nije tačno da prisustvo NATO u regionu Baltika predstavlja opasnost.
Prisustvo NATO snaga pre svega je posledica izmenjenog bezbedosnog okruženja i do njega je došlo na traženje članica NATO, koje su posle agresije Rusije na Ukrajinu tražile veće prisustvo NATO-a u regionu.
Reč je dakle o odgovoru NATO-a, odbrambenim i proporcionalnim koracima na bezbednosno okruženje i ono što je uslediolo nakon aneksije Krima i zbivanja u istočnom delu Ukrajine. 
2016. godine NATO je, na zahtev Estonije, Letonije, Litvanije i Poljske, pristupio formiranju četiri multinacionalne borbene grupe NATO, veličine bataljona do 1500 ljudi. One su i razmeštene u zemljama koje su to tražile: u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj, a postale su poptupuno operativne u 2017. godini.
U njihovom sastavu je nešto više od 4500 vojnika iz većeg broja zemalja članica NATO: Belgije, Kanade, Danske, Francuske, Islanda, Italije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Portugalije, Veike Britanije i SAD. Sve one blisko saradjuju sa vojnim I bezbednosnim snagama zemalja u kojima su smeštene
Nije, ovde, na odmet istaći kako prisustvo ovih snaga uživa punu podršku i naklonost tamošnje javnosti.
Počev od 2016. godine, Galupova istraživanja koje su obavljena u više navrata, pokazala su kako tamošnja javna mnenja prisustvo NATOa vide kao garanciju bezbedosti svojih država i regiona Baltika. A pozitivno su ocenjivali I ponašanje vojnika ovih jedinica, naime da se u svom ponašanju pridržavaju najvših standarda, bez obizira da li su na dužnosti ili ne. 
Povrh svega, kao dokaz proklomovanog opredeljenja NATO-a za transtarentnonost u novembru 2017. godine Estonija, Letonija i Litvanija pozvaće su u posetu predstavnike Rusije, ruske vojne inspektore za kontrolu naoružanja! Do te posete će i doći 2018. Ruski inspektori su bili u prilici da obidju velikii broj vojnih lokacija u ovim zemljama, uklučujući i one koje koriste pomenute borbene grupe NATO.
Tvrdi se, a nije račno da je sistem raketne odbrane pretnja Rusiji
NATO navodi da je raketni sistem isključivo odbrambeni i da nije uperen protiv Rusije.
Bilateralni sporazumi izmedju SAD sa svakom od zemalja u kojima je ovaj sistem razmešten ne dozovoljavaju da on bude u bilo kojoj drugoj, osim u odbrambenoj funkciji. Ovaj sistem je definisan kao sistem odbrane od raketa van evroatlanskog područja. 
Pored toga NATO je, kad je reč o raketnoj odbrani, pokušavao da uspostavi i saradnju sa Rusijom.
U tom smislu na ruska saopštenja i tvrdnje kojima se osudjuju zemlje članice zbog njihove raketne odbrane gleda se kao na nerihvatljiva.
Tvrdi se, a nije tačno da je NATO pokušao izolaciju i marginalizaciju Rusije
Više od dve decenije, Alijansa je stalno radila i pokušavala da izgradi kooperativni odnos sa Rusijom.
NATO je još 1990, na samitu koji je održan jula meseca u Londonu počeo da nudi ‘’dijalog umesto konfrontacije’’.
U narednim godinama, Alijansa ta nastojanja za dijalogom i saradnjom promoviše i insitucionalizacijom NATO partnerstva za mir (PfP) i evroatlanskim partnerskim savetom otvorenom prema čitavoj Evropi uključujući i - Rusiju.
NATO i Rusija potpisali su Temeljni akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti koji će 2002. godine biti krunisan osnivanjem stalnog zajedničkog tela Savet NATO-Rusija.
Navodilo se da se kreće ka izgradnji dobrih odnosa sa Rusijom.
Zajedničke aktivnosti na bezbednosnim pitanjima predvidjale su pitanja borbe protiv narkotika i borbe protiv terorizma, pitanja spasavanja podmornica prilikom njihovih havarija kao i pitanja spasavanja civilnog stanovništva u slučajevima vanrednih situacija.
Međutim, u martu 2014, kao odgovor na agresivne akcije Rusije protiv teritorijalnog intgriteta Ukrajine, NATO je suspendovao svaku praktičnu saradnju sa Rusijom.
Ipak i dalje ostavljajući mogućnosti komunikacija sa Rusijom.
Do aprila 2016. Savet NATO-Rusija sastaće se na zajedničkim sedicama čak sedam puta! A Generalni sekretar NATO i njegov zamenik redovno sarađuju sa svojim ruskim kolegama.
NATO u svakoj prilici ističe da ne želi konfrontaciju, ali takodje da ne može da ignoriše kako Rusija razbija medjuanrodni poredak i pravo, podrivajući time i bezbednost stabilnost NATO članica.
Tvrdi se a nije tačno da NATO obećao Rusiji kako se naće proširiti posle tzv. završetka hladnog rata.
Nema podataka o takvoj odluci, niti postoje zapisi i snimci koji takve tvrdnje potvrdjuju!
Svi sastanci i sve sednice u NATO se temeljno beleže, a sve odluke se donose - konsenzusom.
Bilo čiji lični iskazi ili eventualna obećanja pojedinih lidera u tom smislu ne mogu biti jači od zvaničnih odluka Alijanse koje, ponovimo, moraju biti potvrdjene slaganjem svih članica. Pjedinačne izjave i da ih je bilo ne mogu predstavljajti zvanični stav pogotovo nekakav dogovor sa NATO-m.
S druge strane NATO-va "politika otvorenih vrata’’ zasniva zasniva se na članu 10. Osnivačkog akta Alijanse, donetom još 1949. U tom dokumetnu se izričito navodi da je članstvo u NATO otvoreno za sve evropska države koje su voljne da doprinesu unapredjenju principa i vrednosti na kojima je se on zasniva i da doprinose bezbednosti severnoatlantskog regiona. Takodje se navodi da svaka odluka o proširenju mora biti doneta jednoglasno. 
NATO nikada nije ukinuo taj Član 10, pa otud nije zatvorio ni mogućnosti svog proširenja.
Tokom proteklih 70 godina, 29 zemalja-članica slobodno su izabrale, a u skladu sa svojim domaćim demokratskim procesima, da se pridruže NATO-u. I to je bio njihov suveren izbor.
To je lično potvrdio i sam Mihail Gorbačov u intervjuu za emisiju Russia Beyond The Headlines kada je rekao:
"O temi širenja NATO-a uopšte se nije razgovaralo, ona se tih godina nije pominjala. Ovo izjavljujem sa punom odgovornošću''.
Ni jedna zemlja istočne Evrope nije se toga doticala čak ni nakon što je Varšavski pakt 1991. prestao da postoji. Isto tako ni zapadni lideri nisu pominjalu to pitanje.
Novi transkripti iz Bele kuće sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, takođe otkrivaju da je, 1997. godine, Bil Klinton uporno odbijao predloge Borisa Jeljcina za postizanje "džentlmenskog sporazuma" da bivše sovjetske republike neće ući u NATO:
"Ne mogu da potvrdim tako šta u ime NATO-a. Neću ni sam biti u poziciji stavim veto na proširenje NATO u odnosu na bilo koju zemlju, a još manje da dozvolim da Vama ili bilo kome ... NATO funkcioniše po principu konsenzusa."
Tvrdi se a nije tačno da NATO opkoljava Rusiju. 
Ovo je laž koja pretpostavlja ignorisanje geografije!
Ruska grainca je duža od 20 .000 kilometara. A Rusija se graniči sa 14 zemalja.
Samo pet od njih su članice NATO, a ruska granica sa alijansom je svega 1/16 , ona iznosi 1215 km!
Van svoje teritorije NATO, vojno prisustvuje samo na dva mesta: Na Kosovu i u Avganistanu.
Obe operacije i na Kosovu i u Avganistanu se izvode sa mandatom Ujedinjenih nacija. Te mandate su odobrile članice Saveta bezbednosti UN, čiji je član i - Rusija!
S druge strane i za razliku u odnosu na NATO upravo Rusija ima vojne baze i vojnike u tri zemlje, u Gruziji, Moldaviji i Ukrajini. I to BEZ saglasnosti njihovih vlada!
Ovaj tekst sponzorisan je od strane NATO
* Stavovi izrečeni u ovom tekstu su stavovi autora i ne oslikavaju stavove donatora.