Na smrt uma sišavšeg
ANALIZE I KOMENTARI
Posle 62. Sterijinog pozorja u Novom Sadu

Na smrt uma sišavšeg

Piše: Milan Mića Jovanović

Juna 2017. prvi put u istoriji Sterijinog pozorja, žiri ovog teatarskog festivala koji se već 62. godine svakog kraja maja i početka juna održava u Novom Sadu nije dodelio festivalske nagrade. Taj čin  zamaskiran je dodeljivanjem dve novoizmišljene i za ovu priliku upriličenih nagrada   koje se mogu tumačiti i kao negacija samog smisla nagrađivanja pa i samog festivala: dodeljena je Nagrada svim učesnicima i Nagrada svim gledaocima, festivalskoj publici!

Nije prvi put da je neki žiri na ovom festivalu odustao od dodeljivanja festivalske nagrade ali nikad nijedan to nije učinio toliko - radikalno.

Prvi put  nedodeljivanje nagrade na Sterijinom pozorju dogodio se 1968,  a potom 1969, 1973, 1988, 1991. te 2005. godine kada festivalski žiriji  nisu proglašavali Najbolju pozorišnu predstavu ali su ostale nagrade dodelili.
 
Šta je u svakoj od ovih godina  opredeljivalo članove žirija, sastavljene od uglednih ličnosti iz sveta pozorišta i kulture, da donesu takve odluke? Zapisnika ni zabeleški sa sednica  i rasprava članova žirija o predstavama Sterijinog pozorja koje su im predočene za ocenjivanje i sećanja  - nema.

Ali se zna da su to bile godine turbulencija i ozbiljnih političkih poremećaja.

1968.u Novom Sadu bilo je mirno ali su misli umesto ka prizorima sa ’’dasaka koje život znače'' usmeravane ka Beogradu, tih dana mestu iznenadnog i neočekivanog velikog studentskog bunta s kakvim se dotad tadašnje socijalističko društvo nije suočavalo, a najveća kolektivna nervoza i neuroza oko tog bunta zbivala se baš u danima kad je žiri  odlučivao o nagradama za 13. festivalsku sezonu - 1968. 

Godinu dana kasnije življeni su recidivi Smernica, partijskog upustva šta činiti posle bunta 1968, a 1973. društvenih gibanja koja su joj prethodila -  Titovog razračunavanja s tzv. hrvatskim nacionalnim osvešćivanjem i srpskim liberalizmom sinergično  ’’posloženog’’ u  borbu protiv tzv. crnog talasa i ’negativnih devijacija u kulturi’.

1988. bila je prva godina posledica velikog raskola među srpskim komunistima, ’vozdižućeg’ i nadirućeg srpskog nacionalizma i  revolucija s jogurtom i balvanima.

1991. sledi raspad  države  nakon kojeg Sterijino pozorje gubi čak i deo svoga imena . Nestaje Jugoslavije  – nestaju Jugoslovenske pozorišne igre….

Šta se zbiva 2017? Debata je u toku.

Šta je nateralo žiri da odluči kako je odlučio, mogla je da kaže i uporedi sa 2005. kada je bila Predsednica žirija koji nije dodelio glavnu nagradu , a članica ovogodišnjeg Isidora Žebeljan. No to poređenje ondašnjih i sadašnjih razloga i prilika izostaje.  Čusmo samo njenu izjavu koju je citirao Predsednik ovogodišnjeg žirija Predrag Miki Manojlović kako  je ’’kad god je pokušala nešto da pomeri i uradi – nagrabusila’’!

Kada sam je zamolio da za ANTIDOT napiše svoje viđenje dešavanja nakon Sterijinog pozorja 2017. ljubazno je otpisala da je zbog Pozorja već izgubila mnogo vremena i kako ni minut više ne može da posveti ičem drugom sem svojoj muzici, pa ni svom viđenju proteklih postfestivalskih događanja u kojima će Manojlović (is)trpeti najžešće kritike,  fokusiran kao  glavni i odgovorni  inspirator inače jednoglasno donete odluke, koji je praktično posle svega i jedini od žirija javno istupao.   

.

1.

Danas je zahvaljujući tehnologiji moguće obezbediti potpunu transparentnost i javnost rada svakog žirija, ali je to i ovde izostalo, kao i neposrednija saznanja i šta su članovi žirija Sterijinog pozorja 2017. kazivali jedni drugima donoseći svoju ne-odluku. 

Ali ono što su rekli javnosti nije bilo dovoljno. Njihova glavna Odluka [1], obrazloženje, nije duža petnaestak redova. Uglavnom s evidencionim podacima i samo jednim ’vrednosnim pasusom’ koji se odnosi baš na selekciju 2017. a koji je trebalo biti obrazloženje, mada je zapravo tek kratak i uopšten opis percepcije prilika u kulturi i oko Sterijinog pozorja 2017.

Takvo saopštenje nije moglo  biti ’pokriveno’ ni nespornom i velikom umetničkom reputacijom svakog od članova žirija, pri čemu je i svaki od njih dobitnik neke od  nagrada sa  prethodnih Sterijinih pozorja.

Oni koji su završne festivalske večeri bili u sali Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu opisuju to veče kao burno ili tužno, ispunjeno zvižducima, pogrdama i povicima nezadovoljstva iz publike i mucavim  reagovanjem, uzvraćanjem, vidno iznenađene glumačke legende Mikija Manojlovića, nekadašnjeg miljenika pozorišne publike,  neprijatnim i za gledanje i za slušanje.

Naredni dani neće doneti smanjenje nezadovoljstva. Ono će nastaviti da raste i metastazira po društvenim medijima poprimajući katkad i forme političke isključivosti, netrpeljivosti i netolerancije.
Devet predstava u konkurenciji za festivalske nagrade i sva festivalska zbivanja biće skrajnuti ili asimilovani u mainstream postizbornog političkog nezadovoljstva poraženih na predsedničkim izborima u Srbiji 2017.  tj. ka pobedniku Aleksandru Vučiću. A on će stupiti na dužnost baš u danima završnice Sterijinog pozorja. Predsednik žirija doživeće da na jednoj karikaturi u nedeljniku NIN bude nacrtan kako Predsedniku države ponizno uručuje festivalsko priznanje.

Ta karikatura Dušana Petričića je sublimat, vrh slojeva iskazivanih nezadovoljstava ishodom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. 

2.

Da će 62. festival biti turbulentan očekivalo se još i pre nego što je počeo. Sumnjičenja i negodovanja zbog selekcije predstava za sezonu 2017. sada više ne moraju biti smatrana samo nadobudnošću ’dežurnih kritičara’ ili strepnjama  što ’pravog’, izabranog selektora nije ni bilo,  već je taj posao, ’’volonterski’’ obavio direktor festivala Miroslav Radonjić narušavajući time sam Statut festivala.

Pa ako se selektoru-direktoru donekle i može progledati kroz prste samovolja izbora, na koju svaki selektor po default-u ima pravo, mnogo spornija je ’dorada’ ili ’preinaka’, kako vam drago, same koncepcije Sterijinog pozorja za koju direktor-selektor  napisa kako ide ’’u korist srpskog dramskog pisca’' [2] što se da čitati i kao jasna formulacija  opetovanog tumaranja Sterijinog pozorja u potrazi sa  festivalskim identitetom nakon nestanka Jugoslavije i  jugoslovenskog pozorišnog festivala.

Sterijino pozorje prvo je ’prepravljeno’ u  festival domaćeg autora, a potom u ’’nacionalni teatarski festival’’. Ali ko je to  ’’srpski dramski pisac’’? Onaj koji ima sprsko državljanstvo? Onaj koji piše srpskim jezikom?  Ili onaj koji piše ćirilicom?

Da li je ’’naš’’ ili strani pisac onaj koji, mada piše na u Srbiji razumljivom nam jeziku,  kad  nije iz ’naše parohije’?

Ima razložnih primedbi da to i nije neka ’nova koncepcija’ već ’’povratak na staru’’,  oživljavanje već  znane duhovnosti i ćudoređa  u turobnim devedesetim ispunjenih etno-zanosom i negovanjem i brojanjem nacionalnog DNK’. 

Ovdašnja ’kulturna elita’, koja je posle festivala  gromoglasno  negodovala što nema nagrada,  naspram ove koncepcije forsiranja srpskog pisca bila je tvrđeg srca i tiša od majke Jugovića. Kao i žiri – inače toliko zabrinut za budućnost, pozorja i kulture u celini. Žiri je - na šta s pravom i razložnom jetkošću u svom članku [3] prigovara naša dramska spisateljica Biljana Srbljanović - bez nužne distinkcije ’nagradio i onu publiku Pozorja koja je u prethodnim sezonama bila sklonija da ovacijama ispraća konzervativna dela s nacionalističkim prizvukom i  koja je više uživala u komadima s pevanjem i pucanjem, nego u predstavama koje nacionalizam – kritikuju!’ Publiku koju Srbljanović još opisuje  kao ’uglavnom provincijalnu, konzervativnu (…) s tendencijom da favorizuje lažni bunt i  jeftinu teatralnost’!

Srbljanović slično misli i o predstavi novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, koja je na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, ostavši bez glavne nagrade,  bila detonator eksplozije nezadovoljstva jer je po opštem mišljenju važila za apsolutnog favorita - ’’Na Drini ćuprija’’ u režiji Kokana Mladenovića.

U nešto više od dva i po sata Mladenović je u raspon od šesnaestog  veka, kad počinje dešavanje u romanu Ive Andrića, te svojim ’dopisivanjem’ i ’dopunjavanjem ’ naracije Nobelovca, Mladenović (do)vodi do  našeg doba, ratova devedesetih  i jasnih aluzija na doba aktuelnih vlasti i njihovog ’’mindžamenta’’ (od reči ’’mindža’’,  narodskog slenga za glupavost i ženski polni organ). Svi su i sve je tu: Omraženi Turci, Muslimani, mrski Austrougari, Nemci, oba svetska rata, raspad Jugoslavije, pa  stešnjenost između žrvnja interesa velikih sila -  sve temperirano i dozirano saobrazno političkom dobu i zdravom razumu  Srbije danas.

Srbljanović  će napisati da je poslednjih nekoliko godina, Mladenović politički angažovan uglavnom kao ’mentalno deficitarni  antiglobalista’ i prepoznatljiv po ’nerazgovetnoj  kritici  Vučićeve vlasti’,  postižući svoju popularnost, ali ne dopirući do ozbiljnijeg promišljanja, ili kako kaže, debate o tome što nam se događa. I misli još da Mladenović i ne pravi dobro pozorište jer su mu misli ’loše artikulisane’ dok se njegova  kritičnost svodi na puko uzvikivanje UA glede vlasti.

Publika i Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije na Sterijinom pozorju dali su, međutim, svoje nagrade upravo Mladenovićevoj predstavi. Žiri nije. Optužen je da je tako postupio, mada nema dokaza, ali zgodno zvuči, zbog ’’političke direktive’’, što je na Twitteru efektno podastro bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić.

Odluku žirija da niko ne dobije ništa tako što će nagradu dobiti svi Mladenović će nazvati ’terorizmom’ jer, kaže, ’to i jeste terorizam kada protiv nevinih ljudi učinite nešto da biste srušili neki sistem koji je samo vama znan’’. Srbljanović, s druge strane,  takvu odluku sagledava kao odsustvo hrabrosti da se, baš nedodeljivanjem  glavne festivalske nagrade i baš ovoj, favorizovanoj, Mladenovićevoj predstavi, radikalno i jasno suprotstavi šarlatanstvu u pozorištu, ma koliko to bilo neprijatno. Iako je najoštrija među onima koji nisu fanovi Mladenovićevog poimanja teatra, ona nikako nije usamljena u stavu da je najveća greška žirija što nije nagradio one koje je mogao i morao.

Miki Manojlović post festum [4] će doliti ulje na vatru izjavom kako je njegov žiri stručnih ljudi ustanovio da ’nije bilo dovoljno kvaliteta za pojedinačne nagrade!’ I da nisu hteli da nastave tradiciju kompromisa, nagrađivanja ’polukvaliteta’. Doduše, priznaje, razmišljali su  o parcijalnim rešenjima, da neke nagrade podele, a neke ne, ’ali tek tad bi nastao haos, zašto ste dali ove a niste one.’
Ali takva Manojlovićeva argumentacija poništava potrebu bilo kakvog žiriranja i žirija bilo gde.  

3.

Već dugo glumačka legenda Miki Manojlović nedvosmislen je da na 62. pozorju ’’nije bilo neupitnih kvaliteta’!

Ali, takođe i jednako neosporna glumačka legenda Mirjana Karanović, za svoju ulogu koja je bila i pred žirijem Sterijinog pozorja u takmičarskoj u predstavi Bitef teatra iz Beograda "Novo doba", po tekstu Vuka Boškovića a u režiji Dina Mustafića, kaže da je u nju ’ugradila i svoj mentalni i emotivni DNK’!

Teofil Pančić će u nedeljniku Vreme [5] baš za tu ulogu napisati da se Mirjana Karanović svojom kreacijom  ’izdiže iznad proseka i izvan zone lake i brze zaboravljivosti’.

Mora da je Manojlović ovo ipak pročitao jer neka njegova kazivanja u obrazlaganju odluke žirija duhom i rečju vrlo nalikuju tekstu iz istog Pančićevog članka, ispisanog koji red iznad, a u kom Teofil opisujući tekuću pozorišnu sezonu piše da je ’zavladala nekakva fjaka, oseka ambicije, želje, strasti, ozbiljnog promišljanja. Čak, elementarnog truda, reskog pokreta, doslovnog i metaforičnog’. i da dobro pozorište mora visoko da podigne lestvicu (umetničkih kriterijuma), pa neka svako skače koliko može da je domaši.

Ili možda Manojlović ni ovu predstavu nije video?! I ovu?!

Dušan  Kovačević još jedna nesporna legenda srpskog pozorišta svedočio je, naime,  kako u sali na njegovoj predstavi ’’Hipnoza jedne ljubavi’’, koja je takođe bila u zvaničnoj selekciji,  nije video ni jednog člana žirija!?!

Kako god, posle svega belodano je da su i legende ljudi, pa i one mogu da pogreše! S tim što su katkad u prilici da posledice njihove greške  mogu biti pogubnije!

Da li će u ovom slučaju njihova odluka pomoći Sterijinom pozorju, odnosno pozorištu ’u celini, i šire’ – što su oni, kako kažu, činom nedodeljivanja nagrada želeli da postignu. Ili zapravo odmažu?

4.

Mlada i već afirmisana i nagrađivana rediteljka Snežana Trišić [6] smatra da su legendarni članovi u žiriju Sterijinog pozorja ’devalvirali i festival i na njemu veliki broj eminentnih, ali i mladih autora i umetnika’. I da je to ’’zastrašujuća destrukcija i omalovažavanje svih bivših i budućih dobitnika Sterijine nagrade, među kojima su paradoksalno i oni sami’’. 


Goran Šušljik, proglašen za najboljeg glumca Sterijinog pozorja 1995. i 2005. godine izjaviće da svoje nagrade vraća žiriju, pošto su i one dobijene u vreme koje nije bilo naklonjeno umetnosti, prenele su istog dana ’’Večernje novosti’’.

Još je provokativnije i dublje i dalje seže  mišljenje Snežane Trišić  kako je Odluka žirija pokazala da ’’starije generacije kolega nisu spremne da upoznaju, podrže i razumeju duh novog vremena u pozorištu i umetnosti.’’ I da ’’očigledno nisu u mogućnosti da prihvate i prepoznaju to da postoje drugačije poetike, teme, ideje i senzibiliteti od onoga čemu pripadaju oni i njihov rad. Žao mi je zbog toga i žao mi je njih.’’

Moglo bi se sažeti: umesto da u sopstvenoj razočaranosti ili umetničkoj rezignaciji otpišu sebe oni su otpisali sve druge.

5.

Suočeni s osudama u javnosti članovi Žirija skandalozno/senzacionalnog  završtetka Sterijinog pozorja pet dana kasnije poslaće istoj Otvoreno pismo [7] naslovljeno sa ’Umetnik, stavovi dijalog’’-  jednu proširenu opštu lamentaciju nad stanjem u kulturi i pozorištu. Plus s’ izvinjenjem kako  nisu hteli da uvrede ni kolege ni publiku. I još sa isticanjem  sopstvene posvećenosti i odgovornosti prema Umetnosti (ispisano sa velikim U) koje su kažu  ’’zahtevale da izgovorimo ono što svi znamo ili naslućujemo -  kakvo je carevo novo odelo’’, da je nikakvo, da ga razgolite i da se otpočne sa šivenjem novog, ’’šav po šav, rukav po rukav’’.

Dan kasnije Otvorenom pismu Kokan Mladenović otvoreno će uzvratiti s televizije N1info [8] da je ’’žiri postupio kao kolektivni Aleksandar Vučić, govoreći 'mi smo jedini koji to možemo da kažemo', da su se ‘samoproglasili su se bogovima sa Olimpa - pokazaćemo vam da to što radite ne valja i samim tim ćemo vas ukinuti".I da iza tog  njihovog čina stoji  ‘svesna namera da se diskredituje ono u teatru’ što radi baš On – Kokan Mladenović.

Ako u ovoj samouverenosti/samoljublju (sličnom onom koje se u (o)besnoj javnosti pripisuje i Manojloviću predsedniku žirija) Mladenovićeva konstatacija da je žiri s Manojlovićem na čelu ‘’ujedinio sve nas raznorodne u teatru’’, čini se više nego tačnom.

Samo je je Haris Pašović pozorišni i filmski reditelj nedvosmisleno i bez ostatka stao u odbranu žirija [9]. Napisaće da su ‘’Aca, Nikita, Isidora, Miki i Emina (…) učinili jedan od najznačajnijih koraka u kulturi u regionu u posljednjih nekoliko decenija. Oni su uključili alarm. Pozvali su nas na buđenje i akciju. Rekli su nam: "Nema više obaranja standarda! Nema više spuštanja ljestvice! Solidarišimo se. Sačuvajmo dostojanstvo pozorišta, kulture i svoje lično dostojanstvo. Budimo svi zajedno, a ne jedni protiv drugih!’’

Ali Haris Pašović, međutim, ne živi ni u Srbiji, ni u Beogradu.

Iz Beograda će žiriju otpisati Dušan Kovačević [10]. U svom satiričnom autorskom komentaru posle Sterijinog pozorja napisaće da ‘’kad smo pročitali crno na belo ko će nas gledati, da je Miki Manojlović predsednik žirija – a znajući ko je Miki, šta je sve odigrao i koliko je preosetljiv na sve što je jadno i bedno - morali smo se kolektivno dogovoriti da ne igramo nijednu predstavu već da se samo pojavimo na sceni i poklonimo, i u tišini odemo iz Novog Sada dok su oni u gradu.’’

Kovačević tako invertovano i jetko predočava novu fazu odnosa Beograda i Mikija Manojlovića - fazu ‘’mržnje’’ - u kojoj se zadesio pošto je posle potpisivanja Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine u tim gradovima postavio Shakespeare-ovog ‘’Romea i Juliju’’ i posle izjave da te predstave, u kojoj se istovremeno govori srpski i albanski, ne bi bilo da nije bilo pomoći, tada predsednika Vlade - Aleksandra Vučića, zbog koje je ‘’na sebe navukao omiljeni krug dvojke, hejt zbog toga što sam rekao živu istinu’’  jer ‘’ja nisam kriv što sistemi ne rade” i da bez Evropske unije, pomoći Ministarstva kulture i pomoći Vučića, te njegove predstave kojom je davao svoj doprinos mirenju Srba i Albanaca ne bi bilo.

U međuvremenu hejtovanje je uznapredovalo!

6.

Manojlović u svojoj automonografiji ‘’A ko si ti’’ u jednom tekstu-intervjuu veli kako je danas vrlo malo političara koji dolaze u pozorište. Ima ih, kaže, ali misli da je ‘’pozorište izašlo iz fokusa razumevanja da je živa reč u pozorištu uticajna i uticajnija i van njega. Da ono stvara mišljenje koje je mnogo šire’’. Pozorišta su, kaže, stecišta gde se nalazi i ‘’jedan deo tzv. intelektualne elite koja stvara javno mnjenje i koja stvara pozitivno ili pak negativno javno mnjenje u odnosu na opštinu, grad, državu’’ itd.

Ko smo mi posle poslednjeg Sterijinog pozorja?!

Da li je kao što je ovih dana Dragan Đilas prizivao državu da interveniše u ekonomiji, Manojlović na Sterijinom pozorju to isto učinio na način uskladjen sa njegovom više puta i više godina ponavljanom ‘žal-tvrdnjom’ da je ‘’država prestala da voli pozorište’’?
Ima ljudi koji opravdano zaziru od prizivanja države i opasnosti njenog ‘’intervenisanja’’ u ekonomiji.

U kulturi i umetnosti još više.

Ovde se sad strahuje da Kusturica, Manojlović i Ristovski ne koriste državu i država njih, od nekakve postmoderne inižinjerije ljudskih duša! [11]

U sredini u kojoj ni starije, a ni mladje generacije, još nisu svikle na sposobnost za prihvatanje različitosti, svaki dijalog pa i konverzacija o pozorištu pretvara se u uobičajene konvencionalne narative I diskurs, sklonost ka isključivosti i arbitrarnosti, ostavljajući sve manje mesta intelektualnoj autonomiji.

Čuh privatno, a evo sad nek postane javno, kako je jedna mlada studentkinja postdiplomac na Fakutletu dramskih umetnosti nedavno rešila da napusti i studije i Beograd saževši svoju odluku u kratku rečenicu: Mnogo ste svi destruktivni!

Iako ’’stranci’’ koji nisu bili u konkurenciji za nagrade glumci sarajevskog Kamernog teatra 55 posle ovogodišnjeg Sterijinog pozorja u svom Saopštenju, [12] protestujući  zbog nedodeljivanja nagrada, napisali su kako ’’teatar odvajkada ima dva velika poslanja. Jedno, da oplemenjuje svoje konzumente, a drugo je da postavlja pitanja koja se mnogi boje upitati. Kamerni teatar 55, pita na kraju: 'Stidite li se?'

Jedan novinski naslov posle ovogodišnjeg Sterijinog pozorja glasio je ‘’I Steriju bi bilo blam’’!

Ali, zašto Steriju?!

Na samom početku istorije novosadskog pozorja i festivala Steriji posvećenog uoči prve predstave na svečanom otvaranju glumica Danica Rošulj odrecitovala je njegovu pesmu ‘’Na smrt jednog uma sišavšeg’’.

Toliko svojstvena Sterijinom duhu i promatranju života napisana pre tri veka ona mi se čini  prikladnom za opisivanje atmosfere oko ovogodišnjeg Pozorja. U njoj će Sterija, kazujući o smrti slobodoumnika na alegorično/satiričan način, apatiju smestiti u sam vrh ljudskih vrlina!   

                                                 *****

 

Jovan Sterija Popović

NA SMRT JEDNOG UMA SIŠAVŠEG

I ti već svrši, Aleksa bedni Teški života put, O, kakve misli pri grobu tvome Bolno naprežu grud! Ti nisi uma poznavao silu, Čoveka vispreni dar; Što krasi srca, nadima prsi, Stran ti bi čuvstva žar. Sladosti braka uživao nisi, Video dece radost, Nit lepu s veselom ti si družbom Proveo leteću mladost, Gologlav, jadan, bez krova, bez loža Bludio si s polju sam. I tvoje reči, odjek uma, Behu zamršen san. Kao sjajno, veliko zdanije negda, Što sruši vremena zlost: Tako života tvoga sudba, Podiže nemu žalost. No ti ni studen osećao nisi, Prepreku sunca, ni znoj, Od svake pesme oprošten bure Život je bio tvoj. Dve grozne, pune godine beda Što posla ljudima Bog, Bez straha ti si prespavao tiho Zabludom uma tvog. Dvolični jezik prijateljstva lažna Za tobom nije bacao jed, Nit ljuta strela dušmana silnih Nanose tebi vred. Od crne zlobe, zavisti jetke Strepio nisi nigda, Nit žalost, patnja, ni bolest razna Potrese duh ti igda. Lakomost gladna, što tuđe vreba, Nije ti krala noć, Nit želja k slavi, nemira puna, Grizla t'života moć. Pri skromnom tvoje pogrebu majke, Gdi srodnika tužiše glas, Ti si bez suza spokojan ostao, Svakom mudracu obraz. U zatvor steran osećao nisi Tavnice tugu i zled, Sve gorke, nestašne obide sveta Nisu ti mutile jed. Kad drugi svoju nesreću kuće, Dece oplakuju sram, Ti si bez svake skrobi išao, Od svake bede stran. U večnom sveta nemiru ti si jedan uživao mir; O, srećan ti si! Sad te u grobu Večiti obima mir.