Srpska dobrovoljačka garda u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1992.
DOSIJE

Srpska dobrovoljačka garda u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1992.

Piše: Kosta Nikolić

Srpsku stranu rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini obeležile su i paravojne formacije. U ovom tekstu opisaćemo najvažnije događaje iz delovanja Srpske dobrovoljačke garde („Arkanovi tigrovi“) u Istočnoj Slavoniji i Istočnoj Bosni. Njen komandant bio je Željko Ražnatović „Arkan“ (Brežice, Slovenija, 17. april 1952 – Beograd, 15. januar 2000; otac Veljko, majka Slavujka, rođena Josifović). Ražnatović je bio dugogodišnji operativac Službe državne bezbednosti Jugoslavije, a raspoloživa dokumentacija ne omogućava detaljnije analize i zaključke o njegovom angažmanu do početka ratnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.

"Hapšenje" Željka Ražnatovića

Srpska dobrovoljačka garda formirana je 11. oktobra 1990. godine. Šira jugoslovenska javnost za njeno postojanje prvi put je čula kada je u noći između 28. i 29. novembra 1990. Ražnatović uhapšen u Dvoru na Uni, na povratku iz Knina. Uhapsili su ga policajci srpske nacionalnosti, na čelu sa Milanom Šerbulom, komandirom policijske stanice. Tada su uhapšeni i Dušan Bandić (1928, rodom iz Gračaca, nastanjen u Beogradu), Zoran Stevanović (1961, iz Beograda), i Dušan Carić (1952, iz Dvora na Uni). Kod uhapšenih je pronađena veća količina oružja (dva automata „Hekler i Koh“, jedan pištolj marke „Luger“, jedan revolver marke „Amadeo Rosi“, dve ručne defanzivna bomba marke „M-52“ i „M-75“ i veća količina municije).[1]

Kada je Milan Martić uspostavio kontrolu nad policijskom stanicom u Dvoru na Uni (prvi pokušaj preuzimanja desio se 28 septembra; bio je neuspešan ali je iz stanice odnesena veća količina oružja), Šerbula je smenjen i penzionisan, a proveo je i mesec dana u zatvoru u Kninu zbog hapšenja Ražnatovićeve grupe. Inače je prva informacija glasila da je u pitanju rutinska kontrola, a dve decenije kasnije Ivan Primorac, (tokom 1990. načelnik službe za obezbeđenje hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, kasnije pukovnik „1. hrvatskog gardijskog zdruga“), izjavio je 2010. da su „hrvatske službe sigurnosti Ražnatovića uhitile nakon što su pravodbno saznale za njegov dolazak na čelu skupine koja je trebala izvršiti atentat na samog predsjednika Tuđmana“.[2] Koliko u tome ime istine, nemoguće je izvorno potvrditi.

Ražnatović i „ drugovi“ prebačeni su u Zagreb, u zatvor u Remetincu. Prema podacima iz prepiske koja je 8. i 9. januara 1991. vođena između Zdravka Mustača, načelnika Službe državne bezbednosti Jugoslavije, i Zorana Janaćkovića, načelnika Službe državne bezbednosti Srbije, Mustač je tražio „operativni dogovor“ u vezi istražnog postupka koji je protiv Ražnatovića vođen kod Okružnog suda u Sisku. Janaćković je tražio da se sastanak održi u prostorijama saveznog SUP-a „iz razloga što je ključno lice Željko Ražnatović više godina unazad korišćen kao operativna pozicija SDB SSUP-a, bez znanja i saglasnosti SDB RSUP Republike Srbije. Predloženi dogovor smatramo kao operativnu razmenu podataka o ovim licima, pa smo zbog toga i tražili dopunu podataka za lica iz Beograda protiv kojih se vodi istražni postupak. Ukoliko je organima MUP-a Hrvatske istražni sudija poverio sprovođenje određenih istražnih radnji, onda je u pitanju operativni dogovor predstavnika dvaju organa unutrašnjih poslova. Prema tome, potvrđujemo naše prisustvo na operativnom dogovoru, zakazanom za 11. januar [1991][3], u 11,00 časova, u prostorijama SDB SSUP-a“.[4]

Šta se dalje dešavalo, nije poznato. Optužnica, koju je podigao Anto Nobilo (1950, rođen u Splitu, poreklom iz koručulanske partizanske porodice), zamenik Oružnog javnog tužioca Zagreba, teretila je Bandića, kao prvooptuženog, Carića i Stevanovića da su sa umišljajem „pripremali sudjelovanje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavom utvrđenog državnog i društvenog ustrojstva i sigurnosti Republike Hrvatske“. U tom cilju, optužen su se 28. novembra u Kninu sastali sa Milanom Martićem, Markom Dobrijevićem, Nebojšom Mladinićem i Dušanom Orlovićem. Dogovoreno je postavljanje barikada u Dvoru na Uni i organizovanje naoružanih straža; od Martića je tražena pomoć u ljudstvu, a planiran je i dolazak „Delija“, navijača „Crvene Zvezde“, koji bi bili „velika moralna pomoć sudionicima pobune u Dvoru na Uni“. Dušan Carić je trebalo da razgovara sa policajcima srpske nacionalnosti iz stance u Dvoru na Uni kako bi ih „po uzoru na Knin, privolio na otkazivanje lojalnosti vlastima Republike Hrvatske“.[5]

Upadljivo je da je Ražnatović optužen samo kao „pomagač“ i čovek koji je svojim džipom „Micubiši Pajero“ obezbedio prevoz od Beograda do Knina.

U Knin zbog "svađe sa suprugom koja je htela u Rim"

„Suđenje četvorici“ počelo je 29. aprila; nastavljeno je sutradan, a suđenja su još održavana 2, 3, 6, 7, i 8. maja i 6, 7, 10. i 11. juna. Ražnatovića su branili Silvijo Degen iz Zagreba, i Senad Redžepagić, Srđa Popović i Milan Vujin iz Beograda. Veljko Guberina je bio branilac Dušana Carića.

Ražnatović se branio, po savetu advokata, ćutanjem. Tokom 3. maja izjavio je samo da je proces „nelegalan, nelegitiman i neregularan“. Tada je i pročitana njegova izjava iz istrage: na put u Knin krenuo je iz avanturističkih razloga jer se upravo „sporečkao“ sa suprugom zbog njenog puta u Rim; oružje je poneo jer je bio izložen ozbiljnim pretnjama zbog angažovanja na neutralisanju uticaja Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića na „Zvezdine“ navijače; nije znao da su bombe prave; na sastanku u Kninu nije bilo reči o organizovanju nekakve akcije protiv Hrvatske, niti o napadu na stanicu u Dvoru; rekao je, međutim, i da se Bandić dogovarao sa Carićem da mu pokaže mesta u Dvoru pogodna za postavljanje barikada.[6]

Presuda je izrečena 14. juna 1991. godine. Bandić je osuđen na tri godine zatvora, Carić na dve godine, Stevanović na 14 meseci a Ražnatović na 20 meseci zatvora. Kaznu je izreklo sudsko veće u sastavu: Vladimir Vinja, predsednik Veća, i sudije porotnici Vinko Brozičević i Barbara Pavlin. [7]

Istoga dana Vladimir Vinja je uputio dopis Okružnom zatvoru u Zagrebu u kome stoji: „Izvolite odmah pustiti na slobodu optuženike Bandić Dušana, Stevanović Zorana, Carić Dušana i Ražnatović Željka. Na glavnoj raspravi 14. lipnja 1991. donijeta je odluka o ukidanju pritvora u odnosu na njih, o čemu ćemo vam pismeni otpravak rješenja dostaviti naknadno“.[8]

Posle izlaska iz zatvora, Ražnatović je dao intervju beogradskoj Politici gde je predstavljen kao poslovan, porodični čovek koji je „igrom slučaja“ proveo 196 dana u hrvatskom zatvoru. Opisan je i njegov izlazak na slobodu: „Na pisti zagrebačkog aerodroma iznajmljen privatni avion u petak 14. juna čekao je da preveze prvog političkog zatvorenika suverene Hrvatske – Željka Ražnatovića Arkana. Istog dana, oko podneva, ispred zatvora Remetinac, pet luksuznih limuzina, sa dvadesetak ‘prijatelja’, nestrpljivo je čekalo da Arkan dobije otpusnu listu. Specijalna kolona, kao po nekom filmskom scenariju, odjurila je ka aerodromu Pleso gde ih je čekao avion sa upaljenim motorima. Tako je Arkan za manje od 120 minuta zatvorsku ćeliju zamenio porodičnom atmosferom“.[9]

Ražnatović je govorio o hapšenju („oko dva časa posle ponoći zaustavila nas je patrola saobraćajne milicije radi ‘rutinske’ kontrole; u kolima smo imali samo nekoliko navijačkih rekvizita, jer smo gotovo sve kape, dresove, šalove i ostalo prethodno podelili delijama iz Knina; bilo smo naoružani, ali smo imali uredne dozvole za lično naoružanje koje inače nosimo kad krećemo na put, a posebno u ove krajeve gde se stalno puca; patrola, kada je videla oružje, odmah je pozvala Zagreb i vrlo brzo su došli specijalci koji su nas bez ikakvog objašnjenja okovali lisicama; ujutro smo iz Dvora dovedeni u Sisak i tu sam shvatio da se ne radi o običnom privođenju; oko 11 časova prebačeni smo u zatvor Remetinac“). U zatvoru je ispitivan o svemu i svačemu ali je samo ćutao; štrajkovao je glađu 21 dan, posle su mu doneli i televizor u ćeliju i dozvolili posete supruge i rodbine; na kraju ga je i upravnik, iako je imao slobodan dan, ispratio iz zatvora. Ražnatović je rekao da ne želi medijsku pažnju, da će se povući iz javnosti, baviti vaspitavanjem i podizanjem svoje četvoro dece, i svojim zanatom – ugostiteljstvom i „naravno, pored svega“, svojim vernim „delijama“ sa kojima će i dalje pratiti „Zvezdu“. Rekao je i da je već zaboravio „avanturu“ u Hrvatskoj i da je od 14. juna okrenuo svoj „životni list“.[10].

Mogući razlozi za oslobađajuću presudu?

Zašto je sudski proces imao ovakav epilog i zašto su optuženi odmah pušteni na slobodu, nije moguće dokumentovano odgovoriti. Brojne kontroverze pratile su hapšenje, suđenje i njegov ishod. Pretpostavljalo se mnoga toga, a najviše da je Ražnatović zaštićen od Mustača zbog učestvovanja u likvidaciji Stjepana Đurekovića (direktor zagrebačke INE koji je 1982. emigrirao u tadašnju SR Nemačku) 28. jula 1983. godine. Zbog tog ubistva, Mustač (u vreme ubistva Đurekovića bio je načelnik SDB Hrvatske) i Josip Perković (načelnik 2. odeljenja u SDB Hrvatske) osuđeni su 3. avgusta 2016. na Visokom zemaljskom sudu u Minhenu na doživotne kazne zatvora, ali sudski proces nije odgovorio na pitanje ko je likvidirao Đurekovića. Inače je branilac Mustača i Perkovića bio Anto Nobilo, čovek koji je 1991. podigao optužnicu protiv Ražnatovića.

Josip Manolić, veteran jugoslovenskog komunizma i hrvatski premijer iz ovog perioda, tvrdi da je Ražnatović oslobođen zbog prodaje oružja Hrvatskoj. U proleće 1990, odmah po formiranju nove vlade Hrvatske, general Martin Špegelj, ministar odbrane, bio je zadužen da naoruža hrvatske vojne formacije: ,,Željko Ražnatović Arkan još je tijekom istrage i boravka u (zatvoru) Remetincu, i prije režiranog suđenja, postao dobavljač oružja za potrebe Republike Hrvatske. Početkom 1991, točnije, u travnju te godine, Republika Hrvatska kupila je njegovim posredovanjem od njegove tvrtke iz vojnog skladišta u Batajnici mnogo oružja, pretežno kalašnjikove ‘AK 47’ i protutenkovsko naoružanje. Bila je riječ o dvanaest šlepera oružja“.[11]

Šta je tačno u pitanju, ne može se izvorno potvrditi, kao ni to da li je posle suđenja Ražnatović „preuzet“ od Državne bezbednosti Srbije, kao što razvoj događaja sugeriše. Isti slučaj je i sa mnogim drugim događajima iz dubokog „sveta tame“ tajnih službi Jugoslavije i Srbije, jer one iza sebe nisu ostavile previše pisanih tragova. Radmilo Bogdanović je 1993, u intervjuu Dadi Vujasinović, rekao da je Savezni SUP „Arkanu gledao kroz prste, čitao sam neke izveštaje čak kad je ranio neke milicionere. Ja sam mu rekao da mu to nećemo tolerisati i on je to poštovao. Zašto, drugo je pitanje. Verovatno iz straha“.[12]

Čim je Hrvatska proglasila nezavisnost, Vlada Srbije je aktivirala Službu državne bezbednosti za specijalne zadatke van Srbije. Inače je SDB Srbije još na početku 1991, pozivajući se na član 72 Ustava Srbije koji je regulisao „brigu o očuvanju nacionalne samosvojnosti“ Srba van Srbije, kao jedan od svojih osnovnih zadataka postavila preduzimanje mera iz svoje nadležnosti „radi suprotstavljanja denacionalizatorskom delovanju“ prema Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji: „S tim u vezi, potrebno je izvršiti određene organizacione pripreme u cilju pojačanja rada prema punktovima antisrpskog ekstremizma u ovim republikama. Angažovanje Službe na ovim zadacima u narednom periodu ima uporište u odredbama Krivičnog zakona SFRJ, Zakona o unutrašnjim poslovima Republike Srbije i Pravilima o radu Službe državne bezbednosti, a jedan od najbitnijih kriterijuma u postavljanju prema napred navedenim bezbednosno-interesantnim pojavama i njihovim nosiocima treba da bude ispoljeni ekstremizam“.[13]

Tajna operativna akcija "Pauk"

Zoran Sokolović, ministar unutrašnjih poslova, naredio je 28. juna pokretanje tajne operativne akcije „Pauk“. Cilj akcije bilo je otkrivanje i onemogućavanje obaveštajne, terorističke i „protivustavne delatnosti usmerene prema Srbima koji žive izvan Republike Srbije, kao i radi prikupljanja podataka i saznanja o ugrožavanju njihove nacionalne i kulturno-istorijske samosvojnosti“. Sokolović je naredio da se SDB „posebno angažuje“ na zaštiti Srba u područjima na teritorijama na kojima su ugrožena njihova osnovna prava, slobode, životi i imovina: „Služba državne bezbednosti u okviru ove akcije primenjuje operativna i operativno-tehnička sredstva i metode iz svog delokruga. Primenu operativnih sredstava metoda organizovanja, koordinira i vodi I uprava. Održavanje veza za posebne namene organizuje, koordinira i vodi IV uprava. Materijalna, finansijska i druga sredstava za izvršavanje zadataka obezbeđuje MUP Republike Srbije. Sastavni deo ove Odluke čini plan operativnog angažovanja i elaborat za održavanje veza za posebne namene“.[14]

U svom radu SDB Srbije se oslanjala na interne instrukcije. Sve odluke o tajnom praćenju, prisluškivanju, angažovanju saradnika, informativnim razgovorima i tajnom pretresu u zemlji i inostranstvu donosili su načelnik Službe (izuzetno i pojedini rukovodioci) i ministar unutrašnjih poslova. Samo je o primeni posebnih „operativno-tehničkih sredstava“ u trajanju od osam dana bila potrebna saglasnost predsednika Vrhovnog suda Srbije. Instrukcije se nisu nigde objavljivale i tretirane su kao državna tajna.[15]

Izvori pokazuju i da niži ešaloni MUP-a i Službe državne bezbednosti Srbije nisu imali informaciju oko novog angažmana Ražnatovića. Prema dostupnoj dokumentaciji, prvi „kontakt“ Službe i Ražnatovića desio se 17. jula 1991, kada su inspektori beogradske policije u Vraniću, u kući jednog lica, poreklom iz Knina koji je bio na privremenom radu u Nemačkoj, pronašla više sanduka oružja koji su poticali iz magacina Teritorijalne odbrane u Lipovici. U kući su zatečena tri lica (jedno je bilo u uniformi pripadnika milicije SAO Krajine a ostali u civilu); oni su objasnili da oružje treba da se transportuje u Knin, a Rade Vulić, zamenik upravnika magacina TO u Lipovici, rekao je da se ta akcija izvodi po naređenju Miodraga Jokića,[16] ministra odbrane u Vladi Srbije. Naknadnim kontaktom između Zorana Sokolovića i Jokića utvrđeno je da je to tačno. Operativci Državne bezbednosti u Lipovici su videli Ražnatovića: „Postoji sumnja da i on preuzima određene količine naoružanja iz ovog skladišta. Proverom preko Službe bezbednosti SAO Krajine, ustanovljeno je da braća Zukanović, građevinski preduzimači iz Batajnice, rodom iz Civljana, SO Knin, organizuju transportni lanac za prevoz naoružanja koje se dostavlja na dalju distribuciju komandantu TO SAO Krajine Milan Dragišiću i Milanu Martiću. Do sada su braća Zukanović organizovala 13 transporta oružja na područje Slavonije, Banije, Korduna, Like i Dalmacije. Međutim, određene indicije, čija je provera u toku, ukazuju da se iz svakog transporta skloni jedan manji deo oružja koji se zvaničino nigde ne evidentira. U obezbeđenju transporta uključena su lica iz ‘Delija’ koja je lično odabrao Željko Ražnаtović. SDB raspolaže saznanjima da on gotovo javno prodaje veće količine oružja, i to automate ‘Hekler-Koh’ (koji su inače u naoružanju MUP-a RS) po ceni do 3,500 maraka. Nedavno je 17 ovih automata prodao dvojici kriminalaca koji nameravaju da ih dalje preprodaju. Karakteristično je da se u krugovima beogradskih kriminalaca komentariše da navedene automate Ražnatović, u stvari, prodaje MUP-u Republike Srbije“.[17]

U izveštaju Odeljenja za Beograd Službe državne bezbednosti od 1. avgusta 1991, spomenut je i Ražnatović – on je formirao Srpsku dobrovoljačku gardu sa ciljem da se u Beogradu objedine sva „patriotski opredeljena lica“ radi pružanja pomoći Srbima u Hrvatskoj: „Pomenuta lica, navodno, poseduju članske karte, naoružani su automatima ‘Hekler – Koh’ sa kojima ih snabdeva Arkan i redovno vežbaju na stadionu FK Crvena Zvezda. Po istim izvorima, preko Arkana se mogu nabaviti pomenuti automati za cenu od 3–3,500 DEM po komadu, s tim što on, navodno, besplatno snabdeva dobrovoljce Srpske demokratske stranke. U vezi sa tim, Arkan je u više navrata, sa svojom grupom boravio na području Osijeka i imao više ‘uspešnih’ akcija. Po neproverenim pričama iz beogradskog podzemlja, stvoren je veliki rivalitet između Arkana i Đorđa Božovića Giške, obzirom da svako od njih ima svoj lobi koji su do te mere suprotstavljeni da se Arkan nosio mišlju da Gišku likvidira ali je, navodno, odustao da se ne bi nepotrebno prolivala srpska krv“.[18]

Ovo je ujedno i poslednji dokument SDB Srbije u kome se pominje Ražnatović, a njegovo učešće u ratu u Hrvatskoj može se rekonstruisati na osnovu dokumentacije JNA i njenih bezbednosnih organa. Ražnatović se, najverovatnije u septembru, pojavio sa svojim dobrovoljcima u sastavu Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema kojom je zapovedao Radovan Stojičić, (1951–1997, prvo komandant jedne specijalne jedinice na Kosovu, pa zamenik nekadašnjeg srpskog ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića) koji se potpisivao kao komandant Vrhovnog štaba TO. Centar Ražnatovićeve jedinice bio je u Erdutu.

Arkan: "Srpska doborovoljačka garda je osnovana zbog porodice i svetosavlja"

Ražnatović je u Srbiji predstavljan kao hrvatski „politički neprijatelj broj 1“ i kao borac za slobodu srpskog naroda, kako ga je 13. septembra opisao najugledniji srpski politički nedeljnik NIN. U tekstu je rečeno i da je završio srednju ugostiteljsku školu i da je njegovo osnovno zanimanje „poslastičar“. U Srbiji je u tom periodu, u vreme sloma svih moralnih normi jednog društva u nestajanju, opsesija ljudima iz kriminalnog miljea kao o patriotama bila uobičajena pojava.

U razgovoru za ovaj nedeljnik, Ražnatović je isticao da je Srpska dobrovoljačka garda vanstranački opredeljena, da je osnovana zbog „odbrane srpskih ognjišta, srpskih majki i srpske dece, srpstva, svetosavlja, porodice i srpske sloge“. Rekao je i da je srpski narod „jedan pametan narod“ jer vidi koja vojska je poštena i ko mu zaista misli dobro: „Ta moja vojska je primljena oberučke. To se vidi po tome što im stalno donose po pet vrsti kolača. Iako se ja ljutim na te srpske žene i majke i kažem im da će da mi pokvare vojsku, da će momci dobiti na kilaži i izgubiti kondiciju, one i dalje donose. To je jedan od dokaza da taj srpski narod nas stvarno voli“.[19]

Osam dana posle objavljivanja ovog intervjua, pripadnici Srpske dobrovoljačke garde počinili su prvi dokumentovani ratni zločin nad hrvatskim civilima u Dalju koji su tokom avgusta i septembra hapšeni i držani u pritvorsko objektu policijske stanice u ovom mestu. Goran Hadžić je prvo 21. septembra postavio Ražnatovića za komandanta centra Teritorijalne odbrane u Erdutu. Iz ove naredbe vidi se da je Ražnatović pre toga bio komandant specijalnih jedinica Teritorijalne odbrane Autonomne oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.[20]

Potom su, istoga dana („oko 18 sati“), Hadžić i Ražnatović obišli pritvorski objekat i naredili da se dva zatočenika puste, a „Arkan je sa svojim ljudima“ odveo 11 zatvorenika: „Dežurnom u stanici milicije Dalj, Milovanović Rajku, od strane Hadžić Gorana ili Ražnjatović Željka nije dato nikakvo objašnjenje u vezi puštenih ili odvedenih lica, niti je od Gorana Hadžića data pismena ili usmena naredba o navedenom postupku. Ovim dopisom obaveštavamo Vas znanja radi“.[21] Oni su streljani, a njihova tela zakopana su u masovnu grobnicu u selu Ćelije.[22]

Razorno delovanje Srpske dobrovoljačke garde registrovali si i organi bezbednosti Novosadskog korpusa JNA. Prema navodima potpukovnika Zorana Jovanovića, zamenika komandanta 51. mehanizovane brigade, Ražnatović se „ponaša nadmeno i kabadahijski“ prema oficirima JNA; dva oficira te brigade „bukvalno je izmarširao“ iz prostorije gde su se sreli jer on „neće ni da razgovara ni da sarađuje sa JNA“; Ražnatović sa svojom grupom „započinje neke svoje akcije u kasnim satima, sa svojim ekipama izlazi na teren, ulazi u hrvatske kuće, saslušava Hrvate i, po sopstvenoj oceni, kada mu se ne svidi ono što to lice priča, nožem mu vadi oči i seče uši ili na drugi način masakrira ljude“; pri postavljanju obezbeđenja oko mosta „Bratstvo i jedinstvo“, Ražnatović i njegovi ljudi su od vojnika zahtevali da se pomere u odnosu na mesto koje im je bilo određeno i zapretili su da će ih likvidirati; potpukovnik Jovanović je onda Ražnatoviću zapretio da će ga likvidirati ukoliko se ne povuče iz oblasti; Ražnatović je bio stacioniran u rejonu sela Bogojevo, u šumi neposredno uz most, a kod njega je 25. septembra bio i Vojislav Šešelj; među pripadnicima JNA na tom prostoru „priča se da Arkan stupa u dejstvo tek nakon što jedinice JNA raščiste teren, te on zatim nastavlja po istom i pravi zlodela; smatraju da to Arkan radi uz punu podršku SDB Srbije“.[23]

Zbog ovih problema, u 51. motorizovanoj brigadi JNA bilo je prisutno veliko nepoverenje u armijski vrh. Vojnici su govorili da ne žele da budu „prodati ili izdani“ i govore da se niko ne iznenadi ako okrenu transportere i tenkove i dođu ispred SSNO/a: „Predlažemo da se prema Arkanu odmah preduzmu odgovarajuće mere, te se time kao JNA distancirati od akcija koje on vodi, a što negativno deluje na moral pripadnika JNA na tom prostoru“.[24]

Prema iskazu Dobrile Gajić Glišić, šefice Kabineta generala Tomislava Simovića, ministra odbrane Srbije, na suđenju Slobodanu Miloševiću, Ražnatović se sa svojim ljudstvom 3. oktobra našao u okruženju hrvatskih snaga u Vukovaru, pa je pomoć zatražena od generala Simovića: „Mi smo dobili informaciju od Dušana Stupara,[25] Kuma i ljudi koji su bili sa nama na vezi da je Arkan ostao u obruču u Vukovaru i ja sam sigurna da je predsednik Milošević bio o svemu informisan. Koliko mi je general Simović rekao, predsednik Milošević ga je zamolio da on moli ratno vazduhoplovstvo da nadleće nad Vukovarom kako bi dobrovoljci koji su ostali u obruču mogli da se izvuku. Mi smo tada proveli 48 sati u kancelariji i general Simović je stvarno molio i molio avijaciju da samo nadleću nad Vukovarom da bi se dobrovoljci zajedno sa Arkanom izvukli i vratili živi“.[26]

Dan posle toga, tokom noći 4. oktobra 1991, Ražnatović je ponovo došao u pritvorsku jedinice policijske stanice u Dalju. U stanicu je prvo oko 21 sat došao Milorad Stričević, načelnik bezbednosti pri Štabu odbrane Dalja, sa svojim ljudima, kako bi razgovarao za pritvorenicima: „Isti je počeo obavljati razgovore i oko 21,15 sati došli su komandant odbrane Dalja Milovanović Pavle i njegov zamenik Zmijanjac Đuro koji su rekli [da su došli] da ih obiđu, šta rade i da li ima nekakvih problema. Nakon toga su otišli u prostoriju kod Stričevića i drugih i zadržali se nekoliko minuta. Do 23,45 sati putem telefona u jednom navratu je tražen Stričević Milorad, a nakon toga su tri puta iz štaba zvali i pitali da li je došla veza, bez drugih objašnjenja. Oko 23,45 sati sa kamionom (vojnim) marke ‘TAM 110’ i ‘Pincgauerom’ i ‘Džip kombijem’ dovezao se Ražnatović Željko Arkan sa dvadesetak svojih ljudi. Izlaskom iz vozila Arkanovi ljudi, koji su bili sa oružjem, ista su repetirali i zauzeli položaje oko zgrade Stanice milicije. Arkan je došao u prostoriju, predstavio se i rekao da je on komandant TO i da traži Milorada, nakon čega je sa petoricom svojih ljudi ušao u prostoriju u kojoj se nalazio Stričević. […] Stričević i drugi koji su se nalazili u prostoriji sporednim vratima su dovodili pritvorenike i vršili obradu. U toku obrade Arkanovi ljudi su stalno izlazili i dolazili drugi. Jedino što se čulo bile su reči ‘Ajde ti gardista i mupovac’ i povremeno su se čuli zvuci kao da se udara nekim predmetom u stol, dok se drugi zvuci nisu čuli. Oko 00,40 sati uzeli su tri pritvorenika koji su iz prostorije izneli 12 mrtvih, natovarili ih na kamion i zajedno sa tom trojicom odvezli ih u nepoznatom pravcu. Nakon toga Akan se sa svojim ljudima vratio, te je pitao da li se prostorija čisti i kad je dobio potvrdan odgovor, isti su otišli“.[27]

Prema podacima Tribunala, te noći je ubijeno ukupno 28 hrvatskih zarobljenika (neki su streljani), a njihova tela bačena su u Dunav.[28]

Arkan i JNA: različito viđenje "neideološke srpske vojske"

Da su ratni ciljevi Ražnatovića i JNA često bili u raskoraku, pokazao je i stav organa bezbednosti JNA prema njegovoj paravojnoj formaciji. O tome dosta podataka saopštava dokument pod naslovom „Delatnost Štaba Srpske garde iz Beograda na vojnom organizovanju i razbijanju Oružanih snaga SFRJ“. Naime, Ražnatović je 8. oktobra 1991. srpskoj Skupštini i Vladi Srbije dostavio inicijativu za formiranje „neideološke srpske vojske“.

Uprava bezbednosti JNA bila je protiv toga; saopštila je da je ova Garda imala svoje jedinice na područjima Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, a da je njen centar u Erdutu. Pored Ražnatovića, kao njegov pomoćnik označen je Goran Mirjačić, zvani „Кum“: „Ova dvojica svakodnevno su okruženi izuzetnom pažnjom i posebno privilegovanim tretmanom većeg broja ministara i funkcionera u Vladi Srbije. Izrastaju u idole otpora srpskog naroda i objektivno predstavljaju jezgro predložene nacionalističke soldateske pod geslom za Kralja i otadžbinu. Dobrovoljački sastavi, pod rukovodstvom Arkana i Kuma, sprovode nekontrolisani genocid i razne oblike terorizma na širem području Vukovara, potpuno su van kontrole komandi jedinica koje izvode borbena dejstva na tom prostoru. Primećujemo da se radi o vrlo opasnoj i dobro organizovanoj grupi paravojne [...][29] sa kojim će se, pre ili kasnije, morati da sukobe organi vlasti i oružane snage. Predlažem da se ovaj problem pokrene na nivou saveznih organa i zvaničnih organa Republike Srbije, da se iznađu adekvatna rešenja i preduzmu mere radi sprečavanja mogućih štetnih posledica“.[30]

Organi bezbednosti JNA posebno su izveštavali o nevojničkom ponašanju dobrovoljačkih jedinica koje su odbijale da se stave pod komandu Armije. Lideri tih paravojnih formacija sprovodili su „izuzetnu stranačku propagandnu delatnost“ i optuživali su JNA sa ciljem da „izrastu u idole otpora srpskog naroda a svoje sastave predstave kao jezgro neideološke srpske vojske“. Uprava bezbednosti JNA ostavila je brojne izveštaje o ratnim zločinima koje je izvršila Srpska dobrovoljačka garda: „Prema zarobljenicima brutalno postupaju, a sve češće na licu mesta vrše njihovo ‘lišavanje života’ i ‘zadovoljavanje pravde’. Napuštene kuće se pljačkaju, a osim novca, nakita i drugih vrednijih predmeta organizovano se otuđuju automobili, traktori, ostala mehanizacija, pa i stoka. Stranački dobrovoljci preko uspostavljenih kanala posebno prikupljaju i vrše šverc oružja i municije koji, osim obezbeđivanja lake zarade, služi i za naoružavanje svoje stranke i osposobljavanje kadrova za konačni obračun sa ‘boljševicima’. [...] Pojedini meštani izjavljuju da je Bogunović Boro, ministar unutrašnjih poslova SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, prodavao dobijeno oružje i hranu koja je pristizala kao pomoć ugroženom stanovništvu. Nepoštovanje propisa, samovolja i zloupotreba položaja poprimaju zabrinjavajuće razmere, a što ne mimoilazi i pripadnike JNA. Tako, na primer, načelnik bezbednosti 453. mbr [motorizovane brigade] Bešić Muharem, kapetan I klase, pri boravku na prostoru sela Negoslavci, nezakonito je izdavao civilnim licima posebna ovlašćenja, čime je omogućio zloupotrebe. Tako su ‘ovlašćena lica’ vršila grubo maltretiranje građana, pa čak i likvidacije prema vlastitim odlukama. U cilju presecanja uočenih slabosti, a posebno genocida i revanšizma, antiarmijske delatnosti i drugih kriminalnih dela neophodno je ovim problemima dati veći značaj i kada god je to moguće, zadokumentovati takvu delatnost kako bi se argumentovano ukazalo MUP–u i drugim subjektima Republike Srbije“.[31]

U izveštaju od 18. oktobra, general Mile Babić (1935, načelnik bezbednosti u I vojnoj oblasti JNA), pisao je o neovlašćenim ubijanjima zarobljenih hrvatskih vojnika od strane „specijalne policije“ Garde kojom je rukovodio Milorad Stričević: „Izvor navodi da je nedavno, između sela Vera i ekonomije Marinovci, u kukuruzu otkriveno 4 leša bivših pripadnika ZNG koje je najverovatnije pobio Arkan sa svojim ljudima nakon preuzimanja zarobljenika od milicije iz sela Tenja. Radi se o grupi od 11 zarobljenih pripadnika ZNG. U poslednje vreme Stričević se samovoljno uniformisao sa činom pukovnika JNA, pa se tako predstavlja prilikom saslušavanja uhapšenih lica. Nisu retki slučajevi da pojedina lica, usled batinanja i primene drugih oblika fizičke sile, u toku saslušanja podlegnu povredama, a što se uz odobrenje i tolerisanje događa u kancelariji Stričevića“.[32]

U izveštaju od 19. oktobra 1991, general Babić je pisao da SDG kompletno naoružanje i ratnu opremu dobija od MUP/a i Ministarstva odbrane Srbije, kao i da ima dosta zloupotreba prilikom distribucije: „U logoru SDG vlada disciplina, zabranjeno je konzumiranje alkoholnih pića, a u okviru jedinice organizovan je i sistem bezbednosti na čijem se čelu nalazi izvesni Nikola Vučković iz Topuskog. Pripadnici SDG u borbenim dejstvima angažuju se sa operativnim jedinicama JNA prilikom čišćenja terena, dok je deo ljudstva korišćen za zatvaranje šahti na podzemnim komunikacijama u Vukovaru“.[33]

"Pri upadu u hrvatsku kuću, sve što se zatekne u kući se ubija"

Prema izveštaju generala Babića od 25. oktobra, a na osnovu iskaza Milovana Balaća, srpskog izbeglice iz Okučana, dobrovoljca u Gardi, ljudstvo je obučavano „da pri upadu u hrvatsku kuću sve što se zatekne u kući da se ubija, bez razlike da li su deca, stari, nemoćni, žene. Uče ih da se ubijanje vrši otvaranjem vatre s desna na levo. [...] Hrana za dobrovoljce je prve kategorije, ima u izobilju mesa, voća i raznih slatkiša. Posebno čokolada koliko ko hoće. Po krugu se obavezno kreću sa napunjenim oružjem. U Centru je besprekorna disciplina. Onaj ko načini prekršaj, lično ga batina Arkan. Većina su od dobrovoljaca kriminalci. [...] U centru Arkan ubija zarobljenike koje mu dovedu mesne teritorijalne jedinice. Posmatrao je kako su jednog tukli bejzbol palicom, a potom ga stavili na najlon da iskrvari i tako umre. Posmatrao je kako su četvorici stavili cevi od pušaka sa prigušivačem na potiljak i tako ih usmrtili. Posle ubistva te četvorice, lično je čistio krv, a isti su bačeni u Dunav“.[34]

Srpska dobrovoljačka grada i Novosadski korpus JNA izveli su tokom 3. novembra zajedničku akciju na frontu kod Vukovara. Sutradan je poginuo general-major Mladan Bratić, komandant Novosadskog korpusa.[35] Inače je paralelni načelnik „Organa bezbednosti“ (oficir za bezbednost) u Novosadskom korpusu bio, mimo svih pravila o Oružanim snagama, Momir Gavrilović, radnik Službe državne bezbednosti Srbije. O tome svedoči jedan izveštaj „informatora“ SDB od 6. oktobra 1991. godine.[36] Postavljanje pripadnika Državne bezbednosti na ovo vrlo osetljivo mesto predstavlja izuzetak, a za sada nije moguće odgovoriti zašto je do toga došlo. Momir Gavrilović je ubijen 3. avgusta 2001, a ubistvo još uvek nije rasvetljeno.

Pogibija generala Bratića žestoko je uzdrmala redove JNA, a o načinu njegovog stradanja bilo je malo pouzdanih informacija. Janoš Šimon, stariji vodnik koji se nalazio u generalovoj pratnji, na komemoraciji je izjavio: „Naša jedinica se kretala od Bršadina ka Borovom naselju kada je otvorena vatra, najverovatnije iz pravca sela Nuštar. Sklonili smo se u obližnju šumu, a desetak minuta po prestanku kanonade izašli smo do ivice puta. U trenutku kada je general osmatra osvoje borce pala je jedna granata i smrtno ga ranila u predelu stomaka. Pokušao sam da ga zaštitim telom, ukazao sam mu prvu pomoć i sklonio ga na bezbednije mesto, ali sve je bilo uzalud. Tom prilikom niko drugi nije povređen, pa ni ja koji sam bio najbliži generalu Bratiću“.[37]

O pogibiji generala Bratića, general Života Panić[38] je deceniju kasnije rekao: „General Mladen Bratić bio je komandant severnog dela. Vidim ja da ne ide kako treba, dođem na osmatračnicu na bršadinskom silosu i tu odlučimo da Bratić formira jednu operativnu grupu, da komandant te grupe bude Enes Taso, da se od bršadinskog silosa krene i izbije na Dunav, da se ne bi prelivale hrvatske jedinice. Bratić je tu odluku počeo da sprovodi u delo i ujutro je došao na mesto gde su tenkovi prelazili preko jednog kanala. Tu je bio sa još desetak oficira i prvi put nije nosio zaštitni prsluk – zašto ga tog dana nije obukao, to mi nije jasno. Uglavnom, meni na mom komandnom mestu javljaju da je Bratić teško ranjen; ja sam onda naredio da Biorčević primi dužnost i da mi javlja kako je Bratić. Posle jednog sata javljaju mi da je umro. Kako se to desilo? Jedna jedina mina od minobacača 62 mm koju su Hrvati ispalili pala je između oficira, eksplodirala i samo je Bratića pogodila u predelu stomaka. Svi ostali su bili neozleđeni“.[39]

Predsedništvo Jugoslavije[40] posmrtno je 6. novembra odlikovalo generala Bratića Ordenom za hrabrost. Sahranjen je istoga dana u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu. Novinari su među prisutnima na sahrani uočili i Željka Ražnatovića, a u armijskim redovima je smatrano da je „neopravdano istaknuto njegovo prisustvo sahrani generala Bratića“.[41] Na mesto komandanta Novosadskog korpusa postavljen je general Andrija Biorčević (1933–2001), jedan od retkih oficira JNA koji je veoma pozitivno gledao na Ražnatovića i njegovu paravojnu formaciju.

Pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i dalje su činili zločine nad hrvatskim stanovništvom. Tako su, na primer, 9. novembra, zajedno sa pripadnicima lokalne milicije, hapsili mađarske i hrvatske civile u Erdutu, Dalj Planini i Erdut Planini i doveli ih u centar za obuku u Erdutu. Sutradan je streljano 12 ljudi. Nekoliko dana kasnije, uhapšeno je i pogubljeno troje civila od kojih su dvoje bili članovi porodica prethodno pohapšenih i likvidiranih koji su se raspitivali za sudbinu svojih rođaka. Tela osam žrtava pokopana su u selu Ćelije, a jedna žrtva pokopana je u Daljskom Ataru. Tela još tri žrtve bačena su u jedan bunar u Borovu. Hapšenja je bilo i 11. novembra – sedmoro ljudi u selu Klisa. Petoro njih je odvedeno u Erdut, likvidirano i pokopano takođe u selu Ćelije. Hapšenja i likvidacije na ovom prostoru nastavljeni su sve do februara 1992. godine. Prema podacima Haškog Tribunala, ukupno je ubijeno 88 hrvatskih civila.[42]

Ražnatović je učestvovao i u završnim borbama oko Vukovara, gde je lakše ranjen, pa je 18. novembra prebačen na VMA: „Na lečenje u VMA doveden je u ponedeljak svakako najatraktivniji ranjenik Željko Ražnatović Arkan. Kako saznajemo u dobro obaveštenim krugovima u Beogradu, Ražnatović je nastradao u prvim borbenim redovima prilikom završnih operacija u Vukovaru, gde se njegova brigada borila pod komandom JNA. Prostrelne rane nisu opasne po život i on se uspešno oporavlja“.[43]

Na sednici Predsedništva Jugoslavije od 10. decembra, general Blagoje Adžić[44] je tražio da se sve paravojne formacije stave pod direktnu kontrolu JNA jer se ne sme dozvoliti da se stvaraju partijske vojske: „Drugi problem kod nekih ovakvih organizacija, na primer Arkanova jedinica, ne znam čija je ona. Ona je navodno [jedinica] Teritorijalne odbrane, međutim, on kaže da mu je vrhovni komandant Sveti otac Pavle srpski. Nose kokarde, ali nikoga ne slušaju. Ima dosta pljački na žalost, ima dosta i genocida, ubijanja i ostalih stvari – to nam pravi velike probleme i štetu“.[45]

Suprotno od Adžića, general Biorčević, koji je blisko sarađivao sa Ražnatovićem, izjavio je 1. januara 1992. na Televiziji Beli Manastir da Srbija mora i dalje da štiti srpski narod u Hrvatskoj i da mu omogući život u Jugoslaviji. Rekao je, očigledno misleći na Miloševića, i da se srpsko rukovodstvo dosta kolebalo u ratnim operacijama: „Bio sam na jednom sastanku, i bilo je priče, to nije nikakva tajna, to je veliko kolebanje: – Mi, kaže, nema šta da prelazimo granicu. Ja sam rekao: – Gospodine predsedniče, bez obzira na pretpostavljenu komandu i Vas, ako neko napadne narod, ja krećem. Bez Vašeg znanja. [...] Ja kad sam preuzeo dužnost komandanta ovog [Novosadskog] korpusa, pa to je tuga bila [...] nisu htjeli ljudi da jurišaju. Vi možete ne znam koliko da tučete tehnikom ako nemate čoveka koji će to da zauzme. U tome je najveća zasluga Arkanovih dobrovoljaca. Mada meni neki pripisuju kako šurujem sa nekim paravojnim formacijama. To nisu paravojne formacije, to su ljudi koji su došli dobrovoljno da se bore za srpski narod. I mi opkolimo selo, on uleti. Ono što neće da se preda, pobije, idemo dalje“.

Organi bezbednosti I vojne oblasti bavili su se krajem 1991. i početkom naredne godine delovanjem Srpske dobrovoljačke garde. Kao jedan od Ražnatovićevih zamenika registrovan je Bogdan Hajduković, „besposličar i skitnica iz Osijeka koji nosi čin poručnika“. Hajduković je, sa svojom grupom, boravio u hotelu „Patria“ u Subotici, gde su se „hvalili“ ubistvima koja su izvršili: „Elegantno su obučeni, kreću se po diskotekama i lokalima, ne konzumiraju alkohol, ali se razmeću sa novcem. Navodno su u Suboticu došli na odmor od borbenih dejstava, uglavnom se kreću u društvu izvesnih Crnogoraca. Često preko dana odlaze na krizna područja u Istočnoj Slavoniji, a vraćaju se uveče“.[46]

Nedodirljiv za vojne vlasti, bogat i arogantan

U izveštaju je rečeno da Ražantovića finansiraju bogati ljudi iz Srbije i iz inostranstva. Naveden je primer izvesnog Jerkovića, privatnika iz jednog sela kod Bačke Topole koji je septembra 1991. doveo 60 dobrovoljaca, a sam je finansirao njihovo naoružavanje i svu opremu. Rečeno je i da je Hajduković čest gost generala Kuzmanovića[47] u Beogradu, čak i da će mu on biti kum na venčanju. Arkanova Garda imala je ambiciju da bude elitna jedinica u okviru srpske vojske a „nemaju simpatije prema kapetanu Draganu i ne slažu se sa njegovim idejama“. Hajduković se inače nekada družio sa Branimirom Glavašem: „Poznato mu je da Glavaš poseduje video kasetu o masakru hrvatskog življa u Dalju i Aljmašu koju je kupio od Srba za 15,000 DEM […] Cenimo da video kaseta potiče iz krugova Arkana, jer je poznata praksa da se sva borbena dejstva i aktivnosti snimaju lično od Arkana i njegovih ljudi“.[48]

U izveštaju pukovnika Milića Jovanovića od 9. januara 1992. rečeno je sledeće: „Za Ražnatovića nemamo tačne i potpune generalije. Poznato nam je da je sin pukovnika avijacije, da živi u Beogradu, oženjen je i ima četvoro dece. Mnogi podaci ukazuju da je vrlo bogat. Bio je profesionalni kriminalac. Mnogi poznavaoci tvrde da se i sada bavi kriminalom, da kontroliše podzemlje Beograda, a verovatno i Jugoslavije. Drzak je, arogantan i hrabar. Izjašnjava se da je srpski nacionalista. Ogorčeni je protivnik JNA i zagovara stvaranje srpske vojske. Njeno jezgro bi bila srpska nacionalna garda kojom on komanduje, a popunilo bi se mlađim starešinama koje su se istakle u ovom ratu. […] Javno zamera oficirima i generalima da su nesposobni i pijanice. Prilikom prvog susreta sa generalom Biorčevićem, rekao je da je o njemu čuo i dobrog, ali da je nevolja što pije. […] Finansiranje centra vrši se na različite načine i još nije u potpunosti sagledano. Poznato je da ga finansira SPS iz zemlje i inostranstva, kao i brojna preduzeća. U tom smislu karakterističan je slučaj ekonomije Dalj koja je po usmenom naređenju Gorana Hadžića do sada za potrebe Arkanove garde isplatila 7,088,574.50 dinara“.[49]

U izveštaju je rečeno da je Srpska dobrovoljačka garda nominalno u sastavu 12. korpusa, ali to je bilo samo formalno, jer „u borbu ulazi i napušta je kada hoće“. Na kraju je rečeno da Arkanovo učešće u ratu nije motivisano patriotskim razlozima, već „pljačkom i namerom da se afirmiše kao borac što bi mu pomoglo da legalizuje nezakonito stečena bogatstva. Zapažene su njegove aktivnosti na likvidaciji stanovništva hrvatske i mađarske nacionalnosti, o čemu je više puta pisano. To najčešće čini izvesni Stričević Milorad kome je Ražnatović dodelio čin pukovnika. Stričević je vozač iz Osijeka koji je takođe više puta osuđivan. Davanje činova svojim starešinama još jedan je od načina omalovažavanja JNA. […] Interesantno je i dosta neočekivano oslobađanje Ražnatovića iz zatvora u Zagrebu, kao i brojne telefonske veze sa nekim evropskim zemljama“.[50]

Josip Manolić piše da je hrvatski predsednik Tuđman u februaru 1992. lično naredio da Ražnatoviću bude isplaćeno dva miliona maraka za videozapis ubistva pripadnika hrvatskih oružanih snaga na Ovčari posle bitke za Vukovar. On tvrdi i da je kaseta bila zamotana u aluminijumsku foliju i predata Tuđmanu u njegovoj porodičnoj kući u Nazorovoj ulici. Navodno postoje i dokumenti koji govore o tom („nadam se da nisu u međuvremenu uništeni“).[51]

Prema podacima generala Babića, Ražnatović je na teritoriji Istočne Slavonije sprovodio „neovlašćeno legalizovanje oružja“. Osim toga, pripremao je i „moguću terorističku akciju“, odnosno atentat na „određenu ličnost“ 9. marta, prilikom obeležavanja godišnjice demonstracija: „U vezi planiranih demonstracija opozicionih partija, izvor je istakao da je iz centra za obuku u Erdutu upućen snajper sa prigušivačem čija je upotreba predviđena u Beogradu“.[52]

Da je Ražnatović bio nedodirljiv za vojne vlasti, pokazuju dva događaja. Tokom 28. februara 1992. on je, u pratnji Gorana Hadžića, došao u bolnicu u Vukovaru. Na ulazu, fizički je napao Rajka Lukića, pripadnika vojne policije: „Udario ga je rukom u desnu stranu vilice, dok su dva njegova čoveka, od desetorice koliko ih je bilo u pratnji, uperili automatske puške u Lukića. Arkan se nije zadovoljio ovim jakim udarcem, već je Lukića gurnuo u prostoriju prijavnice, istovremeno udarajući ga još jednom pesnicom u glavu, a potom i nogom u stražnjicu. Nakon toga je Arkan ostavio dvojicu svojih ljudi iz pratnje sa uperenim puškama da motre na Lukića, dok su se on i Hadžić uputili u krug bolnice. U bolnici su se zadržali oko pola sata. Tek tada je Lukić oslobođen, pošto su i dvojica ‘čuvara’ nastavili put sa Arkanom“.[53]

Drugi incident desio se 9. maja 1992. kada su pripadnici vojne policije Novosadskog korpusa zaustavili vozilo u kome se on nalazio: „Iz vozila je izašao Željko Ražnatović, te je vođi patrole prislonio pištolj marke ‘CZ 99’ u stomak, a njegov suvozač onemogućio da izvuče pištolj iz futrole. Drugi Arkanov pratilac sprečio je intervenciju ostalih vojnika uzimanjem jednog od njih za taoca i pretnjom držanjem pištolja na slepoočnici. Sukob je prestao kada je vozač vučnog vozila u vis ispalio rafal iz AP [automatske puške], nakon čega su Arkan i njegovi pratioci odustali od dalje sukoba i povukli se uz pretnju i vređanje“.[54]

Pljačke, najgori oblici kriminala i terorizma prema mesnom stanovništvu

Organi vojne bezbednosti prikupljali su podatke i o drugim srpskim paravojnim formacijama koje su ratovale u Hrvatskoj. Prema jednom pregledu iz kasnijeg perioda (posle 1995), sve paravojne formacije bile su „na različite načine“ vezane sa srpsku Državnu bezbednost i za nju su obavljale „prljave“ poslove – eksploatacija prirodnih i drugih bogatstava (seča šume eksploatacija nafte, šverc sa žitaricama i drugim prehrambenim proizvodima, do „otvorene pljačke i najgorih oblika kriminala, i pojedinačnog i terorizma prema mesnom stanovništvu“. Rečeno je i da su sve paravojne formacije bile odlično naoružane, „čiji je sastav po pravilu vrlo ekstreman, ogrezao u mnogim prljavim rabotama, pa i pojedinačnim zločinima“.[55]

Ukazano je na dve najznačajnije paravojne formacije: jedinica pod komandom Slobodana Medića[56] (150–200 naoružanih ljudi); ona je bila angažovana na obezbeđenju terminala i švercu nafte iz Đeletovaca, na seči hrastove šume koju izvoze u Srbiju: „Raspolaže se sa podacima da je Medić (koji je pre rata bio običan radnik) od dobiti po osnovu ratnog profiterstva kupio kuću na Divčibarama, stan u Novom Sadu i salaš u selu Stevanovci kod Sremske Mitrovice“.[57]

Za Ražnatovića je rečeno da je vezan za MUP Srbije, a mnogi pripadnici njegove Garde imali su službene legitimacije: „Prema raspoloživim podacima, Arkan je iz [Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema] izvukao oko 50 različitih tipova luksuznih vozila i bazirao ih negde i rejonu Boleča. Takođe, raspolaže se sa podacima da u Beogradu i okolini ima skladišta naoružanja (navodno, jedno skladište mu se nalazi u ul. Ljutice Bogdana, u krugu porodične kuće). ‘Najelitniji’ deo pripadnika [Garde ] bavi se ‘biznisom’ u Beogradu (privatne radnje, kockarski aparati, čiji je stvarni vlasnik Arkan. Međutim, tako su organizovani da su na svaki poziv Arkana spremni za izvršenje svake akcije. U ovoj jedinici nalazi se ne mali broj ekstremnih pripadnika – ubica, mafijaša, legionara koji su spremni za male pare na izvršenje najtežih terorističkih akcija“.[58]

Delovanje u Bosni i Hercegovini

Srpska dobrovoljačka garda je učestvovala i u ratu u Bosni i Hercegovini. Ovom prilikom osvrnućemo se na dešavanja u Bijeljini i Zvorniku. Iako u Bijeljini nije bilo sukoba Srba i Muslimana, u periodu od 2. do 5. aprila Ražnatović je sa svojom jedinicom ušao u ovaj grad i stavio ga pod svoju kontrolu. Najmanje 40 muslimanskih civila je ubijeno.

U intervjuu za jednu srpsku televiziju Ražnatović je 3. aprila sledećim rečima opisao svoju akciju: „Srpska dobrovoljačka garda je ovde došla na poziv Teritorijalne dobrane i srpskog naroda Semebrije i Bijeljine. I mi smo, naravno, svom narodu priskočili u pomoć. Ovde smo zatekli jedno haotično stanje. Ekstremni muslimani su se totalno organizovano borili protiv ovog naroda koji je bio totalno neorganizovan i mi smo priskočili u zadnji čas i spasili šta se spasiti može jer došli smo do saznanja da ej vode bilo biti ili ne biti za srpski narod. U ovim borbama moram da istaknem da je poginulo 15-ak građana Arnauta – ili šiptarske nacionalnosti koji su došli čak sa Kosova da se bore. Znači, opet plaćenici šiptarski koji su ovde izginuli. Onda, mogu da kažem da ima dosta srpskog življa, civilnog, koje je stradalo od strane tih Šiptara i od strane muslimanskog življa ekstremnog koji su kao besni psi snajperima gađali svakog čoveka koji je naišao, čak su gađali i svoje. Mi smo zaposeli ceo deo ovaj ovde. Tu se radi o pripadnicima Handžar divizije, a radi se bogami i o bratiji ustaškoj. Sutra očekujemo da dođu neki zvaničnici Bosne i Hercegovine ovde, čisto na razgovor. To nije nikakav kompromis, da vide šta je i kako je. Ja mislim da je neko, a nije moje da utvrđujem ko, ja mislim da je to lično partija SDA potpalila muslimanski živalj protiv srpskog naroda svuda u Bosni i Hercegovini. Na našu sreću da smo mi ode pobednici“.[59]

O ovim događajima razgovaralo se na sednici Predsedništva Jugoslavije od 3. aprila. General Adžić je tvrdio da je JNA imala pravo da se sukobi sa „ustaškim snagama“ u Bosni, a tražio je i da se odobri „frontalni rat na Bosanski Brod“ i od međunarodne zajednice zahteva da se hrvatska vojska povuče iz Bosne i Hercegovine. Rekao je, međutim, da se u Bijeljini nije radilo o izlasku Muslimana i Hrvata na Drinu: „U Bijeljini su za ovo bili krivi Srbi, jer su bacali bombu u kafanu, došlo je do sukoba. U njoj nema nikakvog organizovanog fronta gde je trebalo zauzeti Bijeljinu od muslimana. Nelogična je stvar da 30% stanovništva, i manje od toga, zauzme teritoriju 70% drugog stanovništva. Nego, jednostavno ‘udaramo poviku’ koja nije realna za ovu situaciju. […] Svakako da nije u funkciji propagande sinoć na Televiziji Beograd da tamo prikažu desetak nekakvih šarlatana sa automatskim oružjem, sa kokardama na glavi, i to su oslobodioci Bijeljine“. Milivoje Maksić[60] je rekao da „Arkan daje nekakve instrukcije“, a Adžić je dodao da su to „užasne stvari“.[61]

Predsedništvo Bosne i Hercegovine bilo je u stalnom zasedanju. Na sednici od 3. aprila, Alija Izetbegović je rekao da je u Bijeljinu upala jedna paravojna jedinica iz Srbije, „Arkanova jedinica. Ima poginulih i ranjenih i sada ima ubijanja. Tako barem vijesti govore. Volio bih da budu netačne, da budu glasine. Ali izgleda da nisu. Sa više strana se govori o tome da je otpor branilac u Bijeljini prestao, a nakon toga je počelo klanje. Tako pričaju. Ali da ima ubijanja, to je sasvim sigurno“.[62]

Biljana Plavšić: "Narod nas je dočekao veseo, grad nije odavao utisak porobljenog" 

Saopštio je i da je „prije 20 minuta“ razgovarao sa generalom Kukanjcem[63] i da je podržao njegov predlog da „vojska rastjera arkanovce i da uđe u grad. Takva mu saglasnost sa moje strane nije ni nužna. On to ima pravo da uradi. Ja sam mu rekao i htio sam da ga obavežem da to uradi, da spriječi pokolj ljudi“. Biljana Plavšić, srpski član Predsedništva BiH, rekla je kako je kontaktirala Ražnatovića: „Tražila sam Arkana. Ne moram da vam govorim, dosta me dobro poznajete, nisam ništa drugo mogla s Arkanom da govorim, nego da ga molim da se ubistva ne dešavaju u Bijeljini. Molila sam na raznorazne načine. Od njega sam dobila obećanje da se neće više dešavati. Malo prije sam razgovarala i pitala sam ga. Samo insistiranje da se oružje preda. Onda vam garantujemo sve. Sutra ide general Kukanjac, idem ja, i čekamo Abdića, idemo u Bijeljinu. Koliko ćemo uspjeti…“.[64]

Po dolasku u Bijeljinu, Biljana Plavšić je u intervjuu za jednu srpsku televiziju situaciju opisala sledećim rečima: „Ovo što sam prošla kroz grad, al' prošla sam kolima, upravo smo obratili pažnju na to da vidimo da li ćemo naići na polomljena stakla radnji i izloga kao što su nam predstavljala sredstva informisanja u Sarajevu. Ništa do toga nismo videli. Čak jedna je bila primedba ova orobljena radnja gde se nalaze cipele. Cipele su ostale u izlogu. Prema tome, ono što sam mogla da vidim ulazeći u grad, nisam zaista imala utisak da se ulazi u jedan opljačkan i porobljen grad. A posebno mi je drago što je narod veseo dočekao nas i imam utisak da je taj narod imao osjećaj da se spasio od nekog velikog zla koje mu je pretilo“.[65]

Kamere su zabeležile i razgovor Ražnatovića i Fikreta Abdića, člana Predsedništva BiH: „VODITELJ: Arkan pokazuje fotografije ubijenih Srba. RAŽNATOVIĆ: Imamo brojke sve znamo. Srpska dobrovoljačka garda ima dobre informacije. – S obzirom na dezinformacije, ima dosta dezinformacija, ne u ovom, nego inače, pa bi dobro bilo da se izvor svake informacije dobro proveri i da imamo tačnu informaciju. Put do izlaska iz ovih teškoća jeste da imamo tačnu informaciju. – Slažem se s vama. Samo da Vam kažem jednu stvar. Ovaj automat je pravljen za Muslimane. Zelene je boje, normalno automati se prave crne boje. Ovaj je specijalno pravljen za Muslimane, zelene boje: Made in Croatia. Znači,opet dolazimo da ustaše su došle u Bosnu i Hercegovinu da vam prave te stvari putem vaših ekstremnih Muslimana, o tome se radi. Znači, od ove ustaške šahovnice zlo. – Mi ćemo ocjenu doneti nakon temeljite rasprave i provere svih informacija koje su nam u posjedu i u čiji posjed dođemo. – Gospodine Fikrete, vrlo je jasno, kristalno je čisto i jasno da se muslimanski ekstremni živalj koji je uvezen u vidu albanske nacionalnosti, koji su ovde radili po kakvim pekarama i kakvim čudima, razumete, koji su svi bili naoružani i spremni da srpski narod potlače ovde, još jedanput. To je vrlo važno da se zna“.[66]

Prema navodima iz izveštaja generala Save Jankovića, komandanta Tuzlanskog korpusa JNA, stanje u Bijeljini je bilo komplikovano jer „arkanovci čak ne dozvoljavaju ni našoj oklopnoj jedinici da izađe u grad na određene punktove. U kasarni i u rejonu zadružnog doma u Patkovici ima oko tri hiljade izbeglica. U kasarni u Bijeljini od 12,00 časova boravi ekipa iz Predsedništva BiH, na čelu sa Fikretom Abdićem i Biljanom Plavšić. […] Postoji realna opasnost da se situacija bitno pogorša u opštinama Zvornik. Tuzla i Brčko, uz opasnost međunacionalnih sukoba sa nesagledivim posledicama“.[67]

Medveđa usluga srpskom stanovništvu

Na sednici Predsedništva Jugoslavije od 6. aprila, general Adžić je ponovo izrazito kritički govorio o akciji u Bijeljini gde je „ne znam kako i ne znam od koga došao Arkan sa svojom grupom, što je ogromna medveđa usluga srpskom stanovništvu, Srbiji i Armiji; nikakve potrebe nije bilo da tamo dolaze bilo kakvi dobrovoljci i bilo kakav vojska; oni su tamo došli na gotov posao, a onda se cela svetska javnost obrušila na Srbiju, Armiju i četnike“). Govorio je i o žrtvama na teritoriji Bosne: „Prema našim saznanjima u Bijeljini je bilo od 37 do 50 poginulih i više desetina ranjenih. Ove priče oko velikog broja poginulih na Kupresu takođe su izmišljene, tamo nema velikih gubitaka. Ukupno je tamo u jedinicama JNA i TO za ova dva, tri dana borbenih dejstava poginulo sedam ljudi. Narod je izbjegao i nema skoro nikog, sem nešto staraca koji su ostali, a da li će preživeti tamo gde su upale ustaške snage, to ne znam. […] Izuzetno je drsko, neracionalno, pa i nenormalno ponašanje Alije Izetbegovića koji je, čini mi se, izgubio živce i, svakako, nije u stanju da vlada sobom i situacijom“.[68]

Ocenjeno je da je Alija Izetbegović najveći krivac za sukobe u Bosni i Hercegovini jer je želeo „da stavi u potčinjenost sve druge, a posebno srpski narod“. Milivoje Maksić je, kao i uvek, govorio o nepovoljnim okolnostima: u diplomatskom koru u Srbiji osnovna tema jeste angažovanje paravojnih formacija uz Srbije u Bosni, „da sve što je prikazano na televiziji i sve što je rečeno, objavljeno, brižljivo prikupljeno – nanosi takvu štetu reputaciji i borbi srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, kao i krajinama uopšte, a za sopstvena prava; stavlja Srbiju ponovo u jedan otežan položaj jer će se to pripisati, naravno, Srbiji. Bojim se da bi oni mogli ubrzati svoju odluku o priznanju Bosne i Hercegovine, pružiti joj međunarodnu zaštitu u njenoj nezavisnosti, dogovoriti se sa Alijom da optuži Srbiju i, na drugi način, Hrvatsku da se vojno mešaju i da čine agresiju, da na taj način diskvalifikuju i diskredituju organizovane i, uopšte, srpske faktore na bosanskoj političkoj sceni, a za račun mnogih drugih, da time krajnje otežaju položaj Srbije u daljem pregovaračkom procesu koji se vodi u Brislu“.[69]

Kada je Borisav Jović pitao da li diplomatska služba može nešto da demantuje, Maksić je odgovorio da „oni gledaju televiziju, znaju ko je Arkan. Oni vide da se Arkan ljubi sa Biljanom Plavšić, jutros daje izjave za CNN na engleskom jeziku, sebe proglašava čovekom koji drži sve u svojim rukama u Bijeljini, a Bijeljina je na teritoriji Bosne i Hercegovine“.[70]

General Adžić se još jednom osvrnuo na događaje u Bijeljini: „Arkan nije heroj kakvim ga neki prikazuju. On uvek ide za vojskom i ušićari nešto, opljačka, nekog mlatne na koga naiđe, il gde nije gusto. To je lažna maska o nekakvom heroju. Njega treba brzo skloniti otuda i da se više nigde ne pojavljuje na ovom prostoru“.[71]

Jugoslav Kostić je rekao da treba sagledati i „pozitivne stvari“ u vezi akcije u Bijeljini, a Branko Kostić je razmišljao o tome da se kompletno državno-političko rukovodstvo Bosne i Hercegovine, „da ne kažem uhapsi, nego da ih dovedemo na jedno mjesto i da im omogućimo normalne uslove da sjednu, razgovaraju i da traže rješenja“, a da JNA i MUP preuzmu kontrolu nad situacijom u Bosni. Adžić je odgovorio: „Imamo tih varijanti da ih ‘pomlatimo’ ako se ne može ništa drugo uraditi. Planirano je – čeka. Ali zaista bi bilo vrlo kritično u ovoj situaciji. Jer nisam siguran da bi to ekstremni deo prihvatio, a ekstremni deo ima oružje, lako bismo sa običnim narodom, ali običan narod ništa ne odlučuje, a onda bi došlo, verovatno, do jednog vrlo snažnog krvoprolića. […] Mi smo zaista sada te barijere velikih sukoba presekli i to ćemo sada držati. Moramo da ih dokusurimo na Kupreškom polju i da ih odbacimo. Prema tome, ne može niko ako tamo dođe da kaže: zašto mi ratujemo. Mi ratujemo samo na svojoj teritoriji, njih izgonimo tamo gde su oni upali, tamo neka ih pobiju koliko god mogu. Prema tome, zašto to ne bismo radili? Moramo. Nemamo izbora“.[72]

O događajima u Bijeljini general Milutin Kukanjac rekao je 1993. sledeće: „Na prostorima BiH mi sa paravojnim formacijama nismo imali nikakvih kontakata sem slučaja u Bijeljini. Nepotrebno bombardovanje starog Sarajeva, dolazak Arkanovih specijalaca u Bijeljinu i događaji u Foči najviše doprineli da svet stekne loše mišljenje o Srbima i srpskoj politici. Upad Arkanove jedinice sa prostora Srbije zaoštrio je situaciju u BiH i produbio jaz između Srba i Muslimana. Izetbegović i [Ejup] Ganić su me ubeđivali da je tamo ubijeno na hiljade Muslimana. Muslimanski ekstremisti u Bijeljini su pripremali varijantu oružanog obračuna sa Srbima na prostoru Semberije, posebno u Bijeljini, jer je Semberija za njih u ukupnim planovima imala izuzetan značaj; upad Arkanove jedinice je zaista bio iznenađenje. I dalje se postavlja pitanje: da li je došao samoinicijativno, ili ga je neko iz srpskog rukovodstva pozvao; da li ga je neko iz Srbije poslao ili je neko od Srba iz Bijeljine tražio tu pomoć? Mi u Bijeljini nismo imali borbenih jedinica mirnodopskog sastava, ali su jedinice popunjavane samo obveznicima srpske nacionalnosti, a ti nepotpuni ratni sastavi su imali velike zadatke na širem prostoru planine Majevice, ali i u Bijeljini. Vojne komande u Bijeljini, komanda Tuzlanskog korpusa i mi u komandi smo imali dosta pouzdane informacije o muslimanskom planu, ali i bez dolaska dobrovoljačke jedinice iz Srbije mogli smo sa srpskim teritorijalcima taj plan osujetiti. Pošto se već ‘dogodila Bijeljina’, Izetbegović me neprekidno zvao i molio da nešto zajednički uradimo, da bi se, kako on kaže, ‘sprečio dalji pokolj Muslimana’ u Semberiji i dolini Drine. Odredili smo jednu reprezentativnu ekipu (Biljana Plavšić, Fikret Abdić i general potpukovnik Dobrašin Praščević) koja je otišla na lice mesta. Dogovoreno je da se srpski dobrovoljci odmah povuku preko Drine, jer je njihovo dalje ostajanje štetilo srpskim interesima. Stanje u Semberiji se stabilizovalo, Srbi su uzeli sve u svoje ruke i konačno raščistili sa muslimanskim ekstremistima“.[73]

Posle Bijeljine, Ražnatović se veoma brzo „pomerio“ prema Zvorniku gde je postao čak i glavni pregovarač sa Muslimanima. O tome je generala Savu Jankovića 8. aprila izvestio izvesni Izet Mehinagić, diplomirani mašinski inženjer, i zatražio pomoć JNA: „Zvorniku je ponuđeno da položi oružje i Krizni štab SO Zvornik odlučiva o sudbini ultimatuma u 16 sati. Procjenjujem da ultimatum neće biti prihvaćen i da će nastati neviđeni masakr nezaštićenog i nevinog stanovništva i užasne ekološke posljedice usled samoubilačkih akcija očajnog stanovništva. Šaljem vam ovu depešu da vas do neba zamolim da u ime najsvetlijih tradicija JNA i najsvetijih moralnih normi naših naroda zaštitite udruženo stanovništvo od katastrofe kakvu u istoriji nikada nije doživio. Vaše ime će biti zapisano ili kao ime spasitelja ili čovjeka koji je propustio šansu da to bude. Jedino rješenje je da se vaše jedinice iz zone u kojoj se nalaze, zajedno sa snagama koje ugrožavaju stanovništvo, postave na prilazima gradu u odbranu ugroženog stanovništva a protiv silnika“.[74]

Ratko Mladić: "Zabranjujem egzistiranje bilo kakvih paravojnih formacija, grupa i pojedinaca na teritoriji SR BiH"

Za razliku od Krajine u Hrvatskoj, srpske vojne vlasti u Republici Srpskoj nisu dozvoljavale delovanje paravojnih formacija. General Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, naredio je 28. jula da se razoružaju sve paravojne formacije, jer se uglavnom nalaze u pozadini frontova i u borbena dejstva ulaze veoma retko, uglavnom iza jedinica Vojske, prilikom oslobađanja delova teritorija i naseljenih mesta, pri čemu im je glavni motiv pljačka: „Veći broj paravojnih formacija proglašava sebe jedinicama za specijalna dejstva pri čemu biraju zadatke na kojima će biti angažovani jedan do dva dana, a potom se samovoljno izvlače sa fronta, što slabi moral boraca i jedinica koje su od početka rata u prvim borbenim linijama. Najveći broj paravojnih jedinica je formiran oko jezgra i pojedinaca sa teritorije SRJ koji uglavnom djeluju sa pozicija opozicionih političkih partija u Srbiji (SPO, SNO, SRS), proglašavajući se četnicima ili gardijskim jedinicama sa ciljem da izbjegnu boravak na frontu i organizovanu oružanu borbu pod komandom vojske SR BiH. Posebnu karakteristiku čine pljačkaške paravojne formacije sa područja SJ koje djeluju samostalno s osnovnim ciljem izvlačenja materijalno-tehničkih i drugih dobara iz SR BiH. Ove pljačkaške bande paradiraju u pozadini fronta po naseljenim mjestima i opštinskim centrima, uz pomoć ratnih profitera i pojedinaca iz strukture vlasti s osnovnim ciljem da preko njih prikriveno pljačkaju narodno bogatstvo i da ih koriste u borbi za vlast i srpske međuobračune.

Naređujem: svim paravojnim formacijama i njihovim vođama, ukoliko imaju stvarno poštene namere da se stave u službu pravedne borbe srpskog naroda za njegov opstanak, ponuditi da se uključe u regularne jedinice Vojske; u jedinice ne uključivati pojedince i grupe koje su se bavile zlodjelima, pljačkom ili su počinile druga krivična djela. Takve razoružati, uhapsiti i protiv njih pokrenuti krivični postupak pred sudovima Vojske SR BiH, bez obzira na državljanstvo; paravojne formacije, grupe i pojedince iz njihovog sastava koji odbijaju da se stave pod jedinstvenu komandu Vojske, u saradnji sa MUP-om razoružati, pohapsiti i protiv njih pokrenuti krivični postupak shodno krivičnim djelima koja su počinili; državljane SRJ koji prihvataju jedinstvenu komandu Vojske tretirati kao dobrovoljce i rasporediti po ratnim jedinicama na liniji fronta; lica koja to odbijaju, a do sada nisu počinila krivična djela, razoružati i pod pratnjom predati nadležnim organima SRJ; zabranjujem egzistiranje bilo kakvih paravojnih formacija, grupa i pojedinaca na teritoriji SR BiH; ubuduće krivično goniti komandante, nadležne vojno-teritorijalne organe i organe vlasti koji omogućavaju paravojno organizovanje; najkasnije do 15.08.1992. razoružati sve paravojne formacije i o tome donijeti detaljan izvještaj“.[75]

Upečatljivo svedočanstvo o srpskim paravojnim formacijama u Bosni i Hercegovini ostavio je general Zdravko Tolimir.[76] U izveštaju od 27. avgusta 1992, on je pisao da su osnovne karakteristike srpskih paravojnih formacija to da su sastavljene od osoba „niskih moralnih kvaliteta, a u dosta primjera od lica koja su ranije bila prekršajno i krivično gonjena i sudski kažnjavana zbog krivičnih djela ubistava, razbojništva, pljački. Česti su primjeri da se u tim jedinicama nalaze i patološki slučajevi koje je ratno stanje i stanje opšteg bezvlašća izbacilo na površinu“.[77]

Kod mnogih formacija izražena je mržnja prema nesrpskim narodima i „slobodno se može ocjeniti da su nosioci genocidnosti u srpskom narodu“. Motiv za njihovo učešće u ratu jeste „ratni profit i pljačka, osim za vrlo mali broj časnih izuzetaka koji znaju i prihvataju ciljeve borbe srpskog naroda“. Osim toga, nijedna paravojna formacija nije izražavala lojalnost Srpskoj demokratskoj stranci, već samo opozicionim strankama iz Srbije (SPO, SNO, SRS). General Tolimir je primetio da je osnovni uslov za delovanje paravojnih formacija nefunkcionisanje civilne i vojne vlasti: „Naša dosadašnja iskustva govore da gdje su funkcionisale upravna, sudska i izvršna vlast nije bilo paravojnih formacija ili te formacije nisu mogle uhvatiti korijen. Naprotiv, u rejonima i mjestima gdje vlasti nema, paravojne formacije vrlo brzo dolaze na to područje, snažno zaživljavaju i kasnije ih je vrlo teško iskorijeniti. Većina ovih grupa zaklanja se iza zvanične vlasti i to kada je ta vlast korumpirana, ogrezla u kriminalu i odvojena od naroda, pa joj je potrebna paravojska kao zaštita. […] Izraz paravojne formacije u potpunosti odgovara njihovom ‘vojnom učinku’ na bojnom polju. Za sve paravojne formacije karakteristično je da uopšte ne učestvuju u direktnom okršaju sa neprijateljem, već se kreću iza regularnih jedinica Vojske Srpske Republike BiH pri čemu pljačkaju, pale imovinu i ubijaju nedužno stanovništvo“.[78]

General Tolimir je pisao da postoji oko 60 paravojnih sastava, sa oko pet hiljada ljudi. Najznačajniji sastavi bili su na području Zvornika, oko 170 ljudi pod komandom „izvjesnog samozvanog majora Žuće, Vučković Vojina iz Umke kod Beograda“; na području srpske opštine Skelani nalazio s kamp Crvenih beretki kojim je rukovodio Nikola Pupovac, jedan od „učenika kapetana Dragana“; Srpska radikalna stranka Bosne i Hercegovine svoj ratni štab formirala je u Banja Luci, na čelu sa Nikodinom Čavićem, sa dobrovoljcima iz Srbije. Paravojne formacije formirane su i u Šipovu, u blizini Bugojna, na području Mrkonjić Grada, Ključa, Prijedora, Bosanske Gradiške, Prnjavora, Teslića, Ugljevika; u Bijeljini je formirana Srpska nacionalna garda (formalno je ušla u sastav tzv. specijalne brigade) koju je formirao SDS Bijeljine, a kojom je komandovao „samozvani major“ Ljubiša Savić Mauzer: „U zoni odgovornosti Istočno-bosanskog korpusa i pored zabrane još uvijek funkcioniše Opštinski krizni štab u Bijeljini i pojedini krizni štabovi u mjesnim zajednicama. U kriznim štabovima u većini su angažovane pristalice Garde koji se, koristeći svoj položaj, bave vrlo nečasnim radnjama“.[79]

General Tolimir je zaključio da delovanje paravojnih formacija ima „dvostruko negativan uticaj“ u srpskom narodu: 1) gubi se vera u vlast i njenu snagu da se obračuna sa ratni profiterima, kriminalcima i masovnim ubicama; 2) u ogromnoj meri se demorališu pripadnici Vojske Srpske Republike, što često dovodi do dezerterstva: „Svaki naoružani Srbin na području Srpske Republike BiH mora biti pod jedinstvenom komandom Vojske SR BiH. U protivnom ga treba razoružati i preduzeti zakonske sankcije“.[80]

Srpska dobrovoljačka garda ponovo je bila na ratištu u Bosni i Hercegovini kratko vreme tokom septembra 1995. godine. Radovan Karadžić, još uvek na funkciji predsednika Republike Srpske, dodelio je 22. oktobra 1995. ovoj paravojnoj formaciji Zahvalnicu u znak priznanja „za doprinos borbi srpskog naroda za ostvarenje njegovih vekovnih ciljeva“.[81] Potom je 30. maja 1996. Karadžić odlikovao i Ražnatovića – Ordenom Karađorđeve zvezde Republike Srpske III reda.[82]

 

_________________________

 Arkanu rat poslužio da postane medijska zvezda Srbije

U jednoj analizi Kontraobaveštajnog Operativnotehničkog centra Uprave bezbednosti SSNO-a od 14. septembra 1992, za Ražnatovića je rečeno da njegovo vojničko delovanje (mislilo se na rat u Bosni i Hercegovini) nije imalo značajnije vojničke domete, ali da je on u građanskom ratu postao medijska zvezda „naprosto zato što je narodu bio potreban narodni melem za njegovu ljutu ranu“. Ražnatović je to iskoristio tako što je sopstvene ciljeve vešto uklopio u ciljeve „narodnog srpskog ustanka“. Kao višeslojna pojava ocenjeno je i to što se SDG pojavljivala samo na odabranim mestima: „Arkan je prisutan na ratištu tek onoliko koliko je potrebno za jačanje njegove medijske pozicije u društvu. Iz ove teze moguće je izvući logičan zaključak – da je Arkanova vojna jedinca temelj šireg projekta nasilne borbe za vlast“.[83]

U ovom dokumentu je rečeno i da je Ražnatović 1991. iz „ustaškog zatvora“ u Zagrebu izašao uz direktnu pomoć Franje Tuđmana i Franje Gregurića, tadašnjeg direktora „Astre“, kasnije hrvatskog premijera. To je govorilo da Ražnatović nije „običan igrač“, jer je, kako je navedeno, i Izvršni odbor HDZ-a, na zatvorenoj sednici, na predlog Perice Jurića, zamenika Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova, predložio da se Zagreb „oslobodi događaja Arkan“. Navodno je Ražnatović kasnije imao više susreta sa Stjepanom Mesićem u Beogradu, što „jača uverenje da Arkan nije isključivo čovek podzemlja, nego i čovek političkog zadatka“. Ražnatovićeve odnose sa Zagrebom „valjalo bi istražiti“, jer su postojale indicije da je on bio uključen u naoružavanje Hrvatske, čak i sofisticiranim oružjem: „Očito je da je Arkan iz sadašnjeg građanskog rata izašao vrlo bogat. Arkanovi jataci postali su gotovo svi biznismeni, posebno iz Krajina i Bosne i Hercegovine. […] Pouzdan je podatak da Arkan kontroliše 92% ilegalno uvezenih naftnih derivata u Srbiji. […] Arkanova pojava kao vojnog i političkog činioca deo je šireg scenarija o građanskom ratu u Srbiji. Ovde nije reč o patriotizmu, ponajmanje je reč o tome“.[84]

Lazarevićevo svedočenje: Arkanove jedinice su bile raspoređene na bogatim područjima i sve što bi ukrali, delilo se između njih i SDB

Svedočanstvo o delovanju Srpske dobrovoljačke garde i samog Ražnatovića ostavio je i Slobodan Lazarević, saradnik Kontraobaveštajne grupe (KOG) pri Upravi Bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. On je veoma opsežno i detaljno svedočenje o ratnim zbivanjima istražiteljima Tribunala dao u periodu između 1. januara i 21. juna 1999. godine.

U bazi Tribunala svedočenje je zavedeno kao anonimno, samo je rečeno da je u pitanju Srbin, pravoslavne veroispovesti, rođen 26. februara 1947. u Beogradu, od oca Dušana. Porodica se 1956. preselila u Sarajevo, gde je Lazarević studirao engleski i francuski jezik koje je tečno govorio. Za KOG ga je, na preporuku oca koji je radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije, 1968. zavrbovao tadašnji poručnik Nikola Zimonja (iz „odeljenja za spoljnu bezbednost“) koji mu je bio nadređeni starešina svih godina koje je Lazarević proveo u Službi. Prvi zadatak bio je da 1968. „prodre u strukturu studentskog pokreta u Sarajevu“. Bio je operativac, sa dugogodišnjim radom u Velikoj Britaniji i Australiji (tu je proveo čak 11 godina) gde se „bavio“ srpskom emigracijom. U Jugoslaviju se vratio krajem 1983, uoči zimskih Olimpijskih igara koje su naredne godine održane u Sarajevu. Tada je bio lični asistent direktora protokola Međunarodnog olimpijskog komiteta. Kasnije se zaposlio u „Agrokomercu“ gde je pratio Fikreta Abdića. Lazarević je obavljao obaveštajne poslove do kraja rata, a u njegovoj vojnoj knjižici navedeno je da je u ratu učestvovao od 21. decembra 1991. do 14. avgusta 1995. godine.[85]

U Beogradu mu je 21. juna 1993. izdat službeni pasoš, a kao mesto rođenja upisan je Knin.[86] Posle pada Krajine, kao i svi drugi potencijalni vojni obveznici, smešten je u centar za obuku u Erdutu: „To je ličilo na koncentracioni logor, nije bilo slobode kretanja, okolo je bila bodljikava žica i naoružani ljudi. Ljudi su terani da s jednog kraja centra nose kamenje svoje težine, i nisu ga smeli ispustiti, bili su vezani za bandere u dvorištu i svako ko prođe pored njih mogao ih je udariti“.[87]

U izjavi za Tribunal rekao je da sve do 1998. nije imao lična dokumenta. Međutim, prema podacima iz njegovog pasoša, Lazarević je u Beogradu 9. oktobra 1996. dobio službenu vizu za više putovanja, a iste vize dobio je, takođe u Beogradu, i 10. februara i 4. aprila 1997, kao i da je na Maltu doputovao 25. juna 1997. godine.[88]   Tokom 1998. odbio je da ide na Kosovo i tamo osnuje prevodilačku agenciju. Srbiju je, uz pomoć američke ambasade, napustio krajem januara 1999, a od 29. do 31. oktobra 2002. svedočio je protiv Miloševića pred sudom u Hagu kao zaštićeni svedok (pod šifrom „C001“). Pošto je dobio novo mesto boravka van Srbije i novi identitet, Tužilaštvo je predložilo a Sud prihvatio da svedoči pod „prvim pravim“ imenom, bez distorzije lika na ekranu. Milošević je tvrdio da se Lazarević lažno predstavio kao oficir Vojne kontraobaveštajne službe i da je u događajima o kojima je svedočio učestvovao samo kao prevodilac oficirima Republike Srpske Krajine u kontaktima sa predstavnicima Ujedinjenih nacija i posmatračima Evropske zajednice. Na kraju suđenja optužio ga je da, u stvari, radi za „britansku obaveštajnu službu“.[89]

Lazarević se tokom rata više puta susretao sa Ražnatovićem ili pripadnicima njegove Garde. U iskazu istražiteljima Tribunala izneo je svoje utiske na sledeći način: „Arkana sam prvi put sreo početkom 1992, verovatno u februaru, na sastanku u Topuskom. Bili su prisutni svi komandanti JNA/Vojske RSK i vodio se razgovor o tome kako da se oblast učini pogodnijem za život. Arkan se pojavio sa tri, četiri momka koji su nosili maskirne uniforme sa oznakama tigra. Počeo je da viče na oficire, optuživši ih da brinu o sađenju drveća umesto da se bore, a rekao je i da ih sve treba pobiti. Bilo је očigledno da su generali pred njim bili skamenjeni od straha. Svi su čuli za Arkanove veze sa SDB, pa niko nije hteo da ga ljuti. Ono što je govorio, shvatalo se vrlo ozbiljno. […] Imao sam utisak da Arkanovi ljudi nisu ulazili u žestoke okršaje. Navodno, ako su obaveštajni podaci govorili da je neko područje nebranjeno, onda bi ih slali tamo. To se dešavalo nakon što bi vojska artiljerijom ‘omekšala’ selo, pa bi arkanovci tada imali odrešene ruke da u narednih 24 do 48 sati pljačkaju i ‘ubijaju sve što se miče’. Gotovo po pravilu, Arkanove jedinice su bile raspoređene na bogatim područjima i sve što bi ukrali, delilo se između njih i SDB. O tome su otvoreno razgovarali oficiri RSK, od kojih su se mnogi prethodno borili u blizini arkanovaca. Ipak, niko nije izgovarao takve stvari pred Arkanom ili njegovim ljudima“.[90]

Arkan- Država unutar države

Ražnatović je učestvovao na izborima u Srbiji održanim 20. decembra 1992. sa listom „Grupa građana Željko Ražnatović“ koja je osvojila pet mandata u srpskoj Skupštini. Godinu dana kasnije registrovao je Stranku srpskog jedinstva.

Srpska dobrovoljačka garda rasformirana je nakon prestanka rata u Bosni i Hercegovini, a njen nukleus postao je Jedinica za specijalne operacije Resora Državne bezbednosti Srbije pod nadzorom Franka Simatovića[91] i neposrednom komandom Milorada Ulemeka.

Tribunal u Hagu je 27. maja 1997. saopštio da Željko Ražnatović nije na listi javno optuženih; 30. septembra iste godine podignuta je optužnica, ali je sudija Mohamed Šahabudin (Mohamed Shahabuddeen) iz Gvajane naredio da se ona ne objavljuje.[92] Potom je 31. marta 1999. tužilac Ričard Mej (Richard May) „doznavši od tužioca za nedavne izveštaje u kojima se tvrdi da je optuženi umešan u paravojne aktivnosti na Kosovu, da je u poslednjih nekoliko dana bio viđen na ulicama Beograda, gde su ga intervjuisala sredstva informisanja“, odlučio da „gore pomenuti nalog za hapšenje treba odmah dostaviti SRJ“. Mej je naglasio da je „ubeđen“ da nalog o neobjavljivanju treba staviti van snage, ali i da je „ubeđen“ da je u interesu pravde i zaštite svedoka neophodno da se zaštite poverljive informacije, pa kopiju optužnice ne treba dostavljati vlastima u Beogradu dok one ne uhapse Ražnatovića. Zbog toga je nalog o tajnosti optužnice samo delimično stavio van snage, pa je istoga dana od srpskih vlasti zatražio da uhapse Ražnatovića i predaju ga Međunarodnom sudu u Hagu.[93]

Međutim, taj zahtev nije i javno saopšten, a optužnica je javno objavljena tek 19. januara 2001, godinu dana posle Ražnatovićeve smrti (ubijen 15. januara 2000. u beogradskom hotelu „Interkontinental“, u atentatu čija pozadina još uvek čeka razrešenje). On je optužen za „zločine protiv čovečnosti, teške povrede Ženevskih konvencija i kršenja zakona i običaja ratovanja“ počinjene u septembru 1995. u Sanskom Mostu, u Bosni i Hercegovini. U opisu njegove paravojne formacije, rečeno je da je Ražnatović održavao strogu disciplinu, a od pripadnika grupe zahtevalo se da poštuju rigorozne propise o izgledu i ličnom ponašanju: „Prema onima koji se nisu držali ustanovljenih pravila, Ražnatović ili neko od njegovih podređenih preduzimali su oštre disciplinske mere“.[94]

Borisav Jović je u razgovoru sa istražiteljima Tribunala vođenim 8. i 9. aprila 2003, rekao da je sa Miloševićem jednom razgovarao (verovatno u novembru 1991) o Ražnatoviću i njegovim eventualnim vezama za MUP-om: „Rekao sam Miloševiću da nam Arkan krnji ugled i da treba preseći sve eventualne veze sa njim. Milošević je odgovorio da je Arkan kriminalac i da je nezamislivo da naši zvanični organi sarađuju sa nekim kao što je on. Ja sam zatim rekao da treba da se raščisti, da se prekinu eventualne veze sa tim kriminalcem i da ne dozvoljavamo nikakv atak na našu reputaciju. Milošević se složio. Međutim, nikad se ništa nije desilo. Arkan je čak postao tako moćan da je formirao sopstvenu vojsku koja je imala svoje uniforme. Postao je država unutar države“.[95]

Dobrila Gajić Glišić, takođe u razgovoru sa istražiteljima Tribunala, izjavila je da је Srpska dobrovoljačka garda bila pod kontrolom MUP-a Srbije, da je ministar Zoran Sokolović jednom prilikom rekao da su „Arkanovi tigrovi naše specijalne snage“; Sokolović je rekao i da su kriminalci pušteni na slobodu kao pojačanje Ražnatovićevim snagama. General Simović je pitao ko je to naredio, a Sokolović je odgovorio: „Ne znam, gazda“. Prvo je osnovan centar za obuku u Golubiću, a potom u Erdutu; kasnije su osnovani centri i u Bubanj Potoku i Smederevskoj Palanci. Dobrovoljci su prvo slati u centre za obuku u Srbiji, a potom su odlazili u Erdut i Knin; obučavali su ih specijalni operativci Državne bezbednosti; Ražnatović je odbio zahtev Ministarstva odbrane da njegovi vojnici budu evidentirani („ti ljudi nisu tamo da bi se evidentirali već da bi ratovali“). […] Ministarstvo odbrane je „čulo da srpski dobrovoljci pljačkaju i ubijaju u Hrvatskoj, ali nikada nisu dobili konkretan dokaz na osnovu kojeg bi mogli da pokrenu istragu. Takođe su od onih koji su protestovali protiv rata i mobilizacije čuli priče o zločinima koje su činile jedinice Mirka Jovića ‘Dušan Silni’ i još neke druge samostalne četničke jedinice“.[96]

Gajić Glišić je izjavila i da je vladajuća stranka u Srbiji kontrolisala celu državu: „SPS je kontrolisao sva imenovanja u MO i drugim vladinim institucijama. Kad god su hteli da nekog zaposle, morali su da dobiju dozvolu od Radmile Anđelković. Svi glavni urednici u bilo kojem državnom dnevnom listu ili časopisu u Srbiji morali su da budu članovi SPS-a, proveravao ih je DB Srbije i bili su obavezni da sarađuju sa DB-om. Optuženi je kontrolisao medije i imao je lojalne novinare kao što su, između ostalih, Milorad Komrakov i Spomenka Jović. Mitove o Arkanu u kapetanu Draganu stvorili su novinari. Svedok je od Jevrema Damjanovića, glavnog i odgovornog urednika Ilustrovane Politike i Ekspresa, čula da mu je optuženi naredio da promoviše Radovana Karadžića jer Srbi u Bosni i Hercegovini nisu bili jedinstveno opredeljeni. DB je takođe predlagao članke radi diskreditovanja ljudi koji su se protivili optuženom“.[97]