Ujedinjeni u dezinformisanju javnosti
DOSIJE
Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana

Ujedinjeni u dezinformisanju javnosti

Istražili: Marko Matić i Antidot tim

Trend sveprisutne relativizacije činjenica, sve težeg traganja za istinom u uslovima fenomena medijske mećave i nemogućnosti običnog čoveka da se orijentiše u svetu hiperprodukcije informacija, stavio je 2016. godine u središte pažnje medijskih stručnjaka pojam post-istine (post-truth). Dolaskom Donalda Trampa, čoveka van političkog establišmenta, na čelo najmoćnije države današnjice i izglasavanje Brexita na referendumu u Velikoj Britaniji bili su praćeni oštrim polarizacijama koje su učinile vidljivom društvenu uslovljenost načina na koji različiti delovi sveta ili društvenih slojeva sagledavaju, u osnovi identičnu, realnost. Proglašavajući pojam post-istine za ključni pojam 2016. godine Oksfordski rečnik taj fenomen definiše kao “pridev koji označava okolnosti u kojima su objektivne činjenice manje uticajne u oblikovanju javnog mišljenja nego izazivanje i pozivanje na emocije i lična uverenja”. Medijski analitičari i marketinški stručnjaci se slažu da je čovečanstvo nepovratno zakoračilo u eru u kojoj činjenice gube primat nad emocijama i načinima tumačenja samih činjenica. Širokim masama konzumenata medijskih sadržaja sve manje je bitno šta se zaista tačno dogodilo dok se primat daje načinu na koji se realni događaji i pojave mogu tumačiti. Rastuća potreba ljudi za orijentirima koji bi im omogućili da svoje identitete i uverenja učine stabilnim u uslovima medijskih oluja koje tradicionalne vrednosti dovode u pitanje, izazvala je u medijskoj areni bespoštednu borbu za nametanje okvira interpretacije koji su uvek ideološki obojeni i servirani od strane onih koji manipulacijom emocijama i potrebama sebi obezbeđuju ključne poluge i mehanizme kontrole u masovnim potrošačkim društvima.

Paralelni razvoj i sve veći uticaj društvenih mreža i interneta u sferi informisanja otvorio je mogućnosti širokog učešća pojedinaca kojima su ranije, u eri klasičnih medija, ta vrata bila zatvorena. Rastakanje i demokratizacija procesa kreiranja i distribucije informacija dovela je i do rastakanja odgovornosti i rasta učešća lažnih vesti (fake news) kreiranih s ciljem da svoje konzumente dovedu u zabludu i na taj način upravljaju njihovim određivanjem spram bitnih društvenih i političkih događaja. Brisanje granica između činjenica i njihovih interpretacija propuštenih kroz ideološke filtere, neminovno je gurnulo celokupni informativni prostor u bespoštednu borbu za nametanje sopstvenog interpretativnog okvira kao ključnog sredstva za širenje uticaja i pridobijanje naklonosti najširih društvenih masa.

Iako je zapadna javnost fenomene post-istine i lažnih vesti u fokus svoje pažnje stavila tek sa velikim političkim potresima koji su se odigrali tokom 2016. godine, ti fenomeni nisu ni novi niti nepoznati od ranije. To se naročito odnosi na one turbulentne delove sveta u kojima su tokom dva velika rata u prvoj polovini 20. veka, a naročito tokom hladnog rata i razvoja ere radija i televizije, ti fenomeni itekako bili prisutni i vidljivi.

Mada se moglo očekivati da će s prestankom borbe između ranije suprotstavljenih ideoloških blokova i napretkom procesa globalizacije propagandne “istine” izgubiti na značaju, vreme je ipak pokazalo suprotno – da su ideološke razlike zapravo bile samo oblande za prikrivanje realnih sukoba interesa među najmoćnijim državama sveta koji nisu otklonjeni ni sa povećanjem njihove saradnje i međuzavisnosti tokom procesa globalizacije. Umrežavanje savremenog sveta i jačanje veza među njegovim udaljenim delovima neminovno je proizvelo i otpore tom procesu koji se ogledaju u rastu procesa fragmentacije, isticanja posebnosti identiteta, porasta nacionalizama, verskih podela i insistiranja na kulturnim posebnostima i razlikama. Ti procesi su naročito bili izraženi u postkomunističkim društvima koja su prošla bolnu tranziciju u traganju za novim istinama nakon urušavanja sveprisutne vladajuće ideologije i pokušaju da uhvate razvojni korak sa razvijenim zapadnim društvima.

Podela informativnih sadržaja na “njihovu” i “našu” istinu posebno se osetila na prostoru bivše Jugoslavije u vreme ratova devedesetih tokom kojih su vladajuće strukture u, ratom prenapregnutim društvima, nastojale da uguše svako drugačije mišljenje. Taj fenomen nije zaobišao ni Srbiju u kojoj je vreme raspada stare države obeležila sveprisutnost ratnohuškačke propagande vladajućeg režima. Učešće zemlje u ratovima i razarajuće sankcije kojima je srpsko društvo bilo izloženo, stvoriće prve medijske oaze otpora čiji će značaj doći do izražaja tokom protesta 1996/97. godine od kada opozicionim medijima u Srbiji počinje da pristiže obimnija pomoć iz zapadnih zemalja. Ta pomoć je pretežno stizala iz američkih fondacija koje su širenje demokratskih vrednosti i sloboda postavile kao prioritetne ciljeve svog delovanja širom sveta. Pomoć srpskim opozicionim medijima i nevladinim organizacijama, koje su u to vreme bile deo svedruštvene opozicije režimu Slobodana Miloševića i njegovoj propagandnoj mašineriji, svoj vrhunac je dostigla u poslednjim godinama njegove vladavine i prvim godinama neposredno nakon nje.

U tom periodu su se formirali i specifični odnosi među subjektima u oblasti informativne delatnosti koji su, u godinama nakon pada Miloševićevog režima, prerasli u paramedijske strukture kao sistem odnosa i subjekata koji deluju u medijskoj sferi sa pretežno neinformativnim ciljevima. U srži delovanja paramedijskih struktura, koje će se formirati i nestajati sa scene u zavisnosti od volje i interesa njihovih ključnih finansijera, leži pokušaj nametanja interpretativnog okvira preko sugestivnog i pretežno neistinitog informisanja svojih konzumenata. Takve strukture uvek su povezane sa sivim centrima moći u čijim interesima deluju, a koji su po pravilu smešteni izvan same medijske sfere. Da bi se razumeli geneza i poreklo paramedijskih struktura koje su na području Zapadnog Balkana, u različitim pojavnim oblicima, delovale od devedesetih godina do današnjih dana, trebalo bi se podsetiti vremena nastanka njihovih začetaka, kada je javnost u državama regiona bila oštro podeljena na medije koji su bili delovi vladajućih režima i one koji su svoju nezavisnost i egzistenciju pokušavali da osiguraju uz pomoć stranih donatora.

I dok je u periodu borbe protiv represivnih režima ta vrste pomoći i veza u potpunosti bila legitimna i opravdana, padom istih desiće se radikalne mutacije u delovanju dela medija koji su se devedesetih okitili lentom nezavisnih što će, u novim okolnostima, postati samo maska za potpuno drugačiju vrstu njihovog delovanja. Kako bi zadržali pažnju svojih donatora i pronašli opravdanje za nastavak parazitiranja na grantovima zapadnih fondacija, takozvani nezavisni mediji svojski su se potrudili da, plasiranjem iskrivljenog i lažnog medijskog sadržaja, situaciju u zemljama svog delovanja i posle pada represivnih režima prikažu suštinski istom i nepromenjenom u odnosu na onu koja je postojala tokom devedesetih godina. Istovremeno, prve demokratske vlade u Srbiji i Hrvatskoj koje su formirane posle 2000. godine, redovno su prikazivane tek kao puka manifestacija kozmetičkih promena iza kojih se navodno skrivao nastavak vladavine represivnim mehanizmima i sredstvima nasleđenim od starih režima.

Koreni paramedijskih struktura: Od “boraca” za demokratiju do “demokratskih” profitera

Iako su se prve prave paramedijske strukture, sa svim pratećim spregama i mehanizmima delovanja pojavile tek posle 2000. godine, koreni takve njihove delatnosti sežu u devedesete godine kada je tokom ratova, sankcija i represije tadašnjih režima došlo do sveopšteg urušavanja profesioanlnih standarda u medijima kako onima koji su bili deo propagandne mašinerije vladajućih struktura, tako i onima koji su se pojavljivali kao njihovi oponenti. Sunovrat sveopšteg društvenog etosa neminovno se odrazio i na devalvaciju profesionalnih standarda u gotovo svim sferama društvenog života što nije zaobišlo ni oblast medijske delatnosti. U uslovima hroničnog deficita pravih novinarskih profesionalaca, koji su tokom devedesetih svoje uhlebljenje uglavnom našli u razvijenim zemljama Zapada ili u nekim drugim profitabilnijim profesijama, kao alternativa medijskoj aparaturi vladajućih režima zapadnim donatorima su se preporučivali svi oni koji su u toj borbi videli šansu da zarade ne obazirući se previše na društvenu odgovornost i standarde profesije kojom su preko noći počeli da se bave.

U nedostatku boljih opcija, u drugoj polovini devedesetih, zapadne fondacije su počele neselektivno da finansiraju svakoga ko im se za tu pomoć obratio sa obećanjem da će delovati protiv režima Slobodana Miloševića. U takvim okolnostima koje su karakterisali neselektivnost i odsustvo profesionalnih kriterijuma u odabiru adresata finansijske pomoći, u orbiti zapadnih donatora našli su se ne samo profesionalni profiteri u “uniformama” boraca za demokratiju, već i deo onih koji su čitavu deceniju proveli na suprotnoj strani barikada, da bi, kada je postalo jasno da je pad vlasti postao neizbežan, preko noći prešli na drugu stranu. U takvoj lagodnoj poziciji, abolirani od svake odgovornosti i iznova legitimisani dobijenim novcem iz fondacija sa Zapada, medijski kameleoni ponovo su preko noći, nakon dolaska prvih demokratskih vlasti, nastavili svoju staru delatnost širenja mržnje i kulture sukoba u regionu, relativizujući sve ono loše što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka i svesno podrivajući napore novih vlasti da korenitim reformama uklone uzroke koji su ovdašnja društva doveli do same ivice propasti.

Upravo će neselektivnost, odsustvo profesionalnih kriterijuma i jasnih ciljeva prilikom dodele pomoći srpskim medijima, u drugoj polovini devedesetih dovesti do pojave antiratnih profitera među kojima će se posebno istaći primeri Verana Matića koji će preko noći, od urednika i osnivača male avangardne radio stanice B92, demokratske promene dočekati kao vlasnik velikog dela te medijske kuće čija vrednost će se u tom trentuku meriti milionima dolara. On će se dokopati i dodatnih milionskih iznosa kroz projekte formiranja ANEMA (koji je suštinski činio B92 sa još par marginalnih lokalnih medija) i Fonda B92 koji će biti osnovan nakon pada Miloševićevog režima. Po sličnoj matrici i donedavni predsednik NUNS-a Vukašin Obradović postaće preko noći vlasnik vredne štamparije i opreme kupljene novcem zapadnih donatora, a slučnim putem krenuće još nekolicina pokretača projekata koji su se preko noći transformisali u komercijalne vlasničke odnose.

Kameleonska priroda paramedijskih struktura posebno je došla do izražaja nakon demokratskih političkih promena. Suočeni sa namerama donatora da svoja sredstva namenjena promociji demokratskog projekta sa Balkana usmere u neke druge krajeve sveta, nekadašnji borci za demokratiju preko noći su postajali kreatori lažne slike o stanju u ovdašnjim tranzicionim društvima. Shvativši da će prisustvo i pažnju svojih donatora zadržati samo ako ih budu ubedili da se sa političkim promenama u suštini ništa nije promenilo, dobar deo nekada nezavisnih medija počinje da se bavi klasičnim dezinformisanjem domaće i međunarodne javnosti izmišljajući afere o povezanosti novih vlasti sa kriminalnim strukturama nastalim tokom devedesetih. U toj manipulativnoj igri, zahvaljujući vezama sa zapadnim obaveštajnim i političkim krugovima, kreirane lažne afere će postajati sastavni delovi zvaničnih izveštaja koji će se pojavljivati u Vašingtonu i Briselu na osnovu kojih će tamošnji donosioci političkih odluka sugerisati svojim fondacijama da na Balkanu posao još uvek nije završen. Zbog toga umesto očekivanog smanjenja, sredstva namenjena ovdašnjim medijima će čak biti i višestruko uvećana, sve pod izgovorom izgradnje njihove održive tržišne pozicije u peridou tranzicije.

Međutim, uprkos javnim objašnjenjima i uobičajenoj filantropskoj frazeologiji, u novoj raspodeli grantova prednost će dobiti upravo oni mediji koji pred svojim darodavcima budu uspevali da se predstave kao potencijalno korisna medijska batina koja će, u složenoj igri štapa i šargarepe prema novim vlastima u balkanskim državama, međunarodnim paraobaveštajnim strukturama i, sa njima povezanim, investicionim fondovima obezbediti povlašćenu poziciju u predstojećem procesu privatizacije i rasprodaje javnih resursa. Međutim, politiku dodele grantova i pokušaje instrumentalizacije tako finansiranih medija ne treba olako pripisivati politici zemalja iz kojih dolaze fondacije već pre delovanju srednjih i nižih birokratskih struktura koje su se na personalnom nivou interesno povezivale sa korisnicima dodeljivane pomoći. Tako se često događalo da, uprkos jasnoj politici američkih administracija, sredstvima koje su dodeljivali IREX i USAID obilato budu finansirani novinari koji su se proslavili ratnohuškačkim delovanjem i kasnijim pokušajima relativizacije svega onoga što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka. Primera radi, istim sredstvima pomagani su mediji i novinari koji su širenjem neistina o vladi Zorana Đinđića direktno radili u korist dolaska na vlast stranke Vojislava Koštunice sa kojim će SAD nakon paljenja američke ambasade u Beogradu prekinuti svaku dalju komunikaciju.

Iznosi kojima su tokom devedesetih godina pomagani nezavisni srpski mediji mere se milionima, zbog odsustva zvaničnog platnog prometa donacije su pretežno isplaćivane u kešu, sa ili bez priznanica, a novac je ilegalno unošen u zemlju. Nije bio mali broj slučajeva kada su „kuriri“ donatorima prijavljivali da im je novac oduziman od strane srpske carine što, opet, nikada nije bilo moguće zvanično proveriti. Iako je veliki deo iznosa ostao obavijen velom tajne, prema zvaničnim izveštajima Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), pomoć medijima u Srbiji koja je došla od vlade SAD-a od 1990. do 1995. godine sastojala se od 600.000 dolara podrške Međunarodnom fondu za medije koji je tim sredstvima obezbedio opremu za Studio B, Vreme, VIN (nezavisna produkcija), Borbu i neke regionalne medije. Fond je obezbeđivao tehničku podršku i grantove za B92 i finansijsku podršku beogradskom nedeljniku Vreme. Fond je prestao sa radom 1995, kada je USAID-ov Biro za istočnu Evropu i Nove nezavisne države (USAID / ENI) započeo donatorski program ProMedia. Pored zvanične pomoći USAID-a, srpskim medijima u tom periodu dolazila je i višetruko obimnija pomoć iz takozvanih američkih crnih fondova koji su masovno korišćeni za netransparentno finansiranje i zaobilaženje sankcija koje je Savet bezbednosti UN u maju 1992. godine uveo Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tako je poznato da je još od 1991. godine u pružanje pomoći medijima bio uključen i Sorošev Institut za otvoreno društvo. Njegovi glavni korisnici bili su B92 i NUNS. B92 je u tom periodu dobio grantove za kupovinu opreme, a kasnije i za proizvodnju programa. Ova pomoć je postala operativna podrška i za formiranje ANEM-a. Fond za otovreno društvo u Srbiji omogućio je okupljanje i povezivnje novinara koji su osnovali NUNS i Medija centar. [1]

Pored milionskih iznosa koji su se iz SAD slili u džepove osnivača i rukovodioca prvih srpskih nezavisnih medija, u periodu između 1993. i 1997. godine i EU je pomogla Međunarodnu federaciju novinara donacijama u iznosu od 1,7 miliona evra. Veći deo te pomoći odnosio se na direktnu podršku medijima B92, Vreme i Naša Borba. Švedski helsinški komitet takođe je pružio pomoć, naročito za B92.

Od 1997. godine USAID je značajno povećao obim programa pomoći medijima u Srbiji. To je, prema izveštaju te organizacije, bilo uzrokovano s dva faktora. Prvi se odnosio na lokalne izbore u jesen 1996. godine i proteste koji su nakon toga usledili kada su se pojavile radio i televizijske stanice koje su se našle pod kontrolom opština u kojima je vlast osvojila opozicija. Drugi faktor bio je “jasan dokaz da Milošević više nije bio garant mira u Bosni i Hercegovini što je do tada bio. Kao rezultat, zvaničnici Stejt departmenta odobrili su lansiranje USAID-ovog programa podrške demokratiji i nastavljanja ekonomskih sankcija.” Tada USAID svoje grantove počinje da plasira preko IREX-a koji dobija široku slobodu da samostalno osmišljava i sprovodi svoju strategiju.

USAID je koordinirala programe podrške medijima na svim nivoima i sa drugim donatorima. Tokom ovog perioda, održano je pet donatorskih konferencija koje je organizovao Institut za otvoreno društvo iz Njujorka kako bi se postigla koordinacija pomoći koja je davana srpskim medijima. U tom periodu prioritetna oblast podrške vlade SAD bila je pomoć radiodifuznim emiterima, posebno radio stanicama. Pomoć je počela sa opremom za poboljšanje radiodifuznuhih proizvodnih kapaciteta, a jedan od najvažnijih ciljeva u toj fazi bila je izgradnja ANEM-a.

IREX je ANEM-u odobrio grant za angažovanje direktora radija, Britanska ambasada je obezbedila satelitske linije za stanice dok je BBC ustupio vreme za prenos programa preko satelita. Prema zvaničnim izveštajima USAID-a ta agencija, Soroš i EU donirali su 2,5 miliona dolara kao pomoć ANEM-u za proizvodnju radio programa.

Tokom NATO bombardovanja, za potrebe distribucije pomoći srpskim medijima i nevladinim organizacijama, vlada SAD je osnovala kancelariju u Budimpešti, dok je IREX svojim programom upravljao iz kancelarije u Podgorici. Na sastanku održanom u septembru 1999. u Budimpešti donatori su saslušali potrebe srpskih medija i tom prilikom obećali obimnu podršku za njihovu obnovu. Kao deo tog dogovora, u okviru koordinisanih međunarodnih napora IREX je do 30. septembra dodelio srpskim medijima 753.000 dolara u obliku takozvanih grantova za preživljavanje, a najveći deo tog novca otišao je za obnovu ANEM-a. U istom periodu zajedničkim naporima EU je doprinela sa milion evra u hitnim grantovima. Ukupna pomoć koja je u periodu 1997-2002. godine bila dodeljena srpskim medijima kroz razne programe USAID-a iznosila je 12.682.000 dolara od čega je nešto manje od polovine tog novca dodeljeno pre 5. oktobra 2000. godine dok je druga polovina donirana u periodu nakon toga.

Iz tog perioda potiče i ideja o koordinaciji različitih donatora koju su 1997. godine započeli USAID, Institut za otvoreno društvo i Evropska komisija kao tri najveća donatora u regionu. Cilj ove koordinacije bio je izbegavanje dupliranja finansiranja istih projekata, da bi se kasnije taj mehanizam pretvorio u mrežu ličnih odnosa između predstavnika donatora i primalaca sredstava na terenu. Taj vid koordinacije naročito će doći do izražaja nakon pada Miloševića kada Srbija prestaje da bude u vrhu prioriteta zapadnih administracija što proces raspodele pomoći delegira na niži operativni nivo koji su pokrivali ljudi koji su u periodu pre 2000. godine već uspostavili širok spektar ličnih poznanstava, veza i poslovnih odnosa sa nekolicinom klučnih ljudi u nevladinom sektoru Srbije i regiona. Sa neznatnim personalnim varijacijama te veze će nastaviti da egzistiraju do današnjih dana što će gotovo celokupnu novčanu pomoć sa Zapada koncentrisati u rukama svega dvadesetak privilegovanih NVO poslenika iz Srbije. S druge strane, ta okolnost često će u javnosti Srbije biti pogrešno tumačena kao izraz namera, pa čak i zavere političkih čelnika u Vašingtonu i Briselu što će stvarati dodatne šumove i otežavati komunikaciju sa ključnim zapadnim prestonicama.

I dok je deo medija nakon oktobarskih promena 2000. godine nastojao da stekne svoju tržišnu komercijalno održivu poziciju, drugi deo je nastavio da parazitira na donacijama svojih finansijera, a sa njihovim smanjenjem često je dolazilo do upliva u mutne poslove i povezivanje sa tajkunima i sivim, često kriminogenim, centrima moći. Ti mediji će se, pod maskom proizvodnje informativnih sadržaja, zapravo baviti proizvodnjom i plasiranjem dezinformacija i veštački kreiranih afera. U tom delovanju uvek će imati sponzore za čije interese će to činiti, ali i mrežu interesno povezanih medija i pojedinaca iz političko-medijske sfere koji će im pružati logističku podršku i na taj način činiti sastavne delove tako uspostavljenih neformalnih paramedijskih struktura.

Poput pomoći inostranih fondacija srpskim medijima tokom borbe protiv režima Slobodana Miloševića, sličan proces se događao i u Hrvatskoj gde su u okviru USAID programa ProMedia i kasnije ProMedia II pomagani nezavisni mediji koji su bili opoziciono nastrojeni prema režimu Franje Tuđmana. Najznačajniji korisnici te pomoći bili su zagrebački "Radio 101", splitski satirični magazin "Feral Tribjun" i zagrebački nedeljnik “Nacional”. Ključni koordinator dodele pomoći medijima u regionu krajem devedesetih godina bio je Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Zagrebu i budući šef diplomatske misije u Beogradu nakon pada Miloševića. Zahvaljujući vezama sa Montgomerijem, zagrebački “Nacional” će se tokom 2001. godine naći u centru paramedijskog delovanja čiji će cilj biti obračun sa vladom Zorana Đinđića u Srbiji i Mila Đukanovića u Crnoj Gori.

Duhanska afera” – regionalni model funkcionisanja paramedijskih struktura

Zagrebački nedeljnik “Nacional” pokrenuli su 1995. godine Ivo Pukanić i novinar Denis Kuljiš koji će se dve godine kasnije povući iz tog zajedničkog poduhvata. Iako se tokom Tuđmanove vladavine istakao u borbi protiv njegovog režima, druga strana medalje zvana “Nacional” bila je obeležena skandaloznim tekstovima i aferama u kojima je ovaj medij uspeo da se poveže sa kontroverznim diplomatama, tajkunima, korumpiranim političarama i podzemljem u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Sam Pukanić javno se hvalio da je bio blizak prijatelj sa generalom Hrvojem Petračem koji je u Hrvatskoj bio uhapšen i osuđen zbog otmice sina generala Vladimira Zagorca. Bio je blizak i sa Tomislavom Karamarkom i Ratkom Kneževićem kontroverznim biznismenom poreklom iz Crne Gore. Pukanić je bio jedini novinar koji je uradio intervju sa Antom Gotovinom dok je ovaj još bio u bekstvu zbog optužnice Haškog tribunala.

Za Pukanića je bilo karakteristično i to što se uvek u javnosti hvalio prijateljstvima sa uticajnim ljudima na različitim položajima, a često je bio optuživan i kao osoba koja je svoju novinu koristila za reketiranje i ucenjivanje, tako što je tražio novac u zamenu da se kompromitujuće stvari o određenoj ličnosti ne objave. Uprkos brojnim kontroverzama i sumnjivim poslovima kojima se bavio, Hrvatsko novinarsko društvo - organizacija koja je zajedno sa “Nacionalom” bila korisnik pomoći USAID-a u okviru programa ProMedia - proglasilo je Pukanića 2005. godine za novinara godine.

Iako učesnik mnogih skandala, Ivo Pukanić je ipak ostao zapamćen po kreiranju “Duhanske afere”, koja će do današnjih dana ostati paradigma i model uzor za delovanje paramedijskih struktura u regionu Zapadnog Balkana. Afera koja je odjeknula u celom regionu bivše Jugoslavije zasnivala se na lažnim informacijama koje su posredstvom Vilijama Montgomerija i ljudi iz kabineta Vojislava Koštunice dostavljane Pukaniću koje je ovaj potom plasirao u seriji tekstova koje je objavio “Nacional”. Tako objavljene informacije kasnije preuzima i dalje distribuira čitava mreža medija u Srbiji i Crnoj Gori i to mahom onih koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa novčanim donacijama USAID-a i glavnim američkim diplomatom u regionu i koordinatorom pomoći medijima Vilijemom Montgomerijem.

Za “Duhansku aferu” vezuju se i Pukanićevi bliski prijatelji Petrač i Knežević, sa kojima je uspeo da čak četrdeset i tri nedelje uzurpira medijski prostor Zapadnog Balkana. Cilj afere bio je da se politički oslabe tadašnji premijeri Srbije i Crne Gore Zoran Đinđić i Milo Đukanović i na taj način spreče mere koje su u to vreme preduzimane kako bi se zaustavio i u legalne tokove uveo sveprisutni šverc duvana u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Početkom maja 2001. godine predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić obelodanio je planove za izgradnju fabrike duvana u Srbiji čiji je investitor trebalo da bude multinacionala duvanska kompanija “British American Tobacco”. Izgradnjom fabrike i kontrolom prometa duvana planirano je regulisanje tržišta i sprečavanje šverca cigareta u zemlji zbog čega je ta izjava bila shvaćena kao najava ugrožavanja interesa hrvatske duvanske industrije koja je u tom periodu držala preko 40 odsto crnog tržišta sa svojim proizvodima dok je ostatak nelegalnog tržista “pripadao” kompaniji “Japan Tobacco International”.

U takvim okolnostima, u proleće 2001. godine, hrvatski nedeljnik „Nacional“ je lansirao takozvanu „Duhansku aferu”, objavljujući seriju naručenih tekstova, u kojima se napada legalno izabrano državno rukovodstvo Srbije i Crne Gore. Neposredna meta napada u tekstovima “Nacionala” tada je bio biznismen Stanko Subotić, koji se bavio legalnom distribucijom cigareta i kao takav predstavljao konkurenciju “Tvornici duvana Rovinj” (TDR). Kako su pokazala brojna kasnija suđenja po tužbama koje je Subotić podnosio protiv “Nacionala”, plan inicijatora afere bio je da se preko Subotića kriminalizuju legalno izabrana rukovodstva Srbije i Crne Gore, pre svega njegovi lični prijatelji Milo Đukanović i Zoran Đinđić. Pozivajući se na obaveštajne podatke, mediji su kasnije navodili da je upravo TDR stajala iza kampanje pokrenute protiv Đukanovića i Đinđića. Prvi tekstovi pojavili su se u hrvatskom listu “Republika”, a odatle ih je preuzeo „Nacional“. Oba lista bila su u vlasništvu Ive Pukanića koji je, zajedno sa svojim prijateljem i saradnikom Ratkom Kneževićem (odmetnutim bivšim saradnikom Mila Đukanovića), tvrdio da su objavljeni tekstovi potkrepljeni istraživanjima i da za sve navedene tvrdnje poseduje dokaze koji, međutim, nikada nisu predočeni javnosti.

Pukanić je na sudu priznao da je najveći deo informacija dobijao od Kneževića, ali i da je deo podataka dobio od američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija što je deo javnosti protumačio kao nastojanje američke administracije da preko svog ambasadora, oslabi pozicije Đukanovića i Đinđića. Kasniji razvoj događaja pokazao je, međutim, da je, radeći iza leđa Stejt departmenta, Montgomeri nastupao u svom ličnom interesu grubo zloupotrebljavajući diplomatsku funkciju koja mu je bila poverena. Po okončanju dužnosti u Beogradu Montgomeri će ostati upamćen kao jedini američki ambasador koji je odbio da se vrati kući u svoju matičnu državu, odlučivši da se trajno nastani u regionu u kojem je u više mandata obavljao diplomatsku službu i u kojem je već bio dobro razradio svoje privatne komercijalne poslove.

Zbog svojih privatnih poslovnih interesa Montgomeri je, preko sebi podređenog šefa ispostave CIA u Beogradu Gabrijela Eskobara, Pukanića snabdevao navodno poverljivim podacima CIA sa ciljem da se za račun regionalnog duvanskog lobija ispune zahtevi TDR-a u pogledu dobijanja dozvole za gradnju fabrike duvana u Čačku. U svojim mutnim poslovima Montgomeri se povezao i sa tadašnjim Đinđićevim političkim protivnicima u Srbiji, ali i sa brojnim interesnim grupama u Srbiji i Hrvatskoj. U kampanji protiv Vlade Srbije, „Duvansku aferu“ spremno su iskoristili politički protivnici Zorana Đinđića u opoziciji, pojedinim medijima i službama bezbednosti svesno stvarajući konfuziju oko afere i plasirajući dodatne neistine i dezinformacije.

Nakon što je Pukanićev „Nacional“ objavio svoje pamflete, a regionalni mediji to kao po komandi preneli, iz kabineta tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice su se potrudili da pomenuti materijal u vidu, dokazima nepotkrepljenih, lažnih optužbi dostave italijanskim istražnim organima inicirajući na taj način decenijsku istragu o švercu cigareta iz Crne Gore u Italiju koja će se završiti potpunim fijaskom nakon što italijanskom tužilaštvu bude postalo jasno da je materijal deo balkanskih spletki i intriga.

U sklopu istrage o međunarodnom švercu cigareta, italijanski antimafijaški tužilac Đuzepe Šelzi iz Barija, saslušao je iskaz Ive Pukanića u Trstu 10. jula 2002. godine, a u vezi italijanskog krivičnog predmeta 742/99-21. Zagrebački „Nacional“ je objavio taj zapisnik 2009. godine posle ubistva Pukanića, a kasnije ga je preneo i beogradski nedeljnik „Vreme“. [2] Iz tog iskaza se vidi da Pukanić nije raspolagao pouzdanim informacijama niti bilo kakvim dokazima za tvrdnje iznete u „Nacionalu“. Većina podataka koje je imao bili su ili iz druge ruke ili su poticali od ne baš pouzdanih sagovornika. U svom iskazu Pukanić se najčešće pozivao na Ratka Kneževića koga je hvalio kao pouzdanog i kredibilnog sagovornika u vezi sa „Duhanskom aferom“. Govorio je i o svom prijateljstvu sa američkim ambasadorom u Beogradu Vilijamom Montgomerijem. Pukanić pri kraju svedočenja izgovara dve važne rečenice iz kojih se jasno nazire pravi cilj lansiranja duvanske afere. „Montgomeri mi je čestitao što je ovim člankom politička karijera Mila Đukanovića završena“, rekao je tada Pukanić i dodao: „Može Đukanović potrajati još jednu godinu, godinu i po dana, treba videti šta će se dogoditi Zoranu Đinđiću.“

Da je afera bila veštački kreirana sa jasnim političkim i finansijskim interesima potvrdila je i sama autorka „Nacionalovih“ tekstova Jasna Babić koja je svedočila da je po novinarskom zadatku, definisanom u redakciji zagrebačkog „Nacionala“, u kasno proleće 2001. doputovala u Beograd gde je srela Vojislava Koštunicu nakon što joj je rečeno da tadašnji predsednik SRJ navodno raspolaže senzacionalnim dokazima o umešanosti srbijanskog premijera Zorana Đinđića u poslove crnogorske duvanske mafije. Prema njenom svedočenju taj sastanak je ugovorio Ratko Knežević i to telefonskim pozivom Aleksandru Tijaniću, svom nekadašnjem kolegi iz "Slobodne Dalmacije", koji je u to vreme bio Koštuničin savetnik za medije.

“I tako smo se našli na desetak minuta u skromnom, neidentificiranom beogradskom uredu, bez službenih tajnica i predsjedničkoga osiguranja. Ni danas ne znam zašto smo se našli: nikakve dokaze nije Koštunica držao u ruci, ali je meni održao neku vrstu predavanja o Đinđićevoj ovisnosti o crnogorskim kriminalcima, bjelodanoj iz činjenice da se on jednom zgodom vozio u privatnom avionu duhanskoga kralja Stanka Subotića Caneta. Činjenicu je, pak, izvukao u već objavljenom Nacionalovom tekstu, upravo s mojim potpisom”, navela je Babićeva opisujući sastanak sa Koštunicom.

“U Zagreb sam se vratila potpuno zbunjena. Ivo Pukanić jednako je bio zbunjen mojim izvještajem o uzaludnoj misiji. 'Ma to je Monty nešto pobrkao. Koštunica se valjda predomislio', rekao je, moj tadašnji šef, tješeći me zbog izgubljenoga truda i vremena. Monty je bio naziv od milja za Williama Montgomeryja. Tim intimiziranjem Pukanić je s djetinjastim ponosom apostrofirao svoju bliskost s utjecajnim i sveprisutnim američkim diplomatom”, napisala je Babić otkrivajući odakle je zaista potekla “Duvanska afera”. Nakon što je uvidela da je čitava afera nameštena, Jasna Babić, koja je bila autorka prva dva teksta, povukla se iz spornog serijala koji je “Nacional” nastavio da razvlači još sledeće dve godine. [3]

Pažljivim posmatranjem i analizom procesa kreiranja i eksploatacije „Duhanske afere“ jasno se može uočiti obrazac delovanja paramedijskih struktura. Ta šema funkcioniše na taj način što u uzajamnoj sprezi zainteresovani otuđeni centri moći najpre kreiraju a potom, preko medija koje kontrolišu, i lansiraju određene izmišljene ili tendenciozne priče koje kasnijim prenošenjem, od strane takođe povezanih medija u regionu, postaju centralne teme u javnosti. U drugoj fazi procesa, koji je osmislio Koštuničin savetnik za medije Aleksandar Tijanić, paramedijski materijal preuzimaju i dalje u javnosti potenciraju pojedini politički krugovi sa ciljem da se izazove reakcija domaćih ili stranih institucija. Kada se taj cilj postigne medij koji je inicirao čitavu priču, zajedno sa svima onima koji su solidarno učestvovali u njenoj distribuciji, svaku reakciju institucija predstavljaju kao dokaz tačnosti svog pisanja čime započinje novi ciklus eksploatacije afere koji se u osnovi zasniva na recikliranju jedne te iste inicijalne medijske priče sa ciljem da se izazovu sumnje i reakcije međunarodnih faktora, a lažno predstavljena slika stvarnosti u dominantnom delu javnosti stekne status gotovo neupitne istine. Osim interesne koristi za kreatore i izvršioce radova u plasiranju afere, kao krajnji rezultat tako skrojenog i primenjenog mehanizma ostaje široko rasprostranjen interpretativni okvir koji će biti primenjen u svim kasnijim sličnim slučajevima što pokretačima afere otvara neslućene mogućnosti. Upravo po opisanom obrascu, tzv. „Tijanićevoj šemi“, nakon „Duhanske afere“ vlade Zorana Đinđića i Mila Đukanovića redovno će, raznim povodima, biti optuživane za saradnju sa organizovanim kriminalom iako za to nikada nisu ponuđeni bilo kakvi validni dokazi.

Bez obzira na sve kasnije demantije i otkrića, jednom lansirana i od strane velikog broja medija preuzeta laž postaje sastavni deo široko rasprostranjenog interpretativnog okvira čime je u praksi demonstrirana moć paramedijskih struktura i njihovih mehanizama delovanja. Takav način delovanja, po ugledu na model koji je primenio „Nacional“, biće nastavljen i kasnije, naročito u vreme vladavine režima Borisa Tadića kada će, sticajem okolnosti, upravo ubistvo Ive Pukanića biti iskorišćeno da se po istom scenariju, posredstvom paramedijskih struktura, u taj slučaj na silu uvuče Milo Đukanović.

Političko-medijski udar Borisa Tadića na Crnu Goru

Ivo Pukanić i njegov kolega Niko Franić ubijeni su 23. oktobra 2008. godine na parkingu redakcije nedeljnika “Nacional” od detonacije eksplozivne naprave dok su ulazili u Pukanićev automobil. Ovo dvostruko ubistvo, koje je izvedeno u centru Zagreba, duboko je uznemirilo hrvatsku javnost i rezultiralo energičnom policijskom akcijom i, kako se tada govorilo, tesnom saradnjom istražnih organa bivših jugoslovenskih republika u akciji pod operativnim imenom “Balkan express”. Ubrzo je uhapšeno osam osoba kojima je suđeno na dva ovojena suđenja – jednom pred Županijskim sudom u Zagrebu i drugom pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Čitav ovaj slučaj, međutim, pratile su brojne kontroverze, počev od veza samog Pukanića sa hrvatskim i regionalnim podzemljem, preko veoma čudnog i neprofesionalnog ponašanja hrvatskih organa tokom istrage, pa sve do, političkim razlozima motivisane, odluke vlasti u Srbiji da njeni pravosudni organi, uprkos odsustvu dokaza, preuzmu sudsko gonjenje navodnih nalogodavaca atentata. Zbog brojnih zloupotreba i očiglednog upliva politike u samu istragu ovaj slučaj je postao istorijski primer koji je potpuno ogolio pravu prirodu odnosa između političkih vlasti, bezbednosnih aparata i kriminogenih struktura u Hrvatskoj i Srbiji čije su vladajuće strukture, zarad postizanja određenih političkih ciljeva, tokom istrage ubistva Pukanića, otvoreno zloupotrebile državne institucije (bezbednosne službe, istražne organe i pravosudni aparat), ali i kontrolisane medije i čitavu novinarsku profesiju.

Tako su hrvatska policija i Tužilaštvo već na samom početku istrage, bez jasnih indicija ili bilo kakvih dokaza, kao motiv likvidacije vlasnika “Nacionala” proglasile njegovo pisanje o takozvanoj “duvanskoj mafiji” (serija tekstova iz 2001.godine), iako je u međuvremenu taj nedeljnik objavio veliki broj novih afera, a i sam Pukanić je sve češće pominjan u kontekstu sukoba pojedinih hrvatskih kriminalnih grupa. Istovremeno sa pokušajima hrvatskih vlasti da se otarase vrućeg krompira koji je pred evropskim partnerima, u samoj završnici pristupnih pregovora za članstvo u EU, pokazivao stvarne razmere organizovanog kriminala u Hrvatskoj, nastupile su i tadašnje vlasti u Beogradu na čelu sa predesednikom Borisom Tadićem i njegovim ključnim operativcem za političko-obaveštajne poslove Miodragom Rakićem koji su, zarad svojih političkih ciljeva, odlučili da preuzmu gonjenje navodnih nalogodavaca atentata.

U tu svrhu poslužila im je okolnost da je u organizaciju atentata bio umešan Slobodan Đurović zvani Kardinal, kum Sretena Jocića, što je iskorišćeno kao dovoljan povod da se imenuje glavni osumnjičeni. Jocićeva ličnost je za ovu namenu bila pogodna iz još nekoliko razloga. U pitanju je bila osoba nesumnjivo kriminalne prošlosti, sa podebelim policijskim dosijeom, kojoj se u tom trenutku sudilo za još jedno ubistvo, a zbog čega je postojao prostor za trgovinu sa njim. Ta trgovina je podrazumevala ponudu oprosta svih Jocićevih ranijih grehova ako na sebe preuzme deo krivice za atentat na Pukanića (ulogu organizatora, ali ne i nalogodavca) i da kao naručioce tog ubistva optuži tadašnje režimske neprijatelje broj jedan – Mila Đukanovića, premijera Crne Gore i ljude iz njegovog okruženja, koji su sedam godina ranije bili glavna meta napada tokom “Duhanske afere”.

U Srbiji, gde je jedino i vođen sudski postupak protiv optuženog za naručivanje atentata, posle nekoliko godina šarade i medijskih predstava, inače svojstvenih režimu kojim je rukovodio Boris Tadić, proces je u februaru 2015. doživeo svoj konačni krah. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu optužbe protiv glavnog osumnjičenog Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, pravosnažno su odbačene, baš kao i činjenično neutemeljeni “dokazi” koje je protiv njega ponudilo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Paralelno sa istragom i suđenjem za ubistvo Ive Pukanića, od dana atentata pa sve do izricanja pravosnažne oslobađajuće presude Sretenu Jociću koji je pred sudom u Beogradu bio optužen kao organizator i naručilac likvidacije hrvatskog novinara, u srpskim, crnogorskim, a delom i hrvatskim medijima, vođena je intenzivna kampanja u nekoliko osnovnih smerova. S jedne strane, u očiglednom dosluhu sa Tužilaštvom i kriminalističkom policijom, srpski mediji su nastojali da “eksluzivnim” senzacionalističkim informacijama u javnosti podupiru sumnje iznete u optužnici za koje, kako se ispostavilo, ipak nije bilo ozbiljnih dokaza. S druge strane, potenciranjem takođe ničim dokazane pretpostavke da je iza Pukanićevog ubistva stajala takozvana “duvanska mafija”, mediji su po očigledno političkim instrukcijama, često olako i neargumentovano iznosili maliciozne optužbe na račun Mila Đukanovića, premijera Crne Gore koga je Pukanić svojevremeno u tekstovima optuživao kao glavnog organizatora šverca cigareta na Balkanu.

Detaljnim uvidom u pisanje medija o slučaju ubistva Ive Pukanića, može se utvrditi da je indikativno to što se u stotinama, a možda i preko hiljadu tekstova samo u štampanim medijima, našlo malo onoga što je Tužilaštvo neuspešno pokušalo da dokaže na sudu. U gotovo stoprocentnom broju slučajeva spekulacije kojima su se bavili mediji vođeni senzacionalističkim porivima, ispostavile su se ili kao netačne ili kao pretpostavke za koje Tužilaštvo nije uspelo da pronađe validne dokaze.

U pokušaju da na sve moguće načine u slučaj na silu uvuku rukovodstvo Crne Gore ljudi iz kabineta Borisa Tadića iskoristiće mrežu medija i paramedijskih struktura pod kontrolom tadašnjeg režima kako bi medijskom hajkom poduprli slučaj koji je u to vreme, takođe po nalogu iz kabineta predsednika, montiralo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Uprkos okolnosti da je od pokretanja “duhanske afere” već bilo proteklo više od sedam godina i što je ona već uveliko bila prekrivena velom zaborava, beogradskim provladinim medijima nije zasmetalo da njenim ponovnim iskopavanjem ovom kriminalnom slučaju dodele jasan politički predznak. Svojim tekstovima i izveštavanjem u tim nečasnim rabotama učestvovačće Politika pod uredništvom Dragana Bujoševića, tabloid Kurir, Večernje novosti, Press, Glas javnosti, Blic, te nedeljnik NIN. Sa hrvatske strane u tom poduhvatu podršku će im pružati Nacional i Jutarnji list, dok će iz Crne Gore učešće u kampanji uzeti Vijesti, Dan i Monitor. Među kreatorima lažnih medijskih sadržaja naći će se ponovo Ratko Knežević čije će svedočenje pred Županijskim sudom u Zagrebu biti odbačeno kao nekredibilno, ali i Milorad Veljović, tadašnji direktor srpske policije, koji će svojim dvosmislenim izjavama davati kredibilitet naručenoj medijskoj kampanji.

Svi izveštaji učesnika u medijskoj kampanji naručenoj iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije svodiće se na manje ili više suptilno ukazivanje da iza ubistva Ive Pukanića stoji lično predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Kako bi dokazao te naručene optužbe, specijalni tužilac za organizovani kriminal Saša Ivanić ponudiće optuženom Sretenu Jociću status svedoka saradnika pod uslovom da kao naručioce Pukanićevog ubistva imenuje Mila Đukanovića i Stanka Subotića, što će Jocić odbiti i o ovoj ponudi obavestiti javnost preko svog advokata.

Pozivajući se na izjavu Ratka Kneževića beogradski list Blic će u jednom trenutku objaviti “informaciju” o tome da “ima ozbiljnih indicija da je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić predao Borisu Tadiću u Sofiji materijale u vezi sa ugroženošću predsednika Srbije do kojih se došlo u istrazi ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića”. Već narednog dana Mesić će demantovati te navode kao potpuno iskrivljenu verziju onoga o čemu je sa predsednikom Srbije pričao u četiri oka u glavnom gradu Bugarske. Šest i po godina nakon atentata na Pukanića i Franjića, 2. marta 2015, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio odluku o oslobađanju Jocića čime je presuda, kojom su odbačeni navodi srpskog tužilaštva, postala pravosnažna. O slučaju zloupotrebe ubistva Ive Pukanića u političke svrhe i sprezi medija, politike i srpskog specijalnog tužilaštva Antidot je objavio obiman dosije 2015. godine koji u celini možete pročitati ovde. [4]

Iako su vladavinu Borisa Tadića obeležili gotovo apsolutna kontrola političkih centara nad medijima i brojne veštački kreirane kampanje i afere čije su mete bili protivnici režima ili ljudi obeleženi za javni odstrel, u pogledu paramedijskog delovanja taj period obeležiće skandal vezan za operaciju „Skurau“, odnosno „Afera Tićino“ kako je ona nazvana u srpskoj javnosti, u kojoj se prvi put pojavio pisani međunarodni dokaz da su se vodeći ljudi jedne srpske institucije koristili uslugama lažnih medija u svojim zvaničnim međunarodnim aktivnostima.

Operacija "Skurau": Kako je režim Borisa Tadića stvaranjem mreže lažnih medija fabrikovao dokaze protiv Crne Gore

Skandal vezan za operaciju “Skurau” ugledao je svetlost dana u oktobru 2015. godine kada je Federalno tužilaštvo Švajcarske obelodanilo dosije o sastanaku koji je 15. maja 2009. godine održan u švajcarksom kantonu Tićino. U tom dosijeu je otkriveno da su glavni srpski tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i njegov pomoćnik Saša Ivanić na pomenutom sastanku svojim švajcarskim kolegama lažno prijavili Stanka Subotića, švajcarskog biznismena srpskog porekla, za navodno pranje nelegalno stečenog novca braće Darka i Duška Šarića, kasnije optuženih pred sudovima u Srbiji, Crnoj Gori i Italiji za narko-trafiking. Iako su pojedini detalji sa sastanka u Tićinu objavljeni još u decembru 2011. godine, srpsko tužilaštvo je sve do jeseni 2015. godine istrajavalo u nastojanjima da sakrije identitet tužilaca koji su predstavljali Srbiju na tom skupu.

Prema navodima iz dosijea švajcarskog Federalnog tužilaštva, na inicijativu srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal, a uz posredovanje državnog tužilaštva Italije, u švajcarskom kantonu Tićino 15. maja 2009. godine održan je sastanak predstavnika tri tužilaštva na kome su razmatrane mogućnosti za uspostavljanje zajedničke saradnje u važnim istragama koje su vođene u to vreme.

Dosije švajcarskog tužilaštva koji je oformljen povodom “Operacije Skurau”, [5] kako je službeno nazvan sastanak predstavnika tri tužilaštva u Tićinu, predstavlja dokaz kako je u praksi funkcionisala za tu priliku ponovo upotrebljena “Tijanićeva šema” kojom su, složenim mehanizmom manipulacija i zloupotrebe institucija, protiv unapred označenih meta, vođene medijske kampanje kako bi u zemlji i inostranstvu bile inicirane istrage i montirani postupci. U dosijeu se detaljno opisuje na koji način su srpski tužioci, izvršavajući političke naloge iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, grubo zloupotrebili institut međunarodne pravne pomoći i time ozbiljno ugrozili kredibilitet i ugled institucije koju su predstavljali. Već i sama činjenica da je tajnu o intrigama srpskog tužilaštva svojim dokumentima obelodanilo Savezno tužilaštvo Švajcarske slikovito govori o preziru koji nakon svega u Luganu osećaju prema svojim srpskim “kolegama”.

U dosijeu na 35 strana švajcarsko tužilaštvo detaljno je pobrojalo sve ono što su, ispostaviće se neistinito, saznali od svojih srpskih “kolega”. Dosije je otvoren naredbom od 9. septembra 2009. godine kojom je savezni tužilac Patrick Lamon svom kolegi Edmondtu Ottingeru, federalnom tužiocu iz Lozane, izdao nalog za pokretanje istrage kako bi se proverila osnovanost navoda koje su na sastanku u Tićinu izneli srpski tužioci. Dve godine kasnije, 20. decembra 2011. godine, sledeći nalaze federalne sudske policije, Konfederalno tužilaštvo je donelo odluku da ne ulazi u postupak po prijavi srpskog tužilaštva, pošto su se navodi iz te prijave pokazali potpuno netačnim. [6]

Tokom spornog sastanka vodeći ljudi srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal najpre su izneli tvrdnju da iza atentata na hrvatskog novinara Ivu Pukanića, koji je ubijen u jesen 2008, stoji Darko Šarić pošto je Pukanić navodno “prvi u novinama govorio o trgovini narkoticima od strane braće Šarić i o njihovoj povezanosti sa premijerom Đukanovićem”. “Još uvek ne postoje dokazi o tome ko je učestvovao u ubistvu, ali je naručilac sigurno bio neko blizak Šariću“, izjavio je tada srpski tužilac u potpunosti zanemarujući okolnost da Pukanić nikada nije pisao o Šarićima pošto je ubijen godinu dana pre nego što se Šarićevo ime prvi put uopšte i pojavilo u javnosti.

Nakon što je predstavnicima švajcarskog tužilaštva postalo jasno da, osim opštih mesta, sa srpske strane tokom sastanka neće biti ponuđeni bilo kakvi dokazi za iznete tvrdnje, oni su zatražili da srpsko tužilaštvo pripremi detaljni izveštaj o stanju istrage protiv braće Šarić, njihovim eventualnim vezama s crnogorskim establišmentom, kao i sve ono što u delovanju braće Šarić može biti vezano za švajcarsku teritoriju uključujući i pomenuto pranje novca.

Međutim, umesto traženog izveštaja potkrepljenog konkretnim operativnim saznanjima ili ozbiljnim dokazima kojima bi utemeljio svoje tvrdnje, specijalni tužilac Miljko Radisavljević uputio je 3. juna 2009. godine pismo kancelariji švajcarskog tužilaštva u Luganu koje je ponovo bilo isključivo spekulativnog karaktera. Uz pismo naslovljeno kao Zahtev za pružanje pravne pomoći, koje je u srpskom Tužilaštvu za organizovani kriminal zavedeno je pod oznakom STR.POV.S. 83/08, umesto obećanih dokaza Radisavljević je dostavio poseban „dokazni surogat“ u vidu dva teksta izvesne Biljane Vukičević, objavljena na opskurnim italijanskim sajtovima www.rinasvitabalcanica.com i www.wikio.it. Oba teksta suštinski su predstavljala nastavak “Duhanske afere” i sledili su prepoznatljivu matricu viđenu u tekstovima “Nacionala” s tim da je u ovom slučaju Milo Đukanović označavan kao krajnja adresa na kojoj bi trebalo potražiti kako naručioca ubistva Ive Pukanića tako i glavnog bosa koji upravlja narkotrafikingom ne samo na Balkanu već i u Zapadnoj Evropi.

Osim činjenice da se sadržaj spornih tekstova svodio na uopštene spekulacije i kao takav nije ni mogao da predstavlja ozbiljan dokazni materijal kojim bi jedno tužilaštvo trebalo da se služi u svojoj međunarodnoj komunikaciji, ono što je ozbiljno kompromitovalo srpsko tužilaštvo bila je okolnost da su misteriozni sajtovi volšebno nestali sa interneta nedugo nakon što su tekstovi bili isporučeni švajcarskim organima. Pravi skandal će, međutim, izbiti tek nakon što će se ispostaviti da potpisana Biljana Vukičević zapravo nije autorka sadržaja članaka već je samo, za novčanu nadoknadu, svoje ime pozajmila pravim autorima koji su sedeli u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Već i sam hodogram ovog nameštenog sinopsisa ukazivao je da u ovom slučaju ništa nije bilo plod slučajnosti ili nenamernog previda srpskih tužilaca. Prvi tekst „Biljane Vukičević“ pod naslovom „La cocaina cambia la geopolitica“ (Kokain menja geopolitiku) pojavio se na sajtu www.wikio.it 8. maja 2009, svega sedam dana uoči posete specijalnih tužilaca Tićinu (15. maja 2009). Drugi tekst „Biljane Vukičević“, naslovljen kao „Sulla morte di Pukanic c'e ancora molto da dire“ (O smrti Pukanića ima još dosta da se kaže), objavljen je na sajtu www.rinascitabalcanica.com 12. maja 2009, odnosno svega tri dana pre tajnog sastanka.

U pokušaju da saznamo ko je Biljana Vukičević i ko stoji iza fantomskih sajtova čiji su tekstovi tendenciozno zloupotrebljeni od strane zvaničnika Tužilaštva za organizovani kriminal, odmah po objavljivanju dosijea švajcarskog tužilaštva istraživački tim Antidota započeo je međunarodnu istragu koja je brzo došla do saznanja da iza pomenutih paramedija stoji italijanska organizacija ETLEBORO iz Rima koja je na Balkanu osnovala svoj ogranak "Oservatorio Italiano" sa sedištem u Banjaluci. Tom prilikom takođe smo došli do informacije da iza te paramedijske organizacije stoji “analitičar i novinar” Mikele Altamura koji je svoju organizaciju uspostavio po istom principu po kome je to u Sarajevu uradio osnivač OCCRP Dru Saliven.

U opisu svoje delatnosti Altamurina opservatorija navodi da je “nezavisna italijanska informativna mreža koja deluje na prostoru nekadašnje istočne Evrope u Baltičko-jadranskom regionu. Cilj ove informativne mreže jeste pružanje informacija, analiza i ekonomskih podataka potencijalnim italijanskim investitorima kao i promovisanje italijanskih firmi koje posluju u ovom delu Evrope. Cilj je da se na ovom području izgradi mreža povezanih kompanija koje promovišu italijansku tehnologiju, stil i inovacije, odnosno brend ‘Made in Italia’...”

U pokušaju da preko zvanične Altamurine kancelarije u Rimu (navodno smeštene na adresi Etleboro ONG, via Cassia, 1670 00123 Roma) saznamo ko je Biljana Vukičević i postavimo joj pitanja koja se nameću iz tekstova koji su potpisani njenim imenom, preko saradnika naše mreže italijanskog novinara Karla Katućija (Carlo Catucci) stupili smo u vezu sa Altamurom koji je u telefonskom razgovoru na sve moguće načine pokušao da izbegne odgovore na postavljena pitanja. Tako je Altamura najpre tražio da mu se sva pitanja dostave mailom kako bi ih navodno prosledio Biljani Vukičević, a nakon što smo insistirali da nam omogući da direktno stupimo u vezu sa njegovom saradnicom ili da naš novinar dođe u njegovu kancelariju kako bi se dogovorili oko modaliteta intervjua sa gospođom Vukičević, Altamura je zatražio dodatno vreme za konsultacije obećavši da će se javiti na broj koji mu je naš saradnik ostavio. Nakon što se ni nekoliko dana nakon dogovorenog vremena nije javio, a u međuvremenu ustanovivši da na pomenutoj adresi nema nikakve kancelarije u kojoj je navodno sedište organizacije Etleboro, naš saradnik je posle više bezuspešnih pokušaja na kraju ipak uspeo da uspostavi telefonski kontakt sa Altamurom koji je, za razliku od prvog razgovora, ovog puta bio veoma agresivan i svađalački nastrojen pokušavajući na svaki mogući način da prekine dalju komunikaciju što je na kraju jednostrano i učinio, ostavivši nas bez traženih odgovora.

Nastavljajući započetu potragu kroz analizu aktivnosti organizacije “Oservatorio Italiana” u Republici Srpskoj, Antidotov istraživački tim uspeo je nekoliko nedelja kasnije da uđe u trag i locira Biljanu Vukičević za koju se ispostavilo da je nastavnica likovnog vaspitanja u osnovnoj školi "Branko Radičević" u Banjaluci, a u slobodno vreme i saradnica Altamurine paraobaveštajne mreže koja se krije pod maskom nevladine organizacije. [7] Nakon što smo dešifrovali šablon po kome nastaju lažna novinarska imena za kreiranje i plasiranje paramedijskih sadržaja Antidot je došao do saznanja da je, pored Biljane Vukičević, za svoje prljave poslove Altamura koristio i imena Srebrenke Despotović, sudskog tumača za italijanski jezik iz Modriče, kao i Tamare Mikić, profesorke italijanskog jezika u banjalučkoj školi stranih jezika DIALOGOS. Sve tri “autorke” bile su upisane kao članice redakcije magazina-biltena Etleboro ONG - Oservatorio Italiano. Iako nikakve veze nemaju sa novinarstvom niti tekstovima koji su objavljivani u njihovo ime, te široj javnosti nepoznate osobe, predstavljane su kao ugledne autorke čije su tekstove, koji su se namenski pojavili u dogovoreno vreme, Miljko Radisavljević i Saša Ivanić iskoristili kao ključne dokaze za prijavu koju su prosledili svojim švajcarskim kolegama.

Pored zvanične potvrde da su se srpske vlasti u ovom periodu bavile poslovima osnivanja lažnih medija i zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa, ova afera je otkrila i postojanje paraobaveštajnih struktura Italije na teritoriji Republike Srpske koje su, skrivene iza organiazcija civilnog sektora i medija, tamo operisale sa dozvolom i uz blagonaklonost Milorada Dodika i vlasti u Banjaluci. Te strukture su aktivno korišćene kako za obračun sa vlašću u Crnoj Gori, tako i sa opozicijom i političkim protivnicima režima u Beogradu. Pored toga paraobaveštajna italijansko-srpska mreža korišćena je za pranje ilegalno stečenog novca kroz fiktivne italijanske investicije u Republici Srpskoj, a Altamurina organizacija “Oservatorio Italiana” svojim aktivnostima aktivno je podržavala propagandnu delatnost i projekte Milorada Dodika, Vlade Republike Srpske i vladajućeg SNSD-a.

Uprkos izostanku obećanih dokaza, Savezno tužilaštvo Švajcarske ipak je odlučilo da proveri navode iz Srbije i na kraju jednoipogodišnje temeljne istrage, koja je trajala od septembra 2009. pa sve do 1. marta 2011. godine, nedvosmisleno utvrdilo da su ključne teze Radisavljevića i Ivanića bile netačne. Ono što je, međutim, mnogo ozbiljnije čak i od same činjenice da su srpski tužioci svesno zloupotrebili svoja ovlašćenja, jeste odluka o prekidu dalje operativne saradnje sa srpskim tužilaštvom koju su počele da primenjuju zvanične švajcarske istražne institucije. Ta odluka je usledila kao direktna posledica prevarnog ponašanja specijalnih tužilaca iz Srbije za koje oni nikada nisu odgovarali.

U želji da od tužioca Saše Ivanića, kao neposrednog učesnika sastanka u Tićinu, saznamo detalje o razlozima za njegovo i Radisavljevićevo nezakonito postupanje u tom slučaju, Antidot je uputio dopis Službi za informisanje Tužilaštva za organizovani kriminal sa molbom za intervju sa tužiocem Ivanićem koji bi se odnosio na okolnosti u vezi sa međunarodnim sastankom u švajcarskom kantonu Tićino od 15. maja 2009. godine. Do trenutka objave ovog teksta iz Tužilaštva nismo dobili nikakav odgovor.

Rodoljub Šabić - poverenik za zaštitu kriminalnih radnji tužilaštva

Promena vlasti do koje je u Srbiji došlo u leto 2012. godine nije automatski značila i promenu svih onih struktura koje su u prethodnom periodu bile čvrsto zaposednute od strane ljudi bivšeg režima koji su ostali na gotovo svim opertivno rukovodećim pozicijama u policiji, tajnim službama, tužilaštvima, pravosuđu, ali i među urednicima medija i pretežnog dela civilnog sektora. Najozbiljniji udarac, ali ne i konačan tim strukturama biće zadat smenom načelnika policijskih uprava u leto 2014. godine. Kada je afera “Tićino” dospela u srpsku javnost, na čelu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i dalje su bili Miljko Radisavljević i Saša Ivanić, na mestu Ombudsmana nalazio se Saša Janković dok je Rodoljub Šabić u svojim rukama čvrsto držao poziciju Poverenika za informacije od javnog značaja. Koristeći tu okolnost, a svesni ozbiljnosti zloupotrebe koju su počinili, rukovodioci Tužilaštva za organizovani kriminal, uz svesrdnu pomoć Poverenika Rodoljuba Šabića i urednika dobrog dela srpskih medija, pokušali su od šire javnosti da sakriju informacije u vezi sa sastankom u Tićinu što će se razotkriti kada pojedini mediji ipak budu pokušali da, preko Poverenika za informacije od javnog značaja, dođu do zvaničnih informacija koje je tužilaštvo skrivalo.

Šest meseci pre nego što će švajcarsko tužilaštvo objaviti sadržaj dosijea o operaciji “Skurau”, zahtevom za dostavljanjem informacija od javnog značaja koje je uputila nizu institucija i organa Republike Srbije, redakcija nekadašnjeg portala e-novine.com pokušala je da sazna ko je u ime srpskog tužilaštva prisustvovao sastanku u Tićinu i zašto je nakon toga izostalo dostavljanje dokaza koji su bili obećani švajcarskim organima. Nakon što su ti zahtevi upućeni na adrese Republičkog javnog tužilaštva (RJT), Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), Ministarstva pravde i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, iz prva tri organa stigli su odgovori u kojima je navedeno da isti ne poseduju traženu informaciju, dok je jedino Specijalno tužilaštvo odlučilo da ćutanjem direktno prekrši svoje obaveze iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Po isteku zakonom predviđenog roka tokom kojeg je izostao odgovor Specijalnog tužilaštva, iz pomenute redakcije upućena je žalba Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću koji je samo koji mesec ranije, u martu 2015, u roku od 24 sata reagovao na zahtev tužioca Saše Ivanića za utvrđivanjem okolnosti pod kojima se njegova fotografija u februaru 2015. našla na sajtu Antidota. Iako se ista ta fotografija osam meseci ranije, 24. juna 2014. godine, već bila pojavila u dnevnom listu “Danas” sa čijeg sajta ju je Antidot i preuzeo, tek pošto je ona objavljena na našem sajtu Ivanić je izneo tvrdnju da mu je tim postupkom navodno ugrožena lična bezbednost što je Rodoljub Šabić, bez ikakve provere, promptno prihvatio kao neupitnu istinu.

Javnost je, međutim, do danas ostala uskraćena odgovora na pitanje zašto jedan od čelnih ljudi Specijalnog tužilašva ima problem da se njegov lik pojavi u javnosti na vidljiv i transparentan način? Za razliku od prakse koju je tužilac Saša Ivanić primenio u svom slučaju, u zemljama u kojima je borba protiv organizovanog kriminala na mogo višem nivou nego što je to slučaj u Srbiji, do tako visokih pozicija nije moguće doći ako tužioci pre toga nisu prošli rešeto javnosti koje se ogleda u stalnom propitivanju njihovog rada, redovnim televizijskim gostovanjima i odgovorima na brojna postavljena pitanja. U slučaju tužioca Ivanića, pak, bili smo svedoci potpuno drugačije prakse. Dok je sa pozicije specijalnog tužioca medije pod svojom kontrolom redovno snabdevao netačnim i spinovanim informacijama na potpuno netransparentan način i vodio kampanje protiv ljudi koji su se našli u njegovim optužnicama, dotle je srpska javnost redovno ostajala uskraćivana za odgovore koje bi joj Ivanić dao pod punom profesionalnom i ličnom odgovornošću.

Umesto da, po istom kriterijumu, u razumnom roku reaguje i na žalbu zbog nepostupanja Specijalnog tužilaštva, Rodoljub Šabić je punih godinu dana svesno i namerno ignorisao žalbu koja mu je iz redakcije E-novina bila upućena protiv tog organa. Godinu dana kasnije, u martu 2016, nekoliko meseci nakon što je švajcarsko tužilaštvo već bilo otklonilo sve dileme koje su postojale u pogledu slučaja Tićino, Poverenik je odlučio da obustavi postupak protiv Specijalnog tužilaštva.

Šabić je takvu odluku doneo nakon što ga je Tužilaštvo, sa zakašnjenjem od godinu dana, obavestilo da je 13. aprila 2016. godine napokon poslalo odgovor na dostavljeni upit. U antidatiranom dopisu koji je, prema lažiranom datumu iz zaglavlja navodno bio napisan još 23. marta 2015. godine (godinu dana pre nego što će biti poslat!), Tužilaštvo je iz kriminalnih razloga odbilo da dostavi tražene informacije iako su u međuvremenu one već bile objavljene od strane Saveznog tužilaštva Švajcarske. U svom zakasnelom odgovoru Tužilaštvo je navelo da “zbog interesa neometanog vođenja krivičnog postupka" taj organ nije u mogućnosti da dostavi tražene informacije ne pojašnjavajući o kojem postupku je reč s obzirom na to da su sve istrage vođene protiv Darka Šarića u tom trenutku već bile okončane, a sudski postupak uveliko u toku.

Neposredno pošto je na adresu E-novina stigao odgovor iz Tužilaštva, pristiglo je i rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja sa obaveštenjem da je Šabić obustavio svoje "postupanje" po žalbi upućenoj jedanaest i po meseci ranije. Poverenik je svoje rešenje doneo nakon što je iz Tužilaštva obavešten da je traženi odgovor u međuvremenu dostavljen što je Šabiću bilo dovoljno da, nakon što je svojim svesnim ćutanjem i nečinjenjem godinu dana prikrivao nezakonitosti u radu vodećih ljudi Tužilaštva za organizovani kriminal, obustavi postupak koji je po zakonu bio dužan da pokrene.

Umesto da Tužilaštvu dostavi obavezujući nalog za dostavljanje traženih informacija, Šabić je čekao godinu dana kako bi Tužilaštvo poslalo svoj fingirani odgovor i kako bi taj dokument iskoristio kao alibi za obustavu postupka koji očigledno nikada nije ni bio pokrenut. Nezavisnost u radu poverenika Šabića još više će kompromitovati njegovo dijametralno suprotno postupanje 10 meseci kasnije kada će povodom slučaja Savamala (nezakonitog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici) izreći čak tri kazne protiv Višeg javnog tužilaštva u Beogradu zbog neblagovremenog dostavljanja informacija u vezi sa istragom koja je bila u toku. Iako slučaj Savamala predstavlja očigledan primer nezakonitog postupanja koje mora da dobije svoj sudski epilog, stepen društvene opasnosti tog slučaja, koji po svim dostupnim informacijama nije izašao iz domena prekršajnog prava, ne može se porediti sa stepenom opasnosti koju predstavljaju zloupotrebe položaja specijalnih tužilaca u slučaju Tićino koje po odredbama Krivičnog zakonika, spadaju u domen teških krivičnih dela za koja je zaprećena višegodišnja zatvorska kazna.

U želji da od Rodoljuba Šabića lično dobijemo odgovore o razlozima za različite kriterijume postupanja u slučajevima Tićino i Savamala, preko službe Poverenika za informacije od javnog značaja Antidot je uputio molbu za intervju koji bi se odnosio na okolnosti vezane za postupanje u slučaju Zaključka br. 07-00-01665/2015-03 od 25.04.2016. godine. Umesto traženog intervjua usledio je telefonski poziv iz pravne službe Poverenika u kojem nam je usmeno predočeno da oni postupaju po “strogo utvđenoj pravnoj proceduri”, a da su razlozi za sporo postupanje u pomenutom slučaju “veliki broj zahteva koje ta služba svakodnevno dobija i mali broj zaposlenih koji u njoj rade”, zbog čega su neke žalbe osuđene na dugo čekanje. To, međutim, još uvek nije objasnilo razlike u brzini postupanja Šabića koje je u slučajevima fotografije tužioca Ivanića i Savamale bilo promptno, dok je u slučaju Tićino trajalo duže od godinu dana, a kada je do njega konačno i došlo ono je okončano na krajnje kompromitujući način.

Šabić je do današnjeg dana javnosti ostao dužan objašnjenje kako je i po kojim kriterijumima procenio da je istraga oko objavljivanja tužiočeve fotografije u javnosti važnija od otkrivanja informacija o zloupotrebama u postupanju čelnih ljudi Tužilaštva za organizovani kriminal što će, zahvaljujući objavljivanju dosijea švajcarskog tužilaštva, postati neoborivi pisani dokaz kako su se u Srbiji, tokom vladavine Borisa Tadića, montirale optužnice u političke svrhe, manipulisalo pravdom i, u sprezi korumpiranih institucija i paramedijskih struktura, falsifikovali dokazi. Aktivnim uključivanjem u pokušaj prikrivanja tragova zloupotreba u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Rodoljub Šabić je dokazao da je sve vreme bio sastavni deo paradržavne mreže formirane u vreme vladavine režima Borisa Tadića i Demokratske stranke čiji su kadrovi strateški raspoređeni u državnim institucijama, policiji, tužilaštvima i pravosuđu u sadejstvu sa instruisanim medijima učestvovali u kreiranju lažnih optužnica i bezobzirnim zloupotrebama pravosudnih institucija u političke svrhe.

Uključivanje nezavisne institucije Poverenika za informacije od javnog značaja u spregu sa pomenutim paramedijskim strukturama predstavljalo je samo jedan u nizu dokaza da su, sa gubljenjem uporišta u zvaničnim institucijama do čega je došlo nakon smene čelnika policijskih uprava sredinom 2014. godine, vodeću ulogu u institucionalnoj sprezi sa paramedijima preuzeli bivši Ombudsman Saša Janković i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. U tom periodu u potpunosti će se ogoliti sprega između ostataka bivšeg režima unutar državnih struktura i kvazimedija koji će se pojaviti kao produžena ruka starog korumpiranog tužilaštva i delova kriminalističke policije koji su bili istinski oslonac organizovanog kriminala u zemlji.

Zahvaljujući razvoju društvenih mreža i rastu uticaja internet medija, od 2008. godine težište paramedijskog sistema odnosa i delovanja postepeno će se sve više prebacivati na ovaj segment medijske sfere. Iako je infrastruktura za tu vrstu delovanja uspostavljena mnogo ranije, ona će svoj “procvat” doživeti nakon majskih poplava 2014. godine što će se vremenski, ali i uzročno-posledično poklopiti sa hapšenjem prvooptuženog za narko-trafiking Darka Šarića i pomenutim smenama šefova policijskih uprava MUP-a Srbije. Taj čin će uzdrmati institucionalnu zaleđinu pojedinih instruisanih medija koji će od tog trenutka, ne birajući sredstva, započeti besomučnu kampanju koja će po dužini trajanja i obimu paramedijskog delovanja umnogome zaseniti “Duvansku aferu” i njene efekte.

Triangularna paramedijska osovina

Promenom vlasti u Srbiji u maju 2012. godine, a posebno nakon parlamentarnih izbora 2014. i promena u policijskim upravama koje su usledile u junu te godine, a u skladu sa preovlađujućim tehnološkim trendovima, primat u proizvodnji i distribuciji paramedijskog sadržaja preuzela su tri internet medija koji predstavljaju deo dve umrežene regionalne medijske grupe. Reč je o dve krovne organizacije - Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pod čijim su se okriljem oformili brojni medijski sajtovi i organizacije među kojima su od 2014. naovamo najznačajnije mesto zauzimali BIRN Srbija, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).

Uvidevši u danima nakon pada režima Slobodana Miloševića, da će se interesi i novčane donacije zapadnih fondacija premestiti u druga ugrožena područja van Srbije, od strane inostranih fondacija finansirane organizacije i mediji nastojali su da iskoriste upravo potencijale takvih zemalja u okruženju – pre svega ratom razorene Bosne i Hercegovine i Kosova bez pravnog poretka i sistema institucija. Vođeni idejom da je lakše bosanskoj nevladinoj organizaciji da dobije novac od stranih donatora nego onima koje su ostale u Hrvatskoj ili Srbiji, i BIRN i OCCRP za svoje sedište su izabrali upravo Sarajevo dok su ostale zemlje regiona pokrili osnivanjem takozvanih sestrinskih organizacija i lokalnih ogranaka. Vođeni pre svega interesom prikupljanja što većeg obima sredstava inostranih donatora te organizacije su postale mešavina lobi grupa, kompanija, medija, NVO-a u pokušaju da postanu paralelna vlada sa obaveznom mantrom anti-vladinog usmerenja u svom delovanju.

BIRNmreža za rušenje balkanskih vlada novcem evropskih i američkih poreskih obveznika

Kako bi ojačao svoju poziciju BIRN je od svog osnivanja nastojao da se širi na dva različita nivoa – ekstenzivno u smeru pokrivanja što veće teritorije kroz osnivanje ogranaka u zemljama regiona i intenzivno u smislu stalnog proširivanja polja delatnosti koje su obuhvatane projektima finansiranim iz evropskih i američkih fondova. Tako je BIRN osnovao svoje ogranke u Albaniji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Rumuniji i Srbiji kao i mrežu novinara saradnika u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj i, kako se navodi na sajtu te organizacije “povremeno Moldaviji”. Istovremeno BIRN u svom posedu ima 15 sajtova na različitim jezicima.

U opisu svoje delatnosti BIRN navodi da je u pitanju nevladina, neprofitna organizacija koja se od svog osnivanja 2004. godine, bavi monitoringom i analizom društvenih i političkih procesa, posebno ulogom medija u njima. U tekstu se dalje navodi da je ta regionalna mreža, sa sedištem u Sarajevu, posvećena prozvodnji “kvalitetne medijske produkcije i profesionalizaciji novinara, izdavač je analitičke web publikacije Balkan Insight i osnivač kompanije BIRN Ltd, sa sedištem u Beogradu, koja se bavi konsaltingom i izdavanjem dnevnih novina na engleskom jeziku Belgrade Insight”.

Iz navedenog opisa može se zaključiti da BIRN u isto vreme pokušava da bude i regionalna mreža, i neprofitna organizacija, i profitno usmerena kompanija koja se bavi izdavaštvom i konsaltingom, ali i nevladina organizacija i medij.

Uprkos činjenici da je BIRN od svog osnivanja pa do danas svoje postojanje najviše zasnivao na donacijama Evropske komisije, ta vrednosno nedefinisana mreža povezanih organizacija u svom delovanju često je odstupala od proklamovanih ciljeva, vrednosti i metodologije koja se primenjuje u zemljama Unije. Umesto delovanja na bazi svega onoga na čemu EU insistira kada je regionalni razvoj Zapadnog Balkana u pitanju, a što podrazumeva sinergiju znanja, dijalog vlasti i civilnog društva, zajednički rad na sprovođenju reformi, transparentnost rada, kvalifikovani monitoring rada državnih institucija i sl, BIRN je ipak izabrao da deluje po sistemu “što gore to bolje” u kojem je bilo moguće da “politički korektnim” nazivima za projekte budu prikrivane stvarne destruktivne aktivnosti, odnosno da se pod maskom navodne borbe za demokratizaciju i slobode uzima veliki novac za sprovođenje, u suštini, ogoljene antivladine kampanje. Takvom ponašanju BIRN-a i ostalih srodnih, spolja finansiranih, organizacija i medija, kumovao je i sam sistem odnosa koji je uspostavljen sa inostranim donatorima u kome se organizacije civilnog sektora suštinski nalaze u sukobu interesa i nepremostivom jazu između ostvarivanja proklamovanih ciljeva i sopstvenih egzistencijalnih poriva.

S jedne strane smisao postojanja tih organizacija jeste rad na unapređenju tranzicionih procesa u društvima Zapadnog Balkana, one za te namene dobijaju novac od zapadnih donatora kojeg će, opet, biti sve manje kako reformski procesi budu napredovali, a regionalna društva činila pomake u smeru svoje konsolidacije i modernizacije. Zbog toga uspehom u svom deklarativnom delovanju i ostvarivanju proklamovanih ciljeva nevladine organizacije de facto doprinose urušavanju osnova sopstvene egzistencije. Našavši se u nepomirljivom jazu između proklamovanih ciljeva i onoga što zaista rade na terenu, takvi mediji će postati batina u rukama različitih interesnih struktura (kako onih birokratskih iz Brisela, tako i pojedinih interesnih grupa poreklom iz pojedinih članica EU i samog regiona) koja će biti skrivena iza lažne slike nezavisnih medija.

Usled instikta za samoodržanjem ili pak dobro osmišljene strategije, većina organizacija civilnog društva usmeriće svoje aktivnosti više u smeru ubeđivanja svojih donatora da se situacija u Srbiji u poslednjih nekoliko godina drastično pogoršala negoli u smeru njenog realnog sagledavanja i popravljanja stanja na terenu. Tako će se javnost Srbije od sredine 2014. godine suočavati sa nepreglednim nizom veštački generisanih afera čija će hiperprodukcija biti praćena rastom novčanih priliva na račune “ugroženih” samoproglašenih branitelja slobode. Pa ipak, inflacija broja afera koje će poslednjih godina otkrivati takozvani nezavisni istraživački mediji, biće praćena devalvacijom profesionalnih standarda i osnovnih postulata istraživačkog novinarstva u njihovom radu. Ta neprijatna činjenica neminovno će u budućnosti glavne donatore suočiti s moralnim pitanjem opravdanosti dosadašnjeg i budućeg finansiranja njihovih štićenika koji su svojom beskrupuloznom trkom za projektima i grantovima u te mutne igre uvukli i svoje finansijere ozbiljno dovodeći u pitanje njihove stvarne namere i motive, a time i njihov ugled i kredibilitet.

U besprizornoj jagmi da se istaknu kao borci protiv vlasti kojoj su unapred, bez mnogo realnih argumenata, dodelili atribut “autokratske”, BIRN kao mreža organizacija, ali i ljudi koji personalno predstavljaju delovanje te mreže, u više navrata su učestvovali u kreiranju poluistinitih, spekulativnih i tendencioznih medijskih sadržaja sa ciljevima koji su bili sve samo ne usmereni na unapređenje javnog interesa. Mehanizam funkcionisanja BIRN-ove medijske mašinerije najočitije se mogao detektovati u dva slučaja koji su jasno pokazali da je BIRN jedan od ključnih stubova paramedijskih struktura u regionu. Umesto da ta dva slučaja dovedu do samopreispitivanja i otklanjanja nedostataka u radu ove organizacije i njenih donatora oni su, paradoksalno, najviše doprineli popularizaciji i medijskoj vidljivosti BIRN-ove paramedijske mreže koja se veštim manipulativnim delovanjem od predatora za tili čas pretvorila u najveću “žrtvu” na sav glas izvikane represije.

Sunovrat "istraživačkog" novinarstva: Od pogrešnog sefa do Džihadi Džona

Prvi od dva navedena slučaja, koji je na neki način označio početak svopšte kampanje kreiranja i fabrikovanja afera koja traje do današnjih dana, bio je tekst “Otkrivanje tajne ministarskog sefa“ nastao u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji je Evropska unija finansirala sa preko 125.000 evra. U “istraživanju” čiji je autor urednik BIRN-a Slobodan Georgiev (sportski novinar koji je, prema svedočenju ljudi iz WAZ-a, nakon 2012. godine ostao bez lukrativne funkcije u Sportskom žurnalu), objavljeni su nacrti ugovora sa “Etihadom”. U tekstu je, neosnovano, izneta tvrdnja da se država “obavezala da višestruko plati zadržavanje 51 odsto vlasništva u nacionalnoj avio kompaniji nasuprot 40 miliona dolara ulaganja na koliko se obavezao partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata”.

Svega sedam dana kasnije, 14. avgusta 2014. godine, Vlada Srbije je objavila zvaničnu verziju ugovora sa “Etihadom” koja je bitno odudarala od navoda koji su postojali u nacrtu ugovora koji je BIRN objavio. Senzacionalističke tvrdnje Georgieva pokazale su se kao netačne, preterane i maliciozne. Prema slovu važećeg ugovora Srbija ne samo što nije bila obavezana na višestruko veća ulaganja u odnosu na svog manjinskog partnera u ovom poslu, već je situacija bila potpuno obrnuta. Zahvaljujući činjenici da je od nekadašnjeg hroničnog gubitaša, čije su finansijske rupe popunjavane novcem iz državnog budžeta, Srbija dobila profitabilnu kompaniju koja je stekla reputaciju najbrže rastuće u svojoj branši u regionu, ugovor sa “Etihadom” se ispostavio kao veoma povoljan i koristan posao za zvanični Beograd. Predstavljajući ugovor sa "Etihadom", tadašnji premijer Aleksandar Vučić je rekao da se Srbija obavezala da do kraja 2016. godine u zajedničku kompaniju investira 42 miliona dolara, dok je partner iz UAE bio u obavezi da uloži do 100 miliona. Pored toga Republika Srbija je bila u obavezi da sanira ranije nastale dugove, što je i pre tog slučaja bila uobičajena praksa kod privatizacija hroničnih gubitaša. Prilikom predstavljanja ugovora Vučić je izneo podatak da se 80 odsto pomenutih dugova odnosilo na JAT-ova dugovanja prema državi što je rešavano otpisom potraživanja i nije zahtevalo dodatna plaćanja iz državnog budžeta.

Objavljivanje sadržine ugovora pokazalo je da je Slobodan Georgiev, ovom istraživanju pristupio na krajnje površan i nestručan način što se delimično može objasniti i okolnošću da je reč o sportskom novinaru bez odgovarajućeg iskustva u oblasti istraživačkog novinarstva. Prekršivši osnovne postulate istraživačkog novinarstva on je sebi dao za pravo da do zaključka dođe na osnovu nacrta nekakvog ugovora bez ikakve provere njegove tačnosti ili uvida u sadržaj pravno važećeg zvaničnog ugovora, što predstavlja školski primer korišćenja nepouzdanog izvora informacija umesto ozbiljnih dokaza. Vođen potrebom kreiranja afere čija je meta trebalo da bude Vlada Srbije, Georgiev je u praksi demonstrirao nedopustiv nivo neprofesionalizma koji su građani Evropske unije finansirali sa neverovatnih 125.000 evra donacija. Nakon ove afere postalo je jasno da je jedini cilj Georgieva i BIRN-a bio ne taj da da tekst bude činjenično tačan, već da proizvede skandal i lažnu aferu kojom bi se Vladi Srbije poslala jasna poruka kojim sredstvima će biti disciplinovana ukoliko ubuduće ne bude udovoljavano zahtevima pojedinih protekcionisanih poslovnih i političkih aktera pod zaštitom Majkla Davenporta šefa delegacije Evropske unije u Srbiji. O stvarnoj nameri kreatora ove lažne afere svedoči logistička podrška i koordinacija koja je u vidu prenošenja i popularizacije ovog skandalozno neprofesionalnog teksta BIRN-u pružena od strane medija koji su svi do jednog bili interesno povezani sa Devenportovom kancelarijom.

Po ranije uhodanom mehanizmu sprege između paramedijskih struktura, tekst Georgieva je preuzeo i reprintovao nedeljnik “Vreme” koji se nalazi pod finansijskom kontrolom prvostepeno osuđenog srpskog tajkuna Miroslava Miškovića. Zajedno sa “Vremenom”, koje je postalo neskrivena platforma za najprizemniju propagandu protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, BIRN i Georgiev će naići na podršku ostalih subjekata interesne paramedijske zajednice kojoj pripadaju, pa će tako u maju 2015. godine za ovaj skandalozan tekst dobiti NUNS-ovu novinarsku nagradu u kategoriji štampanih medija čime će, umesto originalnog teksta koji je objavljen na sajtu javno.rs koji nije registrovan kao medij, biti nagrađena njegova preneta verzija u nedeljniku “Vreme”. Uprkos ovom providnom pokušaju naknadnog pribavljanja kredibiliteta kompromitovanom novinaru, Georgiev će svoje pravo lice neprofesionalizma i ostrašćenosti pokazati u reakciji nakon objavljivanja sadržaja ugovora od strane premijera Vučića za koga će u istom nedeljniku “Vreme” doslovce napisati: “Ti njegovi logorejični ispadi inače i nisu vredni komentarisanja, jer samo pokazuju da aktuelni naprednjački premijer ne može da se odvoji od svoje radikalske senke, uprkos pokušaju da ’ekonomizuje’ i ’evropeizuje’ retoriku klevetničke mržnje, zastrašivanja i pritiska na štampu s pozicija moći, koje je koristio u doba kada je bio radikalski ministar informisanja, što misli da mu je zaboravljeno." [8]

Vrhunac u ispoljavanju svoje patološke mržnje kojom je sebe nepovratno ispisao iz novinarske profesije i težnje ka objektivnosti i nepristrasnosti koje ona podrazumeva, Slobodan Georgiev je pokazao u junu 2016. godine kada je na svom privatnom, ali javno dostupnom tviter nalogu, premijera Srbije Aleksandra Vučića uporedio sa najtraženijim svetskim teroristom Džihadi Džonom, poznatom po zastrašujućim javnim odsecanjima glava svojih talaca koja su zgrozila civilozovani svet.

Paramedijski koreni BIRN-a

To što se Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) deset godina kasnije pojavila kao nastavljač paramedijske delatnosti koju je svojevremeno etablirao “Nacional” Ive Pukanića, nimalo ne treba da čudi ako se zna da je direktorka te mreže Gordana Igrić svojevremeno bila glavna urednica Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) koji se “proslavio” optužbama na račun Mila Đukanovića i Zorana Đinđića za kriminal i učešće u švercu cigaretama.

Dobri poznavaoci prilika u Srbiji početkom 2000-ih godina, ukazuju da nije slučajno to što je IWPR delovao baš iz Londona, koji je u to vreme važio za sedište brojnih tajno finasiranih paraorganizacija iz ovog dela sveta. Mnoge od njih su sarađivale sa proizvođačima cigareta koji su učestvovali u švercu duvanskim proizvodima, zbog čega je i IWPR vodio nasilnu kampanju protiv Zorana Đinđića optužujući ga da je tokom devedesetih godina bio pokrovitelj šverca cigaretama iako je on u to vreme bio u opoziciji i po prirodi stvari nije mogao biti pokrovitelj takvih poslova. Iz istih razloga, zajedno sa ostalim povezanim medijima, IWPR je učestvovao u kreiranju i distribuciji “duhanske afere” koja je služila interesima krupnih proizvođača cigareta koje su kontrolisale paraobaveštajne strukture iz Velike Britanije i SAD.

Do koje mere je Gordana Igrić bila zaslepljena mržnjom ili, pak, privržena slepom izvršavanju narudžbina svojih donatora, svedoči i činjenica da je svoju paramedijsku delatnost protiv politike Zorana Đinđića IWPR nastavio i nakon njegovog ubistva vodeći kampanju protiv akcije “Sablja” i vanrednog stanja u Srbiji. Pozivajući se na tvrdnje advokata optuženih za ubistvo premijera, sajt te organizacije objavio je feljton o tome kako je policija tokom trajanja vanrednog stanja navodno mučila i terorisala uhapšene u zatvorima. Seriju tekstova koje su potpisale Gordana Igrić i Dragana Nikolić Solomon u kojima se, između ostalog, tvrdi da je uhapšena folk pevačica Svetlana Ražnatović mučena metodom „uskraćivanja sna“, kao i da su pojedini uhapšeni bili mučeni strujnim udarima u šumi što je u svom štampanom izdanju redovno prenosio tabloid Kurir.

BIRN-ovo potonuće u mutnim vodama “Tamnave”

Šest meseci pošto je doživeo ozbiljnu blamažu u vezi sa otkrivenim i ekspresno osujećenim pokušajem kreiranja lažne afere oko ugovora sa “Etihadom”, verovatno iz potrebe da opravda ogromne donacije koje je u međuvremenu dobio, BIRN je ponovo demonstrirao svoju sklonost ka kreiranju lažnih medijskih sadržaja. Tako je, po receptu iste škole kvaziistraživačkog novinarstva, u januaru 2015. godine na BIRN-ovom sajtu javno.rs objavljen tekst “Ispumpavanje kopa i budžeta”, autora Aleksandra Đorđevića u kome je na račun Vlade Srbije i “Elektroprivrede” iznet niz ozbiljnih optužbi za navodno nanošenje štete tom javnom preduzeću u iznosima koji su se merili desetinama miliona evra. Ponašajući se kao plaćeni PR službenik kompanije “Van Hek”, autor je u tekstu zamerio Vladi Srbije to što je EPS uopšte organizovao tender za ispumpavanje vode sa površinskog kopa “Tamnava”, a nije zbog potrebe hitnosti taj posao sklopio direktnom pogodbom sa holandskom firmom “Van Hek” iako međunarodne finansijske i, posebno, evropske institucije ovakav vid pogodbi po pravilu nazivaju izvorom korupcije.

Bez ijednog ponuđenog ozbiljnog dokaza, koristeći se spekulacijama i neosnovanim nagađanjima, Đorđević je zaključio da je Srbija na uvozu uglja i struje zbog toga izgubila 120 miliona evra. Kako bi dokazao laž o postojanju kriminalne namere Vlade Srbije i rukovodstva EPS-a, autor je suptilno nagovestio i “pozadinu” čitavog posla ustvrdivši da je jedna od firmi iz konzorcijuma koji je pobedio na tenderu, bila povezana sa tadašnjim direktorom “Elektromreža Srbije” Nikolom Petrovićem, inače jednim od kumova premijera Aleksandra Vučića. U nemogućnosti da ospori rezultate samog tendera, Đorđević je komisiji zamerio što je izabrala firmu bez iskustva u ispumpavanju vode upuštajući se na taj način u naivno predviđanje u pogledu događaja koji će uslediti narednih meseci.

U kreiranju afere “Tamnava”, kršeći sve postulate istraživačkog novinarstva i sledeći isključivo svoje spekulacije, neosnovane i površne pretpostavke, BIRN-ov autor je propustio da ponudi bilo kakav ozbiljan dokaz za iznete tvrdnje. Kao što će se videti u mesecima koji su usledili, navodi da konzorcijum, koji je pobedio na tenderu, nema iskustva u isušivanju vodenih površina postaće potpuno irelevantni pred činjenicom da je taj posao uspešno i u zadatim okvirima obavljen. Čak i podatak da su za tu priliku angažovane pumpe firme “Van Hek” koja je i sama učestvovala na tenderu sa višestruko nepovoljnijom ponudom od one koja je prihvaćena, u potpunosti je osporila početnu hipotezu autora dokazavši da je “Van Hek” u svojoj ponudi, očigledno precenjujući ekskluzivitet svog znanja i iskustva u ovoj oblasti (know-how), pokušao da ostvari ekonomski neopravdan ekstraprofit. Aleksandar Đorđević ni na koji način nije dokazao da bi, čak i u slučaju da se EPS odlučio na sklapanje direktne pogodbe u ovom slučaju, “Van Hek” bio taj koji bi na najbolji i najpovoljniji način obavio zahtevani posao, što je potvrdila i ponuda te firme na samom tenderu.

Poput brojnih drugih spekulacija, ni tvrdnja da je konzorcijum koji je imao najbolju ponudu na tenderu, navodno favorizovan jer je povezan sa tadašnjim direktorom EMS-a, ni na koji način nije potkrepljena ozbiljnim dokazima. Na posletku uvidom u činjenično stanje ispostavilo se da je partner firme koja je dobila posao na tenderu u tom trenutku bio i manjinski vlasnik (sa 10 odsto udela) u kompaniji u kojoj je Nikola Petrović nekada bio direktor [9] što je okolnost koja ni na koji način ne dokazuje ni Petrovićevu kontrolu nad pomenutom firmom niti veze između njega i rezultata tendera. Uostalom do prihvatanja pobedničke ponude nije ni moralo da dođe na urgenciju Petrovića, pošto je takav ishod već bio obezbeđen ponajviše zahvaljujući činjenici da je “Van Hek” na javno nadmetanje izašao sa ponudom koja je bila 23 miliona evra skuplja u odnosu na ostale učesnike.

Osim pozivanja ne apstraktne procene, Đorđević u svom tekstu nije ponudio nijedan validan dokaz da je zbog utvrđene dinamike odvijanja radova u “Tamnavi” EPS izgubio 120 miliona evra. Na prvom mestu autor je propustio da ponudi reper u odnosu na šta je dinamika tih radova bila sporija, ali u svojoj površnoj kalkulaciji nije u obzir uzeo ni troškove iskopavanja rude koji postoje tokom redovnog proizvodnog procesa na “Tamnavi”, a čije bi uzimanje u obzir drastično umanjilo navodni gubitak od milion evra dnevno koji Đorđević pominje. Autor u najmanju ruku nije ponudio nijedan validan dokaz za tvrdnje koje je izneo u svom “istraživačkom” tekstu koji će postati školski primer svega onoga što je antipod ozbiljnom istraživačkom novinarstvu.

Iako je već na prvi pogled jasno da su spekulacije bile jedini osnov za ono što je u svom tekstu tvrdio Đorđević, njemu i njegovim kolegama iz BIRN-a i interesno povezanih organizacija, ta činjenica nije smetala da u kampanji koja je usledila neometano nastave sa pokušajima difamacije Vlade Srbije i njenog predsednika što je od BIRN-a, kao paramedijske organizacije, stvorilo surogat opozicionog političkog aktera sa tendencijom vođenja dugotrajne ostrašćene kampanje protiv unapred odabrane mete – u ovom slučaju legalno i legitimno izabranih vlasti u Srbiji. Na reakciju Aleksandra Vučića u kojoj je, ne bez razloga, navode BIRN-a nazvao lažima, ova mreža će uzvratiti zamenom teza optužujući premijera da “nije demantovao nijednu konkretnu tvrdnju iz teksta” iako je već na prvi pogled lako uočiti da je autor BIRN-a bio taj koji nijednu svoju tvrdnju nije potkrepio ozbiljnim dokazima da bi uopšte imalo o čemu da se diskutuje i eventualno šta da se demantuje. Istrajavajući na odbrani neodbranjivog, BIRN će se povodom ovog slučaja sukobiti i sa zvaničnicima Svetske banke koja je bila finansijer čitavog posla, a koja će zvanično potvrditi da je u ovom slučaju tender odrađen besprekorno kao i da je nabavka “sprovedena u skladu sa srpskim Zakonom o javnim nabavkama”.

Ostavši bez argumenata u raspravi o samom tekstu, BIRN će, kao i u prethodnom primeru, spor izmestiti na potpuno drugi kolosek i to tako što će reakciju premijera i dela provladinih medija iskoristiti za lansiranje priče o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji što će do leta 2016. godine biti glavna mantra koja će biti utišana zahvaljući izložbi medijskih napisa “Necenzurisane laži”, kojom će vladajuća Srpska napredna stranka u kontradikciji srušiti taj veštački kreirani mit. U nepotkrepljenim tvrdnjama o cenzuri i pritiscima na medije BIRN i njemu srodne organizacije sukobiće se čak i sa Johanesom Hanom, komesarom za proširenje i susedsku politiku Evropske komisije, koji će od svih koji potežu pitanje cenzure otvoreno zatražiti da za takve optužbe ponude i adekvatne dokaze.

Baš kao i u slučaju “Tajne ministarskog sefa”, i u slučaju “Tamnave” uslediće pokušaj naknadne legitimizacije jednog, u osnovi, spekulativnog i neinformativnog teksta što će praktično još jednom slikovito demonstrirati mehanizme i obrasce delovanja paramedijskih struktura. Razotkrivanje tih mehanizama dogodiće se prilikom dodeljivanja nagrade „Jug Grizelj“ za 2014. godinu što će se dogoditi u jeku rasprava nastalih oko teksta „Ispumpavanje kopa i budžeta“, 5. februara 2015. godine. Jednoglasnom odlukom žirije koji su činili Vukašin Obradović, Antonela Riha, Snježana Milivojević, Olja Bećković i Damir Kalember (novinar poreklom iz Krajine koji je prilikom dolaska u Srbiju sredinom devedesetih promenio ime u Filip Švarm), BIRN biva proglašen laureatom za 2014. godinu – između ostalog i za tekst koji uopšte nije objavljen u toku te godine. Iza scene, daleko od očiju javnosti, dogodiće se skandal tako što će dotadašnji predsednik žirija Velimir Ćurgus-Kazimir zbog neslaganja sa odlukom koja će kompromitovati samu nagradu “Jug Grizelj” podneti ostavku i istupiti iz članstva žirija za njenu dodelu. Taj čin je jasno pokazao da odluka suštinski ipak nije doneta jednoglasno na čemu je okrnjeni žiri posebno insistirao. Simptomatično je da će se i samo obrazloženje žirija za dodeljenu nagradu pretvoriti u svojevrstan pamflet u duhu započete negativne kampanje protiv vlasti u Srbiji što će postati još jedan u nizu dokaza o postojanju paramedijskih struktura koje nadilaze sam BIRN kao organizaciju. [10]

Uprkos navedenim primerima flagrantnog kršenja profesionalnih standarda, novinarskih kodeksa i osnovnih postulata profesije, počev od 2014. godine i otvorenog i ogoljenog učestvovanja u kreiranju lažnih afera sa ciljem slabljenja pozicija aktuelnih vlasti u Beogradu, BIRN-ova paramedijska mašinerija će iz godine u godinu uvećavati prihode po osnovu inostranih donacija. Tako će, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, BIRN Srbija u 2014. godini prihodovati nešto preko 22 miliona dinara, 2015. godine 28,6 miliona, dok će donacije tokom 2016. godine dostići cifru od 33,3 miliona dinara što je za pomenute tri godine ukupno iznosilo skoro 700.000 evra. Među donatorima ove organizacije ističu se Evropska komisija, Balkan Trust for Democracy, Britanska ambasada u Beogradu, Charles Stewart Mott Foundation, National Endowment for Democracy (NED), Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, Open Society Foundations London, OSCE, Rockefeller Brothers Fund, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije i drugi.

Donacijama i prihodima koje je u pomenutom periodu ostvarila “Balkanska istraživačka mreža” (što je ime pod kojim je zvanično registrovana nevladina organizacija BIRN Srbija) treba dodati i prihode Privrednog društva za medijsku produkciju Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN DOO) koje je 2014. godine prihodovalo 16,9 miliona dinara, 2015. godine 16 miliona, dok se 2016. godine na račune te firme slilo 21,1 miliona dinara. Za pomenute tri fiskalne godine taj prihod je iznosio oko 450.000 evra što je zajedno sa prihodima BIRN Srbija iznosilo 1.150.000 evra!

Iako bi bilo za očekivati da su ova obimna finansijska sredstva doprinela profesionalizaciji BIRN-ovih medija i novinara, realnost govori upravo suprotno – ona su iskorišćena jedino za podršku paramedijskoj delatnosti i pokušajima dezinformisanja kako građana Srbije i regiona tako i šire međunarodne javnosti sa jasnim ciljem da se, bez obzira na sredstva i cenu koju kao društvo treba da platimo, na uštrb javnog interesa pribavi lična materijalna korist. U tom poduhvatu BIRN, međutim, nije bio usamljen primer. Gotovo identičnom metodologijom, ali drastično agresivnijim pristupom, poslovima kreiranja i vođenja kampanja protiv unapred zacrtanih meta bavila se i mreža koju je za te specijalne operacije formirala organizacija OCCRP u okviru koje deluju Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kao njene dve podružnice u Srbiji.

Personalne veze BIRN-a i OSCE

U jeku BIRN-ove kampanje o navodnoj cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji podršku neosnovanim tvrdnjama te mreže uputila je Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija zbog čega je došlo do polemike na relaciji premijera Srbije Aleksandra Vučića i Mijatovićeve. Reakciju predstavnice OEBS-a, međutim, treba posmatrati u kontekstu podatka da je šefica misije Odeljenja za medije OSCE-a u Srbiji dugo vremena bila Dragana Nikolić Solomon, bliska saradnica Gordane Igrić i jedna od čelnih ljudi BIRN-a. Personalna povezanost OSCE sa organizacijama okupljenim oko BIRN-a ozbiljno je kompromitovala poziciju Dunje Mijatović i otkrila stvarnu pozadinu njenih izjava povodom nametnute priče o cenzuri u Srbiji.

Slučaj OCCRP: Kako je službenik Ambasade SAD Dru Saliven postao tvorac paramedijskih struktura na Zapadnom Balkanu

Pored grupe medija i međusobno povezanih organizacija okupljenih pod okriljem BIRN-a, u regionu Zapadnog Balkana uočljivo je prisustvo još jedne umrežene strukture koja sebe pretenciozno deklariše kao “platformu istraživačkog novinarstva” koje je u suštini interesno i politički usmereno. U pitanju je organizacija projektnog naziva Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) koja okuplja “40 neprofitnih istraživačkih centara, brojnih novinara i nekoliko glavnih regionalnih novinskih organizacija širom sveta”. Kako se navodi na sajtu organizacije osnovane 2006. godine i registrovane u Sarajevu, mreža se prostire u Evropi, Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Osnivači OCCRP navode da je mreža nastala sa namerom “za obavljanje transnacionalnog istraživačkog izveštavanja i promovisanje pristupa zasnovanog na tehnologiji otkrivanja organizovanog kriminala i korupcije širom sveta”.

“Cilj OCCRP-a je da pomognemo ljudima u svetu da razumeju kako organizovani kriminal i korupcija postoje u njihovim zemljama i vladama. Naša organizacija ne pripada nijednoj zemlji, političkoj filozofiji ili skupu verovanja osim tome da svi ljudi treba da imaju mogućnost da biraju svoje vlade i vode sopstveni život bezbedno, slobodno i dostojanstveno”, navodi se na sajtu OCCRP-a u delu koji se odnosi na misiju organizacije i dodaje jedno, više nego zanimljivo, opažanje kada je rad te mreže u pitanju: “Naš svet je sve više polarizovan. Svetski medijski kanali su ispunjeni propagandom, dezinformacijama i jednostavno pogrešnim informacijama. Zbog toga se svi moramo potruditi da shvatimo kako funkcioniše naše sve složenije društvo. Moramo biti u stanju da nađemo istinu kako bismo donosili odluke koje su nam potrebne. Mi smo posvećeni tome da naš način ispričamo istinu najbolje što možemo."

OCCRP je registrovano ime Mreže za razvoj novinarstva, dobrotvorne organizacije sa sedištem u Merilendu (reg. br. 501 (c) 3). Organizacija je proizašla iz Centra za istraživačko novinarstvo (CIN) koji je Dru Saliven (Drew Sullivan) osnovao u Sarajevu 2004. godine. Prema navodima na zvaničnom sajtu OCCRP finansijsku podršku za osnivanje te organiazcije pružio je Fond Ujedinjenih nacija za demokratiju (UNDEF) koji je podržao “Projekat izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji”.

Prema navodima sa sajta organizacije, članice OCCRP su: Austria Dossier, Centar za istraživačko novinarstvo BiH (CIN), bugarski portal bivol.bg, češki Centrum pro investigativni žurnalistiku, mađarski portal atlatszo.hu, BIRN Kosovo, RE:BALTICA iz Letonije, 15min.lt iz Litvanije, SCOOP Makedonija, Association of independent TV journalists (ATI) i RISE Project iz Moldavije, MANS iz Crne Gore, RISE Project iz Rumunije, Novaya gazeta iz Rusije, The Kyiv Post, Media Development Foundation i portal slidstvo.info iz Ukrajine, Mreža za izveštavanje o kriminalu i korupciji (KRIK) i Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Prema zvaničnim izveštajima tokom fiskalne 2014. godine od donatora i pružanja konsultantskih usluga organizacija je ukupno prihodovala 3.019.000 dolara, dok se u njenu kasu tokom 2015. godine slilo 2.771.000 dolara. U izveštaju za 2016. godine stoji da je OCCRP inkasirao 2.030.000 dolara od čega samo od vlade SAD 1.695.000 dolara. Tokom tri posmatrane godine OCCRP je ukupno finansiran sa skoro 8.000.000 američkih dolara.

Prema sopstvenim podacima, ta organizacija je podržana donacijama od strane Fonda za otvoreno društvo, Inicijative za Google digitalne novosti, Fondacije Skoll, Fondacije Sigrid Rausing, Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) i drugih. Organizacija je, takođe, primala razvojna sredstva od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) preko Međunarodnog centra za novinare (ICFJ), Stejt departmenta i Švajcarske konfederacije. [11]

Iako se u zvaničnoj biografiji osnivača OCCRP navodi da se taj, vazduhoplovni inženjer po struci, u SAD ranije bavio i nekom vrstom novinarstva, njegova biografija je veoma štura i ne pruža potpune i celovite informacije o karijeri koju je Saliven imao pre dolaska na Balkan. Međutim, za razliku od zvanične biografije iz koje se o Salivenu ne može saznati gotovo ništa, ljudi koji su imali priliku da rade sa njim izneli su brojne kotnroverze koje prate lik i delo ovog čoveka.

Sarajevski “Dnevni avaz” svojevremeno je za Salivena napisao da se radi o “prevarantu koji blefira i medijski reketira”, a da su famozni OCCRP i CIN (Centar za istraživačko novinarstvo) “društva jednog lica kojem je nemoguće naći adresu”. Novinari BiH koji su imali prilike da rade sa Salivenom kažu da su za vreme njegovog delovanja u Sarajevu nestali milioni maraka međunarodne pomoći namenjene BH medijima zbog čega je u jednom trenutku bio primoran čak i da napusti zemlju. U bosanskim medijima pominjana je suma od 1,7 miliona maraka koje su nestale u vreme Salivenovih “istraživanja” tokom kojih je objavio više tekstova u kojima su teško oklevetani visoki zvaničnici i javne ličnosti u regionu. Da je OCCRP i Salivenu nemoguće pronaći adresu u Sarajevu uverili su se i pravnici iz podgoričkog Advokatskog ortačkog društva Iustitia koji su tokom 2015. godine bezuspešno pokušavali da Salivenu uruče tužbu koja je bila podneta protiv njega. Advokat Vladan Bojić je na kraju ustanovio da OCCRP nema ni adresu niti bilo koju registracionu formu u Bosni i Hercegovini, državi u čijem glavnom gradu se nalazi sedište te fantomske organizacije.

U podgoričkom dnevniku "Pobjeda" 6. juna 2012. godine Senad Pećanin, osnivač, dugogodišnji glavni urednik i direktor sarajevskog nedeljnika "Dani", opisao je svoje negativno iskustvo sa Salivenom i njegovim CIN-om. “Centar za istraživačko novinarstvo (CIN ili OCCRP) je društvo jednog lica, a njen osnivač i direktor Saliven je diletant koji nije imao nikakvog novinarskog iskustva u SAD, odakle je došao u Bosnu predstavljajući se kao službenik američke ambasade i novinar. Riječ je o nekompetentnom čovjeku koji se služi mafijaškim reketaškim metodama protiv onih koji se usude da mu ne odgovore na njegove ucjene. Pokušao je u Bosni ucjenjivati i medije i kompanije prijeteći svojim vezama u Ambasadi”, kazao je tada Pećanin.

On je tom prilikom optužio Salivena za pokušaje reketiranja političkih stranaka i zvaničnika, te ljudi s novcem. Pećanin je opisao Salivenov pokušaj reketiranja čelnika energetske kompanije EFT Grupa Vuka Hamovića navodeći da je Saliven pretio Hamoviću da će o njemu objaviti kompromitujuće tekstove, ali je taj njegov pokušaj osujećen brzom i profesionalnom reakcijom Hamovićevog PR tima. "Dani" su u junu 2012. pisali kako se Saliven "počeo motati po BiH" 2000. godine, kada je uskočio kao predavač na nekoliko radionica koje su bile organizovane pod okriljem IREX-a, tadašnjeg USAID-ovog partnera u pomoći medijima u BiH. Pećanin je naveo da je do novca za osnivanje CIN-a Saliven došao zahvaljujući okolnosti da je ključni čovek u USAID-u, koji se bavio dodelom pomoći medijima, bio njegov lični prijatelj. S druge strane bivši uposlenik IREX-a, koji je zatražio anonimnost, opisao je za "Avaz" Salivenov kratak angažman u ovoj američkoj organizaciji.

On je došao kao trener za mlade novinare, ali mu je poslije nekoliko mjeseci ugovor storniran, jer ni klijenti ni poslodavac nisu bili zadovoljni. Došao je kao freelancer. Inače, svi su ga smatrali vrlo neozbiljnim i, kada je držao treninge, ljudi nisu znali da li imaju posla s komičarem, jer je zaista i radio kao stand-up komičar, odnosno komedijaš, ili se radi o treneru za novinare. Ljudi su bili potpuno zbunjeni”, izjavio je Salivenov kolega iz IREX-a.

Kako Saliven istražuje po BiH i regionu, najbolje govori tekst o bivšem međunarodnom sudiji Suda BiH Geraldu Gahimi. Njega je CIN, manirom direktora Salivena, optužio za korupciju u Ruandi, zemlji u kojoj je Gahima radio pre dolaska u BiH. Sam Gahima je od Visokog sudskog i tužilačkog veća i OHR-a zatražio internu istragu nakon koje je Ured disciplinskog tužioca VSTV-a konstatovao da su sve optužbe bez dokaza i neosnovane. Važno je istaći kako je Gahima Ruandu napustio zbog tragedije čija je žrtva bio jedan od članova njegove porodice, a motiv za Salivenov atak na njega, navodili su "Dani", bilo je upravo njegovo nepristrasno ponašanje kao sudije.

U međuvremenu više medija u regionu problematizovalo je Salivenov rad i način finansiranja CIN-a i OCCRP svih ovih godina. U magazinu "Dani" istaknuto je da je još u samom nastanku projekta CIN-a najveća zamerka, kako domaćih tako i nekih međunarodnih ocenjivača, bila rezolutno odbijanje Salivena da se u projekat uključe neka od zvučnijih domaćih novinarskih imena. Takođe, stavljane su i primedbe na koncept projekta po kome su svi angažovani trebalo da napuste svoje redakcije sa kojima Saliven nije ni pokušao da napravi bilo kakav dogovor. “Sve što se u domaćim medijima radi je loše”, mesijanski je tumačio Saliven, poznat i po još jednom uputstvu za svoje sledbenike: "Intervju je prevaziđena forma, to postoji još samo u istočnoj Evropi"?!

“Pobjeda” i “Dani” takođe su naveli da je "istraživač" iz Tenesija izveštavao iz gradske većnice što je izazivalo sumnju da je Saliven došao u Bosnu bez nekog ozbiljnog novinarskog bekgraunda. U kratkoj biografiji na sajtu CIN-a ističe se da je Saliven, pre nego što je osnovao taj medij "radio kao novinar izveštač u lokalnim novinama u Tenesiju, u Nešvilu. Potom CIN navodi kako je Saliven bio član Tima za specijalne zadatke u AP-u. Prema tim navodima bio je i član Upravnog odbora organizacije istraživačkih novinara i urednika (IRE) te Nacionalnog instituta za kompjutersko istraživanje (National Institute for Computer Assisted Reporting) gde je radio kao snabdevač novinara informacijama s interneta.

O dometima Salivenovog istraživačkog novinarstva takođe govori njegov opis Crne Gore, države koja je jedna od njegovih omiljenih meta, a koji je dao na jednom od svojih sajtova. On najmanju bivšu jugoslovensku republiku opisuje kao zemlju koja je kulturološki „čvrsto vezana za Srbiju“ i da je njen sever „zemlja bezakonja“. “To je postojbina familije Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, krijumčarenja i srpskog nacionalizma. Skadarsko jezero je jedna od najvećih svjetskih tačaka krijumčarenja ljudi u svrhe seksualne zloupotrebe”, ustvrdio je Saliven. Najinteresantniji je, međutim, bio njegov opis Podgorice za koju je napisao da je „jedan od najružnijih gradova na svetu“. [12]

Bez obzira na sve kontroverze koje prožimaju Salivenovu biografiju, nepobitna je činjenica da su se desetine miliona maraka međunarodne pomoći, namenjene medijima u BiH, slile, između ostalih, i u njegove džepove. [13]

Deo tog novca OCCRP je prosledio CINS-u i KRIK-u, svojim podružnicama u Srbiji specijalno namenjenim za obračun sa vladama u Beogradu i Podgorici.

CINS: Od NUNS-ovog nedonoščeta do Salivenove medijske batine

Portal Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) nalazi se u vlasništvu istoimene neprofitne nevladine organizacije registrovane u Agenciji za privredne registre kao fondacija pod matičnim brojem: 28825633. Uz finansijsku i logističku pomoć OCCRP, CINS je osnovan 2007. godine kao sekcija Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), a od 2012. godine postao je samostalno pravno lice. Već sam čin osnivanja CINS-a predstavljao je svojevrsni skandal, s obzirom na to da je osnovan od strane udruženja novinara koje se u ovom slučaju našlo u ozbiljnom sukobu interesa. Primajući stotine hiljada evra donacija godišnje na ime zaštite položaja svojih članova, NUNS je deo tog novca iskoristio za formiranje medija koji je po svim parametrima, posebno kada je način finansiranja u pitanju, predstavljao nelojalnu konkurenciju ostalim medijima u Srbiji u kojima su zaposleni članovi NUNS-a čije je interese to udruženje bilo pozvano da štiti. Nešto slično NUNS će ponoviti i prilikom osnivanja nedeljnika “Novi magazin” koji, istina, neće formalno biti u vlasništvu tog novinarskog udruženja već njegove bivše predsednice Nadežde Gaće. Pa ipak, zahvaljujući ljudima koji su svoje uhlebljenje našli u redakciji novog nedeljnika, već od samog osnivanja bilo je jasno da je u pitanju NUNS-ov projekat. Ubrzo po osnivanju ovaj nedeljnik će preći u ruke tajkuna Miroslava Bogićevića, koji je po nalogu tada vladajuće Demokratske stranke preuzeo njegovo finansiranje. “Novi magazin” je osnovan sa osnovnom namenom da bude jedan od medijskih protagonista tadašnje vlasti što je svojim pisanjem u više navrata nedvosmisleno i potvrdio vodeći neprekidnu kampanju u korist DS-a.

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) sebe je definisao kao neprofitnu nevladinu organizaciju posvećenu “istraživačkom novinarstvu po najsavremenijim, međunarodno usvojenim standardima i uz korišćenje novih alata, tehnika i znanja o profesiji”. Među svojim osnovnim ciljevima CINS između ostalih navodi i promociju “nezavisnog, odgovornog i profesionalnog novinarstva i uvođenje i poštovanje visokih i međunarodno prepoznatih standarda u novinarstvu”, što će se u slučaju ovog paramedija od samog početka ispostaviti više kao spisak lepih želja i pokušaja da se prikrije suština delatnosti ove organizacije. Od svog osnivanja CINS je bio sastavni deo mreže koju je formirao OCCRP.

Analizom sadržaja koji je produkovao ovaj portal relativno lako se mogu uočiti određene pravilnosti koje jasno ukazuju na političku i interesnu pozadinu njegovog delovanja. U tom smislu ilustrativan je podatak da se u vreme vladavine Demokratske stranke i njenog lidera Borisa Tadića, CINS bavio temama poput problema čestog promena naziva ulica, trgovine mestima u studentskim domovima, problemima ilegalne eksploatacije peska dok su obrade tema iz oblasti organizovanog kriminala uglavnom više ličile na biltene Uprave kriminalističke policije i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal negoli na “promociju nezavisnog, odgovornog i profesionalnog novinarstva i.... poštovanje visokih standarda u novinarstvu” kako je to navedeno na CINS-ovom sajtu. Tako su se na CINS-ovom meniju našli pripadnici zemunskog klana, Darko Šarić, Miroslav Mišković i ostali koji su bili predmet obrade UKP dok je tom upravom rukovodio Rodoljub Milović. S promenom vlasti u maju 2012. godine CINS će nastaviti da bude medijski instrument u rukama policijskih i tužilačkih struktura i to sve do pomenutih smena načelnika pet policijskih uprava u junu 2014. godine, kada će početi da vodi otvorene kampanje protiv aktuelnih vlasti u Srbiji. Te kampanje biće zasnivane na brutalnom manipulisanju činjenicama i dokazima nepotkrepljenim spekulacijama, u čemu će se prepoznati rukopis iste škole koja je primenjena i u kampanjama koje su vođene na sajtovima pod kontrolom BIRN-a.

Za razliku od prethodnog perioda kada su se objavljeni tekstovi uglavnom bavili temama lokalnog karaktera, početak bavljenja “velikim pričama” CINS će započeti u aprilu 2014. godine i to serijom tekstova u kojima će se obrušiti na Crnu Goru i Mila Đukanovića što je rađeno u direktnoj sprezi i po nalogu OCCRP i njegovog glavnog urednika Dru Salivena. “Istraživački” poduhvati će se nastaviti tekstovima objavljenim pod naslovima Država ostavila Veliko Polje vodenoj stihiji, [14] Ispovesti uhapšenih zbog komentara na Fejsbuku, [15] Kako dočekati katastrofalne poplave u 12 (pogrešnih) koraka [16] sa jasnim ciljem političkog obračuna sa aktuelnim vlastima u Srbiji kroz brojne spekulativne insinuacije o navodnim propustima u postupanju prilikom sanacije posledica poplava u maju 2014. godine. Koliko je taj poduhvat bio važan za CINS svedoči i podatak da su u aktivnostima ovog portala poplave imale status posebnog projekta. [17]

U pokušaju da u periodu nakon smene Rodoljuba Milovića situaciju u Srbiji predstave u što gorem svetlu “istraživači” CINS-a, Bojana Jovanović i Stevan Dojčinović, otkriće u novembru 2014. godine “Tragove međunarodne mafije u Srbiji” o čemu će u uvodu istoimenog teksta napisati sledeće: “Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) ušli su u trag novčane transakcije od 12.000 dolara koju je moćna kriminalna grupa koja se bavi pranjem novca poslala u Srbiju. Novac je uplaćen na bankovni račun osamdesetogodišnje ruske imigrantkinje Sabine Buzdum koja je, zajedno sa članovima svoje porodice, osnovala više kompanija na adresi svoje kuće u Beogradu..... Sabina je u međuvremenu umrla, ali na papiru je i dalje vlasnica fantomske firme.” [18] Ovo neverovatno “istraživačko postignuće” najpoznatijih imena CINS-ove redakcije postaće predmet podsmeha stručne javnosti i najbolji dokaz amaterizma ljudi koji su se, simulirajući bavljenje ozbiljnim istraživačkim novinarstvom, okitili svim mogućim novinarskim nagradama i na kontu toga, za svoje poduhvate dobijali stotine hiljada evra donacija.

Ništa bliže profesionalnim standardima CINS se neće približiti ni tekstom "Srbija i Kosovo pregovaraju, kriminalci profitiraju" [19] u kome će se potpuno neosnovano i zlonamerno pregovarački proces, čiji je cilj normalizacija odnosa Srbije i Kosova predstavljati kao podsticaj za zamah prekograničnog kriminala. Slično će se dogoditi i serijom tekstova o navodnoj pomoći države firmi “Pink international company” u vlasništvu Željka Mitrovića. Iako je u naslovima tekstova "Država pomogla Pinku sa 3,9 miliona evra" i "Pink dobio najmanje sedam miliona evra kredita od države" jasno aludirano da je Pink pomoć u vidu novca dobio od države, iz samih tekstova jasno se vidi da je ta medijska kuća jedino dobila garancije od Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) na osnovu kojih je kasnije podigla kredite od komercijalnih banaka što je “privilegija” koju danas koristi većina izvozno orijentisanih firmi u Srbiji. Kako je Pink svoju delatnost proširio i na zemlje regiona u koje izvozi svoju programsku produkciju, slučaj garancija ni u jednoj tački nije sporan. Utoliko pre što u tekstovima nema ni naznaka da neki do kratkoročnih kredita nije bio vraćen što je jedini slučaj u kojem bi se mogla aktivirati data garancija. Umesto još jednog u nizu velikih istraživačkih otkrića, CINS je u pomenutim tekstovima iznova demonstrirao svoju jalovost, veću privrženost manipulacijama naslovima i sklonost ka senzacionalizmu negoli uvažavanju činjenica i potrebi da se za sve iznete optužujuće tvrdnje predoče i odgovarajući dokazi.

Baš kao i u slučaju BIRN-a, posebnu ulogu u stvaranju reputacije ozbiljnog istraživačkog medija odigrali su NUNS i povezane organizacije i pojedinci zahvaljujući kojima su CINS i njegovi novinari, uprkos dokazanom manjku profesionalnosti u svom radu, postali najnagrađivanija grupa u Srbiji. Koliko je CINS bio favorizovan u procesu dodeljivanja nagrada ponajviše svedoči slučaj NUNS-ovih novinarskih nagrada, koje finansira Ambasada SAD u Beogradu, a koje su 2012, 2013, 2014, 2015 i 2017. godine, za tekstove objavljene u toku prethodnih godina, sve dodeljene CINS-u u kategoriji online medija, iako taj portal sve do 20. januara 2017. godine uopšte i nije bio registrovan kao medij (Registarski broj IN000492), što je bio jedan od formalnih uslova kako bi tekstovi objavljeni na njemu uopšte mogli da se nađu u konkurenciji onih koji se razmatraju za dodelu pomenute nagrade. Uprkos nepostojanju formalnih, ali i suštinskih uslova koji se odnose na kvalitet sadržaja nagrađivanih tekstova, ali i očiglednoj činjenici da je reč o sukobu interesa, očigledno je da je NUNS-ova nagrada unapred bila rezervisana za CINS i KRIK ( koji je nagrađen 2016) što je dodeljivanje ove nagrade u potpunosti obesmislilo.

Pored prekida veza sa kriminalističkom policijom nakon smene Rodoljuba Milovića, jedan od ključnih momenata za CINS dogodio se u proleće 2015. godine kada je dotadašnji urednik portala Stevan Dojčinović sa nekolicinom novinara napustio svoju dotadašnju redakciju i osnovao novu organizaciju KRIK koja je takođe formirana pod patronatom OCCRP. Tajming, izgled i forma novog portala otkrivali su da je reč o pokušaju stvaranja pandana Antidotu koji je u februaru 2015. godine počeo da objavljuje analize i dosijea sa neoborivim dokazima o falngrantnim kršenjima zakona od strane zaštitnika i pokrovitelja CINS-a i KRIK-a iz kriminalističke policije i Specijalnog tužilaštva. Pod pritiskom novih okolnosti, KRIK je brzinski napravljen kako bi se kao novi medijski instrument iskoristio za odbranu zloupotreba i kriminalnih delatnosti svojih pokrovitelja, koji su razotkriveni u slučajevima Jelova Gora, Šarić i Pukanić.

Iako Dojčinović javnosti nikada nije objasnio šta ga je to u okvirima CINS-a sprečavalo da se bavi svojim poslom, zbog čega je morao da osnuje novu paramedijsku organizaciju, odgovor se ipak nazire kada se pogledaju finansijska sredstva koja su formalno ove dve organizacije, a u suštini jedna te ista gurpa ljudi, zbirno prihodovale u periodima pre i posle formiranja KRIK-a. Tako je tokom 2013. godine CINS prihodovao 8,5 miliona dinara, 2014. godine 9,3 miliona, dok su prihodi u naredne dve godine iznosili 7,3 i 16,4 miliona dinara. Umesto 8,5-9,5 miliona inkasiranih tokom 2013. i 2014, CINS i KRIK će u naredne dve godine zajedno prihodovati 11,5, odnosno 27,1 miliona dinara koliko su iznosile donacije u 2016. godini. Pomenute brojke jasno ukazuju da je udvajanje jedne te iste organizacije izvedeno kako bi se prikupio što veći obim novčanih sredstava od stranih donatora koji prilikom dodeljivanja grantova imaju unapred zadata ograničenja u pogledu visine novčanih iznosa koji se mogu dati pojedinačnim organizacijama.

S obzirom na to da je reč o povezanim grupama ne čudi što se i u slučaju CINS-a, baš kao i u slučajevima BIRN-a i KRIK-a na listi donatora uglavnom pojavljuju iste fondacije: Fondacija za otvoreno društvo Srbija, Evropska komisija, Evropska klimatska fondacija (European Climate Foundation), Ambasada Kraljevine Holandije, Ambasada Kraljevine Norveške, Rockfeller Brothers Fund, National Endowment for Democracy (NED), UNDP Srbija, Delegacija EU u Republici Srbiji, OCCRP, Balkan Trust for Democracy, Ambasada SAD u Srbiji, ali i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Nakon odlaska ekipe okupljene oko Stevana Dojčinovića u radu CINS-a postaće primetno izvesno posustajanje kako u pogledu kvantiteta produkcije tekstova tako i stepena njihove oštrine prema zadatim metama. Ulogu znatno radikalnijeg pristupa preuzeće KRIK koji će za samo dve godine svog postojanja postati udarna pesnica OCCRP-a u Srbiji i centralni stub i sinonim za paramedijske strukture u regionu.

KRIK – paukova mreža za lov na unapred određene mete

Kao treći noseći stub triangularne balkanske paramedijske osovine, u leto 2015. godine formirana je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kao “neprofitna nevladina organizacija osnovana radi unapređenja istraživačkog novinarstva u Srbiji”. Organizaciju je osnovala grupa novinara predvođena Stevanom Dojčinovićem, koja se bez ikakvog javno datog objašnjenja odvojila od redakcije CINS-a i prostom deobom duplirala broj OOCRP-ovih podružnica u Srbiji.

Na sajtu KRIK-a se navodi da su u fokusu rada te organizacije “organizovani kriminal i korupcija, koji prožimaju sve sfere društva” i dodaje da je cilj tog udruženja da pomogne čitaocima “da bolje razumeju na koji način kriminal i korupcija utiču na njihove živote”. Kako je, pak, u praksi izgledalo nastojanje ovog zvanično registrovanog medija da svojim čitaocima pomogne da bolje razumeju fenomene organizovanog kriminala i korupcije najbolje se može videti analizom sadržaja ovog internet medija.

Svoju “istraživačku” bazu tekstova KRIK će započeti reprintovanjem članaka koje su članovi njegove redakcije ranije objavljivali radeći u okviru CINS-a, dok će prvi zapaženiji rad novoosnovane redakcije biti objavljen 7. septembra 2015. godine kada će se na sajtu krik.rs pojaviti snimci susreta Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića poznatijeg kao Miša Banana, optuženog za narko trafiking. Iako godinama pre toga najavljivani kao krunski dokaz povezanosti Dačića sa Šarićevim narko klanom, nakon njihovog objavljivanja pokazalo se da ti snimci nisu dokazali ništa osim toga da se Dačić u nekoliko navrata susreo sa Radulovićem u vreme kada ovaj još nije bio zvanično optužen već samo pod tajnom policijskom istragom. Značaj snimaka dodatno je umanjila okolnost da su načinjeni bez zvučnih zapisa, a i sama činjenica da se Dačić, kao ministar unutrašnjih poslova, nije skrivao već se sa Radulovićem viđao na javnim mestima govori u prilog njegovim tvrdnjama da u tom trenutku, od policijskih organa, nije bio upozoren da postoji bilo šta sporno u poslovanju njegovog poznanika.

Pored činjenicama nepotkrepljenih optužbi na račun Dačića koje se iznose u tekstu, ono što će dodatno kompromitovati ovo “otkriće” jesu sumnje u pogledu izvora samih snimaka do kojih Dojčinović nije došao zahvaljujući napornom istraživačkom radu i kopanju po arhivama tajnih službi, već po svemu sudeći naklonošću nepoznatih darodavaca za koje se da naslutiti da dolaze iz nekih odmetnutih struktura službi bezbednosti. Pozivajući se na legitimno pravo novinara da ne otkrije svoje izvore, Dojčinović je sve zasluge za pribavljanje snimaka pripisao isključivo sebi što ga nije moglo abolirati od profesionalne odgovornosti zbog pogrešnog i tendencioznog interpretiranja njihovog stvarnog značaja i značenja.

U oktobru 2015. godine KRIK je objavio senzacionalistički tekst o 24 stana koje je kupio gradonačelnik Beograda Siniša Mali što će biti tek prvi tekst u kampanji koju će ovaj portal voditi protiv prvog čoveka srpske prestonice. Iako je Mali ukazao da je reč o falsifikovanom potpisu (što su u okviru istrage bugarske policije potvrdila i zvanična grafološka veštačenja) i da je on vlasnik samo jednog od spornih stanova, KRIK će nastaviti sa optužbama na račun beogradskog gradonačelnika što će u jednom trenutku prerasti u ostrašćenu kampanju koja će, paradokslano, u suštini razotkriti pravu prirodu KRIK-ovih nastojanja. Svoj profesionalni sunovrat redakcija te mreže doživeće objavljivanjem teksta “Najpoznatiji Srbi koji se pojavljuju u 'Panama papers'” u kome će prezime gradonačelnika Beograda biti pomenuto tačno 14 puta iako se u samom tekstu konstatuje da se u “'Panama papers' bazi ne pojavljuje dokumentacija o kompanijama gradonačelnika Beograda Siniše Malog”. Ovakav krajnje neprofesionalan pristup obradi teme pomenutog teksta razotkriće neinformativne motive kampanje koju je KRIK mesecima vodio protiv Siniše Malog što je na sajtu tog medija uobličeno u poseban projekat nazvan “Gradonačelnikova priča”.

U međuvremenu, sa posebnom strašću KRIK će se baviti zataškavanjem propusta i neregularnosti u radu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal čemu će biti posvećeni tekstovi o sastanku na Jelovoj gori, suđenju Šariću, izboru novog tužioca za organizovani kriminal i posebno onaj o obaranju presude Šariću pred Apelacionim sudom. Iako je Antidot još u februaru 2015. godine upozoravao na propuste tužilaštva u vođenju postupka protiv Šarića i opasnost da bi zbog tih nepravilnosti optužnica protiv njega mogla da doživi svoj debakl, KRIK je za ukidanje presude Šariću u svom tekstu, bez ikakvih osnova i argumenata, optužio članove apelacionog sudskog veća. Pored toga što je Bojani Pavlović i Stevanu Dojčinoviću, kao autorima teksta, zasmetalo to što je odluka Apelacionog suda na sajtu objavljena “u petak popodne, posle isteka radnog vremena”, autorski dvojac se obrušio na sudije koji su bili članovi veća navodeći sve ranije odluke o poništavanju prvostepenih presuda u kojima su oni pojedinačno učestvovali da bi u nastavku, bez ikakvih osnova i dokaza, doveo u vezu te ranije slučajeve sa njihovim glasanjem prilikom odlučivanja o prvostepenoj presudi Šariću.

Sa stanovišta profesije posebnu blamažu redakcija KRIK-a je doživela u martu 2017. godine kada je kao prvorazrednu senzaciju objavila bazu imovine predsedničkih kandidata. U toj bazi, međutim, već na prvi pogled bili su uočljivi ozbiljni istraživački propusti koji su ukazali da je taj posebno finansirani projekat odrađen krajnje neprofesionalno i površno. Rezultati tog “istraživanja”, međutim, ukazali su ne samo na nedostatak obučenosti i manjak stručnosti članova KRIK-ove redakcije, već i na nameru da se imovina kanidata prikaže tako da bude neupitno ono što je KRIK ustvrdio nekoliko meseci ranije – da Aleksandar Vučić, preko članova svoje porodice, u vlasništvu ima ubedljivo najvredniju imovinu od svih drugih političara u zemlji. Kako bi im to pošlo za rukom “istražitelji” ove organizacije morali su u svim istraživanim stavkama da prepolove imovinu predsedničkog kandidata Vuka Jeremića, čije je stvarno stanje imovine u svom dosijeu precizno utvrdila i dokazala Medijska mreža Antidot, zahvaljući čemu je KRIK-ov pokušaj predizborne podvale veoma brzo detektovan i predočen javnosti.

U nastavku kampanje koju je Dojčinovićeva organizacija od svog osnivanja vodila protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, KRIK je nedavno objavio još jedan neprofesionalno urađen tekst pod naslovom “Vučićevu zakletvu obezbeđivao član ekipe Saleta Mutavog” u kome je vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) na veoma prizeman način, nasiljem nad elementarnom logikom i zdravim razumom, dovedena u vezu sa kriminalnim organizacijama. To je učinjeno tako što je u tekstu, u čijem uvodu stoji da “istraživanje KRIK-a donosi nove dokaze o vezama huligana i kriminalaca s policijom i vladajućom partijom” takav zaključak nametnut mimo svake logike i bez ijednog valjanog dokaza. Podatak da je skup organizovan tokom polaganja zakletve predsednika Aleksandra Vučića između ostalih obezbeđivao i Borko Aranitović, radnik agencije za obezbeđenje, KRIK je iskoristio da na neprofesionalan način SNS dovede u vezu sa jednom beogradskom kriminalnom organizacijom. U svom “istraživačkom” poduhvatu, koji se sveo na proučavanje Aranitovićevog fejsbuk profila, KRIK je otkrio fotografiju sa svadbe na kojoj se Aranitović našao u društvu sa pripadnikom Žandarmerije Nenadom Vučkovićem Vučkom. Nakon toga KRIK plasira drugu fotografiju na kojoj se Vučković nalazi u grupi navijača u kojoj se, između ostalih, našao i ubijeni narko-diler i vođa navijačke grupe Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi. Na osnovu tih, međusobno nepovezanih fotografija, KRIK je svojim čitaocima pokušao da nametne zaključak da ukoliko se Aranitović slikao sa čovekom koji se na drugoj fotografiji nalazi pored Saleta Mutavog, onda nema nikakve sumnje da i sam Aranitović ima veze sa klanom ubijenog Stankovića. To autorima teksta nije bilo dovoljno pa su otišli i korak dalje tvrdeći da, s obzirom da je Aranitović bio deo obezbeđenja skupa SNS-a, sledi zaključak da i ta stranka ima veze sa klanom Saleta Mutavog.

U ovom činu vidi se ponavljanje obrasca koji je ranije, u slučaju Tamnava, već primenjivao BIRN, a koji se bazira na potpuno nelogičnoj konstrukciji i tvrdnji da to što je na tenderu za isušivanje Tamnave pobedio konzorcijum tri firme, od kojih je jedna u vlasništvu čoveka koji je istovremeno manjinski vlasnik (10%) jedne sasvim druge firme u kojoj je, sticajem okolnosti, Nikola Petrović bio direktor do 2012. godine (dve godine pre tendera za Tamnavu) - sledi zaključak da je na tenderu pobedila firma pod kontrolom samog Petrovića!

Uprkos sveprisutnim manipulacijama i hroničnom deficitu poštovanja profesionalnih kodeksa u tekstovima KRIK-a, ni u slučaju te mreže neće izostati obilne nagrade i strane donacije čija će osnovna svrha biti šminkanje i legitimizacija kvaziistraživačkih učinaka ovog portala. U tom smislu posebno će biti zanimljiv slučaj iz 2015. godine i perioda osnivanja KRIK-a kada su neki donatori požurili da novčanim donacijama podrže novi projekat. Kako je fiskalna godina već uveliko bila u toku, noovoosnovanoj mreži su dodeljivani tzv. hitni interventni grantovi, često u kešu i mimo zvaničnih računa, zbog čega će se pojaviti razlika od nekoliko desetina hiljada dolara između iznosa koji su donatori dali KRIKU-u i iznosa koji je registrovan u zvaničnim poslovnim knjigama te organizacije.

Dvojno knjigovodstvo za Salivenove crne donacije: Poslovne knjige KRIK-a otkrile nestanak desetina hiljada dolara

Za pomenute i slične “istraživačke” priče i zaključke, čiji cilj je sve samo ne istinito i objektivno informisanje javnosti i čitalaca, prema zvaničnim podacima koje je objavila Agencija za privredne registre, KRIK je na ime donacija tokom šest meseci 2015. godine dobio 4.183.000 dinara, dok je naredne 2016. godine taj iznos dostigao sumu od čak 10.573.000 dinara.

Iako se KRIK domaćoj i međunarodnoj javnosti redovno predstavlja kao najprofesionalniji istraživački medij u Srbiji, a njegov urednik redovno drži astronomski plaćena predavanja polaznicima novinarskih škola širom sveta, podaci do kojih je došla Medijska mreža Antidot ukazuju da u KRIK-u kao mediju niko od članova redakcije nije profesionalno angažovan dok se isplate autorima tekstova vrše po osnovu ugovora o autorskom delu. U periodu od 2015. do 2017. godine sa KRIK-ovih računa isplaćeni su honorari za ukupno 11 osoba od kojih su tri registrovane kao preduzetnici – samostalni novinari (Pavle Petrović PR slobodni novinar Kruševac – preduzetnik od 26.10.2016; Dragana Pećo PR slobodni novinar Perlez, Zrenjanin – preduzetnik od 24.11.2016; Julijana Mijajlović PR Agencija za kombinovane kancelarijsko administrativne usluge i konsalting – preduzetnik od 13.07.2016), tri lica se vode kao nezaposlena, jedno je osigurano preko PIO fonda po nekom drugom osnovu, dok statusi četiri inostrana saradnika za sada nisu poznati. Zanimljivo je da osnivač mreže Stevan Dojčinović, koji je takođe registrovan kao preduzetnik - samostalni novinar u Kruševcu, nema nijednu podnetu prijavu po osnovu autorskog ugovora, već je obveznik poreza na prihode od samostalnih delatnosti koji plaća paušalno. Osnovica na koju plaća poreze i doprinose jeste 32.354 dinara (oko 260 evra) što je daleko ispod stvarnih prihoda koje Dojčinović realno ostvaruje.

Ono što je, međutim, posebno sporno u KRIK-ovim finansijama jesu prihodi nastali tokom 2015. godine. U intervjuu za portal "Vesti online", nekadašnje "Frankfurtske vesti", objavljenom 5. marta 2016. godine, osnivač i zakonski zastupnik KRIK-a Stevan Dojčinović potvrdio je da je Dru Saliven, direktor OCCRP-a, finansijski pomogao nastanak organizacije KRIK, kao i da je u prvoj godini značajan deo novca došao od zapadnih donatora: „Za prvih nekoliko meseci rada dobili smo 20.000 dolara od novinarske mreže OCCRP, čime smo platili troškove zakupa prostorije, honorare i poreze. Prošle godine (2015, prim. aut.) smo dobili još oko 30.000 dolara od NED-a (33.000 prema izveštaju NED-a. prim. aut), a od Fonda za otvoreno društvo iz Londona 25.000 dolara. I građani su počeli da nam uplaćuju priloge, do sada je novac stigao od njih 250, a najveća donacija nije prešla 10.000 dinara. Najveći broj donacija je došao od Srba iz dijaspore, kojima se zahvaljujemo.“ [20] Dojčinović je tom prilikom obećao da će po završetku fiskalne godine KRIK objaviti s koliko je novca raspolagao i kako je taj novac potrošen.

Sabiranjem iznosa koje je Dojčinović pomenuo u intervjuu dolazi se do okvirne donatorske cifre od minimum 75.000 dolara pa sve do 100.000 dolara u zavisnosti od prosečnog iznosa 250 donacija koje je Dojčinović pomenuo.

Međutim, prema podacima iz zvaničnog godišnjeg finansijskog izveštaja za 2015. godinu, koji je KRIK dostavio Agenciji za privredne registre, stoji da je tokom te fiskalne godine organizacija prihodovala svega 4.183.000 dinara što je tek nešto više od 40.000 dolara. Brojke govore da između Dojčinovićevih javno iznetih tvrdnji i zvaničnih knjigovodstvenih podataka koje je prijavio APR-u postoji jaz od 35.000-60.000 dolara koji su volšebno nestali negde na putu od donatora do KRIK-ovog računa.

U telefonskom razgovoru putem kojeg je saradnica Antidota pokušala da od Stevana Dojčinovića dobije objašnjenje o razlici u ciframa koje je on javno izneo i onih koje su prijavljene APR-u, šef KRIK-a najpre je potvrdio tačnost navedenih iznosa i njihovih izvora koji su pomenuti u intervjuu, da bi razliku u iznosima objasnio okolnošću da sav novac nije uplaćen 2015. već su donatori neke iznose uplatili i tokom 2016. godine, a da je on u intervjuu govorio o prvoj godini poslovanja “od jula 2015. do jula 2016. godine” iako u dokumentaciji u APR-u stoji da je organizacija osnovana 2. aprila 2015. godine. Međutim, uvidom u pomenuti intervju jasno se vidi da je rekao “prošle godine”, a ne, kako sada tvrdi “prve godine poslovanja”. Na pitanje da precizira koje su tačno od navedenih donacija bile uplaćene u kalendarskoj 2015, a koje u 2016. godini, Dojčinović je potvrdio da se jedino seća da je prva među njima bila ona koja je dobijena od OCCRP (što je naveo i u intervjuu).

Upitan da nam mailom dostavi tačne datume i kopije bankarskih izveštaja kada su sporni iznosi uplaćeni, Dojčinović je uzvratio salvom uvreda i pretnji na račun Antidota navodeći da je već tužio neke naše sardnike za šta je kao primer naveo tužbu protiv Ištvana Kaića iako u to vreme on i nije bio saradnik naše mreže. Ponavljajući dobro poznati arsenal izmišljotina i konstruisanih optužbi na račun Antidota, Dojčinović je u jednom trenutku priznao da je zajedno sa Vukom Cvijićem učestvovao u pisanju pamfleta u listu Blic, u kojima je napadan Antidot i to svega nekoliko dana nakon što su na našem sajtu bili objavljeni prvi tekstovi. Dojčinović je preteći dodao da će, za razliku od tužbe koju je podneo protiv Kaića, u obračunu protiv Antidota ovoga puta ići do kraja ne precizirajući šta bi to tačno moglo da znači.

Prema dokumentima koje Dojčinović nije hteo da nam dostavi, a do kojih je redakcija Antidota došla iz izvora bliskih KRIK-u, u toku fiskalne 2015. godine na račun KRIK-a je uplaćena kompletna donacija od 25.000 dolara koju je odobrio Fond za otvoreno društvo (uplata izvršena 10.11.), dok je iste godine uplaćeno i 11.000 dolara od strane NED-a (13.10.) koji je za tu godinu KRIKU-u odobrio grant od 33.000 dolara. Iako bi bilo za očekivati da je ostalih 22.000 dolara uplaćeno u toku prve polovine 2016. godine, ali Dojčinović je odbio da dostavi dokaze da su one izvršene što izaziva dodatne sumnje u pogledu zakonitosti načina na koji je taj novac transferisan, ali i u pogledu krajnjih destinacija gde je on završio. Da podsetimo, pored 33.000 dolara za 2015. godinu, NED je KRIK-u odobrio i dva granta u ukupnom iznosu od 60.000 dolara za 2016. godinu.

Pomenute zvanične uplate u iznosu od 36.000 dolara (25.000 + 11.000) zajedno sa 250 donacija građana u ukupnom iznosu oko 4.500 dolara, predstavlaju celokupne prihode koje je KRIK prijavio APR-u za 2015. godinu (4.183.000 dinara).

U KRIK-ovim poslovnim knjigama, međutim, nigde se ne pominje pomoć od 20.000 dolara za koje je sam Dojčinović potvrdio da je dobio od sarajevskog OCCRP-a i Dru Salivena. Paradoksalno je to što, u trenutuku dok jednog od ministara u aktuelnoj Vladi Srbije KRIK optužuje da nije objasnio poreklo i način na koji je pozajmljeni novac za kupovinu stana uneo u zemlju, Dojčinović odbija da javnosti pruži odgovore na koji je način KRIK-u uplaćena donacija OCCRP od koje je, kako je sam naveo, u prvim mesecima poslovanja plaćao “troškove zakupa prostorije, honorare i poreze”. Podaci iz poslovnih knjiga Dojčinovićeve organizacije jasno pokazuju da su desetine hiljada dolara namenjenih za finansiranje KRIK-a, dobijene i korišćene na ilegalan i nezakonit način što bi državni organi zaduženi za kontrolu primene poreskih propisa i borbu protiv pranja novca detaljno trebalo da istraže.

Salivenov crnogorski ogranak

Od sredine 2014. godine mediji u Crnoj Gori koji su još od vremena “Duhanske afere” bili prepoznati kao deo paramedijskih regionalnih struktura i redovni učesnici u kampanjama čija su meta bili Milo Đukanović i njegovi saradnici (Vijesti, Monitor, Dan), počeli su da objavljuju tekstove do tada nepoznatog Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore (CIN-CG) predstavljajući ga kao nezavisnu medijsku organizacju koju čine ugledni novinari iz regiona specijalizovani za bavljenje temama iz oblasti istraživačkog novinarstva. Ubrzo će se, međutim, ispostaviti da je reč tek o još jednoj podružnici u sastavu mreže OCCRP-a iza čijeg osnivanja i delovanja su se krili upravo oni koji su prenosili tekstove CIN-CG simulirajući da ne prenose svoje već tekstove neke novonastale ugledne i nezavisne organizacije.

U potrazi za osnivačima i autorima CIN-CG, pojedini crnogorski mediji ustanoviće da je ta organizacija osnovana 31. januara 2014. godine od strane firme Daily Press doo, koja je ujedno vlasnik i dnevnog lista Vijesti i TV Vijesti iz Podgorice. Iza oba medija stoji kontroverzni biznismen i medijski tajkun Miodrag Perović. Prema dostupnim informacijama, on se nalazi i u Upravnom odboru CIN-CG, kojim predsedava Željko Ivanović, izvršni direktor Vijesti, a među članovima su još i Mihajlo Jovović, glavni urednik tog dnevnog lista, Slavoljub Šćekić, nekadašnji izvršni direktor, a potom predsednik Borda TV Vijesti, kao i Vladan Mićunović, glavni urednik iste televizije. Predsednica CIN-CG je Milka Tadić Mijović, sestra od strica bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i izvršna direktorka nedeljnika Monitor, koji je takođe još od ranije bio deo mreže OCCRP-a. Popred CIN-CG, Vijesti i Monitora, najvažniji deo crnogorskog ogranka OCCRP predstavlja organizacija Mreža za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) na čijem čelu se nalazi Vanja Ćalović jedna od najmoćnijih nvo aktivistkinja u regionu koja, zahvaljujući svojim privatnim vezama sa Ambasadom SAD u Podgorici i ljudima iz Evropske komisije, povezanim organizacijama obezbeđuje gotovo monopolistički položaj kada su u pitanju grantovi zapadnih institucija i fondacija.

Odgovor sa Istoka: Paramediji kao poslednji ruski voz za Balkan

Uprkos opšteprihvaćenom uverenju dominantnog dela javnog mnjenja u Srbiji o postojanju posebnih veza i odnosa sa Rusijom tokom čitave istorije, odnosi dve zemlje nisu uvek bili harmonični. Mada je Rusija u nekoliko navrata tokom 19. i 20. veka ulazila u ratove zbog Srbije i svojih interesa na Balkanu, ona je neretko iz tih ratova izlazila vodeći isključivo računa o sopstvenim interesima ostavljajući svog balkanskog saveznika na cedilu. Jedna od najtežih epizoda u međusobnim odnosima, kada su se dve zemlje našle na ivici rata, odnosi se na Rezoluciju Informbiroa iz 1948. godine koja je označila politički i ideološki raskid Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina, kao i komunističkih rukovodstava SFRJ i SSSR-a. Nakon Staljinove smrti 1953. godine odnosi će ponovo krenuti uzlaznom putanjom da bi se, po okončanju Hladnog rata, Beograd i Moskva ponovo našli na odvojenim kolosecima. Tome je doprinela i neskrivena politička i medijsko-propagandna podrška koja je iz Beograda upućivana pučistima u Moskvi prilikom pokušaja državnog udara 1990. godine i tokom obračuna ruskog predsednika Borisa Jeljcina i odmetnute Ruske dume u oktobru 1993. godine. Zbog takvog ponašanja režima Slobodana Miloševića zvanična Moskva će tokom devedesetih biti primetno distancirana od vlasti u Beogradu, a Rusija će podržati sve kaznene mere koje su UN uvele Srbiji.

Uprkos nerazumevanju prema Miloševićevim ispadima tokom devedesetih, Boris Jeljcin će odigrati važnu ulogu u pronalaženju rešenja kojim je zaustavljeno bombardovanje Srbije tokom NATO intervencije 1999. godine nakon čega će ruski vojni kontigent iz misije IFOR u Bosni, uz pomoć srpskih snaga, zauzeti i na kratko zadržati aerodrom Slatina pored Prištine, koji je predstavljao najvažniji strateški vojni objekat na Kosovu. Jeljcinov ministar spoljnih poslova Igor Ivanov imaće ključnu ulogu tokom pregovora o mirnoj primopredaji vlasti od strane Slobodana Miloševića nakon dešavanja od 5. oktobra 2000. godine u Beogradu. Dolaskom proevropskih političkih aktera na vlast u Srbiji, Rusija će, zaokupljena svojim problemima, na neko vreme izgubiti javno interesovanje za Balkan zbog čega će doći i do povlačenja ruskog kontigenta u sastavu Kfor-a na Kosovu. Gubitak javnog interesovanja za ovaj deo sveta nije značio i obustavu tajnih obaveštajnih operacija koje su vođene sa ciljem da se oslabi podrška građana Srbije evropskim integracijama, a time i uticaj zapadnih zemalja na ovaj deo sveta.

Moskva će se na velika vrata vratiti u Srbiju tokom vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića kada će ruskom Gaspromu po bagatelnoj ceni biti prodata Naftna industrija Srbije. Iako je razliku između prodajne cene i stvarne vrednosti NIS-a trebalo da nadomesti izgradnja gasovoda „Južni tok“ preko Srbije, zbog neslaganja sa Evropskom komisijom Rusija će od tog posla definitivno odustati tokom 2015. godine.

Koliko je Rusija bila spremna daleko da ide kada je u pitanju očuvanje uporišta njenog uticaja na Balkanu svedoče i prilozi državnih ruskih medija u kojima su veličani optuženi ratni zločinci sa srspke strane, kao i osuđeni za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića. Tako je 2008. godine novinar ruske državne televizije Konstantin Sjomin u prilogu o Srbiji ubijenog premijera Đinđića nazvao “marionetom zapada” koji je zaslužio metak u čelo. Iako su posle ovog skandala reagovali pojedinci i neke stranke u Srbiji, a rukovodstvo ruske televizije se ogradilo od izrečenog stava, Sjomin je dobio nagradu od Vladimira Putina kao novinar godine. Nepoverljiva prema svim vladama u Beogradu koje su na vrh liste svojih prioriteta stavljale evropske integracije, počev od 2014. godine Rusija će se sve više oslanjati na medije i organiazcije pod svojim neposrednom kontrolom u pokušaju očuvanja svog uticaja u regionu.

Decenijama unazad ubeđivani da je bivši sovjetski blok izgubio Hladni rat protiv Zapada u prvom redu zahvaljujući moćnijoj propagandi zapadnih zemalja i njihovoj nespornoj dominaciji u onim sferama društvenog života koje bi se mogle označiti kao izvori tzv. meke moći, ruski politički establišment je u novo blokovsko odmeravanje snaga ušao sa izmenjenom medijskom strategijom koja se u velikoj meri oslanja na paramedijske strukture. U svom delovanju u novim okolnostima, koje su nastale u martu 2014. godine nakon okupacije i aneksije Krima, Rusija neće zaobići ni Balkan kao jedno od svega nekoliko preostalih područja van granica bivšeg SSSR gde je još uvek zadržala kakav takav uticaj.

Uprkos nespornom uticaju u Srbiji i naklonosti srpskog javnog mnjenja prema Rusiji, zvanični Kremlj će proceniti da to nije dovoljan garant dugotrajnog ruskog prisustva u regionu Zapadnog Balkana zbog čega će od marta 2014. godine naovamo započeti široku akciju formiranja proruskih medija, organizacija, političkih partija, interesnih grupa, sajtova i onlajn zajednica. I dok se u slučaju organizacija i medija potpomognutih od strane zapadnih fondacija finansiranje uglavnom odvija transparentno, a politički interesi često maskiraju opštim demokratskim ideološkim ciljevima, u slučaju proruskih organizacija i medija finansiranje je u potpunosti skriveno dok su politički interesi u čije ime one nastupaju potpuno otvoreni i neupitni. Zahvaljujući upravo toj okolnosti i blagonaklonosti koja prema njima postoji u srpskoj javnosti, proruske paramedijske strukture relativno je lako prepoznati i identifikovati u njihovom delovanju u javnom prostoru.

Zahvaljujući toj očiglednosti srpska nevladina organizacija Centar za evroatlantske studije (CEAS) objavila je 2016. godine opširnu studiju “Širom zatvorenih očiju: Jačanje ruske meke moći u Srbiji[21] u kojoj su opisani prisustvo i oblici delovanja ruskih izvora meke moći na ovom području. U okviru studije objavljen je i spisak od 104 proruske organizacije koje su prisutne i deluju na ovim prostorima.

Iako studija CEAS-a pati od emotivnih naboja i neosnovanih utisaka u pogledu demokratske prirode i evropske orijentacije aktuelnih vlasti u Srbiji, što je uticalo i na to da spisak proruskih organizacija donekle bude urađen bez jasnih kriterijuma i na osnovu slobodnih utisaka autora studije, pretežan deo organizacija koje su identifikovane kao zagorovnici i promoteri ruskog uticaja i pogleda na savremene međunarodne odnose s pravom je svrstan u spisak onih organizacija koje, uglavnom neskriveno, zastupaju političke pozicije i interese Ruske Federacije.

U medijskom smislu, čvorišnu tačku ruskog uticaja u regionu predstavlja agencija Sputnjik [22] koja se u svom izveštavanju služi plasiranjem politički i ideološki obojenih “informacija” i analiza koje srpski mejnstrim mediji u sve većoj meri nekritički prenose kao kredibilne vesti. Iako ključni stub i temelj prokremaljskih paramedijskih struktura u ovom regionu, Sputnjik ipak nije usamljeni slučaj proruskog medija koji deluje na Balkanu. Prema CEAS-ovoj studiji u medije koji čine paramedijske strukture pod kontrolom zvaničnog Kremlja spadaju i Ruski ekspres [23], Ruska reč [24], Vostok [25], Gazeta [26] i News Front [27].

Za razliku od pobrojanih ruskih medija koji deluju u Srbiji, CEAS u posebnoj kategoriji navodi i srpske proruske medije među kojima se nalaze: Srbin.info [28], Fond strateške kulture [29], Geopolitika [30], SRBski FBReporter [31], Vidovdan [32], CEOPOM Istina [33], Infoport [34], Intermagazin [35], Novi Standard [36], Princip [37], Pravda [38], Pečat [39], Nova srpska politička misao [40], Oslobođenje [41], Kosmopol [42], Snaga naroda - radijski kanal [43], Fakti [44] i IN4S portal [45] koji je fokusiran na dešavanja u Crnoj Gori gde u borbi protiv vlasti DPS i Mila Đukanovića bez problema sarađuje sa organizacijama i medijima koji su deo mreže OCCRP – MANS, Vijesti i Monitor.

Pored kvazimedija i internet portala koji se tako predstavljaju, među proruskim subjektima koji deluju i oblikuju javno mnjenje u Srbiji CEAS izdvaja i 16 političkih pokreta, dve ruske organizacije-ispostave, tri fondacije, 8 internet portala, 14 proruskih političkih partija, 21 udruženje građana, šest studentskih organizacija i 10 ruskih sunarodničkih organizacija registrovanih u Srbiji. Većinu tih organizacija karakterišu netransparentne organizacione strukture, odsustvo informacija o izvorima i načinima finansiranja, zagovaranje nedemokratskih tekovina, nepoštovanje principa vladavine prava i zaštite ljudskih prava, relativizacija i pogrešno predstavljanje pojmova ličnih i kolektivnih sloboda, ideološko pervertiranje i nipodaštavanje značaja koncepta demokratije, civilnog društva, tranzicione pravde i EU integracija i generalno demonizacija razvijenih demokratija Zapada i posebno NATO saveza. Nasuprot umanjivanju značaja i pogodnosti evropskih integracija Srbije i saradnje sa EU, proruske paramedijske strukture uporno nameću interpretativni okvir u kome se namerno šire konstruisani i činjenično neutemeljeni narativi o prirodi istorijskih odnosa Rusije i Srbije, obimu privredne saradnje i mogućnostima za njeno povećanje. Budućnost saradnje Srbije i Ruske Federacije se tendenciozno nameće kao alternativa procesu evropskih integracija iako za to nema realnih osnova, mehanizama niti racionalno utemeljenih interesa sa obe strane. Zbog činjenice da kao alternativu racionalnim procesima ove organizacije i paramediji nude nepostojeće i nerelane alternative one imaju veoma destruktivan potencijal po razvoj srpskog društva i nacionalne interese Srbije uopšte

Njihov destruktivni potencijal i namere posebno su došli do izražaja prilikom neuspelog pokušaja državnog udara u Crnoj Gori u jesen 2016. godine kada su proruske paramedijske strukture aktivno učestvovale u stvaranju atmosfere za ono što su ruske obaveštajne službe nameravale da urade kako bi sprečili članstvo Crne Gore u NATO. O mehanizmima i načinima delovanja proruskih struktura u pokušaju urušavanja demokratskog poretka u Crnoj Gori, Antidot je opisao u više dosijea i analiza: Putinov udar na Crnu Goru [46], Anatomija ruskog medijskog uticaja u Crnoj Gori [47], Kako ne brkati rusku propagandu sa ruskom politikom [48], Kratak pregled dezinformacija, insinuacija i malicioznosti [49], Na liniji vatre [50], Na liniji vatre (II deo)... [51]

Ono što se događalo u Crnoj Gori i što se događa u Srbiji i ostatku regiona u pogledu delovanja ruskih paramedijskih struktura direktno proizilazi iz zvanično proklamovanih spoljnopolitičkih ciljeva i Strategije spoljne politike Ruske Federacije iz 2013. godine. Kao jedan od eksplicitnih ciljeva ruske spoljne politike u Strategiji se navodi nastojanje Rusije da „poveća svoju težinu i uticaj” u svetu, a način da se to postigne, prema tom dokumentu, jeste i upotreba „meke moći” kao dopune tradicionalnoj diplomatiji. U pogledu definisanja značaja i dometa meke noći u pomenutoj Strategiji se navodi: “Meka moć je sveobuhvatni metod za postizanje ciljeva spoljne politike izgrađen na potencijalu civilnog društva, informisanja, kulturnih i drugih metoda i tehnologija, alternativa tradicionalnoj diplomatiji, koje postaju nezaobilazan sastojak savremenih međunarodnih odnosa....Istovremeno, povećanje globalne konkurencije i potencijal rastuće krize ponekad stvara rizik od destruktivne i nezakonite upotrebe meke moći i koncepta ljudskih prava radi vršenja političkog pritiska na suverene države, da bi se iznudilo mešanje u njihove unutrašnje poslove, destabilizovanje političke situacije, manipulisalo javnim mnjenjem pod izgovorom finansiranja projekata kulturnih i ljudskih prava u inostranstvu. [52]

Da shvatanje prirode meke moći u Strategiji nije ostalo tek mrtvo slovo na papiru svedoči i nedavno otkriće Fejsbuka o postojanju ruske kampanje širenja dezinformacija. Fejsbuk je objavio otkriće da je više od 100.000 dolara vrednih političkih oglasa kreiranih preko lažnih profila, a koji su plaćeni s računa povezanih s Moskvom što je u američkoj javnosti protumačeno kao još jedan dokaz o umešanosti Rusije u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Većina tih oglasa (njih oko 3.000) nisu pozivali na glasanje za konkretnog kandidata, ali su se bavili društvenim pitanjima koja izazivaju velike podele u javnosti, poput prava seksualnih manjina, rasizma, kontrole korišćenja oružja i imigranata. Radilo se o 470 lažnih profila i stranica koje su u međuvremenu ugašeni. U okviru interne istrage Fejsbuk je utvrdio da je lažne profile kreirala ruska kompanija “Internet Research Agency“, poznata po tome da koristi “trolove“ za različite objave i komentare na društvenim mrežama i web stranicama. Fejsbuk je o tome, kako je saopšteno, obavestio odbore američkog Kongresa i Senata koji istražuju navode o umešanosti Rusije u predsedničke izbore u SAD 2016. godine, a dokazi su predati i specijalnom tužiocu Robertu Mileru, koji nadzire istragu.

Osim spomenutih 3.000 oglasa, iz Fejsbuka su detektovali još 2.200 sumnjivih oglasa koji su koštali oko 50.000 dolara, a koji bi takođe mogli da upućuju na rusku umešanost u američke izbore. Neki od tih oglasa kupljeni su s Fejsbuk profila čije IP adrese su iz SAD, ali je jezik podešen na ruski.

Zaključak

Bez obzira na brojne varijacije u pogledu konkretnih centara moći koji, u zavisnosti od trenutnih interesa, stoje iza pojedinih paramedijskih struktura i koriste ih za realizaciju svojih specifičnih interesa, teško da iko može osporiti delovanje regionalnih kvazimedijskih grupa i činjenicu da su upravo te strukture i sa njima interesno povezane organizacije i pojedinci postali važno sredstvo za kreiranje javnog mnjenja i nametanje unapred zadatih interpretativnih okvira. S obzirom na to da živimo u regionu koji je premrežen velikim brojem malih država i koji karakterišu izuzetno složeni pejzaži najrazličitijih mogućih identieta i interesa, nije iznenađujuća ni okolnost da su paramedijske strukture gotovo uvek regionalnog karaktera čak i onda kada je u fokusu njihovog delovanja samo jedna država. To se događa pre svega zbog očiglednog postojanja sprege interesa lokalnih igrača i nekih interesnih krugova iz inostranstva u čijem je fokusu čitav region što je dodatno pojačano latentnim sukobima i tenzijama po raznim osnovama koji postoje u ovom, brojnim istorijskim i društvenim problemima opterećenom delu sveta.

Društvenim razvojem država Zapadnog Balkana u značajnoj meri upravljaju skriveni centri moći, počev od tajkuna i lokalnih monopolista, preko delova tzv. duboke države, otuđenih bezbednosnih struktura i odmetnutih delova državne administracije koji, skupa ili pojedinačno, formiraju spregu sa interesnim grupama iz inostranstva i delovima civilnog društva. Te neformalne, ali interesno jasno povezane koalicije kreiraju i nameću svoju interesnu agendu kao opštedruštveni interes, dok u toj složenoj igri kvazimedijima pripada uloga izršilaca najprljavijih radova obmane i dovođenja u zabludu običnih građana. Kako bi medijski surogati u javnosti bili predstavljeni i etablirani kao ozbiljni i kredibilni mediji, u igru su uključena i esnafska udruženja novinara koja sistemom dodele nagrada i priznanja za novinarska dostignuća stvaraju zaleđinu i obezbeđuju odgovarajuću logistiku za kreatore i distributere manipulativnih medijskih sadržaja.

I dok bi nivoom profesionalnosti pojedinih medija pre svega trebalo da se bavi stručna javnost, dok je na konzumentima tih medija da daju konačnu ocenu o kvalitetu dobijenog proizvoda, u postojećoj situaciji sporno je to što brojne inostrane fondacije finansijski pomažu paramedijske strukture i to novcem koji je namenjen za unapređenje medijske situacije i stanja u medijima. S obzirom na pokazani “kvalitet” proizvoda najplaćenijih medija u regionu dobija se, marketinškim rečnikom govoreći, najgori mogući odnos cene i kvaliteta medijskih proizvoda koji se za tu cenu dobijaju.

S druge strane, u nemogućnosti da objasne pravu prirodu i motive finansijera ovdašnjih kvazimedija koji su se proslavili kreiranjem i vođenjem lažnih kampanja i afera, dobar deo domaće javnosti poseže za objašnjenjima koja lako skliznu u teorije svetske zavere sa ne baš jasno definisanim i određenim adresama na koje se te optužbe odnose. Ne shvatajući da finansiranje lokalnih nevladinih organizacija mnogo češće predstavlja rezultat ličnih poznanstava i kontakata negoli državnih odluka u Vašingtonu, Briselu ili Berlinu, optužbama o stranim plaćenicima i špijunima korisnicima ničim zaslužene finansijke pomoći kreira se oreol žrtve koji oni samo iznova koriste i unovčavaju još obilnijim donacijama čime sebi obezbeđuju nastavak egzistencije i paramedijske delatnosti s kojom su se srodili. Da bi se shvatio stepen nezainteresovanosti visoke politike u zapadnim zemljama za stanje u ovom delu sveta dovoljno je navesti podatak da najveća američka fondacija koja operiše u ovom delu sveta, Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, predstavlja tek 16. fondaciju u Sjedinjenim Američkim Državama mereno prema veličini i obimu sredstava kojima ta organizacija raspolaže.

Oponirajući izlizanim argumentima teoretičara zavere, nedavno preminuli američki geopolitički strateg i analitičar Zbignjev Bžežinski ukazao je svojevremeno da je "istorija mnogo više proizvod haosa nego zavere". To, međutim, ni u kom slučaju nije značilo da pojedini društveni faktori i moćni centri, čije se delovanje i namere često ne poklapaju sa interesima država iz kojih dolaze, ne mogu da podstiču, usmeravaju i donekle upravljaju tim haosom. U takvim uslovima običnom čoveku današnjice jako je teško da razluči istinu od kreirane lažne slike stvarnosti u kojoj živi, što otvara velike mogućnosti za manipulisanje širokim društvenim masama, posebno u uslovima siromaštva i hroničnog nezadovoljstva koje opterećuje živote velikog broja ljudi. Kada upliv i penetracija paramedijskih struktura u jednom delu društvua dostigne takav nivo da te strukture odnesu prevagu nad mejnstrim medijima, što je baš kao i danas, bio slučaj u Srbiji u periodu neposredno pre ubistva premijera Zorana Đinđića, onda nastaju preduslovi za nastanak nesagledivih posledica.

Iako se, slično kao i u borbi protiv bilo koje društvene pošasti poput korupcije i organizovanog kriminala, paramedijske strukture nikada do kraja ne mogu iskoreniti iz medijske sfere, one se primenom odgovarajućih mera itekako mogu potisnuti na marginu i svesti na meru kada neće biti u stanju da ozbiljnije ugroze stabilnost i razvoj jednog društva. U prvom redu te mere se odnose na regulisanje medijske sfere donošenjem i doslednom primenom odgovarajućih zakona od strane državnih organa, a potom i izgradnju odgovarajuće društvene kulture i komunikacije sa javnošću kojom će se prostor za uspešno plasiranje lažnih medijskih sadržaja svesti na minimum.

Veliki deo odgovornosti u rešavanju ovog problema leži i na stručnoj javnosti i profesionalnim novinarskim udruženjima u čijem je opisu posla da se staraju o poštovanju medijskih kodeksa i profesionalnih normi u radu medija. Iako je put do smanjivanja uticaja paramedijskih struktura često dug i izuzetno naporan, tek njihovim proterivanjem iz centralnog dela medijske sfere na samu marginu javnosti jedno društvo se može pohvaliti da je dostiglo onaj stepen zrelosti koji je garant racionalnog ponašanja svih društvenih i političkih aktera. Tek u takvom zrelom društvu razvijene demokratije stiču se uslovi da mediji postanu istinski korektiv vlasti, a ne opozicioni kvazipolitički akteri usmereni na destabilizaciju institucija i političkih prilika radi zadovoljenja skrivenih interesa svojih finansijera čiji su instrumenti postali.

 

* * * * * * * * * *

NAPOMENA: Iako bi se čitaocu, nakon čitanja ovog teksta, mogao stvoriti utisak o nejednakoj zastupljenosti prozapadnih i proruskih paramedijskih struktura u dosijeu i izvesnoj neravnoteži i netačnom prikazu trenutne medijske situacije u Srbiji koji iz toga proističe, treba napomenuti da je delovanje paramedijskih struktura obrađivano hronološki u periodu od skoro dve decenije. Kako su proruski paramedijiski subjekti posebno aktivni postali tek od marta 2014. godine, oni su zbog kraćeg perioda delovanja delimično ostali u senci u odnosu na takozvane prozapadne paramedije.

Imajući u vidu nastojnje da promovišemo istinski objektivno i nezavisno novinarstvo posvećeno zaštiti i ostvarenju opštedruštvenih interesa i javnog dobra, a s obzirom na okolnost da su poslednjih godina proruski paramedijski subjekti osvojili značajan, a po svemu sudeći i dominantan deo medijske scene Srbije i regiona (posebno Republike Srpske i severnog Kosova), Antidot će u drugom delu dosijea o paramedijskim strukturama opširnije istražiti i analizirati delovanje i uticaj organizacija i medija povezanih sa Rusijom čime ćemo čitaocima i javnosti pružiti potpuniju sliku aktuelne medijske scene u regionu.