Ovog puta malo više o tome o čemu je u prošlom nastavku bilo tek samo nekoliko reči na samom kraju, o tome kako su razum i intelektualnost na društvenim mrežama često potisnuti, najčešće ishitrenim, emocionalnim reagovanjima. I da u Americi već dosta posla imaju sajber-psiholozi koji se bave i devijantnim on-line ponašanjem.
Tema su dakle, bolesnici i bolesti društvenih mreža, tema koja već u sebi samoj sadrži pretpostavku da se od Facebooka i Twittera može oboleti, s podrazumevanim potpitanjem  kako se ta bolest ili bolesti manifestuju?

Sve je više onih koji misle da ’’bolesnika’’  na Facebooku, Twitteru i drugim mrežama ima već mnogo. Takva tvrdnja nema nužno veze da su njoj najviše skloni i da je zastupaju političari i njihovi aparati koji  uticaj  društvenih mreža u političkom  životu vide kao remetilački faktor, podrivanje njihove vlasti i autoriteta, ali istovremeno dakako i kao sredstvo kojim oni sami, kad im se prohte, mogu neslućeno širiti domene vlastite političke manipulacije. 
Neće u ovom nastavku biti  reči ni o Trumpu i njegovoj upotrebi Twittera, niti  njemu sličnim populistima u Evropi, i kod nas i ovde; biće za to dosta vremena u narednim mesecima.
Ovog puta  namera je skretanja pažnje čitalaca na drugačije aspekte,  koji mogu biti i ozbiljniji od toga da li tweetovi ili Facebook statusi nerivaraju političare i one koji su plaćeni da o takvim statusima brinu; ukazivanje na nešto što se naziva nosologijom društvenih mreža.  I kako te mreže i koliko -  Facebook i Twitter na primer -  utiču na psihološka i druga stanja, bilo  individualna ili kolektivna.
Sam termin nosologija, da se podsete oni koju su zaboravili ili oni koji to još ne znaju, potiče, sadrži u sebi, potiče od dve grčke reči: νόσος (nosos) koja označava bolest i  λογία (-logia),  koja označava nauku, učenje o nečemu, a  koje spojene označavaju oblast medicine koja se bavi proučavanjem neke bolesti i njenom klasifikacijom, primenjujući pri tom različite kriterijume i izraze, kako bi se ta bolest što bolje opisala, razumela i kako bi se olakšala  rasprava o njoj.   Kao kad, na primer,  čim se izusti  ’’šećerna bolest’’, svi a pogotovo lekari  znaju  koji skup simptoma, ’’šećeraše’, ljude obolele od te bolest prati. 
U  širem smislu, još, nosologija se bavi ne samo  bolešću, već vrstama i oblicima njenog stanja.
Šta bi sve moglo da obuhvati jedno kratko upoznavanje,  uvod u noslogiju Facebooka, Twittera i drugih mreža?  Kakvi se poremećaji u njihovoj upotrebi mogu primetiti, kakve i koje sve mogu biti specifičnosti njihove upotrebe,  sličnosti  u odnosu na druge nosologije, na  primer  kad je reč o zavisnosti od Facebooka, što je  ovde najlakši  prilaz za ilustraciju narečene teme.
Ako se čovek navikne na kofein ili nikotin, ili na bilo šta drugo, jasno je da se može navići i na  upotrebu Facebooka i Twittera u svakodnevnom životu, kao i drugih društvenih mreža, pa i da ta upotreba u prekomernim količinama može biti i štetna. 


Šta bi mogli biti simptomi zavisnosti od Facebooka?
Jedan od najstarijih testova, mada je zapravo pre reč o kviz-testu, koji je cirkulisao i koji se mogao naći i po samom Facebooku bio je onaj koji je sastavio danas naširoko poznat dr John M. Grohol. On je odmah posle studija, još davne 1995. naslutio narastajuću temu i problematiku uticaja kompjutera na ljudsko ponašanje, a pre 25 godina osnovao danas renomirani on-line psiho-centar  koji se time bavi. Tiražni amrički dnevnik  L.A. Times  Grohola je uzdigao na svojevrsni ontološki nivo sajber-psihologije,  komplimentirajući da  je sam Graham sa svojim portalom  ’’on-line s(a)vest mentalnog zdravlja’’.

Taj kratki kviz Groholovog psihocentra imao je samo 6 stavki. Prva je naravno počinjala sa ponudom da se izabere jedan od ponuđenih odgovora na rečenicu u kojoj se pominje dugotrajno bavljenje  Facebookom i planira njegovo korišćenje, a poslednja završavala sa konstatacijom ’’provodim toliko vremena na Facebooku  da to šteti, remeti mojim redovne aktivnosti, ili učenje’’. Svih 6 stavki konstatacija-pitanja ovog i danas copyrightom zaštićenog  kviza nudilo je po 5 mogućih odgovora, od ’’nikad’’, ’’retko’’, ’’povremeno’’, ’’često’’ do ’’veoma često’’. Zbir bodova koji su odgovori nosili podeljen je u 3 grupe: grupu od 0 do 10 bodova (u kojoj su bili tzv. ’’normalni korisnici’’ Facebooka), onu od 11 do 14 ( u kojoj su bili ’’potencijalni zavisnici’’, ’’zavisnici u najavi’’ kako bi se to danas još reklo)  i grupa sa 15 i više  bodova u kojoj su bili već oni koji su svrstani u prave   ’’zavisnike od Facebooka’’.
Pisac ovih Beleški pristojno je premašio zbir od 15 bodova .  Pred dobijenim rezultatom s  jedne strane bio je svestan kako istaknuta boldovana napomena da narečeni kviz nije dijagnostički alat,  te da dobijeni rezultat ne znači bilo kakav ’’mentalni poremećaj’’, tu stoje pre svega zato da bi se njom ovaj psihoportal  zaštitio od gramzivosti američkih advokata i potencijalnih tužbi, no to ipak nije umanjivalo indikativnost rezultata po sebi. S druge strane bio je spokojan uz saznanje kako je i tu reč samo o volji,  sposobnosti čoveka da gospodari svojim navikama, kao kada je samo jednim svojim ’’ne’’, pre 10 godina, naprasno ali uspešno prekinuo višedecenijsko konzumiranje nikotina još od vremena gimnazijskih dana. Zato se i nije dalje preterano udubljivao u Groholove savete kako bi oni koji bi da umanje svoju zavisnost od Facebooka  svoju pažnju planski trebalo da preusmeravaju sa ekrana laptopa ili androida na nešto drugo, neki knjigu koja će im biti pri ruci kad osete poriv da se uloguju na Facebook, ili na svoje blisko humano okruženje ili na druge korisnije poslove, budući da traćenje vremena na Facebooku ne donosi nikakvu dobit, a čovek često se i iznervira i pobesni zbog gluposti koje iskaču u prozorčićima FB prijatelja ili navalentnih grupa.

Ali šta kad su u pitanju ljudi koji su skloni povratništvu u lošim navikama? Nije mali broj onih koji su više puta odlučno ostavljali cigarete  da bi im se već posle nekoliko dana, nedelja ili meseci, pa i godina, vratili upadajući u još veću zavisnost od njih, predajući im se sa još većom strašću?

Psihologija i psiholozi misle da se tome, na primer, može izbeći boljim razumevanjem, ili kako se to kaže obraćanjem pažnje na ’’okidače’’ koji  čoveka vode ka ponavljanju određene radnje.
U slučaju  zavisnosti od Facebooka ističe se isto tako  da su njoj, na primer, podložnije osobe koje su u životu ionako sklone odugovlačenju ili odlaganju rešavanja težih problema,  oni kojima,  otud  dugotrajno surfovanje mrežom,  zanimacija Facebookom   predstavlja savršenu priliku za zaborav, za  bekstvo od nečeg čime bi zaista trebalo ili morali da se bave.  Rečju  to su one osobe koje, učestalim pribegavanjem lagodnom, pokušavaju da izbegavaju situacije da se suoče sa onim što je tegobno.

Facebook je  ep o izgubljenom vremenu i ono se svakako može drugačije i kreativnije utrošiti, a ne samo buljenjem u ekrane androida ili kompjutera.
Na zavisnost od Facebooka gleda se i kao na simptom usamljenosti, a glad za like-ovima pripisuje se i navodi se da je karakteristična za osobe kojima u  stvarnom životu nedostaje samopouzdanje.

Jednom sam naišao na duhovito poređenje Facebooka sa reality TV programima koje je raspravljalo o njihovoj trivijalnosti  glede odnosa prema individualnoj privatnosti.  Bez obzira da li je reč o privatnim momentima u ’’Parovima’’ ili u ’’Zadruzi’’, neka budu navedeni domaći TV programi, ili privatnostima po postovima Facebooka, ili na fotografijama na Instagramu  ’’princip je isti, sve ostalo su nijanse’’.

Drugom prillikom, naprimer,  zabavio sam se mišljenjima kako je  traženje saveta putem Facebooka, od FB prijatelja, (’’šta da se radi’’),  svojevrsni  perverzni oblik zaštite vlastitog ega,  jer je u slučaju  da predloženi i prihvaćeni tuđi savet omane’’krivac’’ može biti jedino onaj drugi!
Pažnju su mi privukla i zapažanja o ’’Facebook cunjalima’’ (creeperima), osobama koje opsesivno pretražuju po podacima i fotografijama  tuđih statusa… A pre izvesnog vremena, u autobusu,  slušao sam razgovor dve majke u kom se jedna, gotovo s očajem, jadala kako joj je ćerka u emotivnoj vezi ali virtuelnoj, preko androida, i da ona detetu bezuspešno pokušava da  objasni da video-chat, ma kakav bio, ne može zameniti miris ili dodir, stvarni život. 

Na kraju smo jubilarne godine u kojoj  se navršio petnaestogodišnji jubilej Facebooka, 2004 – 2019  kada je uspostavio prvu on-line zajednicu tada namenjenu samo studentima Harward univerziteta. 

Posle samo jedne decenije u istu tu zajednicu  bilo je umreženo više od 2 milijarde ljudi! U njoj je bilo više od 20% svetske populacije koja je kao svoju mrežu koristila  baš Facebook koji je tako okupirao znatan deo slobodnog vremena ljudi širom planete pružajući im mogućnost  da se povezuju bez ikakvih prostornih i vremenskih ograničenja. 
Paradoksalno je da je s takvom mogućnošću tehnologije XXI veka sa rasprostiranjem  socijalnih mreža došlo do opadanja socijalnih veština oniih koji se njima koriste.
Stalna povezanost, permanentni on-line,  potisikivala je kvalitet veze. Biti on-line postalo je bitno po sebi.  Važnost održavanja veza kao takvih zasenla je, potisnula važnost njihovog  sadržaja, dok su na primer ograničenja broja znakova, ali  pre svega brzina pojavljivanja novih informacija ograničili i uticali na sam kvalitet opažanja onog što se na mrežama pojavljuje.  I sve je to još propraćeno smanjivanjem kapaciteta, kao i volje i želje da se vidjeno na mreži upamti!

Oni koji su povezani velikom mrežom postali su zajednica usamljenih pojedinaca.
Biti povezan a i dalje  sam - eto nas opet od glavne teme -  može voditi kompulsivno-opsesivnoj upotrebi  mreže. Onom kad se stalno visi i otvara Facebook ili Twitter, ma kad i ma gde i ma s kim,
Opsesivno-kompulusivna upotreba Facebooka postajala je nov izazov za psihoterapeute  jer u ekstremnim slučajevima ona može završtiti sa simptomima I posledicama ozbiljne bolesti zavisnosti.

Nije svaka društvena mreža ista. Nije isto ni svako umrežavanje i valja ga razlikovati od  upotrebe svake određne mreže. Kao što je savetno i razlikovanje društvene mreže od socijalnih medija. 

Sami pojmovi podrzumevaju  širok raspon aplikacija,  bez kojih bi savremeni svet i život danas bili nemogući,
Široka je ‘’mrežna lepeza’’, od nauke ili upravljanja društvenim i privrednim  resussima, do mreža virtuelnih svetova igara i razonode.
Dogovor oko njihove tiplologije medju onima koji se time profesionalno bave još nije postignut. Nema jedinstvene metodologije, Ali,  može biti zanimljiva podela na mreže počev od onih koje ne zahtevaju otvaranje individualnih profila,  preko onih koje zahtevaju samo minimalne informacije o učesniku zajednice,  do mreža koje vam omogućavaju da postavite i neko svoje ‘’drugo ja’’ (najčešće anonimno ili od izmišjenim imenom).
U tim klasifikacijama se na Twitter gleda kao na mikrobloging, ( kojim  ću se možda više bavti u nekim  narednim  beleškama )  kao na neku vrstu personalnih dnevnika;  kod nas su posebno zanimljivi politički, dočim je drugde  sve učestaliji i mikrobloging sa zdravstvenim ili LGBT sadržajima.

Na Facebook, koji je još uvek najrasprostranjeniji,  uglavnom se gleda kao na ‘’tipičnu egocentričnu mrežu’’ koja njenim članovima preko njihovih individualnih naloga pruža mogućnosti samopredstavljanja na najrazličitije načine.
Facebook  je uz to i veoma aktivna mreža. Svakog miuta na Facebooku iskrsne, postavi se blizu 1.000.000 novih postova  njegovih korisnika. A  u tom istom minutu skoro pola miliona nekih drugih korisnika Facebooka  updateuje, prepravlja svoje postojeće postove, dok više od 250.000 nekih trećih u tom istom minutu na Facebook postavlja  nove fotografije ( ne računajući Instagram koji mu takođe pripada)..

Spektar  rizika kod umrežavanja  I korišćenja društvenih mreža i socijalnih medija je bogat.  Dok je ta  umreženost, biti on-line danas, sastavni podrazumevajući element načina našeg svakodnevnog življenja. 

Na hiljade mladih naučnika stasalih i sazrelih u dobu intereneta ne mogu više ni da zamisle svoj rad bez društvenih mreža.
U velikim kompanijama već se uvrežio termin ‘’digtalni subotari’’ koji se odnosi na zaposlene koji tokom vikenda apstitiraju od digitalnih mreža, uključujući i privatne. Oni pribegavaju svojevrsnoj ‘’digitalnoj detoksikaciji’’, proglašavajući subotu i nedelju danima bez Facebooka, Tweetera i drugih mreža, na kojima su od ponedeljka do petka.

Za srednjoškolce i studente upotreba društvenih mreža je kulturni imperativ.
Stručnjaci upozoravaju na prekomernu vezanost mladih za internet, dok se roditelji samozavaravju kako je surfovanje internetom bezbednije i sigurnije od šetanja ulicom. Što može biti apsolutno netačno imajući u vidu tzv. sajbestalkere – izraz koji podrazumeva osobe koje pribegavaju nasilju putem društvenih mreža, u rasponu od klevetanja, spletkarenja, preko neovlašćenog špijuniranja, krađe identiteta, pretnji, vandalizma, dosađivanja na seksualnoj osnovi, ili potrage za informacijama  koje se posle mogu iskoristiti za najrazličitije pretnje, nanošenje sramote  ili  zlostavljanje.

Raste broj  naučno potvrđenih dokaza da prekomerna upotreba interneta i društvenih mreža može voditi  naglim promenama raspoloženja, umanjivanju sposobnosti za toleranciju ili  uranjanju u povučenost i depresivnost.
Na uskraćivanje interneta i društvenih mreža zavisne osobe reaguju različito, manifestujući psihološke, a ponekad i fiziološke posledice. Neke pribegavanju problematičnom, agresivnom ponašanju, dolazi do gubitka samokontrole ili pojave problematičnog odnosa prema okruženju.

Ima i naučnika koji upozoravaju na opasnost prekomerne patologizacije korišćenja društvenih mreža. I onih koji upozoravaju na teškoće generalizacije kod upotrebe društvenih mreža u različitim kulturološkim sredinama.
Posebno se kritikuje upotreba termina zavisnost od Facebooka kao već zastarela i navodi  da se moraju pratiti stalne promene društvenog umrežavanja.
 
Govori se  i o novim fobijama, kao što su FOMO i NOMO.  Ako su već i one još novost. Prva (Fear of Missing Out) se odnosi na strah da se nešto ne propusti u praćenju statusa na Facebooku, Twittera, ili gde god,   što je na srpskoj lajni već prevedeno kao’’ne paziš na času’’, a druga (No Mobile Phone) fobija na nelagodnost izazvanu nemogućnošću korišćenja mobilnog telefona ili nepostojanjem mobilne ili wi-fi veze.

Ali o tome, opet,  u nekim drugim beleškama. Neka ovde bude završeno sa isticanjem upozorenja kako stručnjaci opominju na tanku liniju razdvajanja ekstenzivne upotrebe društvenih mreža od onih oblika njihove preterane upotrebe koji mogu biti problematizovani. I da još uvek nema precizne i usaglašene nosologije ni uskladjenih termina u domenu ispitivanja društvenih mreža, što bi trebalo da vodi osnovanijim oblicima na primer procenjivanja upotrebe društvenih mreža  i sa njom povezanih ponašanja a  koja bi vodila specifičnim postupcima poboljšanja negativnih posledica njihove upotrebe.