Ruski Drang nach Westen
ANALIZE I KOMENTARI
Nova stalna kolumna Boška Jakšića o međunarodnim odnosima i bezbednosti

Ruski Drang nach Westen

Piše: Boško Jakšić

Pragmatsko uverenje Zapada da insistiranje na stabililnosti Zapadnog Balkana može da funkcioniše i po cenu zapostavljanja demokratskih reformi, pokazalo se kao kratkovido jer su se u relativno kratkom periodu aktivirale sve hronično neuralgične tačke regiona.

Dok se količina nacionalizama po glavi stanovnika opasno uvećavala, vraćajući u život konfliktnu retoriku koja je u nekim momentima podsećala na vreme uoči ratova 1990-ih, zapadni planeri bili su zadovoljni što otvorenih sukoba ipak neće biti i što manje-više drže pod kontrolom regionalne lidere zadužene za stabilnost.

Ali, rast nacionalizama bio je samo simptom. Političari su mu po oprobanim receptima prošlosti pribegavali kao kompenzacionom poslu, kada je trebalo na „patriotizmu“ homogenizovati građane da bi im se odvukla pažnja od neispunjenih reformi, kržljavih institucija, slabašne pravne države, korupcije, partokratije, neprihvatanja bila kakve kritike ili kontrole medija. Ambijent nedovršenih država stimulisao je autoritarne ambicije.

No, status kvo odgovarao je Zapadu sve dok je region delovao stabilno. Onda su stvari krenule neželjenim tokom. U poslednje tri godine odnosi Srbije i Hrvatske, ključni za sigurnost regiona, despevali su povremeno na najniže tačke još od vremena rata. Narasle su unutrašnje tenzije u Crnoj Gori, pa potom i u Makedoniji. Bosna i Hercegovina tavorila je kao primer nefunkcionalne države, a onda je i ona uzdrmana pretnjama o otcepljenju Republike Srpske.

Dijalog Beograda i Prištine briselske birokrate doživljavale su kao šansu da jednog dana podele Nobelovu nagradu za mir, ali normalizacija napreduje sporo. Proces koji je pregovaračima od sudbinske važnosti za članstvo u EU, suviše često se koristi za rasplamsavanje lokal-patriotizma koji je direktna prepreka pronalaženju obostrano prihvatljivih rešenja.

Na Zapadu su se nedavno trgli. Ne zbog demokratskih deficita. Pojačan angažman Evropske unije i NATO usledio je tek pošto su briselski alarmi detektovali snažan prodor ruskog uticaja na Zapadni Balkan. Događaji poslednje tri godine potvrđuju koliko su Rusi efikasni, koliko su njihovi „destablizacioni kapaciteti“ snažni.

Moskva je od vremena izbijanja ukrajinske krize postavila Zapadni Balkan na mapu svojih strateških interesa šaljući Zapadu poruku: ukoliko nastavite sa približavanjem NATO našim granicama, pokazaćemo da možemo da destabilizujemo druge regione. Balkan se pokazao kao odgovarajući poligon imajući u vidu njegove eksplozivne potencijale „bureta baruta“.

Sve to vreme Evropsku uniju potresao je serijal kriza, dok su evropski saveznici SAD kritički preispitivali svrsishodnost NATO.

Moskva je prepoznala atraktivne šanse. Političke pragmate i pi-ar konsultanti u Kremlju shvatili su da su slabosti Zapada njihova prilika da Rusija u praksi oproba oslonac na sofisticirane metode „meke moći“, ali i da pokaže da se ne ustručava da dvostruke standarde unese u pragmatsku politiku. U Podgorici je Kremlj bio uz anti-natovsku „ulicu“ koja se protivila ulasku Crne Gore u NATO, u Skoplju je bio protiv pro-demokratske „ulice“ čiji je zahtev bio odlazak sa vlasti makedonske vlade koja se sve više vezivala za Ruse.

Republika Srpska pretvorena je u rusku filijalu, rusofili vršljaju po Crnoj Gori i Makedoniji, Kremlj osniva nevladine organizacije na severu Kosova, Srbiji se sve otvorenije nudi da zaboravi EU i okrene se alternativi na istoku. Ključni motiv ruskog Drang nach Westen vezan je za stopiranje proširenja NATO na Zapadnom Balkanu. Kako im je Crna Gora „promakla“, na meti su Bosna, preko Republike Srpske, i Srbija kojoj se preteći poručuje da bi ulazak u zapadnu vojnu alijansu predstavljao „katastrofu“.

Oslanjajući se na panslovenstvo, „superiornost pravoslavne civilizacije“, ekonomske i vojne veze iz vremena Jugoslavije i istorijske mitove, Moskva je svoju anti-NATO kampanju u Srbiji proširila i na EU. Preko klerikalno-nacionalističke desnice, koja svoje predstavnike ima i u srpskom Parlamentu, poručuje se da je Unija izgubila aktraktivnost područja blagostanja, a terorizam se koristi kao argument da više nije ni bezbedna. Razne političke partije, grupe, nevladine organizacije, Srpska pravoslavna crkva, saradnici pojedinih naučnih instituta , portali i medijski poslenici otvoreno guraju rusku tezu da Srbija ima alternativu za EU – u Evroazijskoj federaciji.

Rusi bi za trogodišnji bilans svog angažmana na Zapadnom Balkanu mogli da kažu da je uspešan. Da li isto može da tvrdi i Zapad koji je posle demokratskih promena u Srbiji 2000. imao dominantnu poziciju u odnosu na Rusiju? Šta se dogodilo da bi se danas aktivirali alarmi zbog pojačanog ruskog prisustva?

Srbija je tada kao svoju stratešku orijentaciju definisala kroz evro-antlantske integracije. Ideja pristupanja NATO nije izazivala otpor kakav bi mogao da se očekuje u vreme kada su rane od bombardovanja 1999. bile sveže. Kako se atlantska komponenta integracija u narednim godinama izgubila i zašto ideja o članstvu u NATO danas ima značajno manje pristalica nego pre 17 godina?Odgovor je samo jedan: osvedočeno prozapadni političari počeli su – zarad vlasti – da prave kompromise sa nacionalistima. Tako je otvoren prostor rastu uticaja konzervativnih, klerikalnih snaga koje budućnost Srbije vide na istoku, u snažnim vezama sa Rusijom.

Kako seješ, tako ćeš i da žanješ, kaže srpska poslovica. NATO je kao ideja potisnut na margine političkih razmišljanja. Evropska unija, zaokupljena svojim krizama, Bregzitom i Donaldom Trumpom deluje kao udaljeni san. Uticaj Rusije u javnom rakursu motivisao je putinovski autoritarni model vladavine od Srbije do Makedonije do Crne Gore i Kosova. Zapad je ignorisao upozorenja da će deficiti demokratije omogućiti destabilizacije. To što je propustio da od lidera regiona odlučno zahteva poštovanje demokratskih standarda, otvorilo je vrata antievropskim, proruskim snagama koje promovišu vrednosti društava u kojima građani služe državi, a ne država građanima.

EU, SAD i NATO odlučni su da efikasnije kontrolišu balkanske procese od kako su, sa dosta zakašnjenja, ustanovili da je destabilizacija pružila priliku Rusiji. Ukoliko se Srbija nepovratno distancira od NATO, čak i od EU, Rusija će dominirati Zapadnim Balkanom. Srećom, promovišući doktrinu vojne neutralnosti i insistirajući da je Zapad prvo i jedino strateško opredeljenje Srbije, sadašnji lideri u Beogradu neće dopustiti da se u nekoj budućnosti probudimo u svetu u kome bi Srbija bila deo istočnog pravoslavlja umesto demokratskog sveta Zapada.

Pojačano insistiranje kod država Zapadnog Balkana da se ne igraju nacionalizmom već da počnu ozbiljno da se reformišu i grade demokratske države moglo bi da bude kolateralna dobit očigledne zabrinutosti Zapada zbog ruskog prodora u region. Od saveznika sa Zapada se očekuje da snažnije i konkretnije potvrde svoju privrženost Zapadnom Balkanu. Pre nego što to učini Moskva. Preduslov je da Zapad prepozna da stabilnosti nema bez demokratije, kao što demokratije nema bez stabilnosti.

 

O autoru:

Boško Jakšić je rođen u Beogradu 1949. gde se školovao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. U Politici se zaposlio 1972. i ubrzo prelazi na Spoljnopolitičku rubriku lista. Izveštavao sa mnogih međunarodnih skupova, od samita SAD-SSSR u Beču, do samita OSCE u Stokhlomu. Prisustvovao promenama u Poljskoj i intervjuisao Leha Valensu. Dugo se bavio Bliskim istokom: rat u Libanu, islamska revolucija u Iranu, izraelsko-palestinski sukob. Nalazio se na obe strane iransko-iračkog rata, a Prvi zalivski rat pratio iz Saudijske Arabije. Objavio knjigu o Izraelu. Izveštavao o ratu u Kampućiji, o gladi iz Etiopije. Tokom 1984. radio u Vašingtonu kao stipendista „Vašington Posta“. Pet godina bio stalni dopisnik Politike iz Kaira. Bio urednik spoljne rubrike a u periodu 1993-94. v.d. glavnog urednika lista. Naredne četiri godine je kao stalni dopisnik iz Rima intenzivno pisao o Italiji. Jedan je od trojice koji su rukovodili Politikom posle demokratskih promena 2000. godine. Izveštavao o intervenciji u Avganistanu i ratu u Iraku. Do odlaska u penziju 2014. bio je urednik Spoljnopolitičke rubrike. Sada je komentator koji se bavi domaćim i spoljnopolitičkim temama. Čest je gost Bi-Bi-Sija, Radija slobodna Evropa, Al-Džezire kao i domaćih radio i TV stanica.