Mobilizacija SPC i vernika

Uoči donošenja dugo najavljivanog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori na ulicama i u Parlamentu susedne države ostvarilo se u punoj meri mračno predskazanje SPC od pre pet godina, izrečeno u vreme kada je prvi prednacrt zakona tek trebalo da se nađe pred sudom javnosti (pod kraj 2014.) – da će se SPC “usvajanju zakona u ovom i ovakvom obliku suprotstaviti aktivnim otporom svih svojih vernika”.

Oblici i faktori otpora 

Najveću aktivnost u tom “aktivnom otporu vernika”, kako se ispostavilo, iskazaće poslanici opozicionog Demokratskog fronta koji će u gandijevski repertoar mirnih, nenasilnih metoda otpora – protestne šetnje, litije, molebani i molitve – uneti i malu dozu neophodne agresivne živosti, u vidu opstrukcije Parlamenta, čupanja skupštinskih mikrofona i aktiviranja  pirotehničkih naprava, uz koškanje i kafansko bacanje flaša, što će za krajnji rezultat imati privođenje i hapšenje sveukupno nekih 18 poslanika DF, od kojih će trojica na kraju biti zadržani u pritvoru.
Aktivnu podršku vernicima SPC pružiće i rusko Ministarstvo spoljnih poslova, čiji će portparol Marija Zaharova izraziti zabrinutost zbog „ugrožavanja interesa Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve”, a imajući nadasve u vidu dobro poznatu činjenicu da za matušku Rusiju značaj ove teme, kako se izrazila, “prevazilazi nacionalne granice i dotiče se pitanja jedinstva pravoslavnog sveta”.

Dva dana uoči sednice crnogorske Skupštine, lideri DF najavili su miran bojkot povodom usvajanja zakona, da bi već sledećeg dana avionom Vlade Srbije otputovali za Beograd na razgovor sa patrijarhom Irinejom (ili pre možda na konsultacije); nakon toga, dešavaju se već pomenuti incidenti u Skupštini.

Kao što se već na prvi pogled može videti, i ovog puta su u igri bili isti faktori kao i prilikom onog neslavnog pokušaja puča u Crnoj Gori od pre dve godine, u vreme izbora 2016: još jednom je demonstrirana više nego bratska veza opozicionih partija u Crnoj Gori i velikodostojnika SPC, uz sasluženje državnog vrha Rusije i Srbije i njihovih odgovarajućih službi.
Zacelo mora da se krije nešto više od slučajnosti u tome što se poplavni talas nenadano naraslih tenzija iz Crne Gore, sistemom spojenih sudova, prelio odmah i na Srbiju; istog dana kada su izbili neredi u crnogorskoj Skupštini zbog usvajanja spornog zakona, kojim se predviđa da država postoje vlasnik svih verskih objekata, izgrađenih do decembra 1918. godine, došlo je i do incidenta u  Narodnoj skupštini Srbije; na sednicu koja je bila u toku upali su predstavnici “Dveri”, sa pitanjem zašto vladajuća većina ništa ne preduzima povodom aktuelnih dešavanja u Crnoj Gori.

Pripadnike prosrpskog bloka u Crnoj Gori i vučićevsku nacionalističku opoziciju u Srbiji kao da je nekim skrivenim tasterom uključila ista nevidljiva ruka.

“Mali Šengen“ ili badnjak u Pljevljima

Kako je najavljeno, “sporni“ zakon trebalo je da stupi na snagu tačno na Božić. Odrednica “sporni“ je ovde stavljena pod navodnike jer je tekst zakona sročen shodno preporukama Venecijanske komisije i usklađen sa važećim normama evropskog zakododavstva; podložan je daljim izmenama, zainteresovane strane  eventualne žalbe mogu uputiti kako Ustavnom sudu Crne Gore tako i Strazburu; sličnu odredbu o verskim zajednicama u svojoj legislaturi inače ima i Srbija.
Valja se takođe podsetiti da su vlasti Crne Gore, u vreme kada je objavljen Nacrt zakona o slobodi veroispovesti, pozvale predstavnike svih zajednica, pa i SPC, na dijalog. Upravo su sveštenici i vernici srpske crkve onemogućili svojevoljno dva puta održavanje javnih rasprava u Kotoru i Bijelom Polju (dok je javna rasprava u Podgorici održana zahvaljujući jakom policijskom obezbeđenju), dakle pokazali su već tada da jednostavno  nisu ni najmanje zainteresovani za dijalog.

Dan uoči Božića, građani Crne Gore su na Cetinju bili u prilici da prisustvuju  ceremonijalnom paljenju badnjaka u organizaciji dveju pravoslavnih crkvi, čiju su pastvu čuvale jake policijske snage. Udaljeni između sebe nekih stotinak metara, vernicima su se obratili mitropolit nekanonske CPC Mihailo (ispred Dvora kralja Nikole) i vladika SPC Metodije, a na poziv mitropolita Amfilohija (ispred Cetinjskog manastira). Iako je prethodnih dana, zbog usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti i zapaljive retorike opozicionih crnogorskih prvaka povodom tog „antidemokratskog i diskriminatorskog zakona“ bilo najave građanskih nemira i “svetog rata do istrebljenja”, skup je, na svu sreću, protekao mirno.

U danima rastuće tenzije između dve  susedne zemlje predsednik Vučić se u dva navrata sastao sa patrijarhom SPC Irinejom, najavljujući da će njih dvojica zajedno, u interesu srpskog naroda, posetiti sever Crne Gore za Božić. Međutim, na vanrednoj pres-konferenciji za vikend predsednik Vučić je obznanio kako ipak neće otići u Crnu Goru. Razlozi kojima se pri tom rukovodio postaće narednih dana predmet najrazličitijih spekulacija, koje će se kretati od tvrdnji da mu se sprema neprijatan doček od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija pa do terorija zavere kako je ceo sukob unapred insceniran između predsednika Mila Đukanovića i Vučića (izjava lidera Narodne stranke Vuka Jeremića).

Šta je u svemu tome istina?

Pouzdano se zna da, uprkos izraženoj dobroj volji, patrijarh srpski Irinej nije mogao da bude sa vernicima i narodom u Crnoj Gori tokom božićnih praznika, jer nije dobio poziv iz nadležnih eparhija (zbog tzv. horizontalne organizacije SPC, patrijarh nije vrhovni starešina, već je samo jednak sa episkopima; u tom smislu, morao je prvo da dobije poziv od nekog od episkopa iz Crne Gore pa da otputuje u posetu).
Rektor bogoslovije na Cetinju otac Gojko Perović imao je sledeću poruku srpskim vlastima: “Vučić neka dođe kao državnik u posjetu državi. Ozbiljno, višednevno, planski i najavljeno. Vjerski praznici nijesu prilika za to. Pogotovu ne u situaciji kada se borimo za prava Crkve, a ne bilo koje nacije ili etničke grupe”.  Iz čega sledi da i sama Crkva priznaje da je ceo spor pre pravno-imovinskog i katastarskog karaktera negoli eklesiološkog, što je za svaku pohvalu.

Tumačenje koje je izneo beogradski novinar Zoran Ostojić u nedavnoj izjavi crnogorskim medijima pogađa u suštinu; dilema predsednika Vučića u pogledu odlaska u Crnu Goru bila je, u osnovi, dilema oko izbora: “mali Šengen” ili odlazak na sever Crne Gore i simbolično paljenje badnjaka? Jer se izbor, u suštini, svodio na to: srušiti sve dosadašnje napore o uspostavljanju “malog Šengena” – sporazuma  o slobodnom protoku ljudi, robe i kapitala između Srbije, Albanije, Severne Makedonije, BiH i Crne Gore ili otići u Pljevlje u privatnu posetu i time simbolično izraziti solidarnost sa građanima srpskog porekla? Planirana privatna poseta povukla bi za sobom čitav arsenal optužbi protiv predsednika Vučića: za proteklih 8 godina, koliko je na vlasti, nijednom nije otišao u zvaničnu posetu Crnoj Gori; u ovom specifičnom trenutku, kada su navijači “Crvene zvezde” pokušali da spale crnogorsku zastavu ispred ambasade Crne Gore u Beogradu, privatna poseta niukoliko ne predstavlja adekvatan odgovor na to; šta, naposletku, reći o apelu funkcionera opozicionog Demokratskog fronta Milana Kneževića, upućenog mitropolitu Amfilohiju, da ovaj “prokune predsednika Mila Đukanovića i njegovo potomstvo kao zlotvora pravoslavnog naroda“?

Izbor pred kojim je predsednik Vučić stajao bio je vrlo jasan: s jedne strane, tržište od 16,5 miliona ljudi, sa blizu 96  milijardi dolara BDP, a s druge, već viđena etnička homogenizacija, ono što je Emir Kusturica nazvao “vremenima kada se u ljudima probude magnetne oluje pripadnosti”. Između državotvornih i tržišnih principa, s jedne, i etničkih oluja, s druge, dobro je što se predsednik Vučić ipak opredelio za ovo prvo. 

Za SPC, nema veće svetinje od Kosova

Najavljeni odlazak predsednika Vučića na sever Crne Gore nosio je u sebi i druge opasnosti – mogućnost da njegova poseta bude zloupotrebljena u unutarcrkvenim frakcijskim sukobima između dveju zavađenih grupacija episkopata: jedna, okupljena oko mitropolita Amfilohija Radovića (tu su još episkop raško-prizrenski Teodosije, zahumsko-hercegovački Dimitrije, mileševski Atanasije, diseldorfsko-nemački Grigorije i još neki episkopi) i druga, okupljena oko episkopa bačkog Irineja Bulovića (čiju zaštitu uživa umirovljeni episkop Kačavenda i vladika Filaret), koji čvrsto stoji uz aktuelnog patrijarha Irineja i za koga se veruje da je glavni lobista za dodelu visokog crkvenog odličja (orden Svetog Save) predsedniku Vučiću u oktobru prošle godine. Sukob je izbio nakon Sabora SPC u maju 2019, a glavni je motiv, uprkos kitnjastoj retorici oponenata, krajnje prozaičan – ko će zasesti na tron kao naslednik aktuelnog patrijarha Irineja?

U toj kombinatorici nad još neotvorenim grobom, u obzir se moraju uzeti visoke godine samog patrijarha (ušao u 90-u), ali i pretendenata na njegovo mesto: mitropolit Amfilohije ima 82 godine, dok je episkop bački Irinej mlađi od njega celih 10 godina; ovaj morbidni, makabrični menuet između dvojice crkvenih velikodostojnika naročito se intenzivirao nakon što je patrijarh Irinej u septembru iz zdravstvenih razloga završio na VMA (u isto vreme, zbog poodmaklih godina, za mesto Amfilohijevog naslednika uveliko se priprema episkop budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović). Pri tom, što je od nemale važnosti, podršku Ruske crkve uživa episkop bački Irinej; mitropolit Amfilohije je pao u rusku nemilost nakon posete patrijarhu vaseljenskom Vartolomeju, kao i zbog prijema jednog arhijereja iz autokefalne Pravoslavne crkve Ukrajine na Cetinju.

Dakle, u navedenoj konstelaciji, odlazak predsednika Vučića na sever Crne Gore nužno bi bio protumačen kao davanje podrške Amfilohijevom protivniku, stavljanje na stranu srbijanske centrale SPC. Svetinje, koje ovih dana svi naveliko pominju, samo su prigodni dekor i retorički ukras; jasno je da su u igri goli politički interesi, a najveći interes u svemu tome ima, dakako, Rusija, kojoj je Srbija jedino preostalo uporište na Balkanu, budući da se Crna Gora izvukla iz njenog zagrljaja i ušla u NATO.

Sveštenstvu SPC, dok sa pastvom šeta crnogorskim gradovima, usta su puna manastira i svetinja, ali njihova poruka je vrlo jasna i krajnje politički izbrušena: Kosovo je oduvek bilo i biće najveća srpska svetinja, pogledaj, Vučiću, koliko ćemo izvesti ljudi protiv tebe “ako izdaš  Kosovo”. Najtragičnije u svemu tome su mase onog verujućeg sveta što su izašle na ulice na poziv svojih verskih poglavara, verujući da im je to sveta hrišćanska i nacionalna dužnost – a zapravo samo još jednom potvrđujući onu oveštalu istinu da se autohtoni nacionalni osećaj malih naroda često svodi na eho najsebičnijih geostrateških ciljeva velikih sila.