Iz knjige ''Pouke  bombardovanja Jugoslavije 1999'.', sa dozvolom njenog izdavača FBD, Forum za bezbednost i demokratiju, ANTIDOT ekskluzivno prenosi deo o spoljašnjim uticajima i koliko su nagađanja o kopnenoj ofanzivi na SR Jugoslaviju uticala na odluke tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije

Spoljašnji uticaji na vlast

S obzirom da je zemlju bombardovao NATO, bilo bi logično da se isključivo usmerimo na efekat bombi. Ipak, postoje drugi spoljašnji uticaji na osnovu kojih je jugoslovneski predsednik odlučio da potpiše primirje.

NATO jedinice

Rat na Kosovu imao je za cilj da prikaže jedinice i mogućnosti NATO-a da vode ofanzivne operacije. Politički deo Alijanse imao je presudnu ulogu za vreme bombardovanja. Milošević je nagađao da postoje razlike u srcu NATO-a od kojih bi mogao da profitira[1] i nije u potpunosti grešio. Grčka, Italija, Mađarska, Česka Republika i Poljska bile su protiv rata[2]. Grčka je čak sprečavala NATO da koristi avio baze, primoravajući Alijansu da većinu svojih zadataka pokreće iz Italije. Samo je dopustila korišćenje svoje luke Solun[3]. Italijanska vlada je dala svoju podršku NATO-u i pored protivljenja naroda koji je u većini bio protiv rata. Druge zemlje su se deklarisale protiv mogućih kopnenih ореracija[4].

Za vreme rata, NATO nije uvek govorio istim tonom. Italijanski predstavnik u NATO-u, Amadeo de Franchi je izjavio da su bombardovanja počela da predstavljaju problem za njegovu vladu i da bi pauza za vreme uskršnjih praznika bila dobrodošla[5]. Papa Jovan Pavle II tražio je od NATO-a da prestane s bombardovanjem u periodu od deset dana između katoličkog i pravoslavnog Uskrsa. Iako Vatikan nije deo NATO-a, glas pape je imao određenu težinu u katoličkim zemljama[6]. Za NATO je pauza u bombardovanju bila nezamisliva, jer kako je napisao Clausewitz:

„Kako bi se suparnik podredio našoj volji, trebalo bi ga staviti u nezavidan položaj da ne bi bilo žrtvovano ono što mu tražimo. Ipak, nesreća njegove situacije ne bi trebalo prirodno da bude prevaziđena, ne mora barem da izgleda tako, inače će suparnik čekati povoljniji trenutak i neće popustiti[7]."

Podrška je u toku rata nastavila da opada. Anketa CBS-a, polovinom maja, pokazala je da je 48 % američke populacije podržavalo ratne napore, ali je ta brojka konstantno opadala[8]. Verovatno da su takvi podaci ili istovetna mišljenja podstakla Miloševića u njegovoj želji da se održi još malo. Zbog nedostatka sredstava on nije mogao da promeni vojnu situaciju, ali se nadao da će se spoljašnja situacija promeniti.

„Mada je najjače iscrpljivanje odnosno zamor, često vodilo ka miru, trebalo bi to dodeliti blagosti kojom je generalno i vođen rat, i to ne bi trebalo da bude filozofski kraj odbrambenog rata. Dakle, nema alternative i neophodnosti za odbranom da se pronađe kraj neprijateljskom isčekivanju koje je inače njegov pravi karakter. Ovaj koncept podrazumeva promenu okolnosti, poboljšanje situacije, koja može biti očekivana isključivo spolja, kada ne postoji mogućnost da ona bude vođena unutrašnjim faktorima, tj. samom odbranom. A to poboljšanje koje dolazi spolja ne može biti ništa drugo nego promena u političkim odnosima: Nova savezništva se spajaju u korist branioca, ili pak prethodna, vođena protiv njega, su se raspadala[9].”

Moguće je da Milošević nije predvideo da će albanske izbeglice isprovocirati Alijansu. Njihov masovni dolazak u Albaniju i u Makedoniju naterao je NATO i čak mu dopustio da ostane ujedinjen do kraja[10]. Milošević je zaboravio s kojim teškoćama je Zapad prihvatio ratne izbeglice iz Bosne. Zapadne zemlje nisu želele da prihvate Albance koji nisu mogli da ostanu ni u Makedoniji, jer je njihovo prisustvo znatno menjalo demografsku situaciju te bivše jugoslovenske republike. On je takođe zaboravio okolnosti u kojima je Srbija već prihvatila srpske izbeglice iz Bosne i Hrvatske. Makedonska vlada nije mogla da nađe modus vivendi sa svojom albanskom manjinom i nije želela ni u kom slučaju da izbeglice ostanu. Strah od žarišta u Makedonii je često bio pominjan i to ne bez razloga. S druge strane, strah od većeg sukoba na Balkanu vodio bi do rata između Grčke i Turske, po principu balkanskih domina, što nije bilo preterivanje.

U kojoj situaciji se nalazio NATO? Za Antona Beblera, jedinice NATO-a nikad nisu dovedene u opasnost[11]. Ništa nije obavezivalo članice NATO-a da podrže ili ne podrže ореracije[12]. Kako su ovaj rat realno vodili Amerikanci, čak i bez podrške drugih zemalja, oni su mogli da nastave bombardovanje. Sjedinjene Države trebalo je da pobede kako bi osnažile sliku NATO-a, dok poraz ne bi značio i kraj Alijanse, nego bi takođe naglasio nedostatak kredibiliteta jedine super sile. Međutim, kako je napisao potpukovnik Smith, rat na Kosovu izneo je na videlo breše u Alijansi i u njegovoj vojnoj strukturi koje su političari želeli da prikriju[13]. Način na koji je Strobe Talbott (Deputy Secretary of State između 1993-2001) priznao, situacija između Rusa i Amerikanaca bila je sve više zategnuta, da se Alijansa slabo držala i da ako Milošević ne potpiše primirje 3. juna, on nije bio siguran da će NATO izdržati[14]. Zoran Anđelković je primetio da je bilo besmisleno čekati da se NATO raspadne jer će i bez NATO-a Amerika nastaviti da bombarduje[15]. Objavljeno je da je britanski premijer Tony Blair otišao u posetu Wesley-u Clark-u u aprilu i da mu je stavio do znanja kako celokupna budućnost evropskih vođa zavisi od ishoda ovog rata[16]. Fatalna greška srpskog lidera je u tome što nije uočio da ovaj rat daleko prevazilazi Kosovo, Albance i Srbe.

Optužba Haškog tribunal protiv Slobodana Miloševića

Jedna od popularnih teza odnosi se na činjenicu da je Međunarodni krivični sud optužujući Slobodana Milođevića možda doprineo njegovom obeshrabrenju. Tako razmišljaju Amerikanaci i oni koji brane Haški tribunal. Mišljenja su podeljena kada se razmatra tema Srbije. Dok politikolog Dušan Janjić smatra da je Haški tribunal imao uticaja na ponašanje Slobodana Miloševića, oni bliski predsedniku to kategorično odbijaju[17]. Anđelković Zoran je izjavio da Haški tribunal nije imao nikakav uticaj na Miloševića[18]. Ministar spoljnih poslova, Živadin Jovanović je izjavio da ga Haški tribunal nije plašio[19].

Borka Vučić (predsednica Beogradske banke i veoma bliska predsedniku Miloševiću) pričala je da ni posle rata, Milošević nije verovao da će ići u Hag. Ona je čak pokušala, onda kada više nije bio na vlasti, da pripremi njegovu odbranu, išla je kod njega u više navrata s advokatima, ali je Mira Marković sprečila svaku pripremu. Tek nekoliko dana pre hapšenja shvatio je da je Haški tribunal realnost[20].

Pretnja kopnenom operacijom

Odluka NATO-a i američkog predsednika da ne pošalju trupe na kopno ocenjena je kao najveća strateška greška. Da ne računamo glasine u štampi i poluzvaničnu izjavu o eventualnoj kopnenoj operaciji koje su bile razmatrane kao tačke koje su mogle da slome Miloševića. Mnogobrojni zapadni analitičari smatraju da se srpski diktator uplašio kopnenih snaga. To je mišljenje Roberta Pape, jednog od eksperata za strateško bombardovanje, koji je izjavio: „Milošević se predao jer je imao strah da NATO ne zauzme Kosovo, uz razarajuću pomoć vazduhoplovnih snaga[21].“ Uprkos mnogobrojnim pretnjama, treba podsetiti da u trenutku kada je Milošević odlučio da spusti oružje, nijedna vojna snaga sposobna da vodi kopnenu operaciju, pa čak ni u najjednostavnijoj formi nije bila prisutna na Balkanu.

U slučaju Kosova, četiri parametra su bila neophodna kako bi se mogla objektivno proceniti eventualna kopnena operacija NATO-a:

  1. branioci,
  2. napadači,
  3. politički lideri zemalja NATO-a,
  4. Slobodan Milošević.

Najbolju perspektivu imao je srpski predsednik koji je poznavao bolje nego NATO situaciju na Kosovu i svoje snage koje su mogle lako da nadgledaju jedinice NATO-a ako bi se približile granici i da analizira u štampi da li su lideri ujedinjeni povodom kopnene operacije. Naspram toga, vizija je bila delimična, NATO nije znao šta se dešava na Kosovu, nije znao raspored Vojske Jugoslavije, a nije poznavao ni psihološko stanje Slobodana Miloševića. Oni koji su tvrdili da ga poznaju, pa i oni koji su se hvalili da su ga proučavali, kao Clark i Holbrooke, imali su pogrešanu procenu.

Ako detaljno proučimo ta četiri parametra, evo šta možemo zaključiti. Jugoslovenske snage bile su mnogobrojne i dobro pripremljene. NATO je potcenio njihov broj, naoružanje i moral. Pretpostavlja se da je NATO poznavao borbeni raspored i broj Vojske Jugoslavije na Kosovu prema podacima u štampi, kao i izveštajima koji govore o 40 000 ljudi. Realno, bilo je od 70 000 do 100000 vojnika (Vojska Jugoslavije mogla je da naredi i dodatnu mobilizaciju). To je bilo isuviše za jedan tako mali prostor[22]. Jedinice Vojske Jugoslavije zvanično su očekivale kopnenu operaciju jer su se osećale nemoćnim naspram Alijanse i želele su da se bore. Bilo je nemoguće da se predvidi reakcija trupa. Isto se odnosi i na civile. Narod je bio veoma iznerviran činjenicom da je neprijatelj nedodirljiv. Da je došlo do kopnene operacije, toliko omraženi neprijatelj mogao je da bude povređen i ubijen. Nije isključeno da su se sve zemlje članice suprotstavile kopnenoj ofanzivi NATO-a[23]. Milošević je znao da gubici nisu bili veliki, da je OVK isteran s Kosova i neki generali vrhovne komande mislili su da kopnena operacija ne bi predstavljala nikakvu opasnost. Neki su, poput generala Pavkovića, davali ovakve izjave u novinama:

„ Vojnici NATO-a treba da znaju da ih ovde čeka pakao. Oni treba da znaju da će biti žrtvovani, da će poginuti na našoj teritoriji. Oni će danima i mesecima izgarati u strašnoj smrti - zahvaljujući našim snagama, ali i u sopstvenom strahu, očajanju i nesigurnosti. To je ono što smo im pripremili. Svi oni koji mogu da doprinesu njihovom strašnom uništenju[24].“

Izjave tog tipa bile su mnogobrojne, za lokalnu upotrebu, ali pretnja nije bila bez osnova. Tačke ulaska na Kosovo bile su ograničene i dolazile su iz Makedonije: prelaz preko planine Šare na 1.500 m visine bio je veoma uzan, a drugi kroz klanac[25]. Put iz pravca Albanije bio je takođe slabo prohodan. Ti putevi su bili minirani, kao i mostovi, tuneli i klanci[26]. To objašnjava mogućnosti kopnene operacije na Kosovu. Većina napada polazila bi sa severa zemlje i ciljao bi se Beograd. Bilo je dovoljno pogledati mapu Kosova i uveriti se da bi se kopneni napad protiv Jugoslavije završio u Beogradu. NATO nije mogao da očekuje frontalni ni pozicioni napad. Jugoslovenski strateški priručnik zalagao se na precizan način da se sukob tipa gerile koristi samo kada frontalne operacije nisu više moguće, zbog nadmoći neprijatelja[27].

Koja bi jedinica mogla da učestvuje u toj operaciji? Svi planovi o eventualnoj kopnenoj operaciji su ostali tajna. Ali možemo imati neku ideju na osnovu različitih izjava i objavljenih analiza u štampi tog vremena. Postojalo je više operacija i svaka zemija je imala različitu viziju. Već posle prvih dana bombardovanja, bilo je jasno da je kopnena situacija bila jedino rešenje. Sekretar za odbranu (ministar odbrane Sjedinjenih država) William Cohen zastupa studiju Pentagona i u aprilu je izjavio da bi trebalo izmedu 30000 i 75000 boraca kako bi se oteralo 25 000 jugoslovenskih vojnika s Kosova i preuzela kontrolu nad čitavom Jugoslavijom[28]. Izjava zaslužuje dve primedbe: Ona potcenjuje broj jugoslovenskih jedinica u pokrajini i zaboravlja da se jedan broj jedinica nalazi van Kosova i ima zadatak da osigura odbranu u pozadini i podršku jedinicama na licu mesta. Druga primedba je ta kada Cohen govori o borcima. Ako uzmemo i broj logističkih jedinica, broj boraca se trostruko povećava. Ma kako bilo, trebalo se pripremiti za svaki slučaj, a 9. aprila Clark je na jednom sastanku s Javier-om Solana-om i generalom Naumann-om tražio da se razradi kopnena opcija[29]. Javier Solana se složio ukoliko bi to moglo da se učini diskretno, da se ne uzbune saveznici. Clark je 13. aprila organizovao videokonferenciju s Cohen-om i generalom Shelton-om, na kojoj je branio neophodnost kopnene opcije. Tokom aprila i maja, Clark-ov generalštab je planirao ograničenu kopnenu operaciju iz Makedonije i Albanije sa operacijom koja bi se ograničila na Kosovo. Clark je ocenio da bi mogao da osigura Kosovo za nekoliko nedelja i da mu je bilo potrebno 6 divizija (otprilike 175 000 ljudi)[30]. Štampa je predvidela da bi general Clark, već polovinom maja 1999, raspolagao planom za napad s juga uz angažavanje 175 000 vojnika[31]. Zaista, 19. maja, general Clark je informisao JCS o detaijima plana B-minus. Oni nisu bili entuzijaste i sumnjali su u izvođenje operacije, savetujući mu da je ponovo dopuni, što je značilo da nisu podržavali kopnenu operaciju[32].

Berry Posen, američki analitičar, smatrao je da je trebalo napasti Kosovo istovremeno iz Albanije i Makedonije. Makedonija nije želela da bude koriščena kao baza za ofanzivu protiv Jugoslavije. Ukoliko bi samo Albanija bila korišćena kao polazna tačka napada, to je značilo niz logističkih problema[33]. U članku Freda Kaplana, oficir koji je želeo da ostane anoniman ocenio je da je geografija Kosova činila jedinice NATO-a veoma ranjivim na artiljerijska dejstva. On poredi pokrajinu sa srednjovekovnim tvrđavama čiji bi svaki kraj morao da bude posebno osvojen pre nego što bi se sve kontrolisalo[34].

Izveštaj skupštine Zapadnog evropskog saveza (UEO) donosi tri pristupa za kopnenu operaciju. Prva je da se zauzme Kosovo kao uporište i napravi zona pod kontrolom NATO-a kako bi se omogućio povratak izvesnog broja izbeglica. Ta operacija mogla bi se pokrenuti iz Albanije i Makedonije. Idealno rešenje na političkom planu je usmeriti se na Makedoniju i Grčku koje su rizikovale da ne daju svoju podršku za kopnenu ofanzivnu operaciju[35]. Nakon rata, Jamie Shea je potvrdio da NATO ne bi mogao da razvije svoje trupe u Makedoniji jer makedonska vlada nije to dozvoljavala[36]. Podrška grčke vlade bila je krhka jer se više od 90 % Grka suprotstavljalo bombardovanju. Grčka pravoslavna crkva gurala je narod na demonstracije protiv NATO-a. Mogućnost kopnene operacije uz pomoć Grčke kao logističke baze bila bi sigurno fatalna[37]. Druga opcija predviđala je da NATO obezbedi integritet Kosovu. Problem Makedonije i Grčke bio je postavljen, a pojavio se i još jedan drugi. Pošto je trebalo koristiti skoro pet divizija za jednu efikasnu kopnenu operaciju, kopneni putevi u Makedoniji nisu bili dovoljni. Bilo bi potpuno nemoguće pokrenuti operaciju isključivo iz Albanije i bez pretnji Vojske Jugoslavije. Albanska putna mreža nije omogućavala protok 60 000 ljudi. Da bi se zaokružila albanska saobraćajna mreža, moralo bi se preći preko Crne Gore. U izveštaju se ta opcija smatra nerealnom zbog prisustva Druge armije[38]. Problem je u tome što se ne zna kako bi crnogorski narod reagovao na prisustvo trupa NATO-a na svojoj teritoriji. Predviđalo se buđenje patriotizma. Treća hipoteza odnosila se na operacije koje bi bile usmerene na SR Jugoslaviju u celini. Glavni napad bi dolazio iz Mađarske a drugi sa juga. Ta treća opcija bi bila politički najteža jer je ona zahtevala saglasnost velikog broja zemalja a koje ne bi želele da u tome učestvuju. Ta operacija zahtevala je 150 000 ljudi u desetak divizija. Evropski izveštaj koji je naveden prema izveštaju STRATFOR-a, govorio je o mogućoj invaziji koja bi dolazila iz Hrvatske, zemlje koja se ne bi suprotstavila. Nedostatak puteva je isključio tu tešku opciju. Napad koji bi dolazio sa severa imao bi dve osovine iz Mađarske i treću iz Hrvatske, južno od Dunava. Beograd bi trebalo je da bude zaobiđen i opkoljen, ulične borbe bi trebalo izbeći. Posle Beograda trebalo je uzeti kontrolu nad planinskom zonom u centru Srbije[39]. STRATFOR-ov izveštaj smatra da, što se tiče kopnene operacije, nijedno rešenje nije bilo prihvatljivo za NATO i da bi se treća tehnički izvodljiva opcija suočila s narodnim otporom u Srbiji uz moguće teške gubitke: „To bi postalo stvarno gnusno[40].“

Kakvi bi bili gubici? Prema prognozi pukovnika Čilan Gorjanca iz slovenačke vojske govori se o brojkama između 8 i 12 % vojnika NATO-a. Neophodan broj ljudi za ovu misiju bio bi 300 000, dakle gubitak u ljudstvu od 30 000, u proseku 30 mrtvih dnevno za NATO snage. Po njemu, NATO nema adekvatnu strategiju za gradsku (urbanu) borbu, dok Srbi znaju da se bore u toj situaciji[41].

Britanski MoD (ministarstvo odbrane) je pripremio različite kopnene opcije, ali agenda je bila tačna i zagovarala je da se proces započne pre zime. Treba podsetiti da je vreme bilo uračunato ukoliko se želelo da albanske izbeglice ne provedu zimu u Makedoniji i u Albaniji. Britanci su cenili da bi Vojska Jugoslavije mogla lako biti proterana s Kosova. Amerikanci i Francuzi se nisu slagali jer su imali drugačije mišljenje o jugoslovenskim vojnim snagama[42]. Francuska je tvrdila da je potrebno 500000 ljudi, Nemci su delili to mišljenje[43]. Moguće je da i nisu mislili da bi toliko ljudi moglo da bude potrebno, ali su se nadali da će tako obeshrabriti Britance i Amerikance. Pentagon je smatrao da bi snaga od 200000 ljudi bila potrebna kako bi se kontrolisalo Kosovo[44]. Broj vojnika je zavisio od percepcije koju su imali o jugoslovenskim snagama. Jedni su videli vojsku koja je pobedila Hitlerove divizije, drugi vojsku koja je nesposobna da vodi brzu mehanizovanu borbu, što je američka specijalnost ili, kako je američki analitičar pukovnik Ralph Peters izjavio: Obe u isto vreme[45]. Srbi su u pojedinim zemijama odavali sliku da su dobri borci koji su se u svojoj istoriji pokazali kao sposobni da se bore protiv jačih i da izvršavaju vojne ofanzive koje su ocenjene kao nemoguće[46]. Pojedini su se složili da će defanziva biti vođena snažno, a da će jugoslovenske snage koristiti geografski položaj i urbanu sredinu. Drugi su smatrali da je rasprotranjensot Vojsku Jugoslavije sačuvala od aviona NATO-a, ali da je ne bi sačuvala u kopnenoj ореraciji[47]. Kako je napisao pukovnik Gordon Arbogast, opcija za snagu od 40 000 ljudi na Kosovu nije bila ohrabrujuća, jer bi bilo kakva koncentrisna snaga odmah privukla vazdušni napad. Vojska koja se krije u hangarima je vojska čija efikasnost ne postoji[48].

Posle problema s brojkama, pojavio se problem vremena. Koliko vremena je potrebno da bi se prevezla mehanizovana divizija? To je zavisilo da li ona dolazi iz Nemačke i da li treba da napadne iz Mađarske, Albanije ili Makedonije. Kako nijedna odluka nije bila doneta pre kraja rata, moglo se samo spekulisati, ali je sigurno da nijedna operacija tog obima ne bi mogla da bude preduzeta pre zime. Ukoliko se razmotre iskustva iz prošlosti, možemo zaključiti da je za prevoz divizije iz Sjedinjenih država do Makedonije potrebno više od tri meseca.

Glavna prepreka bilo kakvoj invaziji bila je, pre svega, politička. Reakcija na eventualnu kopnenu operaciju proizvela je na političkom vrhu najveću kakofoniju. Britanci su se izjasnili za kopnenu operaciju. Robin Cook ( britanski ministar spoljnih poslova) podsticao je na kopnenu operaciju jer je smatrao da su trupe Vojske Jugoslavije dovoljno oslabljene dugim bombardovanjem. Za njega kopnena operacija bi bila presudna kako bi se izbeglice vratile kućama pre zime. Francuska se plašila da bi jedna takva operacija mogla da podeli Alijansu, dok je Nemačka bila žestoko suprotstavljena bilo kakvoj kopnenoj ореraciji[49]. Gerhard Schroeder je izjavio da kopnena operacija nije moguća bez saglasnosti 19 članica NATO-a i da ishod kopnene operacije ne bi mogao da se predvidi. „Ja sam protiv svake promene strategije NATO-a” izjavio je on pred novinarima[50]. Moguće je da su se Nemci plašili da ne budu korišćene  nemačke trupe, geografski bliže i jer raspolažu adekvatnim teškim divizijama za iscrpljujući rat. Grčka je takođe bila protiv, a Italija je tražila pauzu u bombardovanjima. Italijanski premijer, Massimo D'Alema izjavio je da bi „tragične greške“ trebalo zaobići jer ih javno mnjenje ne bi shvatilo i izazvale bi zabrinutost[51].

Amerikanci su bili najbrojniji jer je trebalo da obezbede najveći kontigent. Krajem maja, Zajednički načelnici štaba su se sastali sa Clintonom kako bi razgovarali o kopnenoj operaciji. General Dennis J. Reimer (šef generalštaba kopnene vojske Sjedinjenih Država) izjavio je da bi gravitacioni centar u jednoj takvoj operaciji trebalo da bude Beograd, jer su infrastrukture u Abaniji bile neadekvatne. Napad bi trebalo da dolazi iz Bugarske i Mađarske. Za jednu takvu operaciju odluka treba da bude doneta pre početka juna kako bi operacija počela pre zime[52]. Sandy Berger 2. juna učestvuje u razgovoru na National Security Council-u s ekspertima koji zagovaraju kopnenu operaciju. Posle ove diskusije, Clinton-u su predložene tri opcije: naoružavanje Albanaca; nastaviti bombardovanje i čekati proleće 2000.; organizovati kopnenu operaciju u jesen 1999. godine. Delovalo je da je Clinton gotovo odobrio kopnenu operaciju, što bi bilo protivrečno njegovom obećanju američkom narodu da vojnici neće ginuti na Kosovu[53]. Po Clark-u, ako Milošević ne prihvati uslove NATO-a, on bi se u junu zalagao za kopnenu operaciju[54]. Iako je SACEUR želeo trupe na kopnu, drugi politički šefovi Alijanse nisu to želeli jer su znali za izjavu generala Colin Powell-a koji je poredio Irak i Bosnu: „Pravimo, pustinje, ne pravimo planine[55].”

A Milošević? On nije bio zastrašen kopnenom operacijom jer su početkom juna svi rokovi za pripremu takve operacije pre zime prošli[56]. Da li je Milošević toga bio svestan? Ljubodrag Stojadinović smatra da se Milošević uplašio kopnene invazije i odlučio da potpiše primirje[57]. Miroslav Lazanski deli ovo mišljenje[58]. Vojska Jugoslavije je pretnju o kopnenoj intervenciji shvatila veoma ozbiljno. Kako bi se odbranili od kopnene operacije koja dolazi iz Mađarske, svi oficiri su bili mobilisani, defanzivna pozicija spremna i komandna mesta formirana za odbranu gradova, Subotice, Novog Sada, Zrenjanina, Beograda[59]. NATO je primetio da su se jedinice Vojske Jugoslavije pojačale na granici u očekivanju kopnene operacije, što je pokazivalo da su bile spremne za borbu i da je kohezija bila daleko od toga da bude slomljena[60]. Vuk Obradović, jedan od lidera opozicije Miloševiću, bivši general Vojske Jugoslavije, misli da je vojska bila spremna da odbrani Kosovo: „Oni se ne šale kada kažu da će ga odbraniti svim mogućim sredstvima[61].“ Zaista, generali Vojske Jugoslavije su ubedili Miloševića da su spremni da se suprotstave kopnenoj intervenciji[62]. Živadin Jovanović (ministar spoljnih poslova za vreme rata) izjavio je da niko nije verovao da će NATO smeti da krene u kopnenu operaciju, jer to je ono što je želela Jugoslavija kako bi vodila gerilu. On je ocenio da SR Jugoslavija nije mogla da pokaže svoje prednosti pod bombama. Bivši ministar nije verovao u potpunu kopnenu operaciju jer on nije video kako bi to NATO mogao da zauzme čitavu zemlju[63].

Pretnja kopnenom operacijom možda je bila blef. Samo 22000 britanskih, nemačkih, francuskih i američkih vojnika se nalazilo u Makedoniji, nedovoljno za jednu takvu operaciju[64]. Mimo britanske vlade, nijedan od saveznika nije bio spreman da se upusti u kopneni rat. Nemački kancelar Gerhard Schröder je čak javno izjavio da stavlja veto na takvu operaciju[65]. Pored nedostatka političke volje, u januaru 2000. godine, jedan zvanični izveštaj dat javnosti, obelodanio je da britanske snage nisu bile niti spremne, niti dovoljno naoružane da organizuju kopneni napad protiv srpskih snaga na Kosovu[66]. Drugi razlog zbog koga su neki posumnjali u pretnju kopnenom operacijom bio je strah da se u borbi izgube vojnici u ne baš tako popularnom ratu. Nekoliko zaklanih vojnika NATO-a za vreme borbe u urbanoj sredini moglo bi da okrene na loše mesece strateškog bombardovanja[67]. Niko nije znao da se Milošević plašio kopnene operacije. Da je to bio slučaj, to bi bio jedan od najvećih blefova vojne prinude.
                                                                                                  © Copyright FBD, Beograd