Zašto urednice Peščanika i Slaviša Lekić toliko mrze Đinđića?

Pomalo paradoksalno zvuči, ali ako bi neki nepristrasni posmatrač danas uzeo da prelista građansku, liberalnu štampu (ili ono malo što je preostalo od nje!) i pokušao da  svede bilans aktuelnog sukoba između vlasti i opozicije, shvatio bi da pred sobom ima ne baš sasvim lak zadatak. Naime, nužno bi morao doći do zaključka kako glavni problem leži ne toliko u hronično otvorenim pitanjima što se tiču srbijanskog društva – izbori, sloboda medija, nesređeni birački spiskovi, mnogobrojni nerešeni skandali i afere (sve ono u čemu kao po prisili posreduju članovi Evropskog parlamenta) – već u delovanju dvojice nekadašnjih najbližih Đinđićevih saradnika - Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića!

Tragovima antiđinđićevske mržnje

Nekako u isto vreme pojavili su se difamatorski, krajnje neukusni tekstovi na nezavisnim portalima na njihov račun, gde se autori nisu ustručavali od falsifikovanja njihovih biografija, uz korišćenje najprimitivnijih bulevarskih kvalifikacija, te je tako Jovanović nazvan „egzotičnim primerkom političke probavne evolucije”, “političkim marginalcem” i “smetlarom”, a Popović “skorojevićem”, “nitkovom” i “mafijašom”,. I ne, nisu u pitanju nikakvi tabloidi, već upravo ono što se smatra poslednjom oazom nezavisne građanske misli i slobodnog novinarstva – reč je o dnevnom listu “Danas” i portalu Peščanika!

Kako je moguće da se danas, 15 godina nakon Đinđićevog ubistva, uopšte pojavljuju takvi tekstovi, pisani na istom tragu neskrivene antiđinđićevske mržnje, maltene kao u vreme zahuktale medijske pripreme atentata? Odgovor je prost: onaj isti prostor usamljenosti i omraze koji je okruživao Đinđića nekad, ostavljajući ga na brisanom prostoru dugo pripremanog plana za likvidaciju kao tragično laku metu, ostao je neizmenjen do dana današnjeg, samo što je sada ispunjen naknadnom mržnjom prema njegovim bliskom saradnicima; adresat je tek neznatno pomeren. 

Kako se danas vidi, ispostavilo se da su u tom ubistvu saučesnici bili gotovo svi – čitavo srbijansko društvo, uključujući i elitu građanskog duha, skupa sa najprominentnijim predstavnicima nezavisnih medija i slobodnog novinarstva. Animozitet prema Đinđiću bio je takav i toliki da tom virusu jednostavno niko nije mogao izbeći. 

Zašto su Jovanović i Popović pali u nemilost tzv. građanske Srbije? Ne treba mnogo mudrosti da bi se našao pravi odgovor, ma koliko se njihova ondašnja (kao i današnja) uloga u javnom životu između sebe razlikovala: Jovanovićev LDP se, zbog programskog izbora da predstavlja „konstruktivnu opoziciju”, tretira uveliko kao “lažna opozicija“ i saučesnik aktuelnog režima, dok je Popović žigosan kao izdajica i renegat, neko ko aktivno podržava vlast. Politički izbor u Srbiji je uvek i apsolutni izbor: ako nisi s nama, onda si protiv nas – trećeg nema. Podrazumeva se po sebi da su osobe iz javnog života daleko podložnije svakoj  vrsti kritike, kao i da je takva kritika u slobodnom društvu uvek poželjnija od tišine ili praznih hvalospeva. Međutim, problem nastaje onda kada, pod krinkom nezavisnog novinarstva, počnu da se plasiraju revolveraške teze iz arsenala jeftine bulevarske štampe, uz pozivanje na nepouzdane i neretko krajnje pristrasne izvore.

Tako se u prvom nastavku feljtona o Vladimiru Popoviću (objavljenom u 5 nastavaka u listu „Danas“), autor Slaviša Lekić poziva na reči Aleksandra Tijanića o istom, uprkos dobro poznatoj činjenici da su Popović i Tijanić bili nepomirljivi politički protivnici, na suprotnim stranama barikade („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“ - Tijanić); Lekić kao da zaboravlja na činjenicu da je Tijanić u to vreme bio član JUL-a i Miloševićev ministar, dok je Popović stajao s druge strane, kao nepokolebljivi protivnik režima kojeg je oličavao upravo Tijanić. Zbog toga je, za potrebe ovog naručenog pamfleta u „Danasu“, bio spreman da pređe čak i preko mnogobrojnih uvreda i difamacija, upućenih na njegov račun u jeku polemike sa tim istim Tijanićem! Dokaz da je feljton tendenciozno napisan čitaoci sa malo boljim sećanjem ne moraju daleko da traže: dovoljno je da se prisete da je S. Lekić 2012. godine bio jedan od autora dokumentarnog TV serijala “Mediji u Srbiji: hronika propadanja”, gde je u nekoliko epizoda glavni negativni junak bio upravo Tijanić, koga će u “Danasovom” feljtonu autor ponovno apostrofirati, ali sada u pozitivnom svetlu. Svojevremeno je Lekić polemiku sa navedenim Tijanićem završio rezoluntnim rečima: „Red je da Tijanić umukne. Jednom - zauvek!“ Ne treba biti preterano mudar ni dosetljiv da bi se shvatilo zašto ga sad, nakon toliko godina,  ponovno citira i priziva kao merodavnog  svedoka.

U sledećem nastavku, pak, reč dobija nekadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri, koga je Popović svojevremeno optužio za učešće u medijskoj harangi protiv Đinđića (afera u zagrebačkom „Nacionalu”), dakle osoba za koju se ne može nikako reći da je nepristrasna; za potrebe svog pamfleta, Lekić svesno zaboravlja da je u tri uzastopna broja mesečnika „Status”,  na više od 50 strana, detaljno analizirao Montgomerijeve izmišljotine kao i razloge iz kojih je, nakon ukidanja vanrednog stanja, upravo na Popovića, kao centralnu figuru na čiju inicijativu je vanredno stanje uvedeno, krenula združena kampanja konzervativnih snaga, pre svega preko „NIN-a“ (kojeg je u to vreme kontrolisao Koštunica), a gde je, kao sagovornik, doveden Montgomeri da bi plasirao svoje neistine.

Lekić tako u svom feljtonu tumara iz nedelje u nedelju, reciklirajući već hiljadu puta prežvakane poluistine i naručene laži, te stoga ne čudi što je u obilju takvog materijala u jednom nastavku posegao čak i za izveštajem BIA – naravno, ne navodeći da je pomenuti izveštaj sastavljen u vreme kada je na čelo BIA doveden Rade Bulatović, gde je tokom cele naredne godine pod njegovom upravom pred obaveštajnom službom stajao samo jedan imperativni zadatak: iznaći ili fabrikovati bilo šta što bi potkrepilo makar jednu od hiljadu optužbi, upućenih na ime Biroa za komunikacije vlade Srbije i čoveka koji je bio na čelu te institucije u vreme Zorana Đinđića! I opet, po istom principu po kojem je nastao čitav feljton, Lekić bez kritičkog otklona citira besmislice koje je, za političke potrebe, sastavio neki službenik po nalogu neke tamo osobe iz Koštuničinog kabineta: Ljiljane Nedeljković, Gradimira Nalića, Radeta Bulatovića ili samog Koštunice, demantujući na taj način sopstvene tekstove koje je napisao pre 10 i više godina!

Ni napadi na Čedomira Jovanovića ne uzimaju ništa manje grotesknu formu: on je „jedini član svoje partije“, „ubedljivo nepotreban“, neko ko se „politikom bavi amaterski”, da bi se nedugo zatim u opadačkom tekstu „Razvojni put Č. Jovanovića“ (autora Ljubodraga Stojadinovića) na Peščaniku otkrili pravi razlozi iz kojih je Jovanović pao u nemilost člankopisca – zbog osude naslovne strane NIN-a i tvita o naslovnoj strani vikend-izdanja „Danasa”, sa karikaturom koja prikazuje pušku uperenu u predsednika Vučića. Kao da je potrebno posebno obrazlagati neprikladnost takvih naslovnica (“U kući obešenog uže se ne spominje”).

Naravno, u tekstu na Peščaniku ne nedostaje ni uobičajenih optužbi na račun Đinđićevog ubistva („Na dan kada je ubijen Đinđić, Čeda je kao potpredsednik vlade bio na odmoru, negde na skijanju“), kao ni insinuacija o Jovanovićevoj povezanosti sa zemunskim klanom (“često je boravio u Šilerovoj”). Odnos glavne urednice Peščanika Svetlane Lukić prema Đinđiću mogao bi se podeliti u dve faze: do ubistva i nakon njega. Do ubistva, Lukićeva se odnosila bespoštedno kritički prema premijeru, prelazeći često granice opravdane, dobronamerne kritike („Đinđić je okupirao svu izvršnu vlast u Srbiji, vi ga s pravom ne volite, on laže, petlja s kriminalcima”), u punom saglasju sa vladajućom matricom opšte medijske demonizacije Đinđića, da bi se nakon atentata, slično kao i većina građana u Srbiji, naglo otreznila i iskreno pokajala, što je za rezultat imalo bezmalo paternalistički odnos prema ubijenom premijeru, gde se Peščanik postavio kao oficijalni zaštitnik Đinđićevog legata.

Povratak rečniku zemunskog klana

Danas, u najnovijoj fazi, ovaj portal se vraća ponovno svom izvornom stavu, dopuštajući Stojadinoviću da ponavlja izanđale, već toliko puta viđene optužbe iz arsenala zemunskog klana na račun Jovanovića. (Sličan razvojni put prešao je i Slaviša Lekić; dovoljno je podsetiti se da je u periodu 1999-2001, dok je bio urednik i novinar banjalučkog “Reportera”, u tom listu, pred pobunu Crvenih beretki, objavljen spisak od 362 imena, koje je Đinđić navodno hteo da deportuje u Hag; sam nedeljnik osnovala je miloševićevska prekodrinska Služba, nezadovoljna stepenom i efikasnošću Miloševićevog patriotizma; nakon 5. oktobra, nedeljnik je prigrabio Koštuničin kabinet i preko tog glasila sve vreme nastavio da i dalje ruši Đinđića.)

Isto tako, i u feljtonu u „Danasu” akcenat je stavljen na tobožnje Popovićevo “izdajništvo” i “verolomstvo” u odnosu na Đinđića, mada sama teza nije potkrepljena nijednim konkretnim dokazom – možda i zbog toga što je  izmišljena i neodrživa?

Doduše,  u navedenom serijalu, kao detonator, već je bila ugrađena kasnije toliko rabljena neistina o Popoviću kao glavnom medijskom cenzoru tokom vanrednog stanja. Ovde se valja podsetiti da je Lekić još 2012. godine, za potrebe snimanja pomenutog serijala (za koji se tada po kuloarima pričalo kako je snimljen upravo zahvaljujući materijalu koji su Popović i njegovi saradnici ustupili Lekiću i njegovoj saradnici Jovani Polić), kao krunski dokaz o navodnoj Popovićevoj cenzorskoj ulozi tokom vanrednog stanja u filmu pustio izjavu Milorada Roganovića, koji se predstavio kao glavni urednik Studija B – iako je jedina i lako proverljiva istina ta da je u martu 2003. pomenuti Roganović već više od godinu dana bio u penziji, a na čelu Studija B su bile Dragana Milićević i Tanja Vidojević. To je bio dovoljan razlog da Popović burno prekine svaki dalji kontakt sa Lekićem.

I tako je, iz nedelje u nedelju, Lekić mučio i papir i sebe (a i one malobrojne čitaoce), stavljajući u svoje paškvile doslovno sve što se o Popoviću može naći po internetu, uspevši jedino u tome da neugodno porekne sav svoj nekadašnji profesionalni trud i rad. Jer svakako ima čitaoca „Danasa” koji se dobro sećaju sadržaja triju uzastopnih brojeva Lekićevog „Statusa“ od 2007. godine, gde je objavljen njegov intervju sa Popovićem. A u njima nema ničeg od onoga što mu Lekić danas naknadno zamera, naprotiv u navedenim intervjuima takve zamerke ne da nisu postojale ni u dalekim naznakama, nego se Lekić svim silama trudio da takve i slične optužbe demistifikuje i, zajedno sa Popovićem, raskrinka. Bilo bi (psihološki) krajnje zanimljivo čuti obrazloženje kako i zašto je deceniju kasnije Lekić za 180 stepeni izmenio svoja nekadašnja gledišta – do te mere da je spreman da sam sebe teško optuži, ponavljajući iste argumente istih onih Koštuničinih ljudi, čija je meta i sam svojevremeno bio?

Štaviše, u najnovijem feljtonu Lekić zastupa sve suprotno od onoga  iza čega je nekad stajao, što po sebi nije zločin – problematična je kritička aparatura koju pri tom primenjuje. S tim u vezi – ne i na poslednjem mestu – valja spomenuti nedopustivo nizak nivo na kojem je feljton napisan, daleko ispod profesionalnih standarda uz koje Lekić inače piše, što samo dodatno raspiruje sumnju da pomenuti feljton, koji teško da bi se mogao svrstati u kritički ili istraživački tekst, spada ponajpre u domen srednjoškolskih radova na zadatu temu – zbog čega će se svaki dobronamerni čitalac odmah zapitati nije li ovaj feljton u nastavcima zapravo naručen, te se autor zato toliko mučio, razvlačeći posno feljtonističko testo petostruko više nego što je to potrebno (sve je moglo stati i u jedan nastavak!), forsirajući argumente u koje ni sam ne veruje? 

Nosioci Tijanićeve i Koštiničine štafete

Jedno je kritički, društveno opravdani i angažovani tekst, a nešto sasvim drugo variranje već izanđalih i beskrajno puta ponavljanjih teza (iz domena teorije zavere) o upletenosti ljudi iz Đinđićevog neposrednog okruženja u njegovo ubistvo. Današnji tekstovi o Vladimiru Popoviću i Čedomiru Jovanoviću ne samo da su napisani u istom ključu nego se, uz to, pojavljuju istovremeno tamo gde im mesto nije – pod okriljem građanskih snaga, na portalima tzv. nezavisnih medija. Stiče se utisak da su i jedan i drugi tekst zapravo daleki odjek Koštuničine propagadne mašinerije i “Nacionala” (glasila zemunskog klana), jer upravo se tamo, u Koštuničinom kabinetu (čiji je jedan član, A. Tijanić, bio postavljen za direktora RTS, sa zaduženjem da širi medijski mrak i neistine o Đinđiću), nalazio javni centar zavere; to je bilo mesto gde su se ukrštale sve sile starog režima, vojne, ekonomske, bezbednosne i ideološke, to je bilo mesto preseka delovanja raznoraznih interesnih centara, službi bezbednosti i finansijera novonastalih stranaka, tajkuna i funkcionera ancien regime, koji su, kao što znamo, svi odreda imali jednog zajedničkog neprijatelja – Đinđića.

Današnja kritika Đinđićevih saradnika ima isto polazište kao nekadašnja kampanja protiv Đinđića u vreme Koštunice, samo što je sada naručilac SzS, kao legitimni naslednik proruske, antievropske strateške orijentacije Srbije, u najboljem duhu Koštuničinog zadrtog, arhaičnog konzervatizma. Problem, dakle, sa ovom i ovakvom vrstom kritike leži ne u tome što su ova dvojica Đinđićevih saradnika iznad svake kritike, već zbog sramnog načina na koji se ta kritika vrši. Đinđić je mrtav, međutim ostao je da živi njegov neugasli reformatorski duh; adresat je, u osnovi, ostao isti, nađen je samo najpodesniji supstitut. Zato se i današnja kritika vrši tako tendenciozno, sa tezom kako su dvojica njegovih najbližih saradnika zapravo  nečasni ljudi koji su ga izdali. Ako su ga izdali najbliži saradnici, onda u neku ruku nije ni imao šanse da preživi. Zaslužio je to što ga je snašlo.

* update teksta objavljenog 15. deccembra 2019. pod naslovom Naknadno ubijanje Đinđića