Jednog dana kad se istoričari budu bavili prvim dekadama ovog veka i kad  budu tražili razloge urušavanja liberalne demokratije i narastanja populizma njihovo bavlljenje društvenim mrežama, Facebookom i Twitterom pre svega, biće nezaobilazno.
Ukoliko teže potpunijem sagledavanju i opisivanju društvenog kolapsa koji se dogadjao diljem onog dela sveta u kom su demokratske i liberalne vrednosti i ponikle i bile mu svojstvene, pogotovo. 
U tom poslu budući istoričari neće se suočavati samo onim što su iza sebe ( i o sebi)  po Twitteru i li Facebooku ispisivali i ostavljali uticajni ili znameniti ljudi, ’’influenseri’’ našeg doba, pa  i/ili njihovi pratioci, distributeri i tumači  onog što su  narečeni izrekli, kao i  avatari ili botovi. 
Pred istoričarima će se, što će možda biti još zanimljivije,  ukazivati procesi i metodi kako su se  putem društvenih mreža razvijale i podsticale već postojeće patološke pojave u pojedinim sredinama. I ukazivaće se kako su te uticajne i znamenite ličnosti, a  u nas, ako se i nama budu bavili  i ’’nezaobilazni’’ eksperti i analitičari, podlegali ili skončavali  u narativima i izražajnosti koji im ne priliče, koji se od njih ne očekuju,  niti ih i ima izvan njihovog života na Twitteru; ukazivaće se  panorama verbalnih sirovosti, impulsivnosti, isključivosti i tvrdokornosti, nepopustljivosti i bezobzirnosti koje im u realnom životu nisu bile svojstvene.
Rečju, pokazaće se  kako za njih Twitter i Facebook možda i nisu ni bili najbolje okruženje,  e da su  te društvene mreže često bile štetne po njihovu političku ili novinarsku praksu. 

Primarni impuls 

Pa ipak, i Facebook i Twitter su (bili) i potrebni i korisnii.
Društvene mreže su, s jedne stane, doprinele brzini i neprekidnosti pristizanja informacija, a sa druge, istovremeno, nudile bržu i širu komunikaciju sa onima do kojih im je bilo stalo (što svakako seže dalje od prijateljskog ili familijarnog brbljanja po mrežama).

Ima mišljenja da društvene mreže, Facebook i Twitter pre svega služe za privlačenje pažnje utcijanih medija i pažnje onih koji te medije uređuju ili njima upravljaju, i da ih najviše tako i doživljavaju svi oni koji su na njih upućeni, jer tako obaveštavaju upravljače i vlasnike mainstreama da su prisutni i da nešto rade. To će potvrditi gotovo svaki političar, ili novinar i drugi članovi i akteri Twitter i Facbook sveta - da je važno biti primećen (o čemu je u ovom serijalu na Atidotu već pisano).
Može se tweetovati o bilo čemu, može se ispisivati bilo šta, ali je primarni impuls svega toga ono ’’evo me’’, ’’živ sam’’, ’’tu sam’’, ’’vidi me’’.



Kultura bezobrazluka

’’Dozivanje drugog’’ na društvenim mrežama  ima svoje izazove i zamke.
Twitter i Facebook svojim akterima pružaju i priliku da većoj meri utiču i oblikuju i na to kako ih drugi vide. Ili  misle da ih tako vide. Ili, kako bi želeli da izgledaju u percepciji tih drugih, pa onda i ističu ono što misle da se drugima kod njih najviše dopada. 

Neki analitičari ponašanja na Twitteru u Americi upravo u  tome vide izvorište i razlog Trumpovog radikalnog twitteraškog populizma i konzervativizma.
Sledstveno tome,  ovde bi se tako moglo pridodati objašnjenje  kako su to na Balkanu nacionalisti na twitteru još veći nacoši.

Upravo u ovom mnogi vide razloge da ljudi na Twitteru retko menjaju svoje ubeđenja s kojima su i ulšli u svet Twttera, i da ih, tokom vremena,  zapravo samo još više učvršućju.  To se vidi kao jedna od bitnih prepreka i remetilačkih  znamenki  racionalnosti rasprava i ubeđivanja, budući da se svako uglavnom  drži svog nepromenjenog stava. (Što botovi istih samo još pogoršavaju.)

Koliko ste puta naišli na tweet ili post koji vam se ne dopada ili vas izaziva?
Nakon što je Trump  ’’banuo’’  u Twitter, usledila je, i to ne samo u Americi, debata kako je prirodi Twitter fenomena svojstveno da  čak i  smirene ljude, u njihovoj reakciji na ono što im se ne dopada,  nagoni na ishitrenost i pretvara ih  u ljude sklone verbalnom nasilju svake vrste. Ukazivanje kako se takvim reakcijama ništa ne postiže i da je umesto teških reči i (o)besne retorike bolje pokušati s upotrebom argumenata ili pristupa koji će pomoći boljem razumevanju druge tačke gledišta i/ili približavanju stanovišta, često je nemoćno pred žestinom sukoba koji se odvija na Twitteru;  kojoj svedočimo kad kulturu komunikacije potiskuje kultura bezobrazluka; kad tweet privlači više pažnje ukoliko je šokantniji i kad internet portali ili tabloidi privlače pažnju čitalaca i onih koji još kupuju novine, onda i samo onda ako su sadržaji osmišljeni tako da u onom ko na njih naiđe izazovu šok, užasavanje, gadjenje ili bes itd.  

Iako u ovom metodu, nazivanom  outrage porn, ne oskudevamo već, naprotiv,  svedočimo njegovom svakodnevnom bujanju, pa i kolektivnoj navici i zavisnosti od njega, ovaj idiom, još nije dobio adekvatan naziv u prevodu. Dok  je  težnja za like-ovima, a pogotovo  klikovima na portalima i ovde poznata i sve se bolje plaća.

Već udžbenički primer, ilustracija outrage porn-a takođe je vezan uz Trumpovo ime, ali u kontekstu u kom je on ispao žrtvom.
Ovde malo poznata stand up komičarka  Kathy Griffin 2017. godine iznervirana Trumpom i njegovim antimigrantskim stavovima i tweetovanjem,  umalo je završila u zatvoru ili da bude izložena fizičkom linču zbog toga što je, sarađujući sa Tylerom Shieldsom, fotografom koji je poznat po provokativnim i šokantnim radovima, snimila fotografiju sa dekapitizovanim  Donldom Trumpom, na način ISISa. To je razumljivo, dospevajući u javnost, smišljeno ili slučajno svejedno,taj zločesti humor,  izazvao  buru reakcija posle kojih, mada su to Trumpove pristalice tražile,  Griffinova pak nije dospela na sud i u zatvor, ali joj je, ipak,  CNN otkazao decenijsku saradnju.   

U Srbiji na društvenim mrežama, koje su vidno politički polarizovane, učestaloj upotrebi outrage porna ne odolevaju ni jedna ni druga strana, ni vlast ni opozicija, a  ni politički lideri, a pogotovo njihovi botovi!  Ipak, tom je metodu najpodvrgnutiji i najizloženiji Aleksandar Vučić, predsednik države i najmasovnije političke stranke u zemlji.
.
Uobičajene opaske pri analizi savremenih medija i društvenih mreža,  kako outrage porn nije najprimereniji ni za njih ni za društveni život,  medjutim, malo utiču na njegovu primenu ili njegovo  potiskivanje iz medijske svakodnevice; u kojoj je još uvek  validan slogan ’’čim gore – tim bolje’’.



Razaranje politike

Da li su internet i društvene mreže  uništile politiku, umesto da su doprinele njenoj demokratizaciji?

Središte ozbiljnog političkog diskursa, čak i na početku ovog veka bili su štampani mediji i televizija. Ali onda će, gotovo preko noći,  munjevito,  komentare i  komentatore i analitičare, potisnuti internet sa blogovima i blogerima. Oni su manje robovali normama i obavezi argumentacije onog o čemu govore što su dotadašnje političke polemike podrazumevale.
Nastupalo je doba ’’čistih tvrdnji’’. Blogeri su bili oslobođeni ne samo obaveze logičkog sleda svojih  eksplikacija, već, napokon, čak i samih činjenica, za koje nisu osećali za potrebno,  niti bili dužni ni da ih   proveravaju. Blogeri su bili oslobođeni i urednika, zapravo, izuzeti od bilo kakve verifikacije, čak i one od strane njihovih čitalaca. Ko je klikn’o – klikn’o je.
Tako se i stiglo do u doba fakenews-a.
No njemu, je, dakako,   prethodio tweet.

Uticaj 140 slovnih znakova (ne  reči!)  na društveni život, posebno politiku, izazvaće tektonske poremećaje, čije (dugoročne) posledice tek počinju da se osećaju. Njih nije umanjilo ili popravilo ni povećanje tog limita na 280 dozvoljenih slovnih znakova. 
No, pokazalo se kako taj ograničeni  prostor za tweet  nije bio i granica za  prodor gluposti i brojnih niskih strasti i nepodobnosti na Twitter. Dočim je, isto tako, već i sama tehnologija Twittera sadržala brojne zamke. 
Prva je bila vremenska,  budući da je razmak, period,  između onog što se misli i ispisuje  do vremena kad će se to i objaviti gotovo ukinut. Zbog toga su trpeli i samokontrola i pristojnost tweeteraša. A već pomenuti limit u broju znakova radikalno će pak  smanjiti mogućnost razumevanja  konteksta objavljenog tweeta. 

Tako su izgubili svi. I oni koji tweetuju i oni koji to što je tweetovano čitaju.
Kad se boje razmisli lista gubitnika je mnogo veća.

Twitter tehnologija će, naravno,  svoju čudnovatost pokazati i u sposobosti brzog širenja i rasprostiranja informacija. I to više onih koje dezinformišu nego onih koje informišu i razjašnjavaju. A još drastičnije će pokazati i svoju moć uticaja na puk, lakoveran i naivan i podložan svakovrsnoj manipulaciji. Posebno lažnim informacijama. One su prihvatane kao merodavne ne samo od naivne gomile  već im nisu ponekad odolevali ni najuticajniji američki mediji, prenoseći ih na svojim naslovnim stranicama.

Sve društvene mreže  pokazaće se kao omiljena igračka, na primer, ruskih obaveštajnih službi.
Tehnoutopiji će se pridružiti i tehnodistopija.

Twitter i vreme rulje

Percepcija Twittera i društvenih mreža, kao mesta zlobe i mržnje je opštepoznata, dabome i u Srbiji, što je posebno naglašavano u njenim glavnim medijima – no,  bez očekivanog razmatranja i tumačenja kojma bi se  sezalo dalje od njihove puke evidencije.
Društvene mreže, Twitter posebno, i u Srbiji, postale su sabirni centar nezadovoljnika, histeričnih ljudi, najraznovrsnijih osobenjaka i egzibicionista svake vrste.
Njihov doprinos Twitteru i uticaj na stanje u društvu ne mora biti zanemarljiv.
O tome je letos objavio izuzetno inspirativnu  knjigu Kevin Williamson razmatrajući naTwitteru  stavove ’’najmanje manjine - nezavisno mišljenje u vremenima politike rulje’’.
On je pisac i jedan od onih sociologa koji se bave katalogizacijom i kategorizacijom twitteraša i njihovih stavova.
Sam pak Twitter pokazuje s jedne strane svoju demokratsku otvorenost u omogućavanju  plasiranja najraznovrsnijih stavova, ali, s druge, medjutim,  ne pomaže mnogo, niti doprinosi  njihovom razumevanju.

Ovdašnjim čitaocima mogu biti zanimljiva i ona zapažanja analitičara društvenih mreža, koja ističu da su one svuda, u većoj ili manjoj meri, zagađene žučnim , a često i besmislenim histerijama i isključivostima, koje čitav internet pretvaraju u jedno ogromno polje konflikata, poput živog peska; nakon čega, još/ipak, upozoravaju političare kako  ono što se na dešava na samoj mreži, često neoprezno,  izjednačavaju sa onim što se dešava u realnom životu-van-Twittera. To, recimo, ilustruju nalazima kako demokrate u SAD koje su aktivne na Twitteru i na drugim društvenim mrežama u većini pitanja ne pokazuju podudarnost u stavovima sa onim demokratama koji na njima nisu aktivni.


Da li se moć društvenih mreža precenjuje?
Vezu izmedju twitter i ne-twitter sveta analitičari univerziteta u Njujorku proučavali su i kroz upotrebu Twittera prilikom masovnih protesta u Turskoj 2013. godine. Evidentirali su najmanje 2 miliona tweetova u vezi sa protestima i oni su uglavnom bili poslati iz same Turske, za razliku od Arapskog proleća koje je pratilo mnogo tweetova iz iinostranstva. Već su analizirani i uticaji Twittera na zbivanja u Ukrajini ili Crnoj Gori (o čemu je opsežno pisano i na Antidotu).
Analitičari već nekoliko godina, naprimer, istražuju efekte mikrobloginga.
Korpus saznanja o društvenim mrežama se brzo uvećava.
Posebno se analiziraju  hijerarhija i odnos vrednosti na njima.
Može biti zanimljivo, na primer, posebno u sredinama sklonim obnovi autoritarizma, da se istražuju i prate  veze izmedju online i offline aktivnosti aktera  društvenih mreža, posebno javnih ličnosti.  

Social Science Computer Review  upozorila je još pre nekoliko godina kako javno mnenje i mnenje Twittera najčešće nisu podudarni. To se, istaknuto je, posebno odnosi na političke reakcije.
Predsednički izbori 2016. godine u Americi pokazali su da i društvene mreže imaju većinu koja ćuti, jer se, na primer,  na osnovu objavljivanih stavova aktivnih twitteraša predvidjala ubedljiva pobeda kandidatkinje Hillary Clinton. Takodje i da, u Americi, političke tweetove najčešće objavljuje mlađa populacija, koja je progresivnija i  izrazito stranački polarizovana.
Istraživanja pokazuju da poznavanje online veština kod najmladjih, posebno u domenu igrica i zabave može  biti smatrano pouzdanim indikatorom kasnije upotrebe Tvittera.

Za istraživače društvenih mreža je posebno zanimljivo na koji način one i mediji oblikuju javnu sferu i koliko ( i da li ) olakšavaju komunikaciju između grupa sa različitom političkom orijentacijom.
Već pomenuto istraživanje Social Science Computer Review bavilo se dvema  mrežama političke komunikacije na Tvitteru, koje su tokom 6 nedeljla obuhvatile  više od 250.000 tweetova koji su objavljivani uoči izbora za američki Kongres. Mreža retweetovanja pokazala je izuzetnu političku podeljenost i odsustvo gotovo svake komunikacije izmedju levo i desno orijentisanih učesnika.
S druge strane interesantnim se pokazalo i istraživanje 6000 postova samih kongresmena. Oni su pokazali da naTwitter gledaju prevashodno kroz linkove koji ih vode ka saznanjima o tome šta se piše o njima i njihovoj partiji ( mnogo manje nego o drugoj, rivalskoj), i o onom što je važno za njihovu vlastitu (samo)promociju. Mnogo manju otvorenost kongresmeni su pokazali prema komunikaciji sa običnim ljudima, dok se komunikacija sa kongresmenima, pripadnicima druge stranke i ne pominje.
U Srbiji, koliko mi je poznato, još niko još nije sistematizovao i javno predočio koliko, na koji način i za šta,  društvene mreže ( i koje) koriste narodni poslanici. 

                                                             ***

Politička scena oduvek  je bila mesto pogrešnih procena i pogrešnog tumačenja raspoloženja naroda, u šta su se u Srbiji uverili i Slobodan Milošević i Boris Tadić.  Zato, uostalom,  na izborima i ima pobednika i pobeđenih.
No ipak se, kažu, u ovom veku s oživljavanjem društvenih mreža desilo nešto novo.
Na njima su potisnuti razum i normalni i pametni ljudi.  Umesto njih nagrnuli su ekstremisti i populistički političari i reakcionari,  zaokupljajući pažnju nacije, a nekad i njihove glasove.
To može biti degutantno. Ali zbog toga ipak ne bi trebalo kriviti tehnologiju. To bi onda bio povratak ludističkom pokretu, ma koliko se ukidanje Twittera i drugih društvenih mreža činilo primamljivo onim vlastima koje od njih zaziru ili od sukoba koji bi se iz društvenih mreža mogli preseliti u stvarnost. 
Uostalom bar je na Balkanu poznato da su i pre pojave društvenih mreža i Twittera pobedjivali i loši momci. 



          .