Osporavanje trampizma
Amerikanci su neočekivano masovno izašli na birališta da bi dve godine posle šokantne pobede Donalda Trampa predsednika opomenuli i kaznili njegove republikance tako što su većinu u Predstavničkom domu prvi put od 2011. predali u ruke demokratama. Pokazalo se da Trampov populizam i nije toliko popularan, iako birači nisu išli onoliko daleko koliko su očekivali kritičari vlasti pa su ojačali republikansku kontrolu Senata. Koliko god zbog toga proglašavao “veliku pobedu” uz priznanje da bi mogao da ublaži svoju konfliktnu retoriku koja je podelila Ameriku i srozala joj ugled u svetu, demokrate su označile kraj perioda Trampove autoritarnosti i odbijanja republikanaca da dopuste bilo kakvu ozbiljniju kontrolu administracije.
Trampa čeka perspektiva konfrontacije sa demokratama. Na osnovu toga što je do sada bezbroj puta iskazao svoju borbenu prirodu, verovatnije je da će prihvatiti konflikt sa Kongresom nego što će ispoljiti pomirljivost koju nije pokazao ni u jednoj prilici tokom prve dve godine mandata. Još od vremena građanskog rata tradicija je da tokom izbora na polovini predsednikovog mandata vladajuća partija gubi mesta u Kongresu. Tokom 39 izbora od 1862. predsednikova stranka je izgubila kontrolu Predstavničkog doma 35 puta, a Senata 24 puta. Statistika istorije ne umanjuje uspeh demokrata imajući u vidu da su republikanci 2010. imali ogromnu prednost da bi 2014. u Kongresu uspostavili većinu kakva nije viđena od 1929. godine.
Amerikanci nisu glasali razmišljajući o Trampovim svađama sa saveznicima u NATO ili Evropskoj uniji, o napuštanju nuklearnog sporazuma sa Iranom ili provokativnom preseljenju ambasade u Jerusalim, o carinskom ratu sa Kinom ili nenadanom otkrivanju prijatelja u Kim Džong Unu, o izlasku iz Uneska. Od svih globalnih tema birače zanimaju samo klimatske promene i odluka Trampa da se
povuče iz Pariskog dogovora. Sve ostalo se svodi na unutrašnje teme: migraciju, ekonomiju, poreze, zdravstvo…
Amerikanci su potvrdili, možda i instinktivno, da ne žele punu dominaciju jednog čoveka, da bezchecke and balance demokratija može da bude ugrožena, da je Kongres garant da se to ne dogodi i da samo Kongres u kome politički rivali imaju kontrolu barem nad jednim od dva doma to garantuje.
Sa manjinom u Predstavničkom domu, Tramp više neće moći da zaobilazi opoziciju, ukoliko namerava da svoje prioritete pretvori u zakone. Zakon o zdravstvu Baraka Obame sada ima veće izglede da bude sačuvan. Trampu će biti teže da progura nova smanjenja poreza ili da obezbedi finansiranje zida prema Meksiku kao simbol njegove imigracione politike.
Možda još važnije, Tramp nema većinu koja će ga štititi. Predstavnički dom i razni komiteti koje će demokrate preuzeti ozbiljnije će prekopavati po njegovim političkim i privatnim poslovima. Opozicija će predsedniku zagorčavati život zahtevajući da pokaže sve svoje poreske račune, a mogla bi i da zbog navodnih veza sa Rusima tokom predizborne kampanje pokrene proceduru impičmenta, mada bi je republikanska većina u Senatu svakako blokirala.
Neće više biti Trampovih poreskih olakšica velikom biznisu i smanjivanja izdataka za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ali biće više Trampovih sudija. Predsednik je učvrstio kontrolu u Senatu – koji potvrđuje izbor sudija, članova kabineta i drugih visokih zvaničnika – i može da bude zadovoljan što su republikanci sačuvali guvernere u Ajovi, Ohaju i na Floridi, država koje će mu biti veoma važne na izborima 2020, ali neuspeh u trci za guvernere Kanzasa i Mičigena mogao bi
dodatno da komplikuje operativnost Trampove politike u naredne dve godine. Pokazalo se da su u pravu oni koji su smatrali da je značajan deo javnosti dovoljno zamoren Trampovom nacionalističkom isključivošću: demokrate su registrovale rast od devet procenata, a njihova kampanja pažljivo se klonila debate o Trampovoj ličnosti fokusirajući se na zdravstvo i poreze – dve teme koje su nepopularnije i od Trampa.
Demokrate su pokazale snagu u republikanskim bastionima kao što su Teksas i Džordžija, a osvojili su senatska i guvernerska mesta u državama srednjeg zapada
–Mičigen, Pensilvanija i Viskonsin – čije je okretanje prema republikancima Trampu donelo pobedu pre dve godine.
Novi Kongres značajnije reprezentuje zemlju kojom upravlja. Rezultati simbolišu promenljivu demografiju Amerike: u Predstavničkom domu je – prvi put – stotinu žena, više je gej članova i pripadnika manjina, uključujući prvu muslimanku i prvu Indijanku.
Republikanci međutim nisu zbrisani u “plavom talasu”. Ako su izbori bili referendum o Trampu, kako su mnogi govorili, onda predsednik nije kažnjen u meri u kojoj su to njegovi kritičari očekivali. Delom zato što je ponavljao teme nakojima je pobedio 2016, poput širenja straha od imigranata, a svakako još više zbog nesumnjivog ekonomskog prosperiteta.
Zid na granici prema Meksiku pretvoren je u simbol političke borbe. Tramp optužuje rivale da podrška “otvorenim granicama” podrazumeva da SAD bude pregažena strancima. Demokrate ukazuju na okrutnost Trampove politike, koja je vrhunac doživela razdvajanjem dece od porodica na granici. Tramp je, ne slučajno, pitanje kolone od oko 3.500 hispano izbeglica koji kreću ka Teksasu izbacio u prvi plan šireći strah i ksenofobiju. Preti vojskom. Konspirativne teorije zavere o migrantskom karavanu podstiču opasnu mržnju, pa je čak i predsedniku naklonjena Foks televizija bila primorana da povuče oglas za koji je zaključila da je rasistički.
Tokom kampanje anti-imigracione grupe upozoravale su na karavan pun ilegalnih imigranata koji marširaju prema Americi, a među njima su “članovi bandi i kriminalci”. Cilj je jasan: frontalnim napadom na imigrante – kao i liberale ili
manjine – stvara se naracija Mi i Oni. Ljudima se predstavlja da su im ugroženi bezbednost, kultura i nasleđe.
Ekonomija je bila teren Trampovih prednosti. Nezaposlenost je svedena na 3,7 procenta, a samo u oktobru otvoreno je 250.000 novih radnih mesta. Realne zarade počele su da rastu posle dugog perioda stagnacije. To što je budžetski deficit u fiskalnoj 2018. dostigao 782 milijarde dolara – što je iznos značajno veći od vojnog budžeta za ovu godine – brine eksperte ali ne i obične birače koji jesu iskazali konstruktivno nepoverenje ali i dalje računaju da im vlast poboljšava život. To što su republikanci kažnjeni u takvom stanju privrede tiče se drugih stvari: 56 odsto je u jednom ispitivanju javnog mnenja smatra da je Amerika na “pogrešnom putu”. Drugo istraživanje pokazuje da se 57 odsto republikanaca slaže da je Tramp naneo štete instituciji predsednika. Predsedsnikova je zasluga što su republikanci izgubili Predstavnički dom u okolnostima u kojima bi se očekivalo da njihova popularnost raste. Birači su rekli šta misle o predsednikovom anti-imigranstkom rasizmu ili besramnom seksizmu. Tramp je izgubio među Latinosima koji su najbrže uvećavajući blok birača u zemlji. Izgubio je među ženama koje je krivio što njegovog kandidata za Vrhovni sud optužuju za seksualno uznemiravanje. Jedina grupa u kojoj su republikanci dobili – za jedan poen – je među starijima od 65 godina kojima je ulio strah od
migranata.
To što je podelio Ameriku Trampu mnogi ne mogu da oproste. Društvo nastavlja opasnim putem u kome su podele dostigle nezabeleženo visoke emotivne nivoe. “Jedina stvar dovoljno snažna da pocepa Ameriku je sama Amerika”, izjavio je tokom kampanje bivši potpredsednik Džo Bajden. “Videli smo da počinje i to moramo da zaustavimo”. Izbori su međutim pokazali da se raseline na socijalnom tkivu Amerike produbljuju. Razlike između urbane i ruralne Amerike su sve veće. Tramp svojim rasnim nacionalizmom konstantno uvećava je jaz između belih s jedne i Afro Amerikanaca ili Latinosa s druge strane, kao i po linijama obrazovanja. Tramp svoje rivale opisuje kao sosptvene i državne neprijatelje, i ne prestaje da ratuje sa medijima koji ga kritikuju.
Podeljen Kongres je paradigma podeljene zemlje, a promena odnosa snaga u Vašingtonu daje tek delimični odgovor na pitanje kakva je Amerika danas i gde želi da ide. Da bi se otklonili mnogi potencijalni zastoji u odlučivanju biće neophodna saradnja dva politička bloka koja gotovo da je nestala od Trampovog ulaska u Belu kuću.
Tramp daje do znanja da je je pripravan da se bori, pa ostaje dilema da li rezultati izbora najavljuju kraj ere njegove nesputane vladavine ili početak nove tokom koje
će predsednika njegov agresivni stil sve češće voditi u nevolje? Konfrontacija ili dogovor?
Insajderi vašingtonske politike tvrde da je Tramp mnogo fleksibilniji nego što se čini. Koristeći kao primer njegov zaokret oko Severne Koreje, procenjuju da je predsednik spreman na zaokrete ne obazirući se da li će ga kritikovati zbog nedoslednosti. Po toj teoriji, bio bi pripravan da sarađuje sa demokratama u Kongresu čak i po cenu da razljuti republikance. Demokrate ostaju podeljene kao pre dve godine između Hilari Klinton i Berni Sandersa. “Sutra će biti nov dan za Ameriku”, izjavila je u noći posle izbora Nensi Pelozi, očekivano prva žena predsednica Predstavničkog doma, ali demokrate su još daleko od nove genaracije lidera.
Paradoksalno, ali uspeh demokrata mogao bi da bude od pomoći Trampu: na izborima 2020. Ekonomija neće ovako sjajno izgledati a on će imati na koga da svali krivicu – na demokrate. Tako bi rezultati ovih izbora mogli predsedniku da posluže kao alibi njegovih promašaja.
Tramp je četvrti predsednik uzastopce koga birači izborom novog sastava Kongresa opominju da ne uživa većinsku podršku. Bil Klinton i Barak Obama uspeli su da se
oporave posle prve dve godine i izbore drugi mandat. Može li to i Tramp?
Promena odnosa snaga u Vašingtonu daje tek delimični odgovor na pitanje kakva je Amerika danas i gde želi da ide. Definitivniji odgovor uslediće tek za dve godine,
jer ovogodišnji izbori bili su samo uvertira za pravu bitku za Kongres i Belu kuću.
