Srbija između stolice i hoklice
Šef srpske diplomatije svojevremeno se tokom zasedanja Generalne skupštine UN
privukao Donaldu Trampu ne bi li mu pokazao naslovne strane tabloida koji su
oduševljeno klicali “Trampu Srbinu”. Slike govore više od reči, razmišljao je Ivica
Dačić svestan da mu reči ionako ne bi bile od veće pomoći – ne govori engleski.
Američki predsednik imao je međutim druge prioritete, pa je dosije o Zapadnom
Balkanu stajao u Stejt departmentu čekajući na prijem u Belu kuću. Prvi srpski
diplomata prisetio se potom moći lobiranja u politici SAD procenjujući da bi nekih
pola miliona dolara trebalo izdvojti da bi se obezbedila prohodnost i Tramp
informisao za stavove Srbije oko Kosova.
Da li je ova političko-finansijsko-marketinška investicija realizovana nije poznato,
sumnjam, ali javnost je nedavno bila ne malo iznenađena kada se čulo da je Tramp
uputio pisma predsednicima Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju u vreme kada je
briselski dijalog stavljen na aparate za veštačko održavanje u životu a tenzija na
relaciji Beograd-Priština podignuta do opasnih visina zbog carina od 100 procenata, koje je Priština zavela Srbiji i Bosni i Hercegovini i zbog početka transformacije Kosovskih snaga bezbednosti (KSB) u regilarnu vojsku Kosova.
Region dobija još jednu regularnu armiju. Iako u Prištini kažu da je više reč o
“vojsci ponosa” jer transformacija KSB treba da traje desetak godina, Beograd je
zbog “pucnja u mir” u javnosti podigao stepen borbene gotovosti.
Vučić je upozorio na “katastrofu”, a premijerka Ana Brnabić je zapretila: “Nadam
se da mi našu vojsku nikada nećemo morati da angažujemo, ali trenutno je i to
jedna od opcija na stolu”. Srbi sa Kosova su pozvani da ne stupaju u redove
“takozvane vojske”.
Moskva je odmah dobacila ulje na vatru ocenom da uspostavljanje kosovske armije može da dovede do “teških posledica ne samo po srpsko stanovništvo po regionu, već i po bezbednost čitavog Balkana”, što je potvrda da bi region mogao da se pretvori u poligon drugog Hladnog rata. Njima od periferne, nama od životne
važnosti.
Sada se umešao Tramp. Na prvi pogled iznenađujuće, ali Amerikanci su najavili
pojačan angažman na Zapadnom Balkanu od kako su detektovali rastući
intervencionizam Rusije na raznim frontovima: od pretnji zemljama koje bi da uđu
u NATO, preko nuđenja Evroazijske federacije kao alternative Evropskoj uniji u
krizi, do veštog oslonca na soft power – osnivanje nevladinih organizacija,
finansiranje nacionalističke desnice, pojačano medijsko prisustvo…
Bivša američka administracija bila je sasvim određena: smanjiti uticaj Rusije na
Balkanu je glavni prioritet. “Zapadni Balkan suočava se sa izazovima koji, ako se
njima ne bavimo, predstavljaju pretnju američkim interesima u Evropi”, izjavljivao
je bivši pomoćnik zamenika državnog sekretara Brajan Hojt Ji svedočeći pred
Kongresom.
Postajalo je jasno da je Amerika počela da se bavi regionom aktivnije nego mnogogodina unazad. Ne dopustiti da Zapadni Balkan postane “pojas boršča”. Ocene koje su stajale u ladicama Stejt Departmenta postale su smernice aktivnosti Trampove administracije – sasvim redak kontinuitet koji je dobio saglasnost Bele kuće.
Diplomata Ji krenuo je u misiju obećavajući da će 27 godina dug makedonsko-
grčki spor oko imena biti brzo rešen, a da srpsko-albanski konflikt oko Kosova
treba skinuti sa dnevnog reda tokom 2019.
Amerikancima je izgleda dozlogrdila sporost i neefikasnost Evropljana da reše bilo
koji balkanski problem. Da u BiH godinama čuvaju status quo od koga ljudi
nemaju nikakve koristi već samo štete, dok konflikt Beograda i Prištine preti da
pređe u kategoriju zamrznutog.
SAD su pokazale kako treba da se radi. Za manje od godinu dana otklonjen je
makedonsko-grčki spor i u Skoplju instalirana nova politička garnitura. Na redu je
Kosovo. Proradila je “velika mašinerija”, kako priznaje Vučić.
Iz Trampovog pisma moglo bi da se zaključi da Vučić i Tači rade ozbiljnije nego
što njihove javnosti znaju. Plan o “razgraničenju” (Vučić) odnosno “razmeni
teritorija (Tači) je, uz podršku Amerike, u višoj fazi nego što bi moglo da se
pretpostavi, iako predsednik Srbije ne deli takav utisak.
Tramp poziva Beograd i Prištinu da iskoriste “ jedinstvenu priliku”, upozorava da
bi njeno propuštanje bio “tragičan korak unazad” i obećava da su SAD spremne da
pruže pomoć u naporima da se postigne dogovor koji bi uvažavao interese Kosova i Srbije.
Evropska unija formalno ostaje posrednik u dijalogu, ali u Briselu mnogo više
razmišljaju o majskim izborima za Evropski parlament. Jeste šefica evropske
diplomatije okupila šestoricu balkanskih lidera, ali jasno je da Federika Mogerini
mora da se pomiri sa tužnom činjenicom da neće biti u prilici da sa Vučićem i
Tačijem podeli Nobelovu nagradu za mir, niti da ubrza proširenje Unije.
Tramp nagoveštava da Amerika želi da popuni vremenski vakuum koji stvara EU,
ali i da uzvrati na pojačano rusko angažovanje po regionu. Sve dakle ukazuje da
rešenja balkanskih problema nema bez Amerikanaca – što baš i nije neka velika
uteha imajući u vidu nepredvidljivost stanara Bele kuće. No, šta je, tu je.
Šta donosi angažman Amerike sa najvišeg mesta? Ništa posebno novo sa stanovišta nacionalnih interesa SAD, a to je blokada uticaja Moskve. To istovremeno liderima u Beogradu i Prištini otvara šansu da postanu američki saveznici u skidanju neuralgičnog Kosova sa mape potencijalnih problema i sprečavanje daljeg dejstva Rusije koja je Kosovo upotrebila da pritiska Srbiju predstavljajući se kao njen najveći saveznik.
Tači oko toga nema problema. Bez obzira na unutrašnje političke trzavice, nema
tog političara u Prištini koji ne bi poslušao šta mu Vašington kaže. Premijer Ramuš
Haradinaj je u jednom TV intrevjuu to otvoreno potvrdio. Vučić nije u tako lagodnoj poziciji. Nema sedenja na dve stolice, takva politika ima ograničen rok trajanja i ne može da bude osnov za dalje približavanje Srbije Evropskoj uniji, jasno je poručio pomenuti diplomata Ji. Suštinski se ništa nije promenilo, samo “rok trajanja” ističe. Američka politika “strateškog strpljenja” prestaje da važi.
Propustiti šansu koju Tramp nudi bilo bi katastrofalno sa stanovišta geopolitike
Srbije koja je davno prihvatila da je njeno strateško opredeljenje Zapad. Ali, pismo
iz Vašingtona svakako podrazumeva da se Beograd distancira od Moskve. Da
ponovi gde su mu prioriteti.
Srbija na stavove Amerike može samo kozmetički da utiče. To znači da bi trebalo
prihvatiti činjenicu da SAD nemaju nameru da odustanu od nezavisnog Kosova.
Ono gde postoji suženi manevarski prostor jeste da se partnerima u Americi objasni da Srbija mora nešto da dobije kako bi pred domaćom javnošću mogla da pravda Pravno obavezujući sporazum.
Očekivati ustupke od Amerike je teško u atmosferi u kojoj se govori o zaveri
Amerike i Zapada protiv vlasti, o tome kako NATO želi da „uništi Srbiju“. U prvih
šest meseci ove godine EU je izglasala 32 različite deklaracije. Srbija je potpisala
polovinu, ali ne i svih devet koje se direktno ili indirektno kritički odnose na
Rusiju. Stepen usaglašenosti spoljne politike sa EU je u konstantnom padu.
Tramp bi to da prekine. Nema dve stolice. Tolerisaće se hoklica prema Rusiji koja
znači da se odnosi u raznim sferama ne prekidaju, ali bez euforije koju povremeno
hrane pojedini ministri srpske Vlade.
“Teški zahtevi”, komentariše Vučić koji je dospeo u poziciju da i Istok i Zapadpojačavaju pritiske, a da su i Moskva na jedno strani, i Brisel i Vašington nadrugoj, sve manje pripravni da tolerišu Vučićevu verziju nesvrstavanja. Beograd bi svakako morao da intenzivira kontakt sa Amerikancima. Da umesto što napada ambasadora SAD kada kaže da za njegovu Vladu Kosovo nije “tzv.
Kosovo” pokuša da u direktnim konsultacijama koje predstoje potpisivanju
sporazuma sa Kosovom snizi stepen jednostrane i nekritičke američke podrške
Prištini. Što neće biti lako, zahteva veliku diplomatsku umešnost ali nije nemoguće.
Političari u Prištini nesumnjivo imaju veće Trampove simpatije. Administracija je
podržala “pozitivan korak” osnivanja vojske Kosova iako je u suprotnosti sa
rezolucijom UN 1244 i krši Ustav Kosova koji predviđa neophodnu saglasnost
nealbanaca.
Tipičan Tramp. Ide protiv saveznika u NATO koji su upozorili da ova inicijativa
dolazi u “pogrešnom trenutku”. Ne obazire se na protivljenje EU pa kao dokaz
privrženosti novoj vojsci poklanja 24 oklopna višenamenska borbena vozila
“humvi”.
Takva podrška omogućila je da Priština od Beograda maksimalistički zahteva
priznavanje nezavisnosti, plaćanje ratne odštete, uz pretenju novim sankcijama.
Priština je oduvek igrala na američku kartu sumnjajući u namere EU. U praksi, to
znači kopiranje Trampa kad god se ukaže prilika. Ne poštuju potpisanu klauzulu
briselskog dogovora o Zajednici srpskih opština baš kao što je Tramp jednostrano
raskinuo nuklearni sporazum sa Iranom. Tramp povećava carine na kinesku robu,
Priština zavodi kaznene mere Beogradu i Sarajevu.
Zvaničnici u Beogradu dižu temperaturu. Stvara se utisak da se radi o ozbiljnim
pretnjama. Pre bih rekao da Beograd i Priština obostrano vežbaju politički
marketing kako bi njihovi lideri lakše obezbedili podršku dogovoru na koji su
“osuđeni”. Konfliktna retorika neće napustiti političku laboratoriju. Od rata nema
ništa. Angažman američkog predsednika-biznismena koji ne voli da problemi stoje
nerešeni nagoveštava da bi 2019. mogla da bude godina proboja. Konačno.