Borba za unapređenje demokratskog procesa ili alibi za unapred planirani bojkot?

Da li su razgovori o izbornim uslovima bili inicirani iskrenim zalaganjem opozicije za poboljšanje i unapređenje izbornog i demokratskog procesa u zemlji ili je ova tema smišljena, pre svega, kao alibi za već unapred donetu odluku o bojkotu predstojećih izbora kao jedinom načinu da se izbegne novi izborni debakl opozicionog saveza u čije je osnivanje sav svoj politički kapital uložio Dragan Đilas?

Kako izgleda medijska scena Srbije danas, a kako je, prema ocenama iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i Verice Barać, ona izgledala u periodu pre 2012. godine i promene vlasti u Srbiji?

Na koje je sve zloupotrebe u poslovanju RTS-a, uključujući i trgovinu reklamnim sekundama, ukazao Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju iz 2011?

Kako je nakon donošenja drakonskog Zakona o informisanju 2009. godine uspostavljena potpuna kontrola medija u Srbiji zbog čega je u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije upozoreno da je u zemlji zavladao medijski mrak?

Da li u Srbiji danas zaista vlada medijski mrak, kako to tvrde predstavnici Saveza za Srbiju i da li su, i u kojoj meri, pogledi različitih političkih aktera dostupni svim građanima Srbije?

Ko danas u Srbiji vrši otvorene pritiske i preti medijima i novinarima i koliko su predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju svojim nasilnim akcijama i pritiscima doprineli medijskoj polarizaciji u Srbiji?

Koliko se pretnjama i pritiscima na medije koji dolaze od strane lidera i simpatizera SzS doprinosi unapređenju medijskih sloboda kao važnom segmentu ukupnih izbornih uslova u zemlji?

**********************************************************************

Uvod

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 29. jula 2019. godine, u organizaciji nevladine organizacije Fond za otvoreno društvo, održan je prvi neformalni sastanak predstavnika vladajuće većine u Skupštini Srbije i značajnog broja parlamentarnih i vanparlamentarnih opozicionih partija. Bio je to prvi suret suprotstavljenih političkih aktera na političkoj sceni Srbije posle dužeg niza godina, a naročito nakon šestomesečnih protesta koji su se u organizaciji opozicionog Saveza za Srbiju svake subote održavali u Beogradu, a povremeno i u ostalim većim gradovima u zemlji. Na talasu tih protesta, kao jedan od vodećih zahteva nezadovoljnih građana i njihovih političkih predvodnika, iskristalisala se priča o potrebi poboljšanja izbornih uslova u Srbiji kao uslovu svih uslova za učešće opozicionih partija okupljenih oko SzS-a na predstojećim izborima.

Nakon prvog sastanka, koji je prošao u veoma uzavreloj atmosferi i tokom koga su, prema svedočenju samih učesnika, pale i teške reči, za nepuna dva meseca na Fakultetu političkih nauka u formatu Četam haus održano je još šest sastanaka. Nakon toga usledile su i tri runde dijaloga u Skupštini Srbije pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta, a čitav proces svoj vrhunac je doživeo izmenom niza zakona u srpskom parlamentu u cilju otklanjanja nekih uočenih nedostataka u izbornom procesu, pre svega sprečavanja funkcionerske kampanje i zloupotrebe javnih resursa tokom izbornog procesa, kao i razgovorima o izmenama u REM-u i informativnim programima RTS-a.

Šest meseci pre početka prvih pregovora, a nešto manjim intenzitetom i u periodu po njihovom otpočinjanju, trajali su protesti „1 od 5 miliona“. Zahtevi su menjani i dopunjavani, a jasno su formulisani tek na protestu 13. aprila u Beogradu, na kome su se, u organizaciji Saveza za Srbiju, okupili građani iz više gradova Srbije. Zahtevano je formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava REM-a i tehničkog rukovodstva Radio televizije Srbije i Radio televizije Vojvodine.

Pregovori u senci već donetih odluka o bojkotu

Međutim, još tokom dijaloga na Fakultetu političkih nauka, tačnije od treće runde razgovora, izostalo je učešće članica Saveza za Srbiju koje su još tada, koordinisano počele da donose neopozive odluke o bojkotu predstojećih izbora. Uprkos tome, razgovori između vlasti i većeg dela opozicije ipak su nastavljeni, a na dnevnom redu našle su se ne samo ključne zamerke na izborne uslove koje su formulisane u formi zahteva na protestima “1 od 5 miliona”, već i preporuke koje su navedene u radnim dokumentima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Kancelarije za demokratiju i ljudska prava (ODIHR), kao i nedostaci na koje su ukazale nevladine organizacije CRTA, Cesid i Transparentnost Srbija.

Ocene postignutog u razgovorima vlasti i opozicije različite su u zavisnosti od koga dolaze. Predstavnici vlasti tvrde da su izborni uslovi danas neuporedivo bolji u odnosu na period pre 2012. godine zbog čega je upitno zašto je to uopšte i postalo dominantna tema u delu javnosti i političkoj areni, dok jedan deo opozicije, najviše onaj okupljen oko Saveza za Srbiju (koji paradoksalno nije ni učestvovao u međupartijskim razgovorima), tvrdi da se usvajanjem novih zakona suštinski ništa nije, niti će biti promenjeno.

Ono što je, pak, nesporno jeste činjenica da je sredinom decembra usvojen set izbornih zakona kojima bi trebalo da se napravi korak ka poboljšanju izbornih uslova. Od 31 preporuke nevladine organizacije CRTA vezanih za Izbore 2020. odbačeno je njih 12, do sada je u potpunosti primenjeno 6, dok je u toku primena preostalih preporuka. Takođe, trećina preporuka OEBS/ODIHR misije iz prethodna tri izborna ciklusa razmatrana je kroz komplementarne preporuke Crte.

Preporuke OEBS i Crte odnosile su se na javne resurse i funkcionersku kampanju, izbornu administraciju, birački spisak, medije i zaštitu izbornog prava.

Sprečavanje funkcionerske kampanje, zaštita javnih resursa od političkih zloupotreba i pojačana uloga Agencije za borbu protiv korupcije

Kao rezultat dogovora nastalog na bazi dokumenta koji je u završnici razgovora predložila Vlada Srbije, konačno je definisan javni resurs u izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. U preporukama OEBS-a i Crte ova mera je predlagana kao neophodan korak ka razgraničavanju državnih i stranačkih aktivnosti i jasnijem postupanju u slučajevima zloupotrebe javnih resursa od strane političkih partija.

Zabrana korišćenja javnih resursa u političke svrhe sa propratnim sankcijama dalje je precizirana izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti i Zakona o javnim preduzećima. Sada za zloupotrebu javnih resursa, uključujući i inventar, vozila, logo, vebsajt, prostorije javnih preduzeća, mogu da snose posledice i odgovorno lice u javnom preduzeću, politička stranka, kao i odgovorno lice u samoj političkoj stranci.

Prema usvojenim izmenama direktor javnog preduzeća, koji može da izgubi radno mesto ukoliko zloupotrebljava preduzeće ili vrši pritisak na zaposlene da podrže određenu političku opciju, sada može radno mesto da izgubi i ako se utvrdi da je o tome posedovao informacije, a da nije ništa preduzeo da pritiske i zloupotrebe spreči.

Kako je istaknuto tokom skupštinske rasprave o predloženim zakonskim izmenama, funkcioneri stranaka koji su istovremeno na javnoj funkciji ili su direktori javnih preduzeća, ubuduće neće smeti da javne resurse koriste u stranačke svrhe, a Agencija za borbu protiv korupcije će u slučaju da do funkcionerske kampanje ipak dođe, morati da reaguje u roku od tri dana u slučaju prijava za zloupotrebe tokom kampanje.

Radi unapređenja samog izbornog procesa, oko 500 instruktora za rad u stalnom sastavu biračkih odbora proći će posebnu obuku. Predviđeno je skeniranje zapisnika odbora, a RIK je usvojio i zaključak kako bi se regulisao i položaj posmatrača.

Uspostavljena je Radna grupa za verifikaciju jedinstvenog biračkog spiska i predviđena je obuka matičara i drugih ovlašćenih osoba koje će se baviti tom materijom. Vlada je prihvatila da se uvede nova internet stranica gde će biti objavljivane sve informacije o spisku birača. Pritom, posle glasanja svaki birač će moći da zatraži informaciju o tome – da li je glasao ili ne.

Izabrani su članovi Saveta REM-a, koji su nedostajali. Pritom, REM je počeo da se bavi obavezama javnog medijskog servisa pri izveštavanju tokom kampanje. Nevladine organizacije zameraju vlastima to što za komercijalne televizije nisu doneti pravno obavezujući akti već samo preporuke, ali prilično teško se može osporiti argument vlasti da bi time bitno bila narušena sloboda medija i njihove uređivačke politike.

REM je usvojio plan redovnog praćenja medija i obavezu objavljivanja statističkih pregleda na nedeljnom nivou, a po završetku izbora i kompletan izveštaj. Crta je iznela primedbe na to što je REM iz plana praćenja izuzeo programe zabavnog karaktera i druge sadržaje koji ne spadaju u informativne programe, specijalizovane izborne emisije i predizborne oglasne poruke što će, prema mišljenju ove organizacije, značajno ograničiti opseg njihovog praćenja. S druge strane, postojeća zakonska regulativa, ali i demokratski standardi, posebno oni koji se tiču slobode medija i kreiranja njihove uređivačke politike, postavljaju jasna ograničenja u pogledu programa koji su podložni predizbornom administriranju od strane vlasti i nezavisnih tela.

Crta je predložila i da se javnim funkcionerima i službenicima na svim nivoima vlasti zabrani da se u izbornoj kampanji pojavljuju na javnim događajima koji promovišu planove ili rezultate rada javnih organa, organizacija i službi, a prvenstveno na otvaranju ili promovisanju infrastrukturnih projekata izgradnje, adaptacije ili renoviranja objekata koji su finansirani javnim novcem. Međutim, amandmani ove organizacije nisu prošli u Skupštini sa teško oborivim argumentom da bi se time ozbiljno ograničilo i narušilo legitimno pravo funkcionera da tokom izborne trke za reizbor građanima predstave rezultate svog rada u prethodnom mandatu.

Odbačen je i predlog da se zabrani dodela vanrednih budžetskih i javnih sredstava, mesec dana pre, tokom i mesec dana posle izborne kampanje. Isto tako, zbog tehničkih nemogućnosti i ograničenja odbačen je i predlog da se uvede obaveza da Agencija za borbu protiv korupcije redovno izveštava o troškovima političkih partija koje učestvuju na izborima – tokom same izborne kampanje.

Kompromisa nije bilo ni oko predloga da se REM obaveže da reaguje i odlučuje o svakoj prijavi u kojoj se navodi da je došlo do povrede opšteg interesa, a odbačena je i preporuka da se REM-u uvede obaveza da odlučuje o prijavama u roku od pet dana, kao i da svaku odluku obrazlaže i uključi u to izveštaj službe za nadzor. NIje prihvaćeno ni da se proširi opseg kazni koje REM može da izriče emiterima, a među odbačenim preporukama je i set onih koje se odnose na zaštitu izbornog prava.

Tako, posmatrači ne mogu da unose prigovore u zapisnik o radu biračkog odbora, a nije prošao ni predlog da se direktno zabrani vođenje paralelnih evidencija na biračkim mestima. Odbačen je predlog da se unapredi zaštita ličnih podataka građana “u cilju prevencije izbornog pritiska”, a među nepoželjnima je bila i ideja da se prošire dela protiv izbornog prava u Zakonu o krivičnom postupku.

S druge strane, u cilju poboljšanja kvaliteta izbornog procesa i zaštite biračkog prava, vlasti su najavile pokretanje široke kampanje za građane o izbornim pravilima, kao i kampanje kojom bi se građani motivisali i podstakli da provere svoje podatke u biračkom spisku. Prema preporuci Crte, trebalo bi da bude definisan način i rok za dodelu akreditacija posmatračima. Trebalo bi, tako, i da se na sajtu izborne komisije uživo prikazuje proces obrade pristiglih rezultata, ali i da se objavljuju sva dokumenta izbornih komisija od značaja za izborni proces, a sednice RIK-a da se uživo prenose putem sajta.

Datum izbora je odložen do krajnjih zakonskih rokova, a dogovorene su i konkretne promene u Regulatornom telu za elektronske medije (REM) u cilju jačanja poverenja u pojedine institucije. Dogovoreno je da pet od devet članova REM-a zamene nezavisni kandidati koji nemaju nikakve veze sa politikom, već sa strukom. Dogovoren je i nadzorni odbor za izbore koji će činiti deset kandidata iz političkih stranaka.

Na poslednjoj, trećoj rundi dijaloga predstavnika vlasti i opozicije, uz posredovanje Evropskog parlamenta o izbornom procesu u Srbiji, zaključeno je da je potrebno unaprediti rad REM-a imenovanjem "tri plus dva" nova člana tog tela, doneti novi propis za javne medijske servise, kao i osnovati Nadzorni odbor u Narodnoj skupštini.

Predlagači svih pomnutih izmena naglasili su da su hteli u potpunosti da zabrane sve što se tiče takozvane funkcionerske kampanje što je zahtevalo i pooštravanje mera i precizno definisanje onoga što podrazumeva javni resurs, od korišćenja službenih vozila, od toga da se zabrani bilo kakva politička aktivnost u toku radnog vremena, prostor javnog preduzeća za političku agitaciju, a pooštrene su i kazne koje Agencija za borbu protiv korupcije može da izrekne i to u veoma kratkim rokovima.

Pored neposrednih zakonskih izmena, uključujući i osnaživanje mehanizama za njihovu efikasnu primenu, date su i preporuke da se po hitnom postupku izaberu najpre tri, a potom još dva člana Saveta REM-a, kao i da se održe konsultacije svih političkih stranaka sa organima unutar RTS-a.

Usvojene izmene trebalo bi da obezbede pravednije uslove za izbore i da unaprede izborni proces predložen uz uvažavanje preporuka Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Kancelarije za demokratiju i ljudska prava (ODIHR).

Vlast je podsetila da su izborna pravila ista kakva su bila i 2008. i 2012. godine, ali da je vlada rešena da ispravi nasleđene slabosti koje se odnose na upotrebu javnih resursa u predizbornoj utakmici i funkcionersku kampanju kako bi svi učesnici na izborima imali jednake uslove i kako bi građani imali što pouzdaniji i transparentniji izborni proces.

Najznačajniju ulogu u kontroli izbornog procesa sada ima Agencija za borbu protiv korupcije, kojoj će državni i lokalni organi, koji su finansirali političke subjekte, biti dužni da u roku od tri dana dostave eventualne tražene podatke, a u roku od pet dana Agencija mora da odluči i donese rešenje da li je povređen zakon. Pravo da pokrenu postupak pred Agencijom imaće stranke, koalicije i grupe građana koje su podnosioci proglašene izborne liste, odnosno predlagači kandidata na izborima.

Paralelno sa usvajanjem zakonskih izmena raspisan je i konkurs za nove članove Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) na osnovu koga su izabrana tri nova člana REM-a, a prema najavama u najskorije vreme uslediće izbor još dva nova člana.

Uprkos postignutom dogovoru i činjenici da su vlasti prihvatile najveći deo preporuka OEBS i domaćih nevladinih organizacija koje se bave izbornom problematikom, partije okupljene oko Saveza za Srbiju ostale su pri ranije donetim odlukama o bojkotu predstojećih izbora. S obzirom da su upravo te stranke bile najglasnije u iznošenju primedbi na izborne uslove, a da su razgovori i organizovani kako bi se upravo te zamerke prevazišle dogovorom vlasti i opozicije, postavlja se pitanje da li je pokretanje teme izbornih uslova bilo motivisano stvarnim zalaganjem za unapređenje izbornog i uopšte demokratskog procesa u zemlji ili je, pak, ono bilo motivisano isključivo željom da se u postojećim izbornim uslovima nekako pronađe alibi za unapred donete odluke o bojkotu kao delu šire strategije u čijoj osnovi leži izbegavanje izbornog odmeravanja snaga sa aktuelnom vlašću i traganje za njenim slabljenjem i promenom neizbornim i vaninstitucionalnim metodama (tzv. “Bolivijski scenario”).

S obzirom da je većina članica SzS-a do sredine 2012. godine bila deo tadašnjeg režima, postavlja se pitanje kakvi su, u poređenju sa današnjim, izborni uslovi bili tada, kao i to da li su odluke o bojkotu izbora zbog “nepodnošljivih i nefer izbornih uslova” opravdane ili, su one samo deo licemernog opravdanja i alibija za ostvarenje nekih drugih političkih ciljeva? To pitanje je direktno povezano sa pitanjem kredibiliteta i legitimnosti zahteva za poboljšanjem izbornih uslova koji dolaze od strane onih političkih aktera koji su, u vreme dok su bili na vlasti, bili odgovorni za tadašnje stanje izbornih uslova koje je bilo daleko gore od onih današnjih. Pa ipak, to mnogim partijama iz tog opozicionog bloka nije smetalo da još u toku samih razgovora proglase bojkot predstojećih izbora čime su u određenoj meri obesmislili i same razgovore. Na pogubnost takvog pristupa i odluke o bojkotu razgovora i predstojećih izbora, ukazivali su brojni pojedinci, analitičari i organizacije civilnog sektora. 

Ne prevrtati stolove za kojima se razgovara

Na dvoličnu igru dela opozicionih partija u trenutku dok su vođeni razgovori o poboljšanju izbornih uslova i unapređenju demokratskog procesa, svojim javnim saopštenjem ukazala je i nevladina organizacija Forum za bezbednost i demokratiju. "Posle trećeg održanog okruglog stola predstavnika vlasti, opozicionih partija i organizacija civilnog društva na Fakultetu političkih nauka, gde se razgovaralo o izbornim uslovima, FBD izražava zabrinutost zbog najava pojedinih učesnika tih razgovora da će bojkotovati njihov nastavak kao i da će bojkotovati predstojeće parlamentarne izbore 2020", navedeno je u saopštenju Foruma.

Ta organizacija je ukazala da "posezanje za takvim koracima, koji za cilj imaju prebacivanje odgovornosti za nepostizanje dogovora o izbornim uslovima isključivo na vladajuću koaliciju, pa čak i na organizatore okruglog stola iz nevladinog sektora, samo dodatno produbljuje i zaoštrava postojeće podele u društvu, a zbog čijeg rešavanja je okrugli sto bio i organizovan, dok prevazilaženje postojeće političke situacije mirnim putem čine još neizvesnijim".

"Forum za bezbednost i demokratiju podseća političke aktere koji pozivaju građane na vaninstitucionalno delovanje da nekadašnje petooktobarske promene, kao i zimske demonstracije 1996/97 pre njih, za svoj cilj nisu imale promenu vlasti nasilnim putem već odbranu izbornih rezultata ostvarenih na prethodno održanim izborima, na kojima su građani Srbije glasali za konkretne političke ideje i programe, da nisu predstavljale puku želju za rokadom između vladajuće garniture i opozicionih političkih stranaka, već suštinski raskid sa aktuelnom politikom koja tada nije uživala podršku javnosti", saopštio je Forum i dodao:

"FBD smatra da bi (od)ustajanje od stola za kojim se razgovara i njegovo faktičko prevrtanje odbijanjem da se političke nesuglasice razrešavaju institucionalnim, nenasilnim putem imalo nesagledive posledice po budućnost Srbije i njene integracijske procese sa EU, kao i po evropsku perspektivu celog regiona te da bi takve odluke i posledice, njihovim zagovornicima nesumnjivo trebalo pripisati u umišljaj, jer ih preduzimanjem takvih koraka ili aktivno žele ili ih pasivno prihvataju."

"FBD na kraju, ali ne na poslednjem mestu, upozorava najširu javnost na mogućnost i opasnost da bi u slučaju neuspeha pomenutih razgovora ili njihovog prekida, mediji i organizacije civilnog društva mogli biti proglašeni odgovornima za probleme koje ni partije na vlasti ni u opoziciji među sobom nisu u stanju da prevaziđu, što bi bilo pogubno po demokratsku budućnost Srbije", zaključeno je u saopštenju FBD kojim je ta organizacija jasno ukazala na pogubnost odustajanja od daljeg dijaloga i proglašavanja bojkota izbora u trenutku kada su razgovori o izbornim uslovima bili u punom zamahu.

Kako su predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju, a sličnu praksu su sledile i nevladine organizacije Crta, Cesid i Transparentnost Srbija, najčešće iznosili primedbe koje se tiču stanja u medijima i nepravilnosti u finansiranju političkih partija, u cilju komparacije stanja u izbornom procesu nekada i sada, istraživački tim Antidota posebno je istražio dostupne relevantne zapise, svedočenja i dokumentaciju kako o stanju u ovim oblastima u periodu do 2012. godine, tako i u pogledu odnosa predstavnika SzS prema medijima i poštovanju zakonitosti u pogledu finansiranja političkih subjekata u periodu nakon promene vlasti u Srbiji.

Stanje u medijima – zloupotreba pitanja medijskih sloboda i pritisci na uređivačku politiku medija

U sferi poboljšanja medijskih uslova, koje je pored problema finansiranja političkih partija identifikovano kao jedno od dva ključna problemska polja u izbornom procesu, pre početka razgovora vlasti i opozicije nevladina organizacija CRTA objavila je sledeće preporuke za poboljšanje izbornih uslova:

II Obezbediti ravnomernu medijsku zastupljenost

Birači imaju pravo da budu informisani o izbornoj ponudi i ponašanju izbornih aktera kako bi mogli da donesu odluku kome će dati glas. Neophodno je da se svim izbornim listama i kandidatima garantuje ravnomerna zastupljenost u elektronskim medijima. Glavne promene u ovoj oblasti su promene Zakona o elektronskim medijima, Pravilnika o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje (trenutno van snage) i Pravilnika o izricanju mera pružaocima medijskih usluga, kao i dosadašnje prakse rada Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Obavezati REM da objavljuje izveštaje o monitoringu medija redovno tokom izborne kampanje;

Obavezati REM da razmatra i odlučuje o svakoj prijavi u kojoj se navodi da je došlo do povrede opšteg interesa;

Obavezati REM da obrazlaže svaku odluku i da u obrazloženje uključi izveštaj službe za nadzor;

Uvesti obavezu REM da u roku od pet dana odlučuje o prijavama;

Proširiti opseg kazni koje REM izriče emiterima koji ne poštuju pravila tokom kampanje;

Neophodno je da Pravilnik o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje, koji je stavljen van snage 27. februara 2019, bude vraćen na snagu ili blagovremeno zamenjen usvajanjem novog pravilnika.

Ova grupa zahteva, koja se pretežno odnosi na način funkcionisanja i operativnog rada REM-a, u značajnoj meri nalazi se u suprotnosti sa položajem tog nezavisnog regulatornog tela. Implementacija navedene liste zahteva podrazumevala bi nedopustivo nezakonito mešanje izvršne i zakonodavne vlasti u rad REM-a, što je neprihvatljivo kako sa stanovišta demokratskih procedura, tako i sa pozicije koncepta funkcionisanja nezavisnih regulatornih tela kao važnih demokratskih tekovina savremenih društava. Ova grupa zahteva posebno je problematična s obzirom na činjenicu da su Zakon o elektronskim medijima i niz srodnih i pratećih zakona doneti na osnovu Strategije o razvoju radiodifuzije do 2013. godine, koja je doneta 2005, u vreme vladavine stranaka koje su sada u opozicionom SzS-u, a koje sada zahtevaju izmenu pravila koje su same donele.

Takođe, ravnomerna medijska zastupljenost tokom izborne kampanje već je zakonski regulisana nizom izbornih zakona i pravilnika donetim pre 2011. godine.

Iako nije sporno da ima prostora da se rad REM-a učini efikasnijim i transparentnijim, što je konstatovano i tokom pregovora vlasti i opozicije, kao i u merama koje su tokom tih razgovora usvojene, očigledno je da se iza liste zahteva koji se tiču poboljšanja medijskih uslova krije šire nastojanje dela opozicije i njihovih saveznika iz civilnog sektora da za sebe obezbede povoljniji tretman i šire prisustvo u medijima, što spada u domen uređivačke politike samih medija i izvan je nadležnosti političkih stranaka i državnih vlasti. U formulisanju ove grupe zahteva predstavnici opozicije nisu se previše obazirali na vreme kada su bili na vlasti, a koje je obeleženo neprimerenom kontrolom i uticajem na uređivačku politiku većine medija od strane tadašnjih vlasti. O stanju u medijima u periodu pre 2012. godine, dokumentovano svedoči Izveštaj o pritiscima i kontroli medija koji je 2011. objavio Savet za borbu protiv korupcije na čijem čelu je tada bila Verica Barać.

Izveštaj o pritiscima i kontroli medija Saveta za borbu protiv korupcije

U obimnom izveštaju Savet je konstatovao da se “nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak i da je nad njima uspostavljena potpuna kontrola”.

“Više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom političkih krugova mediji prećutkuju događaje, ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno”, stajalo je u pomenutom Izveštaju.

O tačnosti ovih zaključaka najbolje je svedočila i okolnost da je predstavljanju Izveštaja prisustvovalo čak 15 novinarskih ekipa, ali da uprkos tome, velika većina medija ovom događaju nije posvetila ni slovo u svojim dnevnim informativnim programima ili člancima.

Tokom analize obimne dokumentacije Savet je uočio tri glavna problema medija:

1. netransparentnost medijskog vlasništva;
2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;
3. problem RTS-a koji umesto uloge javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.

Savet je utvrdio da među 30 najznačajnih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, 7 nedeljnika, 6 TV stanica i 5 radio stanica), za čak 18 medija pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog tome bilo je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što je sve, prevashodno, imalo za cilj da se pravi vlasnici sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija. Među jedanaest nacionalnih emitera, devet je bilo sa netransparentnim vlasništvom. Činjenica da se iza netransparentnog vlasništva tolikog broja zapravo kriju interesi njihovih tajnih vlasnika, najbolje je govorila o tadašnjoj medijskoj sceni Srbije. Zbog toga je Savet postavio pitanje na kakvo objavljivanje istinitih i objektivnih informacija su spremni mediji koji kriju svog pravog vlasnika kao svoju najveću tajnu?

Kada je finansiranje medija u pitanju, Savet je ukazao na okolnost da vlast preko oglašavanja, koje za privatne emitere i izdavače predstavlja osnovni izvor prihoda, utiče na način izveštavanja i uredjivačku politiku. Naime, državne institucije u Srbiji izdvajaju velika budžetska sredstva na oglašavanje, čime se ostvaruje lična i partijska promocija, koja na godišnjem nivou, na uzorku od 50 velikih budžetskih korisnika od kojih je Savet za borbu protiv korupcije prikupio podatke, nije manja od 15 miliona evra.

“Osim ovog iznosa, mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra. Ni o tome, međutim, ne postoje potpuni podaci, pa prema Medijskoj studiji Ministarstva kulture, taj iznos za 2010. godinu iznosi 25 miliona evra, dok pojedina dokumentacija, takođe Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata, pokazuje da je reč o 21,5 miliona evra. U svakom slučaju, ako se to uporedi sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra, dolazi se do podatka da medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda”, stoji u Izveštaju iz 2011.

Najviše sredstava medijima je plasirano kroz različite vrste kampanja, koje najčešće nemaju humanitarni karakter, kako to predviđa Zakon o oglašavanju, već karakter promocije rada ministarstava. Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće bilo pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada su izveštavali o radu ovih, ali i drugih državnih institucija.

Savet je ukazao da su posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti, imale agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom bile u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba. “Te agencije, između ostalog, već godinama kontrolišu tržište reklama. One otkupljuju od medija reklamni prostor, koji potom prodaju klijentima, odnosno pojedinačnim kupcima po daleko višim cenama. Agencije do ovih poslova dolaze tako što mediji zbog nepovoljne finansijske situacije pristaju da pod uslovima avansnog plaćanja prodaju reklamni prostor po cenama nižim od tržišnih. Međutim, prema informacijama do kojih je Savet došao istražujući ovaj fenomen, često se dešava da agencije medijima uplate samo deo ugovorenog iznosa avansno, a da plaćanje preostalog dela koriste za pritisak na medije, odnosno da prestaju sa plaćanjem ukoliko medij počne da se bavi nekom temom koja nije u interesu stranke kojoj vlasnik agencije pripada, ili nije u njegovom ličnom interesu”, navodi se.

Ukazano je i na to da su značajno mesto na tržištu reklama imale agencije koje su se nalazile u vlasništvu visokih funkcionera Demokratske stranke (DS) i bliskih saradnika tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića. Savet je u Izveštaju, između ostalog, analizirao uticaj koji su na medije imale agencije Meken Erikson grupe, u vlasništvu Srđana Šapera, i agencije Multikom i Direct media, u vlasništvu Dragana Đilasa, tadašnjeg gradonačelnika Beograda i zamenika predsednika Demokratske stranke. Te agencije imale su posebno mesto na tržištu reklama, jer su pored otkupljivanja reklamnog prostora od medija, poslovale i sa većim brojem državnih institucija, odnosno budžetskih korisnika.

Uloga Javnog servisa i RRA

Poseban uticaj vlast je ostvarivala preko RTS-a koji, umesto da bude javni servis građana, u to vreme je predstavljao servis za političke strukture, ali i produkcija koje su blisko bile vezane za vrhove vladajućih stranaka i članove Upravnog odbora RTS-a. “Preko RTS-a se ne ostvaruje opšti interes, jer ovaj medij kao nosilac javnog radiodifuznog servisa, ne izvršava obaveze i krši Zakon o radiodifuziji. Pojedini članovi Upravnog odbora RTS-a, koji odlučuju o radu, imenovanju direktora tog medija i kontrolišu finansijsko poslovanje, vrlo često se pojavljuju kao autori pojedinih emisija, pa se tu može kriti jedan od razloga zašto redovno pružaju podršku Aleksandru Tijaniću, generalnom direktoru RTS-a. Tako je dr Predrag J. Marković, član Upravnog odbora RTS-a i funkcioner Demokratske stranke (DS), bio autor više kvizova za koje je, pored visoke novčane naknade, kao član Upravnog odbora RTS-a, primao i visoke honorare posredstvom firme 'Film i ton', koja je u vlasništvu njegovog oca. Dušan Stokanović, član Upravnog odbora RTS-a, predvodio je produkciju koja je pripremala emisije ‘Verski kalendar’ i ‘Verski mozaik’, a za koje RTS, posredstvom Bačke eparhije, isplaćuje značajne honorare”, ukazano je u Izveštaju i precizirano:

“Najviše problema smo imali kada smo radili deo Izveštaja o RTS-u, jer je rukovodstvo RTS-a mesecima odbijalo da dostavi dokumentaciju, koju je Savet za borbu protiv korupcije tražio na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja. Ni do danas Savet nije dobio svu traženu dokumentaciju, iako je rešenjem poverenika RTS-u naloženo i plaćanje novčane kazne zbog nepoštovanja zakona.”

Savet je analizirao i rad Republičke radiodifuzne agencije (RRA), za koju se, zbog niza spornih odluka, može konstatovati da se na nju vrši veoma veliki pritisak i da je radila pod stalnim uticajem političkih partija.

Multikom Group, Direct Media, Emotion

“Značajno mesto na tržištu reklama i marketinga imaju agencije u kojima udeo u vlasništvu ima Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika Demokratske stranke. Đilas je vlasnik četvrtine udela u marketinškoj agenciji Multikom group, u kojoj je nekada imao polovinu udela, ali danas drugu četvrtinu ima Milica Delević, šefica Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije”, upozoreno je u Izveštaju Verice Barać u kome se dalje navodi:

“Preduzeće Multikom group osnovano je 2004. godine, a bavi se poslovima vezanim za oglašavanje u medijima, zakup medijskog prostora, finansiranje produkcija, kupovinu i prodaju televizijskih prava... Multikom poseduje udele u drugim agencijama i to 93 odsto u Direct mediji, koja se takođe bavi prodajom reklamnog prostora. Članice ove grupe su i tri firme sa nazivom Direct media koje posluju u Makedoniji, Bosni i Crnoj Gori, sa sedištima u Skoplju, Sarajevu i Podgorici.

Multikom grupa je većinski vlasnik domaćih preduzeća 'Spark Event Promotion', preduzeća za promotivne aktivnosti, Sports ADD za knjigovodstvo, Big Print za štampanje i Frendee za trgovinu preko interneta, dok produkcijska kuća Emotion, u kojoj je Multikom donedavno bila suvlasnik sa 49 odsto, realizuje najskuplje televizijske programe, poput 'Velikog brata', '48 sati svadba', 'Sve za ljubav', 'Menjam ženu', 'Operacija trijumf', 'Uzmi ili ostavi'... Prema podacima koje je Savet dobio od APR-a, Multikom je 7. juna ove godine brisan iz registra kao suvlasnik u produkcijskoj kući Emotion, a kao jedini vlasnik upisano je preduzeće IMGS Gorana Stamenkovića, koji je do ove promene u vlasničkoj strukturi Emotiona, imao 51 odsto udela. Multikom i Direct media iz godine u godinu beleže rast neto dobitka, pa je tako Direct media, prema podacima APR-a, u 2008. godini ostvarila neto dobitak od 558.628.000 dinara, dok je u prethodnoj, 2007. bio manji za gotovo 200 miliona i iznosio je 380.604.000. U 2009. neto dobitak je bio 619.679.000 dinara, a u 2010. 758.994.000 dinara.

Slično je i sa Multikom group, koja je zajedno sa povezanim preduzećima, u 2008. ostvarila neto dobitak od 498.432.000 dinara, u 2009. 563.130.000 dinara, dok je u 2010. neto dobitak iznosio 790.216.000 dinara.

Na osnovu podataka dobijenih od Trezora NBS, Savet za borbu protiv korupcije utvrdio je i da štamparija 'Big print', koja je članica Multikom group, ostvaruje direktnu poslovnu saradnju sa državnim institucijama, među kojima ima onih koji se finansiraju iz budžeta grada Beograda, čiji je gradonačelnik upravo Dragan Đilas. Ta firma je pružala usluge i Skupštini grada Beograda, gradskoj opštini Novi Beograd, većini beogradskih pozorišta (Atelje 212, Zvezdara teatar, Beogradsko dramsko pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište,...), ali i Turističkoj organizaciji grada Beograda, Biblioteci grada Beograda, Kulturnom centru grada Beograda, Domu omladine, Domu zdravlja Rakovica,.. Big print je pružao usluge i Istorijskom muzeju, Pedagoškom muzeju, Narodnom muzeju, Muzeju istorije Jugoslavije, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti...

Savet je pokušao da proveri i navode da Dragan Đilas preko svojih agencija kontroliše zakup najvećeg dela reklamnog prostora na nacionalnim i regionalnim televizijama u Srbiji. Kako bi proverio ove informacije, Savet je 27. septembra 2010. godine podneo RTS-u Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja kojim smo tražili ugovore o medijskom oglašavanju sa marketinškim agencijama od 2007. do 2010. godine. RTS nije dostavio Savetu najveći deo tražene dokumentacije.“

RTS - trgovina reklamnim sekundama

Savet za borbu protiv korupcije je u više navrata od RTS-a tražio dokumentaciju o poslovanju javnog servisa, za šta je dobio samo delimične odgovore. Savet je 27. septembra 2010. godine od generalnog direktora RTS zatražio ugovore sa nezavisnim produkcijskim kućama i individualnim autorima od 2007. do 2010. godine, ugovore o poslovnoj saradnji sa Bačkom eparhijom, preduzećima Communis, Sat Media Grupom, Film i ton, Media Pro i Emotion Productions, i kopije ugovora o medijskom oglašavanju sa marketinškim agencijama koje je RTS sklopio od 2007. do 2010. godine, kao i sve ugovore koji su bili na snazi u ovom periodu, a koji su sklopljeni ranije. Kako RTS i pored obećanja direktora Aleksandra Tijanića nije dostavio traženu dokumentaciju, Savet je izjavio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja. Uprkos Rešenju Poverenika br. 07-00-02024/2010-03 od 29. novembra 2010. godine kojim je uvažena žalba Saveta, i podnetog predloga od strane Saveta za izvršenje Rešenja Poverenika od 1. februara 2011. godine, direktor RTS nije dostavio tražene podatke, već je odlučio da plati novčanu kaznu za nepoštovanje zakona.

Savet se zbog toga 17. maja 2011. godine obratio Upravnom odboru RTS-a. Nakon sastanka članova Saveta sa novim predsednikom Upravnog odbora RTS Slobodanom Markovićem 22. juna te godine, RTS je počeo da dostavlja Savetu delove tražene dokumentacije, izgovarajući se da je materijal preobiman da bi nam bio poslat odjednom. Najveći deo traženih dokumenata nam do danas nije dostavljen. Deo zahteva Saveta RTS-u upućen je radi provere navoda iz predstavke koju je Savetu dostavilo udruženje „Ujedinjeni televizijski eksperti – UTE“. U njoj su izneti navodi o ozbiljnim zloupotrebama službenog položaja, korupciji, sukobima interesa, kadrovskim manipulacijama, finansijskim malverzacijama, kršenjima Zakona o radu, javnim nabavkama, i dr. Zbog ćutanja RTS-a, Savet nije bio u mogućnosti da proveri neke od navoda iz predstavke.

Nepostupanje direktora RTS-a po zahtevima Saveta za pristup informaciji od javnog značaja nije usamljen slučaj. Naime, prema podacima dobijenim iz Kancelarije poverenika za informacije od javnog značaja, RTS u periodu od 2008. do 2010. godine nije postupio po čak osam rešenja Poverenika, kojima je javnom servisu naloženo da tražiocima informacija dostavi podatke o tome da li poseduje informacije i dokumentaciju koja je bila predmet interesovanja više udruženja, institucija i pojedinaca.

U predstavci koju je UTE dostavio Savetu, navodi se da RTS poverava poslove nezavisnim produkcijama u netransparentnoj proceduri, što izaziva sumnju da pojedine interesne grupe ostvaruju finansijsku korist čija se vrednost meri desetinama miliona evra. Jednom godišnje se formalno raspisuju konkursi za izbor programa nezavisnih radio i televizijskih produkcija, ali rezultati ovih konkursa se ne saopštavaju javnosti. Tipičan primer sporne saradnje sa nezavisnom produkcijom je ugovor sa producentskom kućom NIRA Film&Television Consulting o serijalu „Vreme je za bebe“, producenta Nebojše Garića, koji je istovremeno i suvlasnik „Multikom grupe“ zajedno sa Draganom Đilasom. U pitanju je serijal koji popularizuje rađanje dece u Srbiji.

Međutim, prema navodima UTE, više meseci pre dodele ugovora NIRA Film&Television Consulting-u, serijal sa identičnim sadržajem je pripremala ekipa RTS, po nalogu direktora TV Beograd Nikole Mirkova. Međutim, pre nego što je snimanje počelo, generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić je zaključio ugovor sa privatnom produkcijom.

Pored netransparentnih procedura u kojima se dodeljuju ugovori, sporne su i vrednosti zaključenih poslova. Pojedine produkcije za emisiju od 30 minuta od RTS-a dobijaju kao naknadu pravo na reklamno vreme od tri minuta, a neke za slične sadržaje dobijaju nerealno visoke novčane iznose. Prema dokumentaciji koju je Savetu dostavio direktor RTS-a nakon intervencije Upravnog odbora, najveću finansijsku naknadu po emisiji primala je producentska kuća Emotion Production za emisiju „48 sati svadba“.

Ugovor o prenosu TV prava zaključen 19. juna 2006. godine između Emotion production i RTS-a, predviđa da RTS za prava na emitovanje 104 epizode serijala „48 svadba“ isplati Emotion-u 12.948 evra po epizodi, a 29. juna 2007. godine zaključen je i Aneks o produženju važenja ovog Ugovora na još 104 epizode. Dodatno, Emotion po Ugovoru ima pravo i na reklame i reklamno vreme, što je definisano posebnim ugovorom, koji Savetu nije dostavljen. Suvlasnik te produkcije do nedavno je bila Multikom grupa Dragana Đilasa sa 49 odsto udela. Prema navodima UTE, RTS serijski igrani program nezavisnim produkcijama plaća još i više, čak 80 do 130 hiljada evra po epizodi.

Od 2006. godine RTS ima poslovnu saradnju i sa produkcijom Bačke eparhije Srpske pravoslavne crkve. Ugovorom iz 2006. godine koji je RTS dostavio Savetu, predviđeno je da 60 odsto od godišnjeg budžeta za emisiju Verski kalendar, koji ukupno iznosi 187 hiljada evra, bude isplaćeno u novcu, a ostatak u pravu na reklame. Naredne godine je sklopljen petogodišnji Sporazum o saradnji na proizvodnji i emitovanju verskog programa između verskih zajednica i RTS, kojim je predviđeno da Bačka eparhija SPC ponovo bude producent. Finansijske pojedinosti tog odnosa regulisane su posebnim ugovorom, koji RTS nije dostavio Savetu. Međutim, fotokopiju ugovora kojim je regulisana vrednost ovog posla za period od 15. maja 2007. do 15. maja 2008. godine, Savet je dobio u predstavci UTE. Ugovor predviđa da RTS isplati Bačkoj eparhiji 24.344.340,80 dinara za jednogodišnju produkciju serijala Verski kalendar i Verski mozaik Srbije. Uz fotokopiju ugovora, UTE je priložila i dve fakture Bačke eparhije dostavljene RTS-u 17. oktobra i 1. novembra 2008. godine, jedna na 2.028.695,00, druga na 1.478.049,26 dinara.

Pojedini članovi Upravnog odbora RTS-a, koji odlučuju o radu i imenovanju direktora tog medija, pojavljuju se i kao autori emisija, ili su povezani sa privatnim produkcijskim kućama koje sarađuju sa RTS. Tako je dr Predrag J. Marković, član Upravnog odbora RTS-a i funkcioner Demokratske stranke (DS), bio i autor više kvizova za koje je, pored novčane naknade koju dobija kao član Upravnog odbora, primao i honorare posredstvom firme “Film i ton”, koja je u vlasništvu njegovog oca Jovana Markovića. Prema dostavljenoj dokumentaciji, preduzeće „Film i ton“ je sa RTS-om od 2007. godine imalo saradnju za proizvodnju kviza „Visoki napon“. Godišnja naknada autorskom timu je iz godine u godinu rasla sa četiri miliona dinara u 2007. godini na devet miliona dinara u 2010. godini, dok je RTS svake godine ovoj firmi plaćao i licencu od oko dva miliona dinara. RTS je Savetu dostavio i pojedine anekse ugovora iz kojih se vidi da je ova firma prodavala i filmove RTS-u, ali osnovni ugovori nisu dostavljeni.

Dušan Stokanović, takođe član Upravnog odbora RTS-a, predvodio je produkciju koja je pripremala emisije „Verski kalendar“ i „Verski mozaik“, a za koje RTS, posredstvom Bačke eparhije, isplaćuje značajne honorare. RTS među svojim zaposlenima ima vlasnike privatnih produkcija, pa je Nenad Lj. Stefanović, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS, jedan od deset vlasnika preduzeća Vreme film, koje je zaključilo vredne ugovore o produkciji dokumentarno-informativnih emisija za RTS.

Iz dokumentacije dostavljene Savetu vidi se, između ostalog, da deo ugovora sa privatnim produkcijskim kućama predviđa isplatu ne u novcu, već u sekundama reklamnih termina. Istraživanje koje je Savet sproveo među malim produkcijskim kućama koje RTS angažuje na ovaj način, pokazalo je da ove firme najčešće nisu u mogućnosti da same prodaju reklamne sekunde, već su primorane da ih po ceni znatno nižoj od realne ustupe velikim marketinškim agencijama iza kojih stoje stranački funkcioneri i lica povezana sa njima. Predstavnici jedne od anketiranih produkcijskih kuća navode da su svoje reklamne sekunde na RTS-u morali da preprodaju velikoj marketinškoj agenciji po ceni čak deset puta nižoj od one koja je predviđena odgovarajućim cenovnikom RTS-a. S druge strane, navedenim Ugovorom sa produkcijskom kućom Emotion production, iza koje je do nedavno stajao Dragan Đilas, predviđeno je da RTS za prava na emitovanje 104 epizode serijala „48 svadba“ isplati Emotion-u oko 13 hiljada evra po epizodi. Drugim rečima, iste osobe koje stoje iza marketinških agencija koje od malih produkcijskih kuća otkupljuju reklamne sekunde po nerealno niskim cenama, za svoju TV produkciju su plaćeni u novcu, a ne u reklamnim sekundama.

RTS, prema navodima iz predstavke UTE, godinama drastično krši Zakon o oglašavanju. Međutim, RRA je tek 2011. godine počela da podnosi prekršajne prijave protiv medija, uključujući i RTS, zbog kršenja Zakona o oglašavanju. U 2010. godini, najveći prekršaj u radu RTS-a, koji je RRA utvrdila odnosio se na zaštitu srpskog jezika u programu, jer se često dešava da natpisi budu na latiničnom pismu, ali se tvrdi da RTS ispunjava sve nadzirane programske obaveze. Istovremeno, RTS ne objavljuje javno podatke o poslovanju, ostvarivanju programske produkcije, udela pretplate i reklame u prihodima, rashoda, plate zaposlenih, načina donošenja poslovnih i programskih odluka u upravnim telima i dr.

U predstavljanju najvećih finansijskih problema RTS-a, u predstavci UTE posebno je apostrofirana organizacija „Pesme Evrovizije 2008“. Ugovor koji je RTS dostavio Savetu, zaključen između RTS i agencije Communis (u vlasništvu ljudi bliskih DS-u) o realizaciji projekta „Pesme Evrovizije 2008“, vredan je 24.723.000,00 dinara, što je oko 300 hiljada evra po tadašnjem kursu. Za ovu manifestaciju javnosti nikada nije predstavljen precizan finansijski izveštaj. UTE takođe konstatuje sve veću finansijsku zaduženost RTS. I dugoročne i kratkoročne obaveze se konstantno povećavaju. Na dan 31. decembra 2008. godine kratkoročne obaveze RTS-a bile veće od obrtne imovine za 1,484 milijardi dinara. Sve ovo ukazuje na veliku neizvesnost u pogledu materijalnog poslovanja, što izaziva opravdanu sumnju da RTS ubuduće neće moći da posluje u skladu sa zakonskim načelima. Loše finansijsko poslovanje RTS je u 2009. godini još više produbljeno, no finansijski izveštaji za 2009. i 2010. godinu do dana sastavljanja izveštaja (2011. godine) nisu bili objavljeni.

RTS se finansira iz javnih prihoda i predstavlja instituciju koja ima posebnu ulogu u društvenom, kulturnom i političkom životu Srbije. Navedeni problemi su utoliko veći jer RTS, kao javni servis, ima veću odgovornost od ostalih medija i komercijalnih televizija u kreiranju javnog mnjenja i zastupanju opštih interesa građana. Međutim, odbijanje rukovodstva RTS-a da postupi po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i građanima omogući uvid u način na koji se troše javna sredstva, dovodi u pitanje mogućnost ispunjavanja najvažnijih zadataka javnog servisa, a jedan od njih svakako jeste i borba protiv korupcije. Za efikasnu borbu protiv korupcije, koja predstavlja prioritetni interes građana Srbije, neophodna je nepodeljena podrška javnosti i civilnog društva, koja se može postići jedino posredstvom medija, pre svega javnog radiodifuznog servisa. Međutim, postavlja se pitanje kako RTS, budući da i sam posluje netransparentno, može doprineti borbi protiv korupcije? Zbog toga su, verovatno, i u programskim sadržajima javnog servisa veoma slabo zastupljeni istraživački, analitički i kritički sadržaji.

Medijska slika u Srbiji posle 2012. godine

Većina negativnih praksi i uočenih nedostataka navedenih u Izveštaju Saveta, danas su potpuno nezamislivi. U Srbiji više nema medija čiji su vlasnici nepoznati i skriveni iza ofšor kompanija, sredstva iz republičkog i budžeta lokalnih samouprava više se ne troše na političku promociju nosilaca javnih funkcija, dok je uređivačka politika RTS-a kao javnog servisa, takva da njome podjednako nisu zadovoljni ni vlast ni opozicija. Pri tome, na ključnim pozicijama u RTS-u ostali su kadrovi koji su tu dovedeni i zapošljavani u vreme prethodnih režima, kada je tom ustanovom rukovodio Aleksandar Tijanić, blizak saradnik Vojislava Koštunice i kasnije poslovni partner Dragana Đilasa. Takođe, rukovodstvo RTS-a je prekinulo praksu netransparentne i sumnjive trgovine reklamnim sekundama sa marketinškim agencijama i produkcijskim kućama, dok članovi Upravnog odbora više ne učestvuju u lukrativnim poslovima sa tom medijskom kućom.

Država je izašla iz medija na osnovu Medijske strategije koja je doneta 2011. godine, tako da danas državne institucije ne raspolažu mehanizmima niti nadležnostima kojima bi mogle da utiču na uređivačku politiku medija, što predstavlja demokratsku tekovinu i dostignuće našeg demokratskog procesa, a što bitno odudara od prakse koja je postojala u periodu pre 2012. godine.
S druge strane, česte zamerke i pritužbe opozicije na “nejednak i neravnopravan tretman u medijima” nije činjenično utemeljen s obzirom da u Srbiji postoje široke mogućnosti za iznošenje različitih mišljenja, uključujući i ona kritički usmerena prema politici sadašnjih vlasti. Neretko ta kritika prerasta u ekstremnu kritiku, kreiranje lažnih afera, kriminalizaciju, sve do nivoa otvorenih pretnji i diskvalifikacija usmerenih prema visokim državnim funkcionerima i, što je posebno nedopustivo, članovima njihovih porodica.

O postojanju mogućnosti za slobodno iznošenje mišljenja i odsustvu cenzure, svedoče i rezultati egzaktnih statističkih, kvantitativnih i kvalitativnih istraživanja Kvartalnog medijametra, koji od 2015. godine redovno analizira pisanje štampanih medija u Srbiji.

Prema nalazima iz stručnih istraživanja Medijametra, u Srbiji postoji sloboda misli i sloboda izražavanja, kao i sloboda medija da sami definišu svoju uređivačku politiku. Od svih političkih aktera najviše negativnih tekstova na naslovnicama štampanih medija redovno je napisano o predsedniku Aleksandru Vučiću, dok od 6 analiziranih najuticajnih nedeljnika, čak 5 je negativno nastrojeno prema sadašnjim vlastima, posebno prema predsedniku Republike.
Prema tim nalazima, Vučić se redovno predstavlja kao diktator, autokrata, psihološki nepodesan za političkog lidera i neko ko ne uvažava demokratske vrednosti, institucije i praksu, i kao neko ko se nalazi na čelu korumpirano-klijentelističkog sistema, nekompetentan u diplomatiji, spornih rezultata u ekonomiji.

O postojanju mogućnosti za iznošenje kritičkih stavova prema aktivnostima i akterima iz polja političke vlasti, svedoči i uređivačka politika Televizije N1 koja zahvaljujući vlasničkoj povezanosti sa najvećim kablovskim operaterom u zemlji uživa privilegovani tretman u preko 55% domaćinstava u Srbiji.

To je daleko značajniji uticaj od uticaja celokupnih štampanih medija preko kojih se, prema istraživanju proopoziciono nastrojenog NSPM, informiše svega 6% građana. A upravo je stanje u sferi štampanih medija i televizija sa nacionalnom frekvencijom, najčešće predmet pritužbi opozicionih stranaka što je prilično neopravdano s obzirom na relativno mali uticaj štampanih medija, naklonjenost gotovo svih nedeljnika opoziciji i kablovske resurse kojima raspolaže TV N1, a koji daleko nadilaze značaj nacionalne frekvencije kao resursa.

Interni izveštaj Medijskog arhiva Ebart o uređivačkoj politici informativnog programa TV N1

O odsustvu cenzure i postojanju mogućnosti za iznošenje različitih mišljenja, pa čak i vođenje negativnih kampanja protiv vlasti, svedoči i uređivačka politika TV N1 koja je, zajedno sa kablovskim operaterom SBB, deo kompanije "United Group". Zahvaljujući činjenici da su deo istog sistema, N1 ima tu privilegiju da kod kablovskog operatera SBB zauzima poziciju broj 1, što ovoj televiziji omogućava privilegovan tretman kod čak 55% korisnika kablovske televizije u Srbiji, koliko iznosi tržišno učešće SBB-a. Iako ova televizija nema nacionalnu frekvenciju, resursi koji joj stoje na raspolaganju značajniji su od samog posedovanja nacionalne frekvencije.

U internoj stručnoj Analizi sadržaja TV N1, koju je 2016. godine uradio Medijski arhiv Ebart, izneti su jasni dokazi o neobjektivnosti, pristrasnosti i značajnom odstupanju od profesionalnih normi i standarda u uređivačkoj politici informativnog programa ove televizije u vlasništvu Dragana Šolaka. Prezentovani podaci u analizi utoliko su nepovoljniji po uređivačku politiku N1 ukoliko se zna da je u studiji prevashodno analiziran sadržaj Dnevnika u 19, centralne informativne emisije te televizije.

U zaključku studije se navodi da jedna od najuočljivijih tendencija u informativnom programu televizije N1 jeste značajno prisustvo ličnog i obojenog mišljenja novinara i urednika te televizije, koje je vidljivo u preko 25% svih analiziranih priloga (informativnog programa), čime se stiče utisak o jednodimenzionalnom prikazivanju pojedinih tema i aktera.

To je posebno uočljivo kada se prilozi iz Dnevnika u 19 TV N1 uporede sa prilozima iz Dnevnika 2 RTS, koji su analizirani prema istoj metodologiji, a gde dominira odsustvo ličnog i obojenog mišljenja u informativnom programu. Tako, u odnosu na sve priloge iz uzorka, na RTS samo 2 ili 3,92% sadrži jasan stav, dok je na TV N1 u 21 ili 38,28% priloga iz uzorka vidljivo mišljenje novinara/redakcije”, navodi se u analizi.

Kao primeri jednodimenzionalnog prikazivanja u kojima se plasira jasan vrednosni sud novinara i uredništva, ističe se sledeći primeri: u izveštajima o aktivnostima lokalne samouprave postoji 45,45% negativnih priloga, prilozima o slobodi medija i aktivnosti Vlade Republike Srbije uočeno je 51, odnosno 56% negativnih priloga, dok je u okviru teme o socijalnim pitanjima i politikama u negativnom kontekstu izveštavano u čak 50% priloga. Pored plasiranja negativnih stavova u prilozima informativne prirode, visok procenat neprofesionalnog izveštavanja uočen je i kada se posmatra balansiranost priloga koji su u više od polovine od ukupno analiziranih priloga neceloviti. To je posebno uočljivo u poređenju sa Dnevnikom 2 RTS, gde se može uočiti velika razlika u pristupu kada su u pitanju različite grupacije aktera, naročito kada je reč o akterima koji pripadaju grupi "pozicija" (vlast). Ukoliko se sagleda celokupan uzorak oba medija od sedam dana, prisustvo balansa je gotovo obrnuto proporcionalno, odnosno 64,71% priloga na Radio televiziji Srbije je balansirano, naspram 38,18% na TV N1.

Zaključci koje su izneli autori analize, rađene za interne potrebe TV N1, u potpunosti su potvrđeni podacima dobijenim u istraživanju. Tako je od 676 posmatranih i analiziranih priloga, emitovanih u okviru 91 emisije Dnevnika u 19, balans bio prisutan u manje od polovine, odnosno u svega 47,93% slučajeva, dok je stav novinara vidljiv u 24,85% priloga čiji bi sadržaj prema pravilima profesije trebalo da bude čisto informativnog, neutralnog karaktera. Autori su, takođe, ustanovili i da su upravo oni prilozi kod kojih je bio prisutan izražen stav novinara ili pak odsutan izbalansirani pristup u izveštavanju, od strane uredništva u visokom procentu bili procenjivani kao posebno značajni, pa su u čak 46,75% slučajeva bili najavljivani u hedovima vesti N1.

Kada se posmatra sadržaj vesti prema akterima, od ukupnog broja posmatranih priloga Aleksandar Vučić se pojavljuje u čak 33%, od čega je čak 17% negativno intoniranih priloga iako je reč o vestima i sadržajima informativne prirode. Istovremeno čak 71% negativno intoniranih vesti o lideru SNS i tadašnjem premijeru, a kasnije i predsedniku Srbije, posebno je bilo istaknuto u hedovima i vestima dana TV N1.

Kada se posmatra balansiranost priloga u odnosu na sve posmatrane aktere (vlast, opozicija, predstavnici državnih institucija) ona je podjednako niska i prisutna u svega 52,9% kada je u pitanju tretman Vlade i predsednika Republike, odnosno u 54,68% slučajeva kada je u pitanju izveštavanje o akterima iz redova opozicije.

Kada se uporede različiti periodi u kojima su posmatrani prilozi, uočljivo je da su pomenuti trendovi najizraženiji bili u toku predizborne kampanje.
O stepenu neprofesionalnosti i neobjektivnosti u informativnim emisijama TV N1, jasna slika se dobija tek kada se informativni programi te televizije uporede sa programima Radio televizije Srbije. I dok je u posmatranim periodima RTS o svim akterima govorio u neutralnom kontekstu, sa izuzetkom samo jednog pozitivno konotiranog priloga o Vladi Srbije, na TV N1 Vlada i predsednik su pominjani u negativnom kontekstu u čak 17,95% slučajeva, opozicija u 11%, vlast 17,65%, a državni organi i institucije u čak 30% negativno intoniranih priloga.

I dok se u vestima RTS akteri pominju isključivo u neutralnom kontekstu, u slučaju N1 prisustvo iznošenja stava novinara kreće se od 38% priloga o Vladi i predsedniku, pa sve do 60% slučajeva kada su u pitanju državne institucije. U gotovo svim slučajevima iznošenja stavova novinara o vladajućim akterima, ti stavovi su bili negativno konotirani. Ovi nalazi ujedno egzaktno demantuju tvrdnje opozicije o pristrasnoj i prorežimskoj uređivačkoj politici RTS-a.

Iako zastupanje i promovisanje određenih političkih i vrednosnih stajališta i pozicija, predstavlja potpuno legitimno pravo uređivačke politike medija, ono što je problematično u informativnoj delatnosti televizije N1 jeste proizvodnja lažnih vesti i sugestivno plasiranje unapred kreiranih okvira za interpretaciju događaja, koji konzumente često navode na pogrešne zaključke i predstave koje nemaju mnogo dodirnih tačaka s realnošću. Zbog toga su prilozi u informativnim emisijama TV N1 često pristrasni, neobjektivni i neizbalansirani, a u nedopustivo visokom procentu, dok informišu javnost, novinari ove televizije iznose svoje političke i vrednosne stavove čime konzumentima nameću sopstvene zaključke i poglede na svet.

O izuzetno negativnom i nedemokratskom odnosu dela opozicije okupljenog oko Saveza za Srbiju prema medijima, svedoče i brojni primeri pritisaka, uvreda, pretnji i ogoljenog nasilja kojima su mediji bili izloženi od strane opozicionih predstavnika. Ti pritisci su kulminirali nasilnim upadom u zgradu RTS-a u martu 2019. godine, a kao nedozvoljeni pritisci na medije mogu se navesti najave i pretnje Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića da će po dolasku na vlast oduzeti nacionalnu frekvenciju Televiziji Pink, ali i krivične prijave koje je Dragan Đilas podneo protiv urednika i vlasnika niza medija za koje je zatražio višegodišnje zatvorske kazne.

Istovremeno, protiv brojnih dnevnih listova koje opozicija optužuje da su pod zaštitom vlasti, vođeno je i vodi se na desetine sudskih postupaka od kojih je veliki broj završen osuđujućim presudama i visokim kaznama, što jasno pokazuje da sistem zaštite istinitosti informisanja funkcioniše i da niko nije pod zaštitom vlasti niti iznad zakona.

Presek stanja medijske scene u Srbiji na početku 2020. godine

Zaključno sa danom objavljivanja ovog teksta u Srbiji ne postoji medijska oblast u kojoj svakom građaninu nisu dostupni sadržaji koji predstavljaju odraz najrazličitijih političkih gledišta i stavova. Uprkos tvrdnjama opozicije da u Srbiji vlada medijski mrak, te konstatacije nisu osnovane niti činjenično utemeljene.

Ključni nedostatak u predstavljanju opozicionih političkih aktera u Srbiji danas nije nedostatak dostupnih alternativnih medijskih sadržaja, već odsustvo publike za onu vrstu sadržaja koji plasiraju proopoziciono nastrojeni mediji. To nije posledica toliko njihovog proopozicionog opredeljenja koliko antivladine kampanje koja se vodi u tim medijima, koja često poprima konture potpune bezobalnosti, gde se ne vodi računa ni o profesionalnim standardima niti o objektivnosti, često se proizvode lažne vesti, manipuliše činjenicama, a najgore je to što neretko sve postaje predmet političkog osporavanja i nadgornjavanja, uključujući i temeljne društvene vrednosti. To obične građane, potencijalne konzumente medijski emitovanih poruka, odbija od takvih sadržaja zbog čega opozicioni mediji, kojih ima u svim medijskim oblastima, ne nailaze na značajniji prijem, niti pobuđuju značajnije interesovanje čak ni u onom delu publike koji je nezadovoljan aktuelnim vlastima. Dakle, nesporno je da vlast ima bolju medijsku ekspresiju i značajnije medijsko prisustvo u javnosti, posebno u oblasti klasičnih medija, ali to nije posledica bilo kakvih zabrana ili, pak, gušenja medijskih sloboda, već je to odraz realnog odnosa političkih snaga koji se odražava i na ovu sferu.

U oblasti štampanih medija, opoziciono nastrojenim glasačima dostupni su listovi Danas i Blic kao listovi koji, u prvom slučaju, vode izrazitu antivladinu kampanju ili, pak, u drugom slučaju nešto sofisticiraniju vrstu agitovanja za ili protiv određenih političkih opcija, koje teško da mogu da se identifikuju sa ciljevima i politikom aktuelnih vlasti.

S druge strane, među listovima koji slove za provladine ima onih koji promovišu desničarsku i antievropsku političku ideologiju koja odudara od one koju propagiraju vlasti, a ima i onih koji na tabloidan i senzacionalistički način izveštavaju o aktuelnim događajima, što smanjuje nivo poverenja u takve medije, a time i njihov uticaj na formiranje stavova građana. U ovoj oblasti nedvosmisleno se može konstatovati da su najrazličitiji medijski sadržaji dostupni svim građanima Srbije, ali da antivladini mediji imaju niske tiraže i jako slabu realizaciju na tržištu zbog proizvodnje i plasiranja sadržaja koji nisu pobudili značajniju pažnju niti pridobili poverenje građana Srbije. Treba takođe naglasiti da prema nekim proopoziciono nastrojenim istraživanjima, a to potvrđuju i tiraži dnevnih listova, svega 6% građana se primarno informiše iz dnevne štampe što uticaj te grupe medija stavlja u podređeni položaj u odnosu na uticaj koji imaju elektronski i internet mediji.

U pogledu vrednosnog pluralizma i dostupnosti različitih sadržaja u oblasti televizije, situacija nije ni blizu onakvoj kakvom je predstavljaju zagovornici teze o neregularnim medijskim uslovima u Srbiji. Iako je nesporno da je uređivačka politika većine medija sa nacionalnom frekvencijom naklonjena vlastima, nesporna je činjenica da su na tržištu građanima dostupne i televizije sa izrazito antivladinim uređivačkim politikama. Tako u više od 55% domaćinstava koja imaju kablovsku televiziju, televizijski kanali N1 i Nova S zauzimaju 1. i 2. mesto na listi kanala što je pozicija koja daleko nadilazi značaj posedovanja nacionalne frekvencije. Putem interneta i mobilnih aplikacija sadržaji koji te dve televizijske kuće proizvode lako su dostupni čak i onim građanima koji nisu korisnici SBB kablovske mreže koja, zahvaljujući svom dominantnom položaju na tržištu, izrazito favorizuje pomenute dve televizije.

Kada se govori o dostupnosti različitih medijskih sadržaja svim građanima Srbije treba još dodati i činjenicu da je većina nedeljnika izrazito kritična prema vlastima, dok u sferi informisanja putem društvenih mreža i internet platformi, aktivizam i prisustvo proopozicionih sadržaja i agitatora izrazito su dominantni su u odnosu na aktivizam provladinih aktivista i prisustvo njihovih medijskih sadržaja. Od ne malog značaja jeste i okolnost da dve od tri glavne novinske agencije neskriveno svojim sadržajima agituju u korist opozicionih političkih aktera, a slična je situacija i u oblasti profesionalnih udruženja novinara, gde ne postoji organizacija koja bi se mogla nazvati provladinom, dok pojedina udruženja, poput NUNS-a i NDNV-a, otvoreno agituju u korist sebi bliskih opozicionih opcija i aktera.

Primeri pritisaka i nasilja nad medijima: Drakonski Zakon o informisanju iz 2009. i pokušaj preuzimanja Večernjih novosti, Politike i Dnevnika

Pored zaključaka o medijskoj kontroli i brojnim nezakonitim radnjama i zloupotrebama koje su počinili visoki funkcioneri tadašnjih vlasti, u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije navedeni su još neki mehanizmi ugrožavanja osnovnih medijskih sloboda u Srbiji.

Pored navođenja brojnih mehanizama preko kojih su kontrolisani mediji u Srbiji u periodu do 2012. godine, u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije navodi se i donošenje drakonskog Zakona o informisanju 2009. što je dovelo do hapšenja vlasnika „Kurira“ Radisava Rodića i nasilnog preuzimanja tog tabloida od strane predstavnika tadašnje vlasti.

„Sve to navelo je političke inspiratore Kurira da 2009. godine drastično izmene Zakon o javnom informisanju, kako bi zaustavili list koji su sami osmislili, a potom i do hapšenja vlasnika Kurira, Radisava Rodića, koji je zbog toga, skoro dve godine proveo u pritvoru. Podsetimo da je Viši sud u Beogradu, 27. jula 2011. godine doneo presudu kojom je Rodića osudio na dve godine zatvora, ali ga je odmah i pustio na slobodu, jer je to vreme već proveo u pritvoru“, stoji u Izveštaju Saveta.

List “Kurir” je preuzeo Rodićev sin Aleksandar, dok su operativno rukovođenje uređivačkom politikom tog medija preuzeli Slobodan Homen i Dušan Petrović, po nalogu iz kabineta Borisa Tadića.

To je, međutim, bio tek međukorak ka pokušaju preuzimanja tri ključna dnevna lista koji su do tada bili u vlasništvu nemačkog WAZ-a. Do pokušaja preuzimanja Politike, Večernjih novosti i novosadskog Dnevnika došlo je u decembru 2011. godine kada je novi vlasnik Kurira nemačkoj kompaniji izneo ponudu za kupovinu vlasničkih udela u pomenutim listovima u Srbiji.

Preuzimanje Kurira i pokušaj kupovine Večernjih novosti, Politike i Dnevnika

Nakon hapšenja vlasnika lista "Kurir" Radisava Rodića, a uprkos činjenici da su proširenom krivičnom prijavom bili obuhvaćeni i Rodićevi sinovi Aleksandar i Vukadin, zahvaljujući tajnom dogovoru sa tadašnjim vlastima (vrhom Demokratske stranke i kabinetom Borisa Tadića), njih dvojica su izbegli hapšenje, višegodišnje zatvorske kazne i oduzimanje imovine vredne desetine miliona evra.

Tu krivičnu prijavu Više tužilaštvo je odbacilo zbog „nedostatka dokaza” što je do tada bila jedina krivična prijava SBPOK-a koja je odbačena od strane tužilaštva.
Iza odbacivanja krivične prijave krio se dogovor koji je Aleksandar Rodić uspeo da sklopi sa političkim moćnicima tadašnjeg režima koji su, za uzvrat, u njegovom tabloidu dobili prostor za lično oglašavanje i potpunu kontrolu nad njegovom uređivačkom politikom. Deo dogovora bio je i sam Radisav Rodić, koji je pristao da za priznanje krivice dobije osudu od dve godine zatvora, koje je proveo u posebno pripremljenom apartmanu na VMA, dok je vođenje firme prepustio svom sinu Aleksandru, a uređivanje tabloida „Kurir” tadašnjem vrhu Demokratske stranke. Ta jasna i ogoljena veza „Kurira” i vladajućeg režima jasno se vidi na primeru Dušana Bjelopetrovića, koji je iz Ministarstva pravde došao u upravu „Kurira”. Bjelopetrović postaje direktor firmi „Balkan njuz grup” i „Društvo osnivača i izdavača štampanih glasila Srbije”, koje su u vlasništvu sina Radisava Rodića Aleksandra, koji od tada preuzima vođenje očeve firme.

U uređivačkom i sadržinskom smislu, od tog trenutka „Kurir” je postao oglasna tabla vladajuće koalicije DS, Ujedinjenih regiona i SPS-a, preko koje su se te stranke obračunavale kako sa protivnicima u svojim redovima, tako i sa političkom konkurencijom, što su na svojoj koži osetili funkcioneri tada opozicione Srpske napredne stranke – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Direktne veze između tada vladajuće Demokratske stranke i “Kurira” otkriće se i prilikom pokušaja Aleksandra Rodića da za račun DS-a, preko svoje firme „Adria media grupa”, preuzme „Politiku” i „Večernje novosti”.

Događaj koji je ustalasao javnost u Srbiji dogodio se u decembru 2011. godine, kada je poslanik LDP-a Zoran Ostojić na konferenciji za medije objavio informaciju da vrh države preko svog čoveka u „Kuriru”, Dušana Bjelopetrovića, hoće da preuzme „Politiku”. On je tom prilikom precizirao da je kompanija „AMG” posredstvom srpskih vlasti od EBRD dobila novac za kupovinu udela nemačkog WAZ-a u „Politici”, „Novostima” i novosadskom „Dnevniku”. Ostojić je izneo i saznanje da je, povodom preuzimanja tri srpska štampana medija, u Vladi Srbije boravio i predstavnik WAZ-a, koji je tom prilikom posetio ministra poljoprivrede Dušana Petrovića, što je ukazalo da tragovi čitave operacije vode prema tajkunu Miroslavu Bogićeviću koji je u to vreme važio za jednog od glavnih finansijera DS-a. Poslanik LDP-a precizirao je da je očigledno da vlast, odnosno DS, pokušava da u potpunosti zavlada medijima u Srbiji, pred izbore čije je održavanje bilo planirano za proleće 2012. godine.

Iz kompanije „AMG” odmah su odgovorili da jesu zainteresovani za preuzimanje dela vlasništva u pomenutim novinama, kako bi „sprečili jednog sarajevskog izdavača, povezanog sa narko-kartelima da preuzme Politiku”. Tadašnji direktor „Kurira” Nebojša Rosić, naveo je tim povodom da ne postoji nikakav ugovor niti sklopljeni posao oko preuzimanja, ali da su se neki pregovori ipak vodili. Nekoliko godina kasnije ipak će se otkriti ne samo da su dogovori već bili sklopljeni, nego i da je proces njihove realizacije prilično daleko bio odmakao. Čitava zamisao je, međutim, propala nakon teškog poraza Borisa Tadića i Demokratske stranke na izborima u maju 2012. godine.

Nekoliko godina kasnije o finansiranju te operacije svedočio je i vlasnik „Farmakoma” Miroslav Bogićević, saopštavajući da je vlasniku „Kurira” Aleksandru Rodiću i njegovom saradniku Dušanu Bjelopetroviću 2012. godine dao milion evra, kako bi ušao u posao sa WAZ-om vezan za kupovinu „Politike”. U izjavi za TV Pink, Bogićević je rekao da to nije bila provizija, niti mito, već klasičan reket, te da je bio ucenjen. On je naveo da je taj novac dao u kešu, u više navrata, a da je slučaj prijavio MUP-u 2013. godine.

Bogićević je otkrio da ga je na isplatu novca Rodiću nagovorio bivši predsednik Srbije Boris Tadić, jer on, njegov šef kabineta Miodrag Rakić i funkcioner DS-a Dušan Petrović, nisu imali novac za kupovinu udela u „Politici”. „Tadić me je zamolio da ja to kupim”, rekao je Bogićević i dodao da su mu tražili da Rodiću da milion evra, zato što su posao prethodno već bili ugovorili. Iz MUP-a je tada zvanično potvrđeno da je i poligrafsko ispitivanje vlasnika Farmakoma ukazalo na tačnost navoda o tome da su ga Rodić i Bjelopetrović reketirali, ali istraga o ovom slučaju iz nepoznatog razloga nije dovela do sudskog epiloga.

Skriveno vlasništvo u medijima – slučaj lista Press

Iako je još u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije izražena sumnja da se iza vlasništva u listu “Press” krije Dragan Đilas, on je te sumnje uvek javno demantovao. Tako je i u intervjuu za portal KRIK priznao da je „finansijski pomogao osnivanje mnogih medija, pa i dnevnog lista 'Press'“, ali je negirao da je bio njegov vlasnik. „Ne postoji medij u Srbiji koji se osnivao, a kome nije pomogla ’Direct media’. Ja sam ponudio pomoć i KRIK-u pa ste vi odbili. Svaka novina koja se osnuje dobije od nas ’pripejmente’ i mi im pomognemo u tih prvih šest meseci, godinu dana. Ako oni naprave medij od toga, poraste vrednost reklamnog prostora, ja zaradim. Ukoliko propadnu, ja na tome izgubim“, rekao je Đilas za ovaj portal.

Da to, ipak, nije uvek bio slučaj svedoči i primer lista “Borba” koji je izlazio u prvoj polovini 2009. godine i koji je ugašen upravo iz razloga što se zbog kritičkog pisanja prema tadašnjim vlastima našao na udaru sankcija Đilasovih firmi, koje su taj list stavile na crnu listu i svojim klijentima onemogućile reklamiranje u njemu.

S druge strane, o vlasništvu Dragana Đilasa u „Presu“ svedočilo je i nekoliko srpskih političara, državnih funkcionera, a o tome je posvedočila i objavljena fotografija potpredsednice „Delta holdinga“ Jelene Krstović na kojoj se jasno vidi dokument sa imenom Đilasa i Presa.

U avgustu 2012, potpredsednica „Delta holdinga“ je na Tviteru objavila sliku na kojoj se vidi njena beležnica, u kojoj je napisano: „D. Đilas, Pres - poslovanje, nova firma, ljudi, štamparija, kredit“ (PRILOG 5)

O Đilasovom vlasništvu u Presu pisao je i Centar za istraživačko novinarstvo (CINS), otkrivši da je Miroslava Dajč, nekadašnja pripravnica u advokatskoj kancelariji Kovačević, koja je svojevremeno pružala pravne usluge ugašenom dnevnom listu Pres, radila kao šefica Đilasovog kabineta dok je on bio gradonačelnik i bila mu jedan od najbližih saradnika. Drugi primer je Đorđe Stefanović, koji je bio jedan od osnivača i direktora Presa, a pre toga direktor u Đilasovoj firmi "Sport medija". U avgustu 2012, portal Pištaljka je objavio da je umesto Biljane Kralj, advokata iz kancelarije koja zastupa Dragana Đilasa, upisana firma „Medijavoks“.

O vlasništvu svog bivšeg bliskog saradnika u listu “Press”, svedočio je i bivši predsednik Srbije Boris Tadić.

Gostujući 22.07.2015. u televizijskoj emisiji Pravac, na TV Pink 3, on je rekao sledeće: „Ðilas, Mišković i novinari su bili vlasnici Presa, iz kojeg je nastao čitav kapital mnogih drugih štamparskih kompanija. Međutim, taj list je svake nedelje u uvodniku imao jedan tekst protiv mene. Nikad nisam pitao Ðilasa za to. Smatrao sam da nemam pravo da se mešam u uređivačku politiku medija čak ni kad je suvlasnik jedne trećine Presa potpredsednik moje stranke.”

Bivši šef države rekao je i da su Ðilas i Mišković imali poslovni odnos još devedesetih godina: “Ðilas je imao marketinšku kompaniju, a Mišković poslovnu i njihove kompanije su sarađivale, što se i vidi u javnim knjigama.” (PRILOG 6)

Čak i nakon pada sa vlasti, predstavnici nekadašnjeg režima i njihovi politički saveznici nastavili su da vrše pritisak na medije, koji su uključivali vređanje novinara, pretnje, tužbe, pa čak i fizičke obračune sa medijima i novinarima koji im nisu po volji.

Rat Saveza za Srbiju protiv medija

Odmah po formiranju Saveza za Srbiju u jesen 2018. godine i započinjanju protesta “1 od 5 miliona” pod kontrolom te političke grupacije pokazana je jasna namera da se ti protesti iskoriste za pritisak na pojedine medije koji se u opozicionim redovima doživljavaju kao stubovi aktuelnog režima u Srbiji. Tako su se na meti lidera i pristalica SzS-a našle najgledanije televizije, dnevni listovi, ali i pojedini novinari prema kojima je ispoljeno verbalno, pa čak i fizičko nasilje.
Vrhunac takvog pristupa predstavljao je nasilni upad u zgradu RTS-a tokom jednog od protesta u organizaciji SzS-a.

Tokom protesta 16. marta 2019, grupa demonstranata predvođena liderima SzS-a Boškom Obradovićem i Draganom Đilasom upala je nasilno u zgradu RTS-a. Oni su odgurnuli obezbeđenje, razbili staklo na ulaznim vratima i okupirali prostorije RTS. Potom su odbijali molbe policijskih snaga da napuste zgradu.

Vršeći pritisak na zaposlene u RTS-u, u pratnji ljudi koji su u rukama držali motorne testere, Boško Obradović je tražio da se uživo uključi u program RTS-a preteći da bez toga neće napustiti zgradu. U pratnji Obradovića sve vreme je bila i organizatorka protesta “1 do 5 miliona” Jelena Anasonović, ali i političari iz SzS-a: Zoran Lutovac, Marko Bastać i Marinika Tepić.

Dok je trajala kriza unutar zgrade televizije, posredstvom TV N1 koja je direktno prenosila upad, Obradović je pozivao građane da se pridruže upadu u RTS, poručujući im da su vrata na zgradi televizije otvorena nakon što je RTS "oslobođen".

Upad u zgradu javnog servisa bio je praćen pretnjama, vređanjem i nasiljem prema zaposlenima, a veće incidente sprečila je policija umerenom, ali efikasnom reakcijom, te spasila zarobljene novinare i radnike televizije.

Uprkos činjenici i snimcima koji dokazuju da je, uprkos provokacijama demonstranata, reakcije policije bila veoma uzdržana i nenasilna, danima nakon toga TV N1 uz pomoć povezanih organizacija i pojedinaca, vodila je kampanju lažnih vesti o navodno nasilnoj reakciji policije.

Iako se na snimcima jasno vidi da su demonstranti u zgradu upali nasilno, tako što su odgurnuli obezbeđenje sa ulaza i tom prilikom polomili staklo na ulaznim vratima, TV N1 je emitovala izjavu Boška Obradovića, koji je predvodio upad u zgradu televizije, u kojoj on tvrdi da su bili pozvani od strane obezbeđenja da uđu unutra.

"On je kazao da ih je pustilo obezbeđenje koje je stalo uz narod. U toku boravka u prostorijama RTS, što se moglo videti u prenosima uživo putem Fejsbuk stranice N1, pozivao je građane da vode računa o imovini. Isticao je da nisu tu bilo šta da oštete, kradu, već da, kako je rekao, oslobode RTS”, doslovce je navedeno u prilogu TV N1.

Slučaj fizičkog napada na novinarke TV Pink

Vređanje neistomišljenika iz sveta novinarske profesije bilo je samo nastavak onoga što je Boško Obradović učinio tokom protesta pokreta Dveri, koji je 16. septembra 2017. održan ispred Televizije Pink. Tom prilikom pristalice tog kontroverznog i, po mnogima profašističkog pokreta, brutalno su napale novinarke te televizije Gordanu Uzelac i Maru Dragović, nanevši im tom prilikom telesne povrede.

Umesto osude i prihvatanja odgovornosti za nastale posledice, lider Dveri Boško Obradović najpre je negirao da je do nasilja uopšte i došlo da bi potom u danima koji su usledili nastavio da iznosi pretnje i relativizuje nasilje koje su počinili njegovi sledbenici. Optužujući Srpsku naprednu stranku (SNS) da je upravo ona uvela nasilje u politički život Srbije, Obradović je odbacio kritike povodom ponašanja Dveri ispred Televizije Pink tokom protesta ističući da nije bilo nasilja. Povodom napada na novinarke Pinka on je rekao da je u pitanju ‘izmišljeno nasilje’ koje je ‘fabrikovano’ na televiziji Pink, koju je označio partijskom televizijom SNS navodeći da poslanici Dveri nisu bili ispred Pinka kada se desio incident.” 

Televizija Pink našla se u više navrata i na meti verbalnih pretnji koje su joj upućivali lideri koalicije SzS i njihove pristalice. Tako je Janko Veselinović, lider 'Pokreta za preokret', koji je svojevremeno u predsedničkoj izbornoj kampanji podržao Vuka Jeremića, i jedan od organizatora protesta “1 od 5 miliona”, javno je poručio da televizija Pink ne treba da postoji.

Na ovakve pretnje reagovalo je i Udruženje novinara Srbije (UNS) koje je pozvalo opozicione lidere da ne daju zapaljive izjave protiv novinara i medija i da ne obećavaju građanima da će, kad oni jednog dana dođu na vlast, oduzimati frekvencije i gasiti televizije. 

Besprizorni obračuni sa medijima

Posebnu istrajnost u obračunu sa medijima koje smatra neprijateljskim pokazao je osnivač SzS-a Dragan Đilas. Tako je na tribini u Požegi poručio da će se znati da se u Srbiji nešto promenilo "kada televizija Pink izgubi nacionalnu frekvenciju". 

Tokom predizborne kampanje za lokalne izbore u Beogradu u proleće 2018. godine, nosilac liste "Dragan Đilas - Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju!" podneo je 29 tužbi protiv medija i pojedinaca. Na listi tuženih našli su se Informer sa šest, Srpski telegraf sa tri, Alo i TV Pink sa po dve tužbe, a po dve tužbe podnete su protiv Gorana Vesića i Željka Mitrovića vlasnika TV Pink.

Obrazlažući svoje postupke, Dragan Đilas je ocenio da su vlasnik Pink televizije Željko Mitrović i glavni urednik Informera Dragan Vučićević "upravnici fabrika laži a ne medija" i da je bilo kakav pokušaj povezivanja njihovog proizvoda sa medijima, uvreda za sve one koji časno obavljaju novinarsku profesiju.

Na Đilasove pritiske javno se požalio i glavni i odgovorni urednik lista "Blic" Predrag Mihailović koji je tokom gostovanja na TV "Prva" izjavio da je Dragan Đilas, jedan od osnivača Saveza za Srbiju, na Tviteru javno vršio pritisak i pretio "Blicu".

"Nedavno nam je Dragan Đilas na Tviteru pretio, vršio je pritisak da li štampamo ili ne štampamo druge novine, naveo između ostalog: 'mislite o ovome, jednoga dana ti neće biti na vlasti'", izjavio je Mihailović.

Vrhunac ove vrste pritisaka Đilas je dostigao podnošenjem krivičnih prijava protiv urednika lista „Informer“ Dragana J. Vučićevića i Aleksandra Ignjatovića tražeći za glavnog urednika tog tabloida kaznu od 3 godine zatvora.

Tim povodom reagovalo je i Udruženje novinara Srbije (UNS) ocenom da krivična prijava bivšeg gradonačelnika Beograda i jednog od osnivača Saveza za Srbiju Dragana Đilasa protiv urednika lista „Informer“ Dragana J. Vučićevića i Aleksandra Ignjatovića, predstavlja pritisak na ovaj medij.

Javnim pritiscima bili su izloženi i pojedini novinari poput slučaja pretnji upućenih novinarki Srpskog telegrafa Ivani Žigić i direktorki Televizije Studio B Ivani Vučićević, kao i novinarki te televizije Barbari Životić.

Ivana Žigić, novinarka Srpskog Telegrafa, našla se na meti javnih uvreda koje je na njen račun uputio lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović. Nakon što je Žigićeva Trifunoviću poslala posve uljudnu poruku sa novinarskim pitanjem, umesto odgovora, lider PSG je najpre na društvenim mrežama objavio njenu poruku i privatni broj telefona, nazivajući je “kurvom”, da bi se nešto kasnije novom porukom izvinio kurvama zato što ih je pomenuo u tom kontekstu.

Drugi pomenuti slučaj dogodio se nakon izveštavanja sa protesta opozicije novinarke Studija B Barbare Životić koja je postala meta brojnih uvreda pa čak i pretnji upućenih njoj i članovima njene porodice od strane predstavnika i simpatizera SzS-a.

Nakon što je direktorka Studija B Ivana Vučićević osudila uvrede koje je na račun novinarke tog medija izneo Sergej Trifunović, u skladu sa dotadašnjom praksom lider PSG je uvredama zasuo i direktorku Studija B. Inspirisani ponašanjem svojih političkih lidera, dve nedelje kasnije pristalice SzS-a ponovo su uputile pretnje direktorki Studija B, i to samo zato što je u svojoj emisiji "Panorama" ugostila predsednika Srbije Aleksandra Vučića. U novom talasu pretnji, Ivani Vučićević je krajnje neprimereno poručeno da može da je “proguta mrak”.

Zaključak

Komparativnom analizom stanja medijskih sloboda u vreme pre smene vlasti u julu 2012. godine postaje više nego jasno da današnja situacija u medijima, iako daleko od idealne i poželjne, neuporedivo bolja u odnosu na period koji je u Izveštaju Saveta kojim je rukovodila Verica Barać opisan kao "vladavina medijskog mraka". 

S druge strane, predstavnici opozicije okupljene oko Saveza za Srbiju koji su zajedno sa predstavnicima Pokreta slobodnih građana najglasniji u zahtevima za "fer i poštene izborne uslove", čitavim nizom akcija i postupaka doprineli su medijskoj polarizaciji i nestanku kulture dijaloge kao temeljnog činioca izgradnje demokratske političke kulture i unapređenja demokratskog političkog procesa uopšte.

Istovremeno, i pored oštrih podela u medijskom polju Srbije na one medije koji su provladini i koji su proopoziciono nastrojeni, nesporna je činjenica da su različiti medijski sadržaji koji uključuju i dijametralno suprotne političke i vrednosne orijentacije dostupni svim građanima Srbije kojima su medijski sadržaji bilo koje vrste uopšte tehnički dostupni. To što su u medijskom prostoru zastupljenije pozicije koje se mogu kvalifikovati kao provladine posledica su pre svega tržišnog neuspeha proopozicionih medija i neprijemčljivosti opozicione ponude kod najvećeg dela građanstva.

Ta okolnost međutim ni na koji način ne može da se karakteriše kao stanje narušenih medijskih sloboda utoliko pre ako se ima u vidu činjenica da mediji naklonjeni opozicionom Savezu za Srbiju uživaju podršku izuzetno moćnih domaćih i međunarodnih finansijskih centara. Zbog toga mediji naklonjeni toj koaliciji često forsiraju uređivačke politike usmerene ka ograničenom krugu publike, uprkos činjenici da im to donosi nesumnjive finansijske gubitke na tržištu što dugoročno šteti kako očuvanju kredibiliteta tih medija, tako i njihovom opstanku onog trenutka kada za njihovim postojanjem više ne bude interesa unutar SzS-a.

Treba ukazati i na činjenicu da se u najnepovoljnijoj poziciji na političkom i medijskom tržištu Srbije nalazi onaj deo opozicije koji je istovremeno kritičan prema sadašnjim vlastima, ali ima podjednako snažan otklon i prema politici Saveza za Srbiju. Za te političke aktere i njihove ideje do sada su najviše bili otvoreni mediji koji podržavaju vlast, dok im je pristup pro SzS medijima gotovo u potpunosti onemogućen. Posebno je loše to što Javni servis, balansirajući između glavnih suprotstavljenih opcija, pokazuje nizak stepen senzibiliteta za one političke ideje i aktere koji ne pripadaju dvema dominantnim strujama.