Zašto Srbija dva veka ne može da izgradi građansko društvo?

POČEV OD HADŽIĆEVOG ZAKONIKA, PREKO “FILOZOFIJE PALANKE”, PA SVE DO TUMARANJA I IDEJNE PRAZNINE DANAŠNJE GRAĐANSKE OPOZICIJE, SRBIJA NIJE USPELA DA STVORI GRAĐANSKO DRUŠTVO KAO TEMELJ I OSNOVU MODERNE DRŽAVE.

DA LI JE ZA TAJ NEUSPEH KRIV  “UTICAJ NEOBRAZOVANE RAJE” I “POLUPISMENIH KREZUBIH GLASAČA”, ILI IPAK ODSUSTVO ODGOVORNOSTI I VIZIJE SAMOPROKLAMOVANE DRUŠTVENE I POLITIČKE ELITE?

SVA NASTOJANJA DA SE SRBIJA USTROJI PO OBRASCU SAVREMENIH EVROPSKIH DRŽAVA, POČEV OD VUKA KARADŽIĆA I DOSITEJA OBRADOVIĆA, PREKO ZORANA ĐINĐIĆA, VOJISLAVA KOŠTUNICE I, NAJZAD, ALEKSANDRA VUČIĆA, SVELA SU SE NA SALONSKO TEORETISANJE LAŽNE ELITE NESPOSOBNE DA FORMULIŠE JASNU VIZIJU MODERNE SRBIJE KOJU BI BILO MOGUĆE PRETOČITI U SPROVODIV I PRAKTIČAN POLITIČKI PROGRAM.

ZATO SU SVI RANIJI POKUŠAJI MODERNIZACIJE DRŽAVE BILI POLOVIČNI, NEISKRENI I NEUSPEŠNI ( RECIMO POKUŠAJ DA SE SRPSKA NARODNA NOŠNJA ZAMENI GRAĐANSKIM ODELIMA S POČETKA 19. VEKA). PERMANENTNA JALOVOST TAKOZVANIH MODERNISTA OLIČENIH U GRAĐANSKIM SNAGAMA I NJIHOVA BEZIDEJNOST I POSRTANJE U STOPU SU PRATILI NEUSPESI I PROMAŠAJI SAVREMENE SRPSKE DRŽAVE.

BROJNI SU PRIMERI INTELEKTUALNOG LICEMERJA, OPORTUNIZMA I POLITIČKE NEDOSLEDNOSTI KOJI POTVRĐUJU KAKO SU PRIPADNICI KRUGA TZV. BROZOVE INTELIGENCIJE PREKO NOĆI PRESVLAČILI U DISIDENTE NJEGOVOG REŽIMA. ISTO JE I SA SIMPATIZERIMA SLOBODANA MILOŠEVIĆA KOJI SU, POSLE 5. OKTOBRA 2000. POSTALI NJEGOVI NAJGLASNIJI DŽELATI. PA SVE DO PRIMERA OTVORENIH MRZITELJA LIKA I DELA ZORANA ĐINĐIĆA KOJI SU ODMAH NAKON NJEGOVOG UBISTVA POSTALI ČLANOVI NEFORMALNOG KLUBA NJEGOVIH IDOLOPOKLONIKA.

RANIJE POČINJENE GREŠKE I NEDOSLEDNOSTI, ČLANOVIMA TOG “KLUBA” NE PREDSTAVLJAJU PROBLEM, DA I DANAS, IZ POTPUNO IRACIONALNIH I NEETIČKIH RAZLOGA, OSPORAVAJU REFORME. I PRI TOM PODRŽAVAJUĆI NAJPRIZEMNIJI PRIMITIVIZAM, POLITIČKE STARLETE I NEMORAL SVAKE VRSTE U AD HOC NASTALIM SAVEZIMA ČIJE SE ORIJENTACIJE I CILJEVI NEUHVATLJIVO MENJAJU PREKO NOĆI, ZAVISNO OD INTERESA NJIHOVIH NAJMOĆNIJIH PROTAGONISTA.

---

Zbog čega se i danas Srbija nalazi pred istim dilemama kao i proteklih 200 godina?

Od Kneza Mihaila do Zorana Đinđića- atentati sa skrivenom političkom pozadinom!

Ista matrica pripreme za obračun –  od “izdajnika” do “mafijaša”!

Da li konsenzus o suštinskim državnim interesima izostaje zbog nesposobnosti elite ili malignog uticaja spolja?

Kako u nužnost modernizacije i reformi ubediti većinu srpskog društva?

---

Otpori suštinskim reformama i modernizaciji države u proteklih dvesta godina dolazili su sa različitih strana i od potpuno suprotstavljenih ideoloških narativa. Zato ne treba da čudi to što i danas, na ulasku u treću deceniju 21. veka, pripadnici tzv. građanske i njima oponirajuće “nacionalne” elite koriste iste metode kojima je prethodno rušen Zoran Đinđić. Od podmetanja i laži koje preko interesno povezanih medija serviraju iz kruga dvojke, pa sve do lupanja u prazne šerpe kao bizarnog pokušaja da se današnja situacija u Srbiji poistoveti sa onom iz 90-tih godina, a Aleksandar Vučić sa Slobodanom Miloševićem.

Taj “disidentski sindrom” kao “bolest” elita formiranih u komunizmu, danas je najveća prepreka izostanku jasnog plana i programa modernizacije Srbije, koji bi kroz društveni konsenzus, bio prihvatljiv većini građana Srbije. Jer taj “poremećaj” čini pripadnike “elite” sposobnim jedino da budu protiv svakog, a nikada za nešto. Vidi se to kroz primere političkih biografija perjanica građanske i “nacionalne” opcije. Recimo Vesne Pešić i Vojislava Šešelja. Oboje su bili delovi elite Brozovog režima (naučne i univerzitetske), pa njegovi žestoki protivnici. Posle je na red došao Slobodan Milošević. Sa obrnutom ulogom V. Šešelja. Od mrzitelja do sledbenika, zbog vlasti. Slede, Vojislav Koštunica, pa Zoran Đinđić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić. Uvek na kraju PROTIV. Makar pre toga bili Čerčil i De Gol.

Upravo u osvetljavanju uzroka lutanja i jalovosti društvene i političke elite Srbije leže i odgovori na ključna pitanja zbog čega se na početku treće decenije 21. veka srpsko društvo suočava sa istim onim dilemama sa kojima se suočavalo na početku 19. i 20 veka. Kao i to da li je moguće izaći iz tog začaranog kruga otpora reformama i večitih podela koje onemogućavaju istinsku modernizaciju srpske države i njene društvene baze?

DVA VEKA LUTANJA

Uprkos relativnoj političkoj stabilnosti ostvarenoj u poslednjih sedam godina, na ideološko-političkom planu srpsko društvo danas razdiru iste one dileme koje su ga mučile i na početku trećih decenija 19. i 20. veka. Rasprave koje se kreću u dihotomijama istok/zapad, demokratija/autoritarizam, reforme/konzervacija postojećeg, moderno/tradicionalno, građansko/nacionalno, sakralno/sekularno, više liče na sukobe nepomirljivih neprijateljskih tabora negoli na političke diskusije članova jednog istog društva i ljudi koji dele zajedničku budućnost.

Krucijelno pitanje o osnovama na kojima treba da bude izgrađena srpska državna i društvena zajednica, srpsko društvo muči već punih dvesta godina, počev od Vuka i Dositeja pa sve do Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, odnosno Aleksandra Vučića i onih snaga koje bi, umesto njegovog realpolitičkog pragmatičkog razvojnog modela, društvu želeli da nametnu jedan od dva međusobno dijametralno suprotstavljena modela – tradicionalističko-konzervativni, koji nema realnu budućnost i modernističko-evropski, za koji u Srbiji ne postoji odgovarajuća društvena baza. U činjenici da dosad nije pronađen adekvatan odgovor na to pitanje krije se i glavni razlog iz kojeg proces izgradnje nacionalne države, privrede i društva, započet pre dva veka, još uvek i nije dovršen.

Posebno je paradoksalno to što je proces stvaranja moderne države Srbija započela među prvima u ovom delu sveta, da bi danas ona bila jedna od retkih država koja nema jasno definisane državne granice, koja ima otvorena pitanja sa gotovo svim susednim državama, koja je neretko u koliziji sa zemljama u neposrednom okruženju. 

Iako egzistencijalno upućena na Evropu (o čemu svedoči i činjenica da preko 80% trgovinske razmene otpada na zemlje EU i CEFTA sporazuma) i vrednosno sve više okrenuta prema njoj, Srbija se teško oslobađala okova orijentalnog načina mišljenja i u tom duhu uspostavljenih društvenih odnosa. Suočena sa neminovnošću tehnoloških promena i inovacija, počev od onih iz druge polovine 19. veka, pa sve do ovih najnovijih u prvim decenijama 21. veka (železnica, struja, telefon, automobil, pa do televizije, mobilne telefonije , interneta i najnovijih telekomunikacionih tehnologija), što je za posledicu imalo razaranje starih društvenih odnosa i stereotipa na kojima su oni počivali, u društvu su i dalje ne samo opstajali, već se i reprodukovali okoštali načini mišljenja i poimanja sveta u kome živimo, uz već prevaziđene oblike društvene organizacije kao krajnje neadekvatnog mehanizma za suočavanje sa egzistencijalnim i razvojnim izazovima.

Osim toga što u kulturološkom smislu Srbija predstavlja „istok na Zapadu i zapad na Istoku“, istorijske okolnosti su dovele do toga da je ona u proces formiranja države i modernog društva ušla sa pozicije provincije Osmanskog carstva, kao jedne zaostale imperije sa rubnih oblasti Evrope, van glavnih razvojnih tokova svog vremena. Dodatnu nepovoljnu okolnost predstavljalo je i to što se proces izgradnje države i modernizacije društva odvijao i, nažalost, još uvek odvija na području gde se ukrštaju suprotstavljeni interesi velikih sila, što malim državama na Balkanu pre daje karakteristike objekata širih međunarodnih političkih procesa negoli samostalnih subjekata, koji u njima ravnopravno učestvuju.

Pa ipak, poražavajuća nesposobnost ključnih političkih aktera da postignu bazični konsenzus o zajedničkim vrednostima i ciljevima kojima teži srpsko društvo i da, potom, te vrednosti stave iznad svojih stranačkih i ličnih animoziteta, u fokus stavlja pitanje: da li je uzrok takvom stanju stvari tek puka nespremnost i subjektivno odsustvo političke volje ili su, pak, po sredi mnogo dublji društveni uzroci koji za posledicu imaju nesposobnost političke elite da se usaglasi oko zajedničkih ciljeva i te ciljeve približi običnom čoveku?

I što je najvažnije, da li, s obzirom na nepovoljno međunarodno okruženje i dublje kulturološke uzroke naših vekovnih posrtanja, uopšte postoji izlaz iz tog začaranog kruga i kako doći do njega?

Jaz između autoritarne političke kulture i potrebe za demokratizacijom

Više od dva veka stvaranja moderne srpske države, proteklo je u stalnoj borbi između potrebe za modernizacijom i otpora društvene većine reformama i promenama. Taj otpor je poticao kako iz duboko ukorenjenog straha od onoga što promene donose, tako i iz težnji za očuvanjem stečenih pozicija ključnih nosilaca društvene moći. Kada je podizanjem ustanka 1804. godine, novonastala srpska država raskrstila sa nametnutim osmanlijskim poretkom, a posebno nakon ukidanja feudalnih odnosa kao dela starog sistema, činilo se da će nova država postati prirodni sledbenik najnaprednijih evropskih idejnih strujanja koje je u to vreme širom Evrope pronosila Napoleonova vojska.

Međutim, okolnost da se novi poredak stvarao paralelno sa borbom sa turskom vojnom silom, koja je iz godine u godinu ugrožavala postojanje i opstanak ustaničke Srbije, uticala je na to da u procesima uspostavljanja novog poretka preovladaju egzistencijalni strahovi u odnosu na želju za širenjem unutrašnjih političkih sloboda. Nažalost, ta okolnost, ali i one koje su usledile u naredna dva veka, koje su mladom srpskom društvu nametale nužnost da mnogo veći deo energije troši u borbi za opstanak negoli u procesima modernizacije i emancipacije, dovešće do formiranja takve političke kulture i preovlađujuće kolektivne društvene svesti kojoj će društveni poredak i opstanak uvek biti daleko važniji na listi prioriteta u odnosu na pitanja demokratije i unutrašnjih sloboda.

Dugačka je lista reformatora koji će to osetiti na svojoj koži: nakon vođe Prvog srpskog ustanka, vožda Karađorđa, koji će pasti u dinastičkoj borbi za prevlast u državi u nastajanju, posledice sukoba sa preovlađujućom društvenom svešću osetiće i Miloš Obrenović, kada je bio primoran na abdikaciju; potom knez Aleksandar Karađorđević koji će tek privremeno predstavljati figurativnog vladara Srbije, da bi posebno tragična sudbina zadesila kneza Mihaila Obrenovića, koji je zbog svojih shvatanja budućnosti srpskog društva i uređenja države pao kao žrtva zaverenika u atentatu u Košutnjaku 1868. godine. Upravo će tragična sudbina kneza Mihaila, identična onoj koja je 1903. godine zadesila kralja Aleksandra Obrenovića, postati istorijski dokaz dugo prećutkivane činjenice da su se iza dinastičkog obračuna Obrenovića i Karađorđevića, skrivali neki mnogo odsudniji unutrašnji društveni sukobi. Koliko su iza tih obračuna stajali uzroci mnogo dublji od same lojalnosti jednoj ili drugoj dinastiji, iskusili su i sami Karađorđevići, kralj Petar i kasnije njegov sin Aleksandar, koji su se, u pokušaju sprovođenja bar minimalnih životno važnih reformi, redovno suočavali sa snagom i uticajem upravo onih snaga koje su izvele Majski prevrat 1903. godine i koje su dinastiju Karađorđevića ponovo dovele na vlast.

Po okončanju rata između dve dinastije, sukob između zagovornika i protivnika reformi i modernizacije nastavljen je pod maskom ideološkog obračuna između pristalica monarhije i zagovornika komunističkog republikanskog uređenja. U nešto izmenjenim pojavnim oblicima, ista matrica bazične društvene napetosti manifestovaće se i nakon pobede komunizma kada će, pod kišobranom neprozirne jednopartijske monolitnosti, unutar same partije redovno biti potiskivane i eliminisane one strukture koje su označavane „liberalnim“. Sukob će postati javno vidljiv i ogoljen tek s uvođenjem višestranačja i ideološkog pluralizma gde će, u posebno složenim i nepovoljnim okolnostima međunarodne izolacije i ratova za postjugoslovensko nasleđe, politička kultura srpskog društva manifestovati svoje rigidne karakteristike i sklonosti ka autoritarnim i tradicionalističkim obrascima političke organizacije.

Naspram takvih, istorijski nasleđenih, objektivnih okolnosti, izuzetno nepovoljnih za formiranje i etabliranje demokratskog društva zapadnog tipa, unutar srpskog društva razvijao se građanski usmeren pokret u vidu manje ili više precizno i jasno artikulisanih intelektualnih i političkih strujanja, koji će tokom devedesetih godina svoj identitet graditi na idejama antiratnog pokreta, da bi nakon pada sa vlasti režima Slobodana Miloševića, građanski pokret svoj politički kapacitet crpeo iz ideja evropskih integracija i modernizacije srpskog društva po obrascu i iskustvima koje su, tokom procesa postkomunističke tranzicije, prošle gotovo sve zemlje istočne Evrope.

Pa ipak, uprkos činjenici da su predstavnici tzv. građanske opcije zagovarali istorijski superiorne ideje čija je delotvornost dokazana u praksi i koje su jedine mogle da izdrže test vremena, njihovi zagovornici redovno su ostajali u manjini i bez velikih šansi u sudaru sa zagovornicima tradicionalnih obrazaca prošlosti i očuvanja okoštalih, neproduktivnih društvenih struktura i odnosa. Čak i onda kada su predstavnici građanskih političkih opcija formalno bili na vlasti, oni ne samo da nisu bili u stanju da pobede u sudaru sa društvenim otporima protivnika reformi, već neretko nisu nailazili na razumevanje i podršku čak ni onih društvenih snaga koje zagovaraju ideje reformi, emancipacije i modernizacije. Da li zbog odsustva svesti o realnosti i okruženju u kojem politički deluje, da li zbog prezira prema društvenoj većini koju iz nekog razloga ne može da razume niti sa njom da uspostavi  komunikaciju, tek građanska intelektualna i politička elita pokazala je izuzetno nerazumevanje svoje političke misije, ali i nesposobnost da svoje ideje pretoči u operativni politički program i strategiju koja bi imala realne šanse da bude i sprovedena u delo.

Salonski teoretičari u ulozi političke elite 

U razmatranjima istorijskih uzroka nastanka preovlađujućeg političkog sentimenta i sklonosti srpskog društva ka autoritarnim oblicima političkog poretka, jedna od najistaknutijih intelektualnih predstavnica građanske Srbije, istoričarka Dubravka Stojanović, s pravom konstatuje da su koreni tih pojava duboki i istorijski. „Ako ne krenemo od njih, ako ih ne detektujemo i ne počnemo hitno i dubinski da radimo na lečenju svih oboljenja od kojih pati ovdašnja politička kultura, lutaćemo između anarhije i autokratije, kako je srpsku političku istoriju najtačnije definisala Latinka Perović“, ukazala je Stojanović. U deskripciji istorijskog sleda događaja ona dalje navodi:

„Srbija je bila prva oblast Osmanskog carstva u kojoj je 1804. godine pokrenut proces oslobađanja. Već od prvog Ustava, Sretenjskog iz 1835. godine, postojali su pokušaji da se izgradi sistem institucija koje je trebalo da ograniče moć vladara. Žestoki sukobi političkih grupa i konkurencija između dve narodne dinastije dovodila je, tokom 19. veka, i do krvavih političkih obračuna i prevrata, ali i do usavršavanja zakonodavstva i uvođenja reformskih pravnih akata koji su postepeno krčili put parlamentarizmu i demokratiji. Ustavi iz 1869, 1888. i 1903. godine širili su slobode i prava srpskih građana, evropski demokratski modeli preuzimani su iz najrazvijenijih država. Liberalni zakoni o slobodi udruživanja, slobodi štampe i slobodi govora usvojeni su već 1881. godine. Političke stranke koje su osnovane te godine (Narodna radikalna stranka, Napredna stranka, Liberalna stranka i Socijaldemokratska partija, osnovana 1903. godine) preuzele su imena i programe svojih evropskih uzora. Štampa je bila raznovrsna i, posebno nakon 1903. godine, uglavnom slobodna. Ukratko – bilo je mnogo istorijskih razloga da Srbija postane demokratska i moderna država. To se, međutim, nije dogodilo. Nije se dogodilo jer su, uporedo sa kontinuiranom borbom za slobodu, postojale tendencije koje su dovodile do toga da je politička realnost najčešće bila bliža autoritarnim porecima nego proklamovanim liberalnim i demokratskim načelima.“

U pokušaju da objasni neke konstante u razvoju političkih procesa u Srbiji, Stojanovićeva se posebno bavila analizom političkog sistema u Srbiji od 1903. do 1914. godine  kao periodom tokom koga su se ključni problemi mogli najbolje detektovati. „Period vladavine kralja Petra Karađorđevića smatra se vremenom najstabilnije demokratije u istoriji ove zemlje, pa je zato najpogodniji za analizu prepreka koje se nalaze na putu demokratizacije. Od tog perioda napravljen je mit o zlatnom dobu....Međutim, mitovi zamagljuju suštinske probleme, odvraćaju pažnju od tačnih dijagnoza i, posledično, nude pogrešne terapije. A, na prvom mestu, oni zaglibljuju države i društva u mulju tlapnji, koje im ne dozvoljavaju da vide i shvate realnost i da, konačno, krenu dalje“, ukazala je Stojanović otkrivajući da se, u potrazi za dubinskim uzrocima, ispod fasade političkih procesa mora dosegnuti do deep state, kako bi se rekonstruisao „način na koji je između 1903. i 1914. godine funkcionisao politički sistem, da bi se videlo ko su bili stvarni nosioci vlasti, i, na prvom mestu – da li je u 'zlatnom dobu demokratije' bilo demokratije?“

Napominjući da se tokom 20. veka u političkoj istoriji Srbije dogodilo skoro sve što se moglo desiti u tom veku: svetski ratovi, okupacije, regionalni ratovi, građanski ratovi, nekoliko prevrata, proglašenih i neproglašenih diktatura, komunistička revolucija, da je u tom periodu Srbija bila i kraljevina i republika, da je imala i tržišnu i plansku privredu, Stojanovićeva ispravno zaključuje da je, ipak, među uzrocima stanja i dinamike političkih procesa u prvom redu treba obratiti pažnju na političku kulturu koja „uprkos proklamovanim načelima i postavljenim zakonima i institucijama, daje osnovni ton političkom životu“. [1]

U intervjuu dnevnom listu Blic [2] Stojanovićeva je takođe pojasnila da u društvu „postoje procesi dugog trajanja, istorijsko nasleđe koje utiče na našu sadašnjost. Društvo ima svoje navike, političku kulturu, načine na koje funkcioniše. To nije opravdanje za elite, ali je upozorenje da su mogući samo mali pomaci i to uz vrlo mnogo napora.“

Govoreći o odgovornosti političkih i društvenih elita ona s pravom konstatuje: „Elite su odgovorne. Morale su znati koji su mogući dometi, morale su imati viziju, ali i realnu procenu mogućnosti. Društvo ne može biti krivo, ali ono ima mnogo problema koji koče razvoj. Na primer, monističko je, nije pluralno, male su mu potrebe, plaši se slobode... To je ta politička kultura o kojoj sam govorila“.

Na istoj liniji opisa i traganja za uzrocima, ali takođe bez praktičnog političkog angažovanja ili pokušaja formulisanja političke strategije građanske opcije, bio je i advokat Srđa Popović, jedan od najznačajnijih intelektualnih autoriteta u korpusu građanske Srbije.

Ukazujući na jasno uočljive ambivalencije i dvosmislenosti koje prate proces nedovršene tranzicije u Srbiji, Popović je s pravom primetio da je “tranzicija obeležena ekspanzijom nacionalističke ideologije i zakasnelog nacionalnog buđenja“. Podsećajući da su svi komunistički režimi na prostoru bivše SFRJ obarani sa nacionalističkih pozicija, Popović je ukazao da je Milošević takvu sudbinu izbegao ambivalentnim spajanjem svoje komunističke ideološke ljušture i novoprobuđenog nacionalizma. Ta dvosmislenost njegovog režima, koji je predstavljao ideološku leguru i spoj naizgled nespojivog, uzrokovao je i nastanak i postojanje ambivalentno usmerene opozicije kod koje se nikada nije znalo protiv čega je, da li je protiv socijalizma ili protiv nacionalizma i rata?

To je dovodilo do toga da su u Srbiji u tom periodu postojale dve realistične i konsekventne politike, koje se zbog činjenice da su predstavljale dijametralno suprotne polove obično nazivane ekstremnima, zbog čega ni jedna od te dve opcije, uprkos ideološkoj konsekventnosti, nikada nije mogla da se nađe u poziciji vlasti koja je, zbog preovlađujućeg ambivalentnog sentimenta, uvek bila u rukama onih koji nisu imali jasne političke vizije niti volju za jasno opredeljenje između jedine dve moguće opcije, već su stalno ostajale na pola puta simulirajući ideološku pripadnost političkom centru.

Jedan od faktora koji je dodatno cementirao postojeće podele bila je i stalna dilema srpskog društva u pogledu strateškog geopolitičkog opredeljenja na relaciji Istok - Zapad. Ta dilema bila je sveprisutna čak i u doba komunizma kada je, u skladu sa totalitarnom prirodom tog režima, rešavana primenom represivnih mera manjeg ili većeg obima, u skladu sa percepcijom vladajućih struktura u pogledu veličine spoljašnje i unutrašnje pretnje po održavanje vladajućeg poretka. „Tako mi shvatamo politiku, da imamo neke narodnjake i da imamo neke Evropljane, da je među njima večno ista diskusija i ista debata i, nažalost, isti ishod. Evropljani su uvek gubili, a često bili i ubijani, kao što je Đinđić bio ubijen“, ukazivao je Popović u svojim opisima društvenog stanja u Srbiji, precizirajući da jedna opcija u Srbiji zagovara „oslonac na Rusiju, zatvaranje, opstanak u siromaštvu i takoreći naturalnoj privredi“, dok je ideja one druge, manjinske opcije bila „konačna modernizacija, ulazak u Evropu, kosmopolitizam, liberalna ekonomija, oslobađanje ekonomije od politike i osnivanje tržišta“.

Ukazujući da je smena Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine predstavljala tek manevar starih struktura moći koje su shvatile da je za njihovo preživljavanje bitno da stari režim zamene novom formom, uz istovremeno zadržavanje svih poluga moći u sopstvenim rukama, Popović je podsećao na poznati opis inauguracije Vojislava Koštunice koji je u knjizi Vesne Mališić dao sam Zoran Đinđić: “U Sava centru sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine, da je sa svakim satom naša pozicija gora, dok u javnosti izgleda sve bolje. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je – imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.”

Analizirajući nemogućnost uspostavljanja komunikacije između građanske elite i većinskog društva, Srđa Popović je došao do uvida da preovlađujući sentimenti građanskoj Srbiji zameraju to što su, sa njihovog stanovišta, mišljenja i stavovi koje ona iznosi ekstremna, da su izrazito neobjektivna i da se u oceni naše društvene stvarnosti polazi sa jedne moralizatorske tačke gledišta, da se sa pozicija preteranog čistunstva zahtevaju i postavljaju nerealni, anđeoski moralni kriterijumi koje je u realnom životu nemoguće zadovoljiti, zbog čega su takvi zahtevi neumereni.

Ovim nalazima treba dodati i ono što je jedan od najvećih ideoloških protivnika tzv. Druge Srbije, što je sinonim za građansku Srbiju, Slobodan Antonić navodio u svojim razmatranjima o odnosu dve polarizovane škole mišljenja. Antonić je ukazao na sklonost građanski usmerene intelektualne elite da sebi daje ekskluzivno pravo na istinu, što je neretko bilo praćeno pozivima na lustraciju i obračun sa većinskom „Prvom Srbijom“.

„Druga primetna crta te male radikalne grupacije unutar izvorne Druge Srbije bila je i svojevrsni beogradski šovinizam ('beo-fašizam'), otvorena netrpeljivost, pa i mržnja, prema svakom ko ne pripada samozvanoj urbanoj aristokratiji iz Kruga dvojke....Treći prepoznatljivi element ove radikalne grupe bio je sumnja u unutrašnje kapacitete Srbije da se oslobodi od nacionalističkog autoritarizma i da se demokratski transformiše“, naveo je Antonić i dodao: „Nažalost, ta važna distinkcija je, u međuvremenu, nestala. Tako danas oni koji su preuzeli koncept Druge Srbije, baš kao i hrvatski i drugi nacionalisti, tvrde da sa Srbima oduvek nešto nije u redu, da su Srbi izvršili genocid nad Jevrejima, da su Srbi sami izmislili fašizam, da Srbi nikada nisu imali demokratiju i tome slično.“

Izražavajući žal zbog propuštene šanse koja se srpskom društvu ukazala 5. oktobra 2000. godine, jedan od najeminentnijih teoretičara političkog sistema u Srbiji, Milan Podunavac ukazao je i na opredeljujući uticaj političke kulture na smer i dinamiku političkog procesa u jednom društvu. Ukazujući na notornu činjenicu da zahtevi koji su u skladu sa normama postojeće političke kulture, imaju daleko veću šansu za političku eksplikaciju, od onih kod kojih takav sklad ne postoji, Podunavac je istakao da politička kultura predstavlja jednu nezavisnu varijablu, situiranu u "srednjim" nivoima politike, od koje umnogome zavisi i kvalitet samog političkog sistema. “Ona određuje društveno prihvatljive vrednosti koje građani, samostalno ili u zajedništvu s drugim, očekuju da realizuju putem političke akcije. Politička kultura je osnovni regulator ‘razmenskog procesa’ između društva i političkog sistema, jer formira specifičan senzibilitet pripadnika društva u pogledu samih sadržaja političkih zahteva”, ističe Podunavac i zaključuje:

"Svako društvo ima sopstvene političko-kulturne toteme i tabue, sopstvene ciljeve i pretpostavke koje ono tretira kao svete i nepovredive. Ove vrednosti su izvan domena diskusije i otuda se zahtevi i želje koji ove vrednosti dovode u sumnju teško preobražavaju u političke alternative. U procesu političke socijalizacije pripadnici društva stiču visok stepen privrženosti ovim vrednostima, tako da one vrlo teško podležu procesu promena." [3] 

Najopštije govoreći, politička kultura predstavlja "onaj deo opšte kulture koji obuhvata vrednosti, uverenja, stavove, simbole, sklonosti i obrasce ponašanja u odnosu na politiku i politička pitanja, kao i ona pitanja koja se odnose na opšte uslove zajedničkog života u jednom društvu i na izbor pravaca i ciljeva ukupnog društvenog razvitka (upravljanje razvojem)." [4] Stoga, samo oni zahtevi koji su prošli specifični političko-kulturni "filter", mogu da utiču na politički sistem, s obzirom na to da su "centralne političke vrednosti" političke kulture, u isto vreme i osnovni kriterijumi u određivanju koje su želje politički relevantne, a koje nisu. "Ukoliko politička kultura nije sposobna da podržava demokratski sistem, šanse za uspeh ovog sistema su male." [5]

Gubitak političke orijentacije i sunovrat građanske opcije

I dok su intelektualci građanske orijentacije iza sebe ostavili pregršt odličnih analiza, preciznih deskripcija, pa čak i dosta tačno definisanih uzroka stanja u kome se srpsko društvo nalazi, na tom polju političke misli upadljivo je izostala konceptualizacija praktičnih političkih programa i strategija koje bi dovele do pomaka u pogledu modernizacije i sprovođenja preko potrebnih reformi. Paradoksalno je to što su u nedostatku konkretne praktične političke strategije i programa svog delovanja, predstavnici intelektualne i političke elite građanskog vrednosnog usmerenja, rešenja neretko videli u radikalnoj dekonstrukciji postojećih odnosa i struktura i revolucionarnim rezovima koji su praktično nesprovodivi i, što je najgore, ne podrazumevaju dobrovoljno učešće i pristanak većine. Neretko je ovakav obrazac društvenih promena odozgo nadole (od države ka društvu) bio inspirisan komunističkim totalitarnim modelom društvene modernizacije koji je naširoko bio primenjivan u zemljama istočnog bloka, uključujući i bivšu SFRJ, u periodu nakon Drugog svetskog rata. Zbog takvih ideja i nastojanja, građanska Srbija u široj javnosti pretežno je identifikovana ne kao liberalna, već kao levičarski orijentisana, sa primesama neostaljinističkih pogleda na tehnologiju vladanja. Paradoksalno je to što najveći deklarativni zagovornici demokratskih principa i načela, neretko pozivaju na radikalno sprovođenje onih političkih i društvenih ciljeva za koje ne postoji većinska podrška u društvu. S druge strane, među zagovornicima liberalnog koncepta društvenog i državnog demokratskog uređenja, do sada nije bilo jasno razrađene strategije sprovođenja deklarisanih ciljeva, zbog čega se politički aktivizam ove škole mišljenja po pravilu svodio na salonsko teoretisanje i jalovu deskripciju postojećeg stanja u Srbiji.

Ovde dolazimo i do ključnog problema tzv. građanske Srbije (njenog liberalno-građanskog i neosocijalističkog krila) koji se ogleda u odsustvu odgovarajućeg pristupa u komunikaciji sa društvenom većinom čiji je preovlađujući sentiment antireformski i antimodernizacijski usmeren. Pošto rešenje tog problema nije u nametanju volje manjine većini, ali ni u svođenju političke delatnosti na salonsko teoretisanje i jalove rasprave na okruglim stolovima, jasno je zbog čega ni jedni ni drugi nisu bili u stanju da svoje ideje pretoče u konkretne političke programe, koji bi, u nekom trenutku, mogli biti i sprovedeni u delo.

Deficit operativnih ideja i odsustvo realističkog promišljanja i razumevanja praktične političke delatnosti predstavnika građanske Srbije, posebno su došli do izražaja kada je njihov donedavno najveći politički protivnik, u procesu konvergencije i racionalizacije sopstvene pozicije na talasu realpolitike, došao u poziciju da sprovodi njihov politički program modernizacije i reformi. I umesto da, kao odgovorni intelektualci i političari podrže i pospeše pokrenute procese, sujetna samozvana građanska intelektualna elita započela je neku vrstu krstaškog rata ad hominem u kojem su se izgubile vrednosti, ideje i politička načela. Nemoćni da se izdignu iznad dnevnopolitičkih interesa, u borbi protiv takvog protivnika predstavnici građanske Srbije izgubili su čak i moralni kompas i principe na kojima su ranije zilotski insistirali.

Vođeni svojim povređenim sujetama i u odsustvu bilo kakve političke ideje-vodilje, oni su se pridružili kampanji laži i udaraca ispod pojasa, neretko trgujući i sa nacionalnim interesima i javnim dobrom u toj besprizornoj političkoj borbi.

Najgore od svega je to što je identične greške tzv. građanska inteligencija činila i ranije kada je, sa pozicija moralizatorskog čistunstva nemilosrdno razapinjala Zorana Đinđića, podlo prikazujući njegovu nemoć kao preterani pragmatizam i besprizorno politikanstvo. Tako se rodio mit o 6. oktobru kao propuštenoj šansi da se sa pozicija vlasti (koju u tom trenutku operativno nije ni imao u svojim rukama) Zoran Đinđić nasilno obračuna sa strukturama starog režima. Previđajući da Đinđić sve i da je hteo, takvu odluku nije mogao ni da donese niti da je sprovede, kritičari su previđali uticaj duboke države i dubinskih društvenih uzroka koji su kreirali dominantnu političku klimu srpskog društva, o čemu su, uostalom, naširoko pisali i govorili predstavnici građanskih intelektualnih krugova.

O sličnostima politika koju je nekada sprovodio Zoran Đinđić, a koju danas sprovodi Aleksandar Vučić, kao i o sličnosti napada kojima je prvi bio izložen sve do dana ubistva, a sa kojima se suočava i sadašnji predsednik Srbije, u kritičkom osvrtu pisao je Ivica Mladenović, politički sociolog levog ideološkog usmerenja. Precizno navodeći načine na koje su predstavnici građanske Srbije, angažovani intelektualci, novinari i komentatori, opisivali Zorana Đinđića u vreme dok je obavljao dužnost premijera postmiloševićevske Srbije, Mladenović navodi: „čovek koji je sarađivao sa Karadžićem; čovek koji je bio originalno protiv Dejtona; prijatelj sa ljudima koji se smatraju vrhom našeg kriminala; ušao je u jagmu za kriminalnu zaostavštinu iza Miloševića; okupirao je svu izvršnu vlast u Srbiji; ne možeš ti da budeš i premijer i Vito Korleone; on govori opet o pretenzijama na istočnu Bosnu; na delu je kompletan kriminalizovan aparat koji je politički podržan; čovek bez ikakve ideologije, čovek difuznog karaktera; naš menadžer koji nema visoko mišljenje o moralu…”

Sve su to bile reči koje su se odnosile na Zorana Đinđića, a izgovorili su ih u periodu od 2001. do 2003. godine pripadnici „građanske elite“ i neki od današnjih popularizatora „Zoranove vizije“.

Ukazujući na sličnost kritika kojima su bili izloženi, Mladenović je dosta precizno opisao i zajedničke filozofske osnove politika koje je Đinđić nekada, a Vučić danas sprovodi: “I pored toga što su i Đinđić i Vučić u svojim najzrelijim političkim fazama odbacili svaku legitimacijsku matricu zasnovanu na ideologijama, prihvatajući postideološki diskurs, njihov pragmatizam, odnosno sprovođenje politike koja je na tragu ‘hegemonog duha epohe’, jasno ih smešta u matricu vladajućih ideoloških politika u Evropi, u kojoj, poslednjih nekoliko decenija, bez ikakve sumnje dominira Nemačka i njen pogled na svet.”

Navodeći da su i jedan i drugi politički delovali “u skladu sa Adenaurovom strategijom catch all, koja podrazumeva uključivanje različitih političkih senzibiliteta unutar partije (ali i otvaranje prema ideološki heterogenim koalicionim partnerima), radi obezbeđivanja šmitovski shvaćenog nacionalnog ‘političkog jedinstva’ i ‘totalne mobilizacije’ kako bi se došlo do ‘višeg cilja’”, Mladenović ispravno primećuje da je i za Đinđića i za Vučića “taj viši cilj modernizacija i evropeizacija Srbije.”

On, dalje, ukazuje na identičnu percepciju dvojice političara koji su dolazili iz različitih političkih miljea da je “jedino ‘velika ličnost’, tj. ‘suvereni diktator’ sposoban da obezbedi modernizaciju i suprotstavi se tradicionalnim odnosima moći, ideološkim podelama, strukturnim preprekama i mentalitetu naroda, kako bi ih oblikovao prema poželjnoj viziji“. Iako diskusije o potencijalima srpskog društva za dubinsku demokratizaciju i potrebi za nametanjem neke vrste prosvećenog apsolutizma, što se u dnevnopolitičkim relacijama pežorativno označava kovanicom “stabilokratija”, još uvek nisu zatvorene, Mladenović je u pravu kada konstatuje činjenicu da je proevropska opozicija u Srbiji razbijena jer je Aleksandar Vučić preuzeo njenu agendu, odnosno “agendu i tehnologiju vladanja koju je utemeljio i, zbog nepovoljne situacije u kojoj se nalazio, samo u ograničenoj meri mogao da primenjuje Zoran Đinđić, i pritom uživa potpunu podršku EU.”

On na kraju zaključuje da “svaki nezavisni i politički neostrašćen komentator društvenih zbivanja može videti da je upravo Aleksandar Vućić, taj šmitovski ‘suvereni diktator’ i istinski naslednik Đinđićeve ‘filozofije srpske istorije’, glavni motor priključenja Srbije EU. Nagon za preživljavanjem i ‘narcizmi malih razlika’ mogu biti razumljivo objašnjenje netrpeljivosti koju političke grupacije i pojedinci koji se pozivaju na nasleđe i viziju Zorana Đinđića pokazuju prema Aleksandru Vučiću i njegovoj vladavini.” [6]

Da li zbog nagona za preživljavanjem, narcizma malih razlika ili, pak, zbog gubitka političkog i vrednosnog kompasa, tek predstavnici građanske opcije u Srbiji operativno nisu postigli nikakve političke rezultate, iznova pokazujući da taj deo intelektualne i političke elite nema nikakvih dodirnih tačaka sa običnim građaninom današnje Srbije, pri čemu je posebno vidljivo nerazumevanje njegovih strahova i potreba. Odsustvo te ključne veze na relaciji politička elita – građanin, koja bi bila kompatibilna preovlađujućoj političkoj kulturi, ali i jasnim vrednosnim usmerenjem u obliku, običnom građaninu približene vizije modernizacije i reformi, ključni je nedostatak u dnevnopolitičkoj artikulaciji ideja građanske Srbije. Zbog toga se danas kao glavna alternativa vlasti Aleksandra Vučića nameću konzervativne i nacionalističke političke snage, potiskujući pri tome proevropsku građansku grupaciju na samu periferiju političke arene.

Nespremni na samorefleksiju i nesposobni da nametnu svoje viđenje srpskog društva u budućnosti, glasnogovornici građanske Srbije danas se neselektivno horski pridružuju onim obračunima sa Vučićevim režimom koji postaju preovlađujući, a koji su po pravilu kreirani u kuhinjama političkog podzemlja. U toj bezobalnoj igri u kojoj je bukvalno sve dozvoljeno, jedna od najčešće korišćenih metoda postala je hiperprodukcija laži kojima se neselektivno bombarduju i truju javni i politički prostor, sa jasnim ciljem izazivanja haosa koji bi srušio postojeći poredak, ali bez jasne vizije i plana za dan posle toliko prizivane kataklizme.

Zaključak

Suštinski jalova, srpska inteligencija pokazala se nesposobnom da za poslednjih 30 godina formuliše ne samo alternativan, nego bilo kakav izvodljiv plan nužne modernizacije Srbije, a ono što je od njenih predloga usvojeno okončalo se debaklom – Privatizacija, izvršena po „najboljem“, poljskom modelu, okončala se dezindustrijalizacijom zemlje, odnosno pretvaranjem industrije u nekretnine – Glavinjajući između vernosti tradicionalnim vrednostima (Rusiji) i hitne evropeizacije (Zapadna Evropa), tzv. Druga Srbija nije uspela da nađe realno uporište za reforme, ni u privrednoj strukturi, niti među glasačkim telom, da bi se onda po crti manjeg otpora upustila u bezbrižnu kritiku svake real-političke opcije koja se u međuvremenu formirala.

Lakoća njenog položaja, koja proističe iz njene suštinske neodgovornosti bilo kome (jer ne postoji društvena grupa koju ta opozicija zastupa, a svaka partija želi da predstavlja čitavo društvo), dovela je do paradoksa da su se tzv. proevropska struja i nacional-konzervativne snage lagodno ujedinile, s idejom da po svaku cenu obore reforme koje poslednjih godina sprovodi vlast koju predvodi Aleksandar Vučić, bez obzira što je svakom jasno da njihova politika osim tog nema nijedan drugi zajednički imenitelj, i da bi ostvarenje tog cilja direktno vodilo u haos i novu etapu posrtanja srpskog društva i države.

Nemogućnost uspostavljanja bazičnog konsenzusa o temeljnim društvenim i političkim vrednostima praćena nesposobnošću političke elite da neminovnost modernizacije približi običnom čoveku u Srbiji, doprinele su produbljivanju razlika između realnih mogućnosti srpskog društva i nerealnih očekivanja većine građana. Taj jaz do sada uspela je da premosti jedino realpolitika koja je na bazi Šmitovog teoretskog i Adenauerovog praktičnog političkog koncepta uspela da dostigne dovoljan nivo institucionalne stabilnosti bez koje nije moguće sprovesti suštinske društvene i političke reforme.

Nasuprot stabilnosti nastaloj na bazi smanjenja jaza između preovlađujućih očekivanja i realnih razvojnih mogućnosti, našao se široki spektar kvaziideoloških dogmata, deklarativno zagledanih u apstraktne teoretske okvire, a praktično isključivo u sopstvene lične i uskogrupne interese. Ta neformalna koalicija srpskih neograđanista, anarholevičara i ekstremnih desničara pokazala je nepopravljivu sklonost da svoje destruktivne interese ostvaruje ne birajući sredstva. Istorija laži i podmetanja koje su dovele do ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića postala je ideja vodilja svih onih koji danas istim tim metodama nastoje da se politički obračunaju sa bilo kojom politikom reformi. U takvim uslovima personifikacije političkog, koja se zasniva isključivo na mržnji i personalnom animozitetu prema konkretnim akterima bez obzira na politiku koju oni zagovaraju i sprovode, upravo ta mržnja postaje ključni zajednički imentielj onih koji su do juče bili arhineprijatelji, a koji svoj novouspostavljeni savez svakodnevno krunišu licemerjem, lažima i metodologijom koja se svodi na poznatu makijavelsitičku maksimu da “cilj opravdava sredstvo”.

Deficit operativnih ideja i odsustvo realističkog promišljanja i razumevanja praktične političke delatnosti predstavnika građanske Srbije, posebno su došli do izražaja kada je njihov donedavno najveći politički protivnik, u procesu konvergencije i racionalizacije sopstvene pozicije na talasu realpolitike, došao u poziciju da sprovodi njihov politički program modernizacije i reformi. I umesto da, kao odgovorni intelektualci i političari podrže i pospeše pokrenute procese, sujetna samozvana građanska intelektualna elita započela je neku vrstu krstaškog rata ad hominem u kojem su se izgubile vrednosti, ideje i politička načela. Nemoćni da se izdignu iznad dnevnopolitičkih interesa, u borbi protiv takvog protivnika predstavnici građanske Srbije izgubili su čak i moralni kompas i principe na kojima su ranije zilotski insistirali.

---

 

U SLEDEĆEM NASTAVKU:

U drugom delu istraživanja o stvarnoj pozadini borbe protiv reformi u Srbiji i političko-medijskim protagonistima te destruktivne politike, Medijska mreža Antidot će pokazati mnogobrojne primere laži i političkih spletki koje su postale preovlađujuća metoda političke borbe poslednjih godina u Srbiji.

Kroz analizu sadržaja ključnih političkih poruka i medijskih priloga o aktuelnim procesima u Srbiji i regionu, Antidot će ukazati na jasne pravilnosti u obrasce koji se primenjuju u osporavanju značaja i delotvornosti reformi u Srbiji.

Komparacijom primenjenih obrazaca i ključnih učesnika u političkom životu Srbije, objavićemo dokaze o postojanju identične pozadine procesa koji se događaju danas i onih koji su se događali pre 2003. godine, ali i na početku 20. veka.

Istraživački tim Antidota predstaviće i brojne primere koji ilustrativno pokazuju najniži intelektualni i moralni nivo na koji je danas spala samozvana građanska elita koja je nekada, u intelektualnom i političkom smislu, predstavljala najnapredniji deo našeg društva.