Pravosuđe i mediji kao politički instrumenti

Ratovi, sankcije i sveopšte ekonomsko propadanje tokom devedesetih godina prošlog veka, praćeni urušavanjem državnih institucija i društvenog etosa, doveli su do pojave parainstitucionalnih oblika moći i nastanka sprega između organizovanog kriminala i otuđenih državnih struktura. Iako je predominantan deo javnosti verovao da će po okončanju vladavine Slobodana Miloševića i njegovog režima te sprege nepovratno biti raskinute, a da će se država i organizovani kriminal napokon naći na suprotnim stranama, veoma brzo se pokazalo da su tačnije bile tvrdnje onih koji su Srbiju videli pre kao državu koju je mafija pretvorila u svoj servis, negoli kao državu koja pod svojom kontrolom drži organizovane kriminalne grupe koje, po samoj definiciji, ne mogu da postoje bez moćne zaštite institucija sistema. U spregu kriminalnih i državnih struktura aktivno se uključio i treći činilac u liku medija koji su, u ime i za račun raznih centara moći, fabrikacijama iz sopstvene radinosti i tendencioznim interpretacijama događaja, umesto realnog opisa stvarnosti po pravilu nastojali da kreiraju njen virtuelni surogat. U zavisnosti od interesa i volje svojih gospodara, mediji su unapred odabrane ljude kriminalizovali dok su svoje finansijere, koji uglavnom poticali iz ratno-profiterskog miljea devedesetih, predstavljali kao ugledne građane i biznismene iako široj javnosti nikada nisu, niti će biti, prezentovane informacije kojim se to biznisom ti “poslovni” ljudi tačno bave, a još manje one o stvarnom poreklu njihovog kapitala.

Photo: STOCK

Ubistvo prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića pokazalo je stvarnu dubinu problema sa kojim se Srbija suočila u postmiloševićevskoj epohi. Taj događaj je, međutim, istovremeno bio i okidač za, u modernoj istoriji Srbije, prvi odlučniji obračun države sa naraslim kriminalnim grupama u zemlji. I mada se, tokom i nakon policijske akcije “Sablja”, činilo da je razbijanjem “zemunskog klana” i sa njim povezanih grupa kičma organizovanog kriminala napokon slomljena, brzi dolazak na vlast Đinđićevih političkih i ideoloških protivnika taj trend će iznova preokrenuti u smeru ponovne restauracije Miloševićevog nasleđa što je podrazumevalo rehabilitaciju velikog broja ozbiljno kompromitovanih kadrova unutar samih državnih struktura za koje su postojale ozbiljne indicije da su bile povezane sa kriminalnim miljeom devedesetih.

Manjak interesovanja zapadnog dela međunarodne zajednice za stanje u regionu Zapadnog Balkana, do kojeg je došlo nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine, praćen bolestima inherentnim visoko korumpiranim i kriminalizovanim društvima ovog regiona, omogućili su nesputanu obnovu, pa čak i učvršćivanje veza između zvaničnih političkih i obaveštajno-bezbednosnih struktura i organizacija iz kriminalnog miljea. Prazan prostor nastao eliminacijom “zemunskog klana” veoma brzo je popunjen novim igračima, a da na domaćem tržištu opojnih droga u tom periodu nije bilo ozbiljnijih poremećaja svedočila je i do tada nezabeleženo niska cena droge na ulici srpskih gradova. Istovremeno, izostanak većih međusobnih obračuna u podzemlju, koji su bili karakteristični za neke ranije periode, predstavljao je jasan znak da je u kriminalnom miljeu organizacioni princip odneo prevagu nad porivom pohlepe i da je na delu organizovani kriminal kontrolisan i veoma precizno koordiniran iz veoma snažnih centara moći koji su, po svojim dometima i stepenu unutrašnje organizacije, neodoljivo ostavljali utisak o umešanosti domaćih tajnih službi u ove ilegalne aktivnosti.

Paralelno sa razvojem sve moćnije mreže organizovanog kriminala, u periodu vladavine koalicije predvođene Vojislavom Koštunicom kao novim liderom nacionalističkih snaga, država je uglavnom simulirala borbu protiv pripadnika najrazličitijih mogućih mafija čija su teatralna hapšenja svakodnevno punila novinske stupce i udarne televizijske termine. I dok je javnost bila zaokupljena brojnim aferama i otkrivanjem i hapšenjem pripadnika mafija svih mogućih vrsta (od putarske, preko indeks, sportske, đubretarske pa sve do grobarske), u praksi je svoju dominaciju ponovo uspostavio diskurs lažnog patriotizma kao savršenog pokrića za dodatno osnaživanje potpuno ogoljenih sprega između državnih i kriminalnih struktura. Situacija je dodatno eskalirala ponovnim zaoštravanjem nacionalnog pitanja do kojeg je došlo nakon što je u Prištini jednostrano proglašena nezavisnost Kosova što je Srbiju, pod Koštuničinom vlašću, gurnulo u svojevrsnu samoizolaciju u kojoj je na unutrašnjem planu vladajućim strukturama gotovo sve bilo dozvoljeno, dok su na međunarodnom nivou sve vrste ilegalnih aktivnosti postale ne samo dozvoljene već i poželjne.

Kozmetička promena vlasti u Beogradu u leto 2008. godine dogodila se u predvečerje velike finansijske krize i značajnog odliva pretežno špekulativnog kapitala koji je ranijih godina dominantno uticao na rast domaćeg BDP-a. Situaciju nastalu akutnim nedostatakom svežeg kapitala u hronično nelikvidnoj privredi, dodatno je otežavala činjenica da je najveći deo procesa privatizacije već bio okončan i da se ono što je ostalo za prodaju (sa izuzetkom EPS-a i Telekoma) uglavnom svodilo na neprivlačna propala državna preduzeća za koja godinama unazad nije bilo zainteresovanih kupaca.

U takvim okolnostima privlačenje svežeg novca iz svih mogućih, bilo dozvoljenih ili nedozvoljenih, izvora postalo je imperativ i prikriveni deo zvanične državne politike. Da bi se novoj vladajućoj koaliciji obezbedio kakav takav kredibilitet kod međunarodnih partnera, već na samom početku rada nove vlade obavljen je transfer Radovana Karadžića, jednog od najtraženijih begunaca, u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Uz aktivnu pomoć i sadejstvo domaćih tajnih službi nova vladajuća garnitura u Beogradu nastojala je tim potezom da za sebe kupi dovoljno vremena bez pritisaka i uslovljavanja, ali i da obezbedi dovoljan prostor za nastavak sprovođenja nacionalističke politike odbrane imaginarnog državnog suvereniteta na Kosovu, podrivanja državnosti Bosne i Hercegovine i Crne Gore i stavljanja pod kontrolu svih izvora novca koji se slivao posredstvom, već tada razgranate, mreže sve moćnijih kriminalnih grupa koje su, uz pomoć logistike i podršku odmetnutih državnih struktura, postale jedan od glavnih snabdevača zapadnoevropskog tržišta droge.

Photo: STOCK

Ono što je, međutim, vladajućim krugovima u Srbiji pomutilo računicu jeste okolnost da u 2008. godini zapadnom delu međunarodne zajednice, a posebno Sjedinjenim Američkim Državama, saradnja sa Haškim tribunalom više nije bila na vrhu liste prioriteta. U jeku globalnog rata protiv terorizma fokus zapadnih obaveštajnih službi prešao je na delatnosti koje predstavljaju izvore finansiranja terorističkih organizacija širom sveta, uključujući i finansijske tokove putem kojih se novac sliva u fondove organizacija i pojedinaca koji podupiru terorizam. Ilegalno tržište narkotika, oružja i belog roblja zajedno sa kanalima za pranje novca našli su se u tom periodu u samom fokusu rada zapadnih obaveštajno-bezbednosnih agencija.

Zahvaljujući aktivnostima na ispunajvanju navedenih prioriteta američkoj Agenciji za borbu protiv narkotika (DEA) nisu mogle da promaknu ogromne količine kokaina koje su na zapadnoevropsko tržište dolazile iz Latinske Amerike, a u organizaciji i posredstvom dobro organizovanih grupa za koje se ispostavilo da potiču sa Balkana. U tim okolnostima pojačan je pritisak na zvanični Beograd da se ozbiljnije uhvati u koštac za metastaziranom korupcijom u društvu i organizovanim kriminalom čije delovanje je već tada daleko prevazilazilo regionalne okvire. Tako će jednog oktobarskog jutra 2009. godine građani Srbije saznati za događaj koji će narednih godina postati ključni lakmus test političke volje vlasti u Beogradu da se ozbiljno pozabavi problemom suzbijanja organizovanog kriminala, ali i sposobnosti države Srbije da u praksi uspostavi i omogući sprovođenje temeljnih principa vladavine prava kao preduslova za sistemsku borbu protiv korpucije i metastazirane kriminalne pošasti.

O tome kako je došlo do saradnje između srpske Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i američke DEA na lociranju i zapleni 2,17 tona kokaina u Urugvaju u oktobru 2009. godine za sada postoji samo jedna poluzvanična verzija. Prema toj priči koju su plasirali krugovi bliski tadašnjim vlastima i rukovodećim garniturama u BIA i MUP-u, do saradnje je došlo na inicijativu zvaničnog Beograda koji je navodno zatražio pomoć od američkih partnera. Prema toj, prilično kontradiktornoj verziji, nakon neuspeha u jednom pokušaju plenidbe droge u Atini, pojavile su se sumnje da je akcija propala zbog curenja informacija iz MUP-a. Operaciju u Srbiji tada je preuzela BIA, čiji je vrh nastojao da pronađe ozbiljnijeg inostranog partnera koji bi rukovodio međunarodnim delom operacije. Prema tim navodima, BIA se tada obratila predstavništvu američke DEA u Rimu, odnosno njenom regionalnom direktoru kancelarije za Evropu i Afriku Raselu Bensonu.

Prema tim navodima, koje do završetka ovog teksta nije bilo moguće proveriti, predstavnicima BIA je pošlo za rukom da Rasela ubede da je u pitanju grupa dilera od međunarodnog značaja. DEA je tada navodno pristala na saradnju sa srpskom stranom uz uslov da, iz razloga konspirativnosti, akciju izvedu samo te dve službe bez uplitanja drugih službi iz Srbije ili trećih zemalja. Neposredno po operaciji zaplene 2,17 tona kokaina u Urugvaju u istragu je uključeno i srpsko Tužilaštvo za organizovani kriminal na čelu sa specijalnim tužiocem Miljkom Radisavljevićem i njegovim zamenikom Sašom Ivanićem kome je u zadatak zapalo da istraži slučaj balkanskog narko-kartela. Iz razloga koji se naslućuju, “nezavisnim” tužiocima i operativcima BIA, bio je neophodan i politički mentor u liku Miodraga Mikija Rakića, koordinatora službi bezbednosti i šefa kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Ono što bajkovitu sagu o načinu nastanka saradnje američke agencije DEA i srpske obaveštajne agencije prekriva velom sumnje jeste nejasnoća u pogledu razloga za iznenadni nastanak potrebe BIA za međunarodnom saradnjom u razbijanju narko-kartela domaćeg porekla, posebno u svetlu nadaleko poznate zatvorenosti i nepoverenja tajne srpske službe kada su takve vrste aranžmana u pitanju. Ova vrsta sumnje dodatno je pojačana svedočenjem Luiđija Rinele, inspektora koji je predvodio kriminalističku policiju Milana, koji je potvrdio da istraga u Italiji nikada nije stigla do imena Darka Šarića. Da je Šarić šef cele mreže Luiđi je čuo od kolega iz Slovenije i Srbije, ali mu srpska policija tokom istrage nije poslala čvrste dokaze za to. Iako je italijanska policija tokom istrage slala u Srbiju sve podatke do kojih je svojim operativnim radom došla, retko šta je dobijala nazad od partnera iz Srbije. Ionako nizak nivo saradnje dodatno je minimiziran od trenutka kada je tokom 2009. godine BIA preuzela da vodi istragu umesto policije. [1]

Photo: Tanjug

O razlozima za zatvorenost srpskih službi po pitanju saradnje sa zainteresovanim inostranim partnerima mnogo više će se saznati kasnije kada sud u Sloveniji, tokom suđenja lokalnom ogranku balkanske grupe, svoju oslobađajuću presudu bude obrazložio nemogućnošću razmatranja dokaza iz Srbije (u pitanju su bili prisluškivani telefonski razgovori) nakon što je ustanovljeno da su oni bili prikupljeni na nezakonit način. Tome treba dodati i pravnim razlozima neobjašnjivu grčevitu borbu srpskog tužilaštva da za pravosuđe Srbije obezbedi nadležnost za suđenje Šariću, kao navodnom vođi grupe koja je krivična dela počinila na teritoriji trećih zemalja od kojih njega lično nijedna nije teretila kao organizatora ilegalnih transporta kokaina.

Još čudnije je bilo to što je BIA u to vreme pretežno bila fokusirana na sprečavanje trgovine narkoticima koja se uopšte nije događala na teritoriji Srbije i za koju njena teritorija nije predstavljala čak ni tranzitnu destinaciju dok joj je, istovremeno, ispred nosa promicala masivna operacija pranja novca kroz privatizaciju i sumnjive bankarsko-kreditne poslove u samoj zemlji. Ova nelogičnost dodatno je pojačana optužnicama koje je zamenik specijalnog tužioca Saša Ivanić podigao protiv Darka Šarića, najpre one za trgovinu narkoticima za koju, u dosadašnjem toku suđenja, nije bilo ozbiljnijih sudski validnih dokaza i za čije procesuiranje, prema nekim ozbiljnim pravnim tumačenjima i analizama, srpsko pravosuđe uopšte nije imalo zakonsku nadležnost. Istovremeno, u optužnici za pranje novca našle su se optužbe za daleko skromniju sumu od onih o kojima su mediji spekulisali i koje su neretko potvrđivali zvaničnici izvršne vlasti i tužilaštva. Istovremeno, iz nje su izostali neki značajniji Šarićevi poslovi u zemlji koji su se dovodili u vezu sa visokopozicioniranim funkcionerima tadašnje vlasti, nekim poznatijim tajkunima i bankama pod njihovom direktnom kontrolom.

Simptomatično je i to što su u istrazi, koja će ostati upamćena po tome što je imala svog političkog mentora, izostali ne samo rezultati u nastojanju da se pribave dokazi koji bi unapred označenog Šarića doveli u vezu sa zaplenjenim kokainskim transportima, već i odgovori na brojna pitanja o političkim vezama između optuženih i tadašnje vlasti bez čije blagonaklonosti prema dolasku novca sumnjivog porekla, njegov ulazak u domaći finansijski sistem praktično ne bi ni bio moguć. Ono što će i sami istražitelji konstatovati jeste da su članovi kartela (bar onaj deo koji je mogao da se dovede u vezu sa narko trafikingom) ulazili u velike i legalne poslove širom regiona, kao i da su predstavljali bitan faktor u ekonomiji balkanskih zemalja. Zbog hronične nelikvidnosti i nestašice novca u uslovima velike finansisjke krize, najvažniji domaći tajkuni i privrednici prosto su se utrkivali ko će raditi s njima, a banke, uglavnom pod kontrolom domaćih tajkuna i vladajućih političkih struktura, omogućavale su vlasnicima prljavog novca da ga nesmetano peru u regularnim finansisjkim transakcijama. Zbog svega navedenog, bolji poznavaoci prilika na domaćoj političkoj, tajkunskoj i kriminalnoj sceni s razlogom ukazuju da čak i ako je do saradnje BIA i američke DEA zaista došlo na inicijativu srpske strane, to je najverovatnije došlo kao posledica prethodnih diplomatskih pritisaka Vašingtona i nekih zapadnoevropskih prestonica na Beograd po pitanju borbe protiv organizovanog kriminala. Stručnjaci upozoravaju da je, bez snažnog spoljnog pritiska, gotovo nemoguće i zamisliti odluku srpskih vlasti da se uhvate u koštac sa organizovanim kriminalnom koji je delovao na teritorijama drugih zemalja i za koji je Srbija predstavljala jedino krajnju destinaciju za plasman nelegalno stečenog novca.

U prilog ovim sumnjama govore i tvrdnje srpskih službi da se Šarić pod njihovim merama nalazio još od 2005. godine zbog čega nije jasno zašto je tek 2009. godine nastala potreba da se on zaustavi ukoliko su priče o njegovom kriminalnom delovanju zaista bile tačne? Bez obzira na stvarne motive koji su stajali iza pokretanja istrage, tek jednom pokrenuti slučaj tadašnje vlasti su stavile pod svoju apsolutnu političku kontrolu da bi ga, brojnim zloupotrebama i zakulisnim igrama, u sprezi sa pojedinim interesnim grupama i medijima pod njihovom kontrolom, godinama usmeravale u skladu sa imperativima politike koji će, po ko zna koji put, iznova odneti prevagu nad principima vladavine prava i pravne države. Nedopustivo mešanje organa izvršne vlasti u tok istrage i suđenja, dirigovana medijska kampanja, veliki upliv politike i pokušaji političke instrumentalizacije čitavog slučaja baciće ozbiljnu senku na jedno od najvećih suđenja u istoriji srpskog pravosuđa, a time i na ugled same države Srbije.

Akcija “Balkanski ratnik”

U poslepodnevnim časovima 15. oktobra 2009. godine, među građanima Srbije retki su bili oni koji su mogli makar i da naslute da se u tom trenutku s druge strane Atlantskog okeana odvija dramatična operacija zaplene velike količine kokaina u kojoj sudeluje i srpska Bezbednosno-informativna agencija. Da li zbog “pravila službe” ili nekih drugih razloga tek, do trenutka zaplene preko dve tone kokaina u Urugvaju, građani Srbije nikada ranije nisu čuli za ime čoveka koji će samo par dana kasnije sloviti kao glavni osumnjičeni da je vođa najvećeg klana sa ovih prostora koji je odgovoran za nelegalnu trgovinu drogom u, do tada, nezamislivim količinama.

Photo: Stock

Svega 25 kilometara od urugvajske prestonice Montevidea, u luci Santa Lucia, 15. oktobra 2009. godine, pripadnici američke agencije DEA i specijalne policije Urugvaja uhapsili su nekoliko osoba u trenutku dok su pretovarale ogromnu količinu droge. Kasnije je precizirano da su u pitanju bile dve tone i 170 kilograma kokaina koje su zaplenjene na jahti “Maui” koju je nekoliko meseci ranije za 265.000 dolara kupio vlasnik poreklom sa Balkana. U akciji koja je nosila ime "Balkanski ratnik”, a u kojoj je sudelovala i srpska BIA, na licu mesta je uhapšen hrvatski pomorac Anastazije Martinčić i jedan urugvajski državljanin koji se na jahti našao radi obavljanja knjigovodstvenih poslova i za koga se kasnije ispostavilo da nije neposredno bio umešan u trgovinu drogom. Istog dana domaći mediji su objavili zvanično saopštenje Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i BIA-e o rekordnoj zapleni koja se dogodila nedaleko od glavnog grada Urugvaja. Zaprepašćeni količinom zaplenjene droge, mediji u Srbiji i regionu od tog trenutka počinju da se utrkuju ko će pre doći do ekskluzivnih i senzacionalističkih informacija o ovom slučaju, što su tužilaštvo i bezbednosne strukture, pod mentorskom kontrolom šefa kabineta tadašnjeg predsednika Republike, iskoristili za dozirano i vešto usmeravano plasiranje željenih informacija.

Istog dana kada je u Urugvaju zaplenjen kokain, u Srbiji su uhapšene tri osobe - Željko Vujanović iz Kragujevca, Marko Vorotović iz Kotora i Nikola Pavlović iz Beograda. Pet dana kasnije, pod sumnjom da su pripadnici iste kriminalne grupe u Kragujevcu i Beogradu uhapšeni su Dejan Dakić, Miloš Pandrc, Radan Adamović, Dragan Labudović i Miloš Krgović. U nastavku akcije "Balkanski ratnik", krajem novembra u Argentini je zaplenjeno dodatnih 492 kilograma kokaina. Droga se nalazila u jednoj kući u predgrađu Buenos Ajresa, a policija ju je pronašla u specijalno napravljenom bunkeru pored lifta u zgradi u kojoj su boravile osobe iz Srbije i Crne Gore, osumnjičene za prebacivanje kokaina zaplenjenog mesec dana ranije u Urugvaju.

I dok je javnost s nestrpljenjem iščekivala da vidi do kojih će zvučnih imena u vrhu kriminalne piramide dovesti istraga, srpsko tužilaštvo i bezbednosne službe već su imali spremljenog kandidata za tu ulogu. Izveštavajući o rekordnoj zapleni kokaina nedaleko od Montevidea, a pozivajući se na izvore bliske Savetu za nacionalnu bezbednost, beogradska „Politika“ je već 17. oktobra 2009. godine objavila informaciju da se istraga nastavlja u pravcu otkrivanja organizatora šverca kokaina, odnosno prema „jednom crnogorskom državljaninu za koga policija odranije sumnja da je jedan od najvećih krijumčara droge na ovim prostorima“. [2] Više puta ponovljene tvrdnje visokih funkcionera bezbednosnih službi Srbije da im je delatnost Darka Šarića od ranije bila poznata nametnule su logično pitanje kako je bilo moguće da neko ko je godinama unazad bio osumnjičen za trgovinu narkoticima svoj novac nesmetano ulaže u domaću privredu i to regularnim putem posredstvom domaćeg bankarskog sistema? Na ovu i mnoge druge dileme, čije razrešenje predstavlja neizostavni deo složenog mozaika sprege organizovanog kriminala i političko-bezbednosnih struktura na ovim prostorima, istraga nikada nije dala zadovoljavajući odgovor.

Za razliku od “dobro obaveštenih” medija, kao prvoosumnjičeni u ovom slučaju Darko Šarić je od strane Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal zvanično bio imenovan tek nekoliko meseci kasnije, u januaru 2010. godine, dok je prva optužnica protiv njega bila podignuta u aprilu iste godine. Tematskim objedinjavanjem čak 15 sukcesivnih optužnica, Šarić je u konačnici optužen u dva odvojena predmeta: prvom za trgovinu preko pet tona narkotika zaplenjenih u Urugvaju i nekoliko drugih racija u Argentini, Brazilu i Italiji, dok je u drugom predmetu optužen za pranje novca u iznosu od 22,1 miliona evra što je više nego skroman iznos u poređenju sa ciframa o kojima su mediji konstantno spekulisali pozivajući se na izvore iz istrage. U toj drugoj optužnici, Šarić se tereti da je bio na čelu jedne sasvim druge grupe ljudi koja se bavila plasiranjem „prljavog novca“, a koja nije bila ni u kakvom dodiru s članovima grupe koji su švercovali drogu.

Za razliku od brzine i lakoće kojom je imenovan “glavni krivac”, pokazaće se da će neuporedivo teže ići posao prikupljanja sudski validnih dokaza kojima je sumnje tužilaštva trebalo potkrepiti kako bi one bile dokazane i pred sudom. Optužbe koje Šarića terete da je bio šef grupe narkodilera pretežno su bazirane na snimcima prisluškivanih razgovora i komunikacija između Šarića i ostalih članova organizacije. Iako se u razgovorima, koji su predočeni sudskom veću, nigde ne pominje droga, tužilaštvo je pred sudom ustvrdilo da su pripadnici klana u šiframa razgovarali o transportu kokaina, te da je tužilaštvo dešifrovalo tu komunikaciju. Tužilac Saša Ivanić, na osnovu sadržine razgovora i okolnosti u kojima su se oni dogodili, izveo je svoje zaključke o čemu su akteri navodno razgovarali. I samo svesno da takvi razgovori, sa značenjem koje im je tužilac naknadno pripisao, predstavljaju tek posredne dokaze male dokazne snage koji po svemu sudeći nisu dovoljni kako bi u nesumnjivu krivicu optuženih ubedi sudsko veće, tužilaštvo je bilo primorano da sudu priloži i svedočenja članova grupe, koji su nakon hapšenja postali zaštićeni svedoci - Draška Vukovića, Radana Adamovića i Nebojše Joksovića. Pored prigovora odbrane u pogledu transparentnosti i upitne zakonitosti načina na koji su u ovom postupku pojedinim licima dodeljivani statusi svedoka saradnika, većina njih je, pred sudskim većem, iznela samo posredna saznanja koja nisu ozbiljnije teretila samog Darka Šarića. Neki od njih su otvoreno priznali da u vreme kada je švercovan kokain nisu ni znali za postojanje Darka Šarića i njegovu eventualnu ulogu u grupi.

Photo: Tanjug

Draško Vuković, jedan od ključnih svedoka, koji je u organizaciji bio blizak Draganu Dudiću Fricu, rekao je da ne zna pouzdano da je Šarić umešan u narko-organizaciju, već da je, prema njegovim saznanjima, glavni organizator bio Dudić. Ni Radan Adamović pred sudom nije mogao da iznese direktna saznanja o eventualnoj ulozi Darka Šarića u organizaciji nabavke i transporta zaplenjenih pošiljki kokaina već je govorio isključivo o posrednim saznanjima koja su mu bila dostupna. Čak je i Nebojša Joksović, koji je pred sudom svedočio o svojim saznanjima o vezi zaplenjenog kokaina u Italiji i optuženog Šarića, izneo samo ono što je navodno čuo od samog Šarića što jasno govori da sudsko veće ni u ovom slučaju nije imalo priliku da od svedoka saradnika čuje neposredna saznanja. Ono što je dodatno umanjilo ionako ne baš veliki značaj ovih svedočenja, jesu ozbiljne indicije da je status svedoka saradnika tužilaštvo kupovalo poklanjanjem velike imovine ovim licima što ozbiljno dovodi u pitanje njihov kredibilitet i kompromituje čitav proces koji se vodi pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Zbog izostanka dokumenata kojima bi se potvrdilo da su ključni dokazi u vidu prisluškivanih razgovora prikupljeni u skladu sa zakonskim procedurama, advokati Darka Šarića su podneli zahtev da se oni isključe iz dokaznog materijala. Oni su 12. maja 2014. godine podneli žalbu Ustavnom sudu Srbije po kojoj do ovog trentuka još uvek nije odlučeno. Nakon više od četiri godine skrivanja, 18. marta 2014. godine Darko Šarić se dobrovoljno predao državnim organima Srbije.

Od početka akcije "Balkanski ratnik", pod političkim mentorstvom Miodraga Mikija Rakića, čoveka od poverenja tadašnjeg predsednika Republike, istraga je vođena sa isključivim ciljem da se po svaku cenu dokaže krivica unapred označenog Šarića, ali i njegova veza sa vlastima u Crnoj Gori što je bio cilj od prvorazrednog političkog značaja za tadašnjeg predsednika Srbije i ljude iz njegovog neposrednog okruženja. Istovremeno istraga je vođena tako da se nikada ne otkriju eventualne Šarićeve poslovne veze sa političkim i tajkunskim establišmentom Srbije, a kako bi se zadati ciljevi i ostvarili vođena je intenzivna medijska kampanja u kojoj su dominirale izjave visokih funkcionera izvršne vlasti, Tužilaštva i policije koje su redovno bile podržavane senzacionalističkim informacijama poteklim od anonimnih izvora iz istrage. U sprezi izvršne vlasti, Tužilaštva, policije i pravosuđa posebnu ulogu odigrali su mediji koji su, vođeni senzacionalističkim porivima, poslužili kao savršeni instrument u nastojanju da se “slučaj Šarić” politički instrumentalizuje i eksploatiše u cilju kriminalizacije politički nepodobne vlasti u Crnoj Gori uz istovremeno stvaranje imidža tadašnjih vlasti u Beogradu kao nepokolebljivih boraca protiv kriminala. Dirigovana i na trentutke brutalna medijska kampanja imala je za cilj da prikrije deficit dokaza sa kojima se tokom istrage i samog suđenja suočavao specijalni tužilac izvršavajući postavljeni mu politički zadatak.

Politička instrumentalizacija istrage

Poneseni količinom zaplenjene droge, ali još više dramatičnim izjavama predstavnika tužilaštva i policije, mediji su od prvog dana izveštavanja o “slučaju Šarić” standarde i kodekse novinarske profesije gotovo u potpunosti podredili imperativima senzacionalizma i služenja interesima svojih finansijera koji su u tom periodu pretežno bili pod kontrolom kabineta tadašnjeg predsednika države kao ključnog centra političke moći u zemlji. Nekritičko veličanje čak i nekih očigledno nezakonitih postupaka preduzetih od strane tužilaštva i izvršnih vlasti, demonizacija prvoosumnjičenog, atmosfera linča praćena narušavanjem prezumpcije nevinosti i osnovnih postulata vladavine prava, postali su gotovo standardni deo medijskog pejzaža Srbije. Cilj ove dobro orkestrirane kampanje bio je da se domaća i međunarodna javnost ubede u posvećenost vlasti u Beogradu borbi protiv organizovanog kriminala, ali i da se podizanjem medijske prašine stvori takva klima u javnosti u kojoj će pretpostavljena krivica, koju pred sudom tek treba dokazati, postati neupitna, a svi eventualni kritičari neprofesionalnog rada istražnih organa i ponašanja izvršne vlasti uanpred biti žigosani kao saradnici kriminala. Deo tog istog mehanizma bili su i opozicioni mediji u Crnoj Gori koji su u to vreme, obilno finansirani iz Srbije, predstavljali ključni instrument za obračun zvaničnog Beograda sa nepodobnom vladom u Podgorici.

Čak i samo letimičnom opservacijom opšteg ambijenta koji je pratio istragu i suđenje Darku Šariću jasno je uočljiv mehanizam koji otkriva spregu između kabineta bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića kao političkog mentora istrage, ministarstava sile, tužilaštva, bezbednosnih službi i policije preko kojih su kontrolisani opseg i krajnji dometi istrage. Posebna uloga u tom mehanizmu pripala je medijima čije je izveštavanje imalo za cilj da obezbedi takvu klimu u javnosti u kojoj će, uprkos nedostatku dokaza, krivica Šarića postati pretpostavljena i neupitna, u kojoj se neće naći sudija koji bi se usudio da donese presudu suprotnu očekivanjima javnosti i u kojoj će istraga o političkoj pozadini balkanskog kartela u potpunosti biti izmeštena iz Srbije i fokusirana na politički precizno odabrane mete.

Photo: Tanjug

Plenidba i rasprodaja imovine osumnjičenih, i to u trenutku kada oni još uvek nisu pravosnažno osuđeni, praćeni su navijački od strane medija i pozdravljani u izjavama zvaničnika izvršne vlasti kao samorazumljiva mera uprkos svom esencijalnom neskladu sa pravnim principima i pravilima koja važe u civilizovanim pravnim sistemima. Pri svemu tome, za stavove druge strane, odbranu i optužene, u medijima gotovo da nije bilo prostora zbog čega je celokupna javnost ostala uskraćena za informacije o ozbiljnim, pravno utemeljenim prigovorima odbrane koje u konačnici prete da “slučaj Šarić” od najvećeg suđenja za trgovinu kokainom i pranje novca preraste u veliku pravosudnu blamažu države Srbije i najbolji dokaz praktičnog urušavanja koncepta vladavine prava u zemlji kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji.

O obimu i kvalitetu medijskog praćenja “slučaja Šarić” u prvih godinu dana od pokretanja akcije “Balkanski ratnik”, kao i izjavama visokih državnih funkcionera koji su se nedopustivo mešali u rad istražnih i sudskih organa, govori i studija na osnovu koje su Šarićevi advokati u septembru 2010. godine podneli tužbu protiv države Srbije. U tužbi koju je potpisao tadašnji Šarićev branilac Zdenko Tomanović, navodi se da je izjavama predsednika Borisa Tadića, ministara Snežane Malović i Ivice Dačića i državnog sekretara Slobodana Homena, njegov klijent proglašen krivim i pre početka samog suđenja. U tužbi se konstatuje da je advokatski tim do tog trenutka uspeo da zabeleži postojanje ukupno 70 izjava predstavnika državnih organa i preko 336 novinskih tekstova u kojima je Darko Šarić pre početka suđenja, pre izvedenog makar jednog dokaza, već proglašen krivim. On je u medijima redovno označavan kao opasnost za bezbednost Srbije, šef narko mafije, šef organizovanog prometa droge i čovek odgovoran za mnogobrojne likvidacije iako zvanično nikada nije optužen ni za jedno jedino ubistvo. Advokati su upozorili da takve kvalifikacije ne bi smeli da daju državni funkcioneri i ljudi na visokim funkcijama već isključivo sud kao jedino mesto na kome se može utvrđivati da li je neko kriv ili ne. [3]

Prema jednoj drugoj analizi o izveštavanju srpskih medija o Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela koji je u junu 2011. godine urađen pod pokroviteljstvom Saveta Evrope i Kancelarije Evropske komisije u Beogradu, navodi se da su se mediji, izveštavajući o plenidbi imovine u slučaju Šarić, neretko koristili nedopustivim kolokvijalnim rečnikom i kvalifikacijama. U analizi kojom je obuhvaćeno izveštavanje 11 dnevnih listova, četiri nedeljnika i šest televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom, ukazano je da većina opserviranih medija “nikada ne izražavaju sumnju u krivicu optuženih osoba o kojima pišu, iako za većinu ne postoje pravosnažne presude”. U izrazito malo tekstova se može pročitati mišljenje druge strane, odnosno izjava advokata optuženih, dok je retorika državnih funkcionera nadležnih institucija veoma oštra, odnosno u izjavama ne ostavljaju prostor mogućnosti da optužena lica nisu učinila krivično delo koje im se stavlja na teret. Prema tim nalazima takav nedopustivi način komunikacije u velikoj meri pratili su i mediji, koji su osobe koje nisu osuđene za delo koje im se stavlja na teret nazivali „narko-bosovima“, „kraljevima kokaina“ i „narko-dilerima“. [4]

Kao što je beogradska “Politika” u svom izveštaju od 17. oktobra 2009. godine nagovestila da je vlast već tada imala kandidata za glavnog osumnjičenog, tako je i čestitka predsednika Borisa Tadića bezbednosnim službama povodom plenidbe kokaina u Urugvaju dala jasan nagoveštaj u kojem će pravcu ići njegovo političko mentorstvo nad istragom. "Ovo je konkretan primer kako Srbija suštinski doprinosi međunarodnoj bezbednosti, i Srbija je jedina u okruženju koja ima kapacitet da učestvuje u ovakvim akcijama", napisao je Tadić u saopštenju kojim je odao priznanje BIA na uspešno obavljenom poslu. [5] Da naglašavanje uverenja da Srbija “jedina u regionu ima kapacitet” za borbu protiv organizovanog kriminala nije bio tek kurtoazni bekgraund saopštenja, već jasna politička poruka ubrzo će pokazati izjave brojnih predstavnika izvšne vlasti, ali i medijska kampanja kojom će one biti praćene.

U toj kampanji jasno je bio uočljiv obrazac koji je otkrivao podudarnost između izjava predstavnika vlasti i informacija koje su navodno dolazile od tajnih izvora iz istrage čijim su saznanjima punjeni novinski stupci, ali ne i sama optužnica. Političko mentorstvo nad istragom i nevidljiva zajednička urednička ruka medija uporno su nastojali da, s jedne strane, Srbiju i njeno tadašnje rukovodstvo predstave kao iskrene borce protiv organizovanog kriminala i korupcije, dok je s druge strane trebalo stvoriti utisak da sa organizovanim kriminalom u regionu isključivo sarađuje nepodobna vlast u Podgorici koja se zvaničnom Beogradu smrtno zamerila onog trenutka kada se izborila za nezavisnost Crne Gore. Netrpeljivost na relaciji Beograd-Podgorica dodatno je pojačana u jesen 2008. godine kada je crnogorska vlada priznala nezavisnost Kosova zbog čega je Tadićev ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić iz Srbije proterao tadašnju crnogorsku ambasadorku Anku Vojvodić. Sprovođenju političke agende kabineta Borisa Tadića koja je bila nametnuta istražiteljima u slučaju “Balkanski ratnik” pogodovale su i neke sporedne okolnosti poput beskrupuloznih ličnih i karijerističkih ambicija visokih funkcionera policije i tužilaštva, ali i prijateljske veze Mila Đukanovića sa pojedinim ljudima iz Srbije koji su još od ranije bili na meti korumpiranih pojedinaca i grupa iz redova srpske policije i tužilaštva.

Photo: Tanjug

Smer u kojem će ići istraga u Srbiji postao je vidljiv već iz prvih napisa u kojima su otkrivani detalji akcije “Balkanski ratnik”. Čim je Darko Šarić u medijima imenovan kao lice koje se “najverovatnije nalazi na vrhu piramide kartela”, on je momentalno proglašen crnogorskim biznismenom iz Pljevalja iako je u tom trenutku bio srpski državljanin sa prebivalištem na Tatarskom brdu kod Novog Sada. Tek u periodu koji je usledio postaće jasno stvarno značenje Tadićeve uvijene poruke kao i napadno korišćenog prefiksa “crnogorski” kao ključne odrednice za Darka Šarića.

Ciljajući takođe na Crnu Goru, direktor srpske policije Milorad Veljović rekao je u intervjuu za novogodišnje izdanje “Blica” od 31. decembra 2009. godine da “nijedna zemlja u okruženju ne sme biti utočište nijednog kriminalca, niti ijedne interesne grupe”. [6] Već u januaru, povodom raspisivanja poternice za Darkom Šarićem od strane srpskog Tužilaštva koja je objavljena 21. januara 2010. godine usledila je prava medijska kanonada u kojoj su ovoga puta prednjačili opozicioni crnogorski mediji koji nisu štedeli reči u optužbama na račun tamošnjih vlasti. Tako je podgorički opozicioni dnevni list “Vijesti” 22. januara objavio informaciju da su Darko Šarić i Goran Soković zahvaljujući dojavi iz vrha crnogorske vlasti izbegli hapšenje u Beču. Istog dana, pozivajući se na sopstvene izvore, tu istu informaciju objaviće i beogradski “Blic” u tekstu novinarke Tamare Marković Subote koja je ujedno bila i autorka već pomenutog intervjua sa direktorom srpske policije Miloradom Veljovićem. U tom tekstu Šarić je već bio kvalifikovan kao vođa najvećeg narko-klana na Balkanu iako protiv njega u tom trentuku čak ni optužnica još uvek nije bila podignuta. [7] Simptomatično je da su od početka akcije “Balkanski ratnik” u objavljivanju neproverenih i tendencioznih informacije praćenih kršenjem prezumpcije nevinosti prednjačili dnevni listovi Blic, Večernje novosti, Politika, Press i Kurir, nedeljnici Vreme, Novi magazin i NIN, beogradska televizija B92, podgorički izrazito opoziciono nastrojeni dnevni listovi Dan i Vijesti (uključujući i istoimenu televiziju), kao i tabloidni nedeljnik Monitor. U tom poslu posebno su se istakli novinari Blica Tamara Marković Subota i Vuk Z. Cvijić, kojima će se nešto kasnije pridružiti i Stevan Dojčinović iz beogradskog Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) i Miranda Petrućić iz sarajevskog OCCRP-a. Oni će čak i nakon promene vlasti u Beogradu, koja je politički sponzorisala tendenciozno pisanje o “slučaju Šarić”, nekritički nastaviti svoj davno započeti posao sa osnovnim ciljem da, zarad skrivenih interesa njihovih nalogodavaca, afirmišu postupke tužilaštva i dezavuišu vlasti u Crnoj Gori.

Prećutkujući okolnost da do tog trentuka iz Srbije nije bilo zvaničnog zahteva za Šarićevim hapšenjem, podgoričke “Vijesti” su 23. januara na naslovnoj strani objavile da srpska policija veruje da je Šarić u Crnoj Gori, ali da tamošnje vlasti nemaju nameru bilo šta da preduzmu. Do dodatnog varničenja na relaciji Beograd-Podgorica došlo je već u februaru kada je crnogorska policija po zahtevu iz Srbije prvo privela, a potom pustila Gorana Sokovića i Dejana Šekularca. Nakon što je iz Beograda došao zahtev za njihovim izručenjem od crnogorskih vlasti je naknadno zatraženo da pristanu na odlaganje dostavljanja traženih dokaza iz Srbije kako bi se uhapšeni prvo zadržali u pritvoru, a potom bili izručeni Srbiji. Oni su oslobođeni nakon što je Državno tužilaštvo ocenilo da protiv dvojice privedenih nema osnova za pokretanje krivičnog postupka u Crnoj Gori pošto je Srbija odbila da dostavi dokaze protiv njih “sve dok ne bude okončan postupak pokrenut nakon policijske akcije Balkanski ratnik”. Na ovakvu odluku crnogorskih vlasti usledile su žestoke reakcije iz Beograda. Među prvima je reagovala ministarka pravde Srbije Snežana Malović koja je 10. februara 2010. izjavila je da je iznenađena odlukom Državnog tužilaštva Crne Gore da ne prihvati molbu srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal za odlaganje dostavljanja podataka i dokaza u slučaju Sokovića i Šekularca. Ona se pozvala na bilateralnu i međunarodnu obavezu crnogorskih organa da postupaju po zahtevima iz Srbije iako je već tada bilo više nego jasno da Crna Gora nije u obavezi da po automatizmu ispunjava zahteve iz Beograda, posebno one koji nisu bili potkrepljeni odgovarajućim dokazima. [8]

Na istoj frekvenciji bila je izjava srpskog ministra policije Ivice Dačića koji je tim povodom rekao da “ponašanje crnogorskih organa nije u duhu sklopljene regionalne saradnje” i da će Srbija i dalje zahtevati hapšenje i izručenje Sokovića i Šekularca. Specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio je za list “Press” od 11. februara 2010. da bi dostavljanje dokaza u toj fazi istrage tužilaštvu Crne Gore protiv Sokovića i Šekularca “moglo ozbiljno da ugrozi istragu koja se protiv Šarića vodi u Srbiji”. On je objasnio da zahtev tužilaštva Crne Gore „nije odbijen, već odložen”. To je, međutim, u skladu sa važećom međunarodnom praksom moglo značiti samo jedno: da crnogorske vlasti nemaju odgovarajući pravni osnov za zadržavanje uhapšenih. Uprkos nespornoj činjenici da su crnogorske vlasti postupile u potpunosti u skladu sa važećim međunarodnim pravilima o saradnji u krivičnim stvarima, kritike koje su iznesene na račun Podgorice postale su, uprkos stvarnim činjenicama, standardni široko korišćeni obrazac manipulacija i optužbi na račun crnogorskih vlasti i njihove navodne nespremnosti da sarađuju sa srpskim organima u borbi protiv organizovanog kriminala. [9]

Odgovarajući na sve žešće prozivke iz Srbije premijer Crne Gore Milo Đukanović izjavio je 9. februara u intervjuu za beogradsku televiziju B92 da su srpski državni organi preuranjenim najavljivanjem u medijima istrage protiv odbeglog Darka Šarića, prvoosumnjičenom za šverc preko dve tone kokaine iz Urugvaja, praktično dali signal da se skloni. On je tom prilikom ukazao na malo poznatu okolnost da su crnogorski organi vlasti poslednji dobili informaciju o istrazi protiv Šarića što im je praktično vezalo ruke u pokušaju njegovog hapšenja. On je tom prilikom ukazao i na ključni problem koji će srpska javnost biti u stanju da sagleda tek četiri godine kasnije, a koji se ogledao u suštinskom nedostatku dokaza koji bi Šarića teretili za učešće u trgovini kokainom koji je zaplenjen u Urugvaju i Argentini: "Znali smo, plašim se, i nešto više od onoga što zna srpska policija, jer imamo vrlo korektnu razmjenu sa mnogim agencijama u svijetu, uključujući CIA i DEA, koja je samo u poslednjih par mjeseci prošle godine par puta boravila u Crnoj Gori. Prema tome, imamo vrlo precizno uvid u kvalitet sumnji koja se ispostavlja u odnosu na Šarića i na druga lica. Sumnje su, da kažem, jedan kvalitet. Međutim, jako dobro znamo da na bazi sumnji, bez argumenata, ne možemo suditi ljudima. I posebno, ne možemo im uskraćivati elementarna građanska prava. [10] Jedini greh Crne Gore u to vreme bilo je to što su njene vlasti odbile da postupaju po političkim, pravno neutemeljenim optužnicama i zahtevima iz Beograda.

Photo: Tanjug

Odašiljući novi talas otrovnih strelica i optužbi na račun Crne Gore predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je 14. februara da će Srbija nastaviti borbu protiv organizovanog kriminala dodavši da to isto “očekuje i od drugih zemalja u regionu”. On je tom prilikom ocenio da je “indikativno da nema reakcije na činjenicu da sve zemlje regiona nisu jednako posvećene borbi protiv organizovanog kriminala” i zapretio da će to pitanje pokrenuti u razgovorima sa sagovornicima iz međunarodne zajednice “jer se radi o veoma važnoj stvari i za region i za EU”. [11]

U ovim stavovima Boris Tadić će dobiti gotovo bezrezervnu podršku srpskih medija. Tako je autor nedeljnika “Vreme” Miloš Vasić u tekstu “Prava slika Darka Šarića” od 18. februara 2010. doslovce napisao: “Svi znaju da je Crna Gora postala sigurna kuća za čitav niz zločinaca koji su krivična dela, čak i najteža, počinili u Srbiji. Naravno da su ovi naši izgubili strpljenje, tim pre što je reč o velikoj akciji planetarnih razmera protiv korporacije koja raspolaže ogromnim novcima; takva se operacija ne dovodi u opasnost deljenjem osetljivih informacija sa jednom notorno nepouzdanom administracijom kakva je ova u Podgorici”. [12]

Saga je nastavljena već 25. februara opet u nedeljniku “Vreme” koji je objavio intervju sa Borisom Tadićem u kojem je on, odgovarajući na pitanje o regionalnoj saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala, ponovo optužio Crnu Goru za nekooperativnost. “Ono što se postavlja kao najvažnije pitanje jeste – da li sve zemlje regiona istim intenzitetom učestvuju u borbi protiv organizovanog kriminala? Moje mišljenje je da to nije slučaj, ali se nadam da će se stvari popraviti u narednom periodu. To je međunarodna obaveza svih i to je, na kraju, pretpostavka da svi zajedno budemo u Evropskoj uniji”, izjavio je tada predsednik Srbije i dodao: “Mi nemamo isti nivo ni reformi u oblasti javne administracije i izgradnje industrijskih kapaciteta, pa ni isti nivo reformi u uspostavljanju pravne države. A dozvolite mi i ovo da kažem – nemamo ni jednak uspeh u borbi protiv korupcije ili organizovanog kriminala. Srbija je sasvim sigurno vodeća zemlja u borbi protiv organizovanog kriminala u regionu.” [13]

Tokom narednih nekoliko meseci u medijima i javnim nastupima visokih državnih zvaničnika Srbije dominirale su optužbe na račun vlasti u Podgorici povodom izostanka hapšenja Darka Šarića za koga su vlasti Srbije uporno tvrdile da se krije na teritoriji susedne države, ali i zbog pozitivnog odgovora koji je crnogorska policija dala na Šarićev zahtev za dobijanje državljanstva Crne Gore. Nakon što je Srbija zvanično raspisala poternicu za Šarićem 21. januara 2010. crnogorski MUP je preduzeo pretres većeg broja objekata za koje se sumnjalo da bi u njima mogao da se nalazi osumnjičeni Šarić. Kako u tim akcijama ipak nije pronađen, policija Crne Gore je saopštila da je on, prema operativnim podacima, teritoriju te države napustio neposredno pre objavljivanja poternice iz Beograda. Direktor uprave crnogorske policije Veselin Veljović rekao je za podgorički list "Dan" da se Darko Šarić, koji je u bekstvu jer ga Srbija traži zbog sumnje da je organizovao šverc kokaina iz Urugvaja, nalazi u nekoj od evropskih država. Ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Ivan Brajović rekao je tim povodom da ne želi da se bavi spekulacijama gde se nalazi Darko Šarić i ponovio da će on biti uhapšen ukoliko se nalazi Crnoj Gori.

Iz Beograda je već 1. februara stigao odgovor sa stranica, vlastima bliskog, dnevnog lista “Blic” koji je objavio tekst pod naslovom “Crnogorski MUP pokušao da zaštiti Šarića” u kome su na račun zvanične Podgorice upućene optužbe povodom garancije koju je MUP Crne Gore izdao Šariću povodom njegovog zahteva za dobijanje državljanstva te zemlje. [14] Optužbe upućene na račun crnogorskih vlasti nije umanjila ni činjenica da je Šarić garanciju od MUP-a Crne Gore, koju je potpisao pomoćnik ministra Osman Subašić, dobio 16. novembra 2009. godine, više od dva meseca pre nego što je Srbija za njim raspisala međunarodnu poternicu. Deset dana kasnije je usledio tekst u “Večernjim novostima” pod naslovom “Đukanović: Naš bez prepreka” u kojem je na krajnje maliciozan način interpretirana izjava premijera Crne Gore povodom slučaja Šarićevog državljanstva. [15]

Photo: Tanjug

Istog dana, 10. februara, provladin tabloid “Kurir” je pod malicioznim naslovom “Partneri” objavio mini intervju sa Nebojšom Medojevićem, liderom crnogorskog opozicionog Pokreta za promene, koji je ustvrdio da je Darko Šarić u Crnoj Gori “na sigurnom jer je u interesu Mila Đukanovića i vrha crnogorske vlasti da zaštite svog najznačajnijeg prijatelja i partnera”! “Šarića krije vlast u Crnoj Gori! Odavno je tu. Imao je sve informacije iz srpske policije i Vlade da se sprema akcija protiv njega, a odavno drži delove bezbednosti Srbije i Crne Gore na platnom spisku”, izjavio je tada Medojević koji je tih dana imao status omiljenog sagovornika srpskih medija. [16]

Nova izjava Medojevića usledila je već sutradan, 11. februara, kada je za list “Blic” izneo novu seriju optužbi na račun crnogorskih vlasti. U tekstu pod naslovom “Medojević: Đukanović se pravdao Šariću” lider opozicionog Pokreta za promene izjavio je da “nema sumnje da je Darko Šarić u Crnoj Gori” i da “već ima crnogorski pasoš”. “Prema mojim saznanjima, on je trenutno na primorju, pod zaštitom jednog od crnogorskih bosova, a u obezbeđenju mu je i nekoliko agenata Agencije za nacionalnu bezbednost”, rekao je Medojević za “Blic”. [17]

Nekritički forsirajući ničim potkrepljene insinuacije o skrivanju Šarića u Crnoj Gori, “Blic” je 12. februara objavio tekst Vuka Z. Cvijića pod naslovom “Američka DEA locirala Šarića u Bijelom Polju”. Pozivajući se na anonimne izvore iz “međunarodne istrage” Cvijić je ustvrdio da su američke službe Šarića locirale u Bijelom Polju čime je pokušao da osnaži optužbe vlasti u Beogradu da crnogorske institucije skrivaju Šarića. “Potraga u Bijelom Polju i pretres hotela 'Bijela rada' izvedeni su po nalogu iz inostranstva, koji crnogorska vlast nije smela da odbije, te je morala da krene u akciju po njihovom nalogu. Da li je, u međuvremenu, Šarić promenio lokaciji i iz Bijelog Polja našao utočište u nekom drugom mestu, za sada nije poznato, ali međunarodne službe veruju da on nije izašao iz Crne Gore i da tamo i dalje uživa zaštitu najmoćnijih ljudi iz podzemlja”, naveo je Cvijić. U tekstu se našla i izajva Nebojše Medojevića koji je ponovio ranije iznete tvrdnje da se Šarić nalazi na crnogorskom primorju. On je tom prilikom rekao da u Crnoj Gori “postoji pet narko-bosova” i da su to “Brana Mićunović, Milo i Aco Đukanović, Stanko Subotić i Darko Šarić”. Priliku za iznošenje neutemeljenih optužbi na račun crnogorskog premijera dobio je i Andrija Mandić, lider Nove srpske demokratije, koji je naveo je da je Milo Đukanović „životno zainteresovan da Šarić i njegovi pomagači ostanu na slobodi zbog bojazni od njihovog mogućeg pojavljivanja i svedočenja pred sudom“.

U istom tekstu objavljena je i izajva Slobodana Homena, državnog sekretara Ministarstva pravde Srbije, koji je rekao da, iako svaka država ima diskreciono pravo da nekom da ili ne da državljanstvo, “postupanja nadležnih u Crnoj Gori izazivaju sumnju u njihovu spremnost da sarađuju u istrazi šverca kokaina”. “Sigurno da bi davanje crnogorskog državljanstva pružilo Šariću zaštitu od ekstradicije. Uopšte nije sporno da Crna Gora može da da državljanstvo svakome, ali da taj nije okrivljen za neko krivično delo, a pogotovu za nešto ovako teško, gde postoji i veliki međunarodni interes”, rekao je Homen. Odbacujući svaku pomisao da bi Šariću za optužbe iz Srbije eventualno moglo da se sudi u nekoj drugoj državi, minsitar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je upozorio crnogorske državne organe da bi eventualno davanje državljanstva Darku Šariću predstavljalo “jasan znak za ovu istragu”. [18]

U izjavi za tabloid “Press” od 16. februara, specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević izjavio je da "informacije govore da se okrivljeni narko-baron Darko Šarić nalazi u Crnoj Gori". "Prema vrlo ozbiljnim procenama, za Šarića je i najlakše da se u ovom trenutku krije na području Crne Gore, tako da se ova mogućnost nikako ne može isključiti", rekao je tada Radisavljević. [19]

Na ove tvrdnje srpskog specijalnog tužioca za organizovani kriminal odgovorio je Dejan Đurović, rukovodilac Nacionalnog centralnog biroa Interpola u Podgorici koji je u intervjuu za podgoričku “Pobjedu” izajvio da je Srbija, da je htela, dva meseca ranije mogla uhapsiti Darka Šarića, osumnjičenog za šverc kokaina iz Latinske Amerike. "Trebalo je samo da raspišu poternicu onoga trenutka kada nije uspelo njegovo hapšenje u Francuskoj, 17. decembra prošle godine. Zašto to nisu učinili, odgovore treba tražiti u Srbiji, a ne u Crnoj Gori", ukazao je Đurović na nelogičnosti u kritikama koje su dolazile iz Beograda. On je precizirao da je čudno to što Beograd još tada, kada je Šarić umakao i seo u avion "Montenegroerlajnza" za Podgoricu, nije dostavio međunarodnu poternicu i Crnoj Gori. "U tom slučaju bilo bi nemoguće da Šarić izbegne hapšenje u Podgorici. Umesto toga, međunarodna poternica raspisana je tek 21. januara ove godine", istakao je Đurović. [20] Kao još jedan od dokaza da je Crna Gora u potpunosti sarađivala u borbi protiv organizovanog kriminala sa Srbijom, Đurović je potvrdio informaciju koju je dva dana ranije, 14. februara, gostujući u emisiji “Utisak nedelje” na televiziji B92, saopštio šef beogradskog biroa Interpola Miloš Oparnica govoreći o podacima koji su o Šariću uredno dostavljeni iz Crne Gore Srbiji nekoliko godina ranije, u okviru operativne saradnje. U istoj toj emisiji gostovao je i državni sekretar srpskog Minsitarstva pravde Slobodan Homen koji je iskoristio priliku da otvoreno poruči da srpski istražni organi nemaju poverenje u crnogorske institucije zbog čega su u slučaju hapšenja Sokovića i Šekualrca odbili da im dostave dokaze iz predistražnog postupka protiv Šarićeve grupe. [21]

Odgovarajući na sve učestalije i beskrupuloznije optužbe iz Srbije, u intervjuu za televiziju IN crnogorski premijer Milo Đukanović odbacio je optužbe Beograda da Crna Gora nedovoljno sarađuje u borbi protiv organizovanog kriminala, poručivši da će više verovati tim porukama ako Srbija prestane da daje državljanstva licima koja su u Crnoj Gori optužena za ratne zločine i osuđena za teška krivična dela. „Više ćemo verovati tim pozivima Beograda za borbu protiv organizovanog kriminala ako bude manje dosadašnje prakse, a to je da Srbija dodeljuje državljanstvo ljudima koji su osuđeni na 20 godina zatvora za najteža krivična dela”, rekao je Đukanović ukazujući na dvostruke standarade i licemerno ponašanje srpskih vlasti prema Crnoj Gori. Njegova primedba se odnosila na slučaj petorice osumnjičenih za ratne zločine protiv civilnog stanovništva (Boško Bojović, Milisav Marković, Radoje Radunović, Duško Bakrač i Milorad Ivanović), kao i dvojice osuđenika za ubistva (Veselina Vukotića i Žarka Lauševića), koji su se spasili suđenja ili zatvora tako što su preko noći dobili srpsko državljanstvo. Đukanović je upozorio da je u pitanju bila politička zloupotreba i ponovio da se to pitanje pokušava nametnuti kao hipoteka nad Crnom Gorom sa jednim političkim ciljem - da se ona zaustavi u svom hodu ka evropskim i evroatlantskim ciljevima. [22]

Photo: Google

Novi napadi na vlasti u Crnoj Gori povodom “slučaja Šarić” usledili su u tekstu Tamare Marković Subota objavljenom u listu “Blic” 23. februara. Pozivajući se, po već uspostavljenom obrascu, na anonimne izvore iz istrage i MUP-a Srbije, Marković Subota je u članku “Šarić se krije u Crnoj Gori”, ponovo dovela u pitanje tvrdnje crnogorske policije da se osumnjičeni sa Interpolove poternice ne nalazi na teritoriji te države. “U srpskoj policiji i dalje veruju da se Darko Šarić, osumnjičen da je organizator šverca 2,7 tona kokaina iz Južne Amerike, sve vreme krije u Crnoj Gori. Šarić se pre raspisivanja poternice slobodno kretao po Evropi. Evidentirani su njegovi boravci u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj... Sa svim tim zemljama stalno razmenjujemo informacije od momenta kad je za njim raspisana poternica i za sada nismo dobili nijedan siguran podatak da se krije u nekoj od ovih država. Najsigurnije utočište Šariću je sigurno u Crnoj Gori”, glasila je izjava neimenovanog izvora iz policije. Po instrukciji svog izvora Marković Subota je crnogorskoj policiji uputila javne instrukcije o načinu na koji bi Crna Gora mogla da dokaže svoje tvrdnje. “Ako je Darko Šarić posle raspisivanja poternice napustio Crnu Goru, tamošnja policija bi bez problema mogla da navede kada je izašao iz zemlje, na kom graničnom prelazu i sa kojom putnom ispravom. Objavljivanjem tih podataka bilo bi dokazano da je on napustio zemlju i lako bi moglo da se utvrdi njegovo dalje kretanje”, napisala je novinarka bliska Miloradu Veljoviću, direktoru srpske policije i Rodoljubu Miloviću, načelniku kriminalističke policije (UKP). [23]

Svesna da iza pisanja novinarke “Blica” stoji sam vrh srpske policije, Uprave policije Crne Gore uputila je 24. februara zvanično saopštenje za javnost u kome je odgovorila na iznete optužbe. “Darko Šarić, osumnjičen u Srbiji za šverc kokaina, napustio je teritoriju Crne Gore ilegalno, nekoliko dana pre nego što je crnogorskom birou Interpola dostavljena međunarodna poternica. Treba imati u vidu da Šarić, kada je napustio našu teritoriju, nije bio potraživan na međunarodnom planu ili po bilo kom osnovu", navodi se u saopštenju. Crnogorska policija je istovremeno obelodanila informaciju da je svega desetak dana pre raspisivanja međunarodne poternice Interpola Šarić boravio u Pljevljima. U tom trentuku, međutim, crnogorska policija nije od službi bezbednosti iz okruženja imala zahtev da Šarić bude i uhapšen zbog čega tom prilikom nije ni došlo do njegovog privođenja. [24]

Dan ranije, 23. februara, predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić upozorio je u intervjuu za Radio Crne Gore da Srbija pokušava da problem narko-kartela izveze u susednu državu, kao i da srbijanska ministarka pravde Snežana Malović na nedopustiv način povezuje crnogorsku političku elitu sa organizovanim kriminalom. Pozivajući crnogorskog ministra pravde Miraša Radovića da otkaže planirani sastanak sa srpskom koleginicom u Beogradu, Krivokapić je ukazao da je Srbija, a ne Crna Gora "domovina tog kriminala i sedište hobotnice, čiji je samo jedan krak došao do Crne Gore“. "Crna Gora nikada nije rekla da je Srbija leglo kriminala, iako je u njoj nastao jedan od najvećih klanova na Balkanu. Očigledno je da je sedište klana Šarić u Srbiji, da je njegova imovina tamo evidentirana, da je to trajalo dugo. Srbija je glava, izvor i domovina tog kriminala, jer Šarić je srpski državljanin, a sad hoće da taj problem natovare Crnoj Gori, koja taj problem ima u jednom kraku i mi ćemo ga u tom delu i rešavati", poručio je Krivokapić tim povodom. [25]

Uprkos apelu predsednika crnogorske Skupštine, sastanak ministara pravde dveju država ipak je 25. februara održan u Beogradu, ali bez ikakvih vidljivijih rezultata. Iako su tokom razgovora izostale teške reči i međusobne optužbe, u zajedničkom saopštenju ipak je konstatovano da su se obe strane „založile za unapređenje pravosudne saradnje dve zemlje, kao i da se problemi u pružanju međunarodne pravne pomoći u slučaju ‘Balkanski ratnik’ prevaziđu kroz efikasniju komunikaciju državnotužilačkih organizacija“. Istovremeno je dogovoren i skori susret specijalnih tužilaca dveju zemalja. Međutim i sam izostanak optužbi na račun Crne Gore tokom navedenog sastanka, uprkos ranijim najavama srpske minsitarke pravde Snežane Malović, jasno je govorio da argumenti Srbije kojima je u prethodnih nekoliko meseci susedna država optuživana za nesaradnju, u pravnom smislu nisu bili održivi. [26] Beogradski “Blic” je 26. februara sastanak “pozdravio” uredničkim komentarom “Taoci mafije” u kojem su crnogorske vlasti ponovo optužene da zbog navodnih kriminalnih ciljeva i veza sa organizovanim kriminalom protiv Srbije vode propagandni rat što je bilo u potpunom raskoraku sa realnim stanjem stvari na terenu gde je više nego uočljiva bila kampanja, ali sa potpuno suprotne strane – ona koja je inicirana iz Beograda. [27]

U sledećih nekoliko dana u propagandnom ratu protiv Crne Gore u praksu je uveden i jedan novi do tada neprimenjivani mehnizam. Za razliku od dotadašnjih brutalnih napada na Vladu Crne Gore u kojem su sinhronizovano učestvovali državni zvaničnici iz Srbije, srpski mediji, kao i mediji i predstavnici opozicionih partija iz Crne Gore, ovoga puta su iz tog “istog hora” došli naizgled disonantni tonovi. Pozivajući se na neimenovanog diplomatu jedne uticajne zapadne zemlje, opozicione podgoričke "Vijesti" objavile su informaciju da se Šarić nalazi u Švajcarskoj i da još niko nije tražio njegovo izručenje, pa ni Srbija, u kojoj je pokrenut krivični postupak protiv njega i oko 30 njegovih saradnika. "Šarić je u Švajcarskoj i svi to znaju", prenele su "Vijesti", izjavu svog neimenovanog sagovornika. Ta informacija je poslužila kao povod za oštru rekaciju anonimnih izvora iz srpske policije koju su objavili mediji u Beogradu. Tako je anonimni sagovornik iz vrha srpske policije za tabloid “Press” rekao da se prema njihovim informacijama “Šarić i dalje nalazi u Crnoj Gori“. “Ako oni kažu da je Šarić u Švajcarskoj, mi pitamo otkad je to Budva u Švajcarskoj”, preneo je beogradski tabloid reči svog sagovornika koji je izneo iste one lažne podatke o Šarićevoj navodnoj lokaciji koje je nešto ranije iznosio i Nebojša Medojević zbog čega se sa sigurnošću može zaključiti da su one poticale iz istog izvora. [28]

U danima najžešće kampanje protiv crnogorskih vlasti u Srbiji gotovo da nije bilo disonantnih tonova koji bi kritički preispitivali opravdanost i svrsishodnost propagandnog rata koji je bez valjanog povoda pokrenut protiv jugozapadnog suseda. U moru laži i dirigovanih vesti izuzetak je predstavljala Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je izrazila sumnju u iskrenost vlasti u Beogradu u nameri da se zaista obračunaju sa organizovanim kriminalom. “Mi znamo kako naše institucije funkcionišu – pod poslušnošću izvršnoj i partijskoj vlasti - a one funkcionišu uvek na isti način, bez obzira da li se radi o Šariću ili nekom drugom. Tužilaštvo, sud, policija, od početka tranzicije do dana današnjeg ne rade svoj posao nezavisno od partijske i izvršne vlasti. Istraživalo se samo ono što je partijsko-političkom vrhu odgovaralo da se istražuje. Verovatno je da su važniji elementi odgovora na pitanje zašto Šarići nisu odavno uhapšeni u činjenici da se u Srbiji tokom čitave privatizacije, od samih njenih početaka, stalo na stanovište da nije važno da li je novac čist ili prljav, pa se njegovo poreklo nije ni kontrolisalo. Namerno je koncept privatizacije urađen da u nju može da ulazi prljav novac. Godinama radi Uprava za sprečavanje pranja novca, ali šta se s njom dešava? Vi imate, na primer, izveštaje GRECO, konkretno, jednu stranicu izveštaja od pre dve godine koji govori o promenama zakona o sprečavanju pranja novca. Ovo, prevedeno sa diplomatskog vokabulara tog izveštaja, u stvari znači da Uprava uopšte nije radila jer je sve vreme inicirala promene zakona da ne bi radila. A to je, naravno, radila, zato što je vlada to od nje tražila. Podsećam vas na jedan stav koji se u vladi mogao čuti na početku 2002-2003. godine, da uopšte nije važno da li je novac prljav – važno je da li ulazi u Srbiju. Ako vi napravite jedan sistem u kojem ćete, zbog onih koji stoje iza političkih stranaka – a iza njih stoje isti oni tajkuni koji su predstavljali stubove Miloševićeve države – onda vidite kako se pranje para koje je počelo u jednoj nastavi u sledeće dve-tri vlade. Zašto? Zato što se oni koji obezbeđuju da se njihove odluke ugrađuju u zakone ne menjaju čak i kad promenite koaliciju na vlasti”, upozorila je Verica Barać u izjavi za Radio Slobodna Evropa od 22. februara 2010. godine. [29]

Iako su optužbe na račun vlasti u Crnoj Gori nastavljene i u narednih nekoliko godina, njihov fokus će se postepeno menjati i prelaziti sa optužbi za skrivanje Šarića od strane crnogorskih bezbednosnih službi na pokušaje da se između njegovog poslovanja i značajnih ljudi u Podgorici pronađu direktne poslovne veze kako bi se kompromitovao i za saradnju sa balkanskim kartelom direktno optužio premijer Crne Gore Milo Đukanović. Optužbe na svoj račun povodom izostanka hapšenja Darka Šarića, Crna Gora je praktično srušila u vodu u novembru 2010. godine kada su njeni organi po poternici iz Italije prvo uhapsili, a potom i preuzeli sudsko gonjenje Duška Šarića, rođenog brata Darka Šarića. Tom akcijom crnogorske vlasti u praksi su pokazale da u onim situacijama kada postoji regularna saradnja sa drugim zemljama, bez malicioznih političkih podmetanja i skrivenih ciljeva, ta kooperacija funckioniše nesmetano. Do poboljašanja odnosa sa Srbijom došlo je tek nakon promene vlasti u Beogradu u leto 2012. godine, a saradnja je krunisana zajedničkom realizacijom akcije predaje Darka Šarića srpskim organima u martu 2014. godine. Ti događaju u potpunosti su srušili teze plasirane od strane zvaničnih institucija Srbije u vreme vladavine Borisa Tadića, a čiji je cilj bila kompromitacija i diskvalifikacija čelnih ljudi Crne Gore.

U jeku političke i medijske kampanje koja je protiv vlasti u Crnoj Gori vođena pod političkim mentorstvom kabineta bivšeg predsednika Srbije, daleko od očiju javnosti desila su se dva događaja koji će biti obelodanjeni tek nekoliko godina kasnije, a koji će ozbiljno kompromitovati sve tvrdnje i optužbe koje su povodom “slučaja Šarić” dolazile iz Beograda na račun Podgorice.

Istraga urušava sopstveni kredibilitet

Manje od mesec dana nakon pokretanja akcije “Balkanski ratnik”, beogradski list “Blic” objavio je 26. novembra 2009. godine tekst pod naslovom “Stanko Subotić prao novac za braću Šarić” u kojem su iznete optužbe kontroverznog bivšeg crnogorskog zvaničnika Ratka Kneževića i Nebojše Medojevića, lidera opozicionog Saveza za promene, iznete na račun Stanka Subotića, švajcarskog biznismena srpskog porekla koji je još od 2001. godine bio na meti medijskih i političkih napada zbog, kako se ispostavilo, svojih bliskih prijateljskih veza sa ubijenim premijerom Srbije Zoranom Đinđićem i predsednikom Vlade Crne Gore Milom Đukanovićem. Dva dana ranije Knežević je u intervjuu za televiziju B92 Subotića optužio za pranje Šarićevog novca, ali i niz drugih krivičnih dela uključujući ubistvo kontroverznog hrvatskog novinara Ive Pukanića. Reagujući na tvrdnje koje je izneo Knežević, Nebojša Medojević je u izjavi za televiziju “Vijesti” potvrdio da je on lično Ratku Kneževiću dostavio informacije o navodnim nelegalnim aktivnostima Stanka Subotića i njegovim vezama sa braćom Šarić. “Ja sam Kneževiću dao podatke koje sam dobio iz diplomatskih krugova, ali i iz struktura bezbednosti Crne Gore da su Subotić i Darko Šarić u veoma bliskim odnosima, da su viđeni zajedno u Pljevljima. To nije tajna, moji izvori iz Pljevalja su to više puta potvrdili”, rekao je tada Medojević. [30] Po jednoj od prijava za navodno skrivanje Šarića crnogorska policija je početkom marta 2010. sprovela proveru Subotićeve vile “Montenegro” na Svetom Stefanu tokom koje je utvrđeno da se Šarić ne skriva u njoj. [31] Uprkos činjenici da Šarić nije pronađen u Subotićevom objektu taj događaj će poslužiti kao okidač za novu medijsku kampanju u kojoj će, nimalo slučajno, učestvovati isti oni akteri koji su mesecima pa i godinama unazad predstavljali okosnicu kampanje protiv Mila Đukanovića i crnogorskih vlasti.

Photo: Tanjug

Iznerviran što Šarić nije pronađen u Subotićevoj vili, Nebojša Medojević je izjavio da se “Darko Šarić i Stanko Subotić Cane, za kojima traga srpsko pravosuđe, trenutno skrivaju u vili 'Jelika' na Žabljaku”. U izjavi za podgoričku Televizju In Medojević je rekao da ima “pozudane informacije dobijene od američke agencije DEA” da su se Šarić i Subotić do nedavno skrivali u Subotićevoj vili na Svetom Stefanu, ali da im je crnogorska policija dala deset sati da se sklone pre nego što je pokrenula potragu za njima, provaljujući u tu vilu. [32] Tokom gostovanja u emisiji “Intervju s Jugoslavom Ćosićem” na Televiziji B92 tokom koje je Medojević ponovio iste optužbe, u emisiju se telefonskim putem iz svoje kuće u Ženevi lično uključio i Stanko Subotić objasnivši tom prilikom da Medojević svoje optužbe iznosi po nalogu srpskih tajkuna Miroslava Miškovića i Milana Beka koji Subotiću duguju veliki novac (nekoliko desetina miliona evra) i vladajućih političkih krugova koji su stajali iza njegovog medijskog progona i sudskog procesa za koji će se, četiri godine kasnije, ispostaviti da je bio fingiran i zasnovan na neuverljivim i nekredibilnim dokazima. Prvo Subotićevo obraćanje srpskoj javnosti posle tri godine potpune medijske izolacije izazvale su veliku nervozu u Beogradu pa je kao reakcija na Subotićev izazov pokrenuta lavina medijskih spekulacija sa ciljem da se on dodatno diskredituje i da se, dovođenjem u vezu sa pranjem novca optuženog Šarića, ishoduje njegovo izručenje iz Švajcarske.

Problem koji su vlasti Srbije imale sa Subotićem u to vreme ticao se neodrživosti optužnice po kojoj se pred Specijalnim sudom u Beogradu vodio proces protiv njega. S obzirom da je u pitanju bio još jedan političko-sudski vodvilj u režiji vlasti u Beogradu, najpre one koju je predvodio Vojislav Koštunica, a potom i one kojom je neprikosnoveno dominirao Boris Tadić, Subotiću je suđeno za anahrono delo zloupotrebe službenog položaja u privatnoj firmi, koje većina savremenih zakonodavstava odavno ne prepoznaje kao zasebno krivično delo zbog čega gotovo nijedna evropska zemlja nije bila spremna da postupi po poternici iz Beograda koja je za Subotićem bila raspisana. Tadašnje vlasti u Srbiji nastojale su da povezivanjem Subotića sa nekim drugim krivičnim delima ishoduju podizanje nove optužnice, a time i njegovo izručenje. Kako je taj cilj više bio plod političkih želja kabineta Borisa Tadića, negoli postojanja dokaza o stvarnoj Subotićevoj umešanosti u pomenuta krivična dela, bilo je neophodno poduhvat novog fingiranja optužbi protiv Subotića podupreti snažnom medijskom kampanjom koja bi unapred onemogućila eventualnu pojavu bilo kakvih disonantnih glasova kojima bi se dovelo u pitanje postupanje zvaničnih organa. Nastojanjima da se Subotić nekako poveže sa Šarićem pogodovala je i okolnost da je istragu protiv Šarića vodio zamenik specijalnog tužioca Saša Ivanić koji je ujedno bio i podnosilac i zastupnik optužnice protiv Subotića. Poznat kao beskrupulozni karijerista, Ivanić je izvršavanjem tog zahteva dobio priliku da se tadašnjim izvršnim vlastima oduži za svoj reizbor na tužilačku funkciju do kojeg je došlo tokom osporavane i kasnije odbačene reforme domaćeg pravosuđa.

Pokušavajući da tužiocu Ivaniću obezbede odgovarajuću medijsku pripremu za izvršenje poverenog mu zadatka, mediji i novinari pod mentorskim nadzorom kabineta predsednika države, pokrenuli su talas spekulacija o novim optužnicama protiv Subotića od kojih se nijedna kasnije nije dogodila. U napadima je ponovo prednjačio list “Blic” koji je 17. marta objavio tekst “Cane u panici zbog nove optužnice” u kojem je, pozivajući se na “više izvora” i izjavu Nebojše Medojevića, najavljeno skoro podizanje nove optužnice protiv Subotića, ovoga puta za pranje novca i organizovani kriminal, kao krivičnih dela koja postoje i u zakonodavstvu Švajcarske kako bi se stvorio osnov za njegovo izručenje Srbiji. [33]

Photo: Screenshot

Već u narednom izdanju “Blica” od 18. marta, u tekstu Vuka Z. Cvijića (koji je bio koautor i teksta od 17. marta), pod naslovom “Sprema se optužnica za švercovanje kokaina” objavljena je nova serija spekulacija o navodnim novim istragama koje se vode protiv Subotića i koje bi gotovo izvesno trebalo da rezultiraju novim optužnicama. Iako je tužilaštvo ranije tvrdilo da je u slučaju Šarić istraga ustanovila da su trgovina kokainom i pranje novca bile dve odvojene operacije u kojima su učestvovale dve potpuno različite grupe ljudi, u slučaju Subotića Cvijić je “otkrio” izuzetak u vidu njegove umešanosti u oba navedena krivična dela. “Ispituje se njegova umešanost u organizaciju šverca i pranje novca od droge. Sumnja se da je Subotić organizovao kupovinu nekih preduzeća u Vojvodini, kao i kafića i klubova u Beogradu od novca zarađenog prodajom narkotika”, napisao je Cvijić pozivajući se na anonimni izvor blizak istrazi. On je takođe ustvrdio da je od “svih pretkrivičnih postupaka protiv Subotića - za ubistva iz devedesetih, likvidaciju hrvatskog novinara Ive Pukanića - zasad najkonkretniji onaj koji se vodi zbog sumnji da je sarađivao sa Šarićem u švercu kokaina”.

U istom tekstu pojavil se i izjava Slobodana Homena, državnog sekretara Ministarstva pravde, koji je poručio da “medijski nastup optuženog Subotića ukazuje da je ozbiljna borba protiv kriminala dovela do pometnje kod organizovanih kriminalnih grupa”. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević najavio je u izjavi za B92 da će biti ispitane optužbe koje je Stanko Subotić izneo o finansiranju kupovine “Luke Beograd” i kompanije „Novosti”. [34] Pored toga što su kasnije izostale najavljivane nove optužnice protiv Subotića, isto tako izostale su i najavljene istrage spornih privatizacija dve kompanije koje je pod nerazjašnjenim okolnostima kupio Milan Beko. One će se naći pod lupom istražitelja tek nakon smene vlasti u Beogradu i posle zahteva Evropske komisije za istragom 24 sporne privatiazcije među kojima su se nalazile i “Luka Beograd” i “Novosti”. Uprkos političkoj podršci tužilaštvu da se preispitaju sporne privatizacije, u istragama predvođenim Miljkom Radisavljevićem izostali su bilo kakvi rezultati što ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet funkcije specijalnog tužioca koju on obavlja.

U seriji bez kraja, već 19. marta Vuk Z. Cvijić (kao koautor) objavljuje još jedan tekst u “Blicu” ovoga puta pod naslovom “Cane i Šarić sastajali se barem jednom mesečno”. Tradicionalno se pozivajući na anonimni izvor iz istrage, Cvijić je ustvrdio da su Šarić i Subotić u stalnoj komunikaciji, koja je “posebno intenzivirana u proteklih godinu dana”. “Njih dvojica su se sastajali više puta u Crnoj Gori, Švajcarskoj i Francuskoj, otkrivaju naši izvori bliski istrazi protiv Subotića i Šarića. Tih kontakata je bilo i nakon što je Šarić osumnjičen za šverc droge iz Južne Amerike”, naveo je Cvijić u svom tekstu. Povodom reaktiviranja “slučaja Subotić” oglasio se i Boris Tadić, predsednik Srbije, koji je u izjavi za agenciju Tanjug rekao da će svi “optuženi za teška krivična dela imati izvanrednu priliku da sve potanko objasne kada se nađu pred sudom”. “U sadašnjim okolnostima mnogi će se naći na meti optužbi onih kojima je u interesu da kleveću. Ne bi me iznenadilo da se iz kriminalnih krugova pokuša i sa blaćenjem novinara, javnih ličnosti i, naravno, predstavnika državnih institucija, svih onih koji predstavljaju opasnost za kriminalce. Sve institucije Srbije su odlučne da se obračunaju sa organizovanim kriminalom, koji, pored navijačkih grupa i terorističkih organizacija Albanaca sa Kosova, predstavlja najveću pretnju nacionalnoj bezbednosti”, rekao je Tadić u nastojanju da unapred diskvalifikuje bilo kakav pokušaj da se o aktivnostima državnih organa Srbije govori na kritički način. Malobrojni koji će se usuditi da krenu stopama Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, i da kritički propituju akcije državnih organa, platiće visoku cenu svoje neposlušnosti prema vladajućoj garnituri.

Povodom kampanje koju je predvodio list “Blic”, tom dnevniku se preko svojih advokata otvorenim pismom obratio i sam Subotić koji je ukazao da se protiv njega vodi besprizorna medijska kampanja praćena zloupotrebama državnih isntitucija. “Posledica takvog ponašanja je podizanje optužnice o kojoj prvo saznaju mediji, državni sekretari i političari stranih država, a poslednje za to saznaje Specijalno tužilaštvo, čiji je to osnovni posao. Meni je jasno da u Srbiji nema ni slobodnog novinarstva, ni slobodnog tržišta ni nezavisnog pravosuđa. Švajcarskoj, u kojoj živim, to je takođe jasno jer su upoznati sa načinom funkcionisanja korumpirane vlasti u Srbiji”, naveo je Subotić obećavajući da se, uprkos svemu, neće zaustaviti dok ne bude dokazao istinu o sebi. [35]

Kampanja u čijem je fokusu bio pokušaj da se u poslovnom smislu povežu Šarić i Subotić nastavljena je i narednih godina, ali istraga nikada nije rezultirala, u medijima toliko puta najavljivanim, novim optužnicama na kojima bi se našao pomenuti dvojac. Jedan od pokušaja njihovog dovođenja u poslovnu vezu dogodio se i tokom suđenja Šariću u odsustvu, kada je jedan od optuženih Nebojša Jestrović izneo tvrdnju da je na dan izvođenja akcije “Balkanski ratnik” zajedno sa Šarićem boravio u Ženevi kod Subotića gde je trebalo da se sastanu sa izaslanicima ruskog oligarha Olega Deripaske kome je Subotić navodno hteo da proda svoju kompaniju “Futura plus”. U Jestrovićevom iskazu su se, međutim, potkrale ozbiljne nelogičnosti koje su pokazale da njegova priča nije bila činjenično utemeljena. Jestrovićevu konstrukciju posebno je kompromitovala okolnost da je još 29. septembra 2009. godine (17 dana pre akcije „Balkanski ratnik“) Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu broj VI-СТ-91/2009 vlasniku “Future” zabranjeno raspolaganje imovinom te firme, radi sprečavanja promene njenog imovinskog položaja. To znači da u trenutku kada je izvedena akcija “Balkanski ratnik”, otuđenje “Future” uopšte nije bilo moguće što priču o pregovorima o njenoj prodaji čini bespredmetnom i lišenom svakog osnova. Samo par dana nakon početka akcije “Balkanski ratnik”, 21. oktobra, Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VI Sт. 91/2009 nad “Futurom plus” je pokrenut stečajni postupak. [36]

Da ne bude dileme oko toga ko je bio izvor medijski naširoko eksploatisanih informacija o navodnoj povezanosti Šarića i Subotića, pobrinuo se lično Miodrag Miki Rakić, šef kabineta Borisa Tadića, a ujedno i politički mentor akcije “Balkanski ratnik” i istrage koja je povodom nje usledila. Povodom prvog pojavljivanja Stanka Subotića pred sudom, nakon što mu je sud prihvatio jemstvo i dozvolio mu da se brani sa slobode, Rakić je 16. septembra u izjavi za “Blic” rekao da je “prisustvo Stanka Subotića u Srbiji odlična prilika za istražne organe da utvrde finansijsku povezanost Darka Šarica i kompanija pod njegovom kontrolom koje su služile za pranje novca i Stanka Subotića“. Rakić je dodao i da je, prema njegovom mišljenju, pravi motiv Subotićevog dugogodišnjeg skrivanja od srpskih istražnih organa “želja Stanka Subotića da se pomenuta činjenica sakrije”. Rakić, međutim, nije objasnio zašto istragu o eventualnim vezama između Šarića i Subotića nije inicirao u vreme dok se nalazio na mestu koordinatora službi bezbednosti i dok je rukovodio istragom u slučaju “Balkanski ratnik”. [37] Uprkos izostanku njegovog odgovora, deo javnosti je već bio upoznat sa informacijom da su predstavnici srpskog tužilaštva i policije, po Rakićevom nalogu, u maju 2009. godine Subotića prijavili švajcarskim istražnim organima tražeći od njih da ispitaju Subotićevo poslovanje i postojanje veza sa pranjem Šarićevog novca. Ishod te istrage i izostanak dostavljanja najavljenih dokaza iz Beograda, najozbiljnije su kompromitovali profesionalnost i nezavisnost srpskog tužilaštva i drugih istražnih organa.

Photo: Facebook

Krajem decembra 2011. godine, Stanko Subotić je od Saveznog javnog tužioca Švajcarske dobio rešenje o odbacivanju krivične prijave koju su protiv njega, još 2009. godine, usmeno podneli predstavnici tužilaštva Republike Srbije na sastanku koji je, na njihov zahtev, održan u švajcarskom kantonu Tićino. U dokumentu švajcarskog tužilaštva navedeno je da je istraga bila pokrenuta u novembru 2009. godine, nakon sastanka održanog u Tićinu 15. maja 2009. na kome su učestvovali predstavnici policije i tužilaštava Švajcarske, Italije i Srbije. Prema sadržaju objavljenog dokumenta, predstavnici srpskih organa vlasti su tom prilikom svoje kolege iz Švajcarske obavestili da sumnjiče Stanka Subotića, iseljenika iz Srbije, nastanjenog u Ženevi, da dobija novac iz fondova koji pripadaju braći Darku i Dušku Šarić, “poznatim švercerima droge” i da prikriva “kriminalno poreklo” tog novca tako što otplaćuje kredite koje su mu odobrile bankarske institucije sa sedištem u Švajcarskoj. Srpski tužioci su tom prilikom najavili slanje zahteva za uzajamnu pravnu međunarodnu pomoć švajcarskim vlastima, ali taj zahtev nikada nije stigao do švajcarskih organa vlasti. Na osnovu dobijenih informacija na pomenutom sastanku, Federalna sudska policija Švajcarske dobila je nalog u novembru 2009. da započene istragu sa ciljem da ustanovi eventualnu kriminalnu aktivnost Subotića. O rezultatima svoje istrage Federalna sudska policija je 1. marta 2011. godine sastavila Izveštaj u kome se navodi da sve izvršene kontrole nisu dale osnov da se ustanovi bilo kakva sporna aktivnost od strane Subotića. Na osnovu policijskih nalaza federalna tužiteljka Anžel Velauer dala je nalog Saveznom javnom tužilaštvu da ne ulazi u postupak na osnovu sumnji dostavljenih od strane predstavnika Tužilaštva Srbije 15. maja 2009. godine. [38]

Dokument švajcarskog Tužilaštva ukazao je na nekoliko bitnih momenata koji su pratili istragu protiv Darka Šarića u Srbiji. Prvo, da nije postojala nikakva veza između poslovanja Stanka Subotića i navodnog pranja novca braće Šarić, kako su to tvrdili tužioci iz Beograda. Drugo, da su srpsko Tužilaštvo i policija protiv Subotića podneli lažnu prijavu nadajući se da će, posredstvom istrage švajcarskih službi, doći do bilo kakvih podataka o neregularnostima u Subotićevom poslovanju što bi rezultiralo ili njegovim izručenjem Srbiji ili otvaranjem postupka protiv njega u samoj Švajcarskoj. Da srpski istražni organi nisu imali nikakvih dokaza o navodnom pranju novca od strane Subotića svedoči i izostanak zvanične zamolnice za međunarodnu pravnu pomoć koja je švajcarskim organima bila obećana tokom sastanka u Tićinu. Na ovom primeru najjasnije se pokazao način na koji je funkcionisao pravosudni sistem u Srbiji u vreme vladavine predsednika Borisa Tadića. Prema dobro uhodanom mehanizmu po kojem je delovala sprega između samog vrha izvršne političke vlasti, policije, tužilaštava, pravosudnih organa i medija, prvo bi se u kabinetu predsednika, na najvišem nivou, donela odluka da se neko lice proglasi osumnjičenim, potom je sledila medijska kampanja sa ciljem defamacije i satanizacije obeležene mete tokom koje su najavljivane istrage, hapšenja, optužnice i plasirane “informacije iz izvora bliskih istrazi” o navodno učinjenom krivičnom delu. Kako bi se poduprla, u osnovi prazna, medijska priča, preko zvaničnih organa policije i tužilaštava protiv targetiranog lica (u ovom slučaju Subotića) konstruiše se optužnica na osnovu lažnih dokaza, dok se istovremeno prijave upućuju stranim državama u nadi da će one tokom svojih istraga pronaći neke dokaze, za bilo koje učinjeno krivično delo, kojima bi se, uz pomoć medijske kampanje, poduprle optužbe plasirane pred domaćim sudovima i u domaćoj javnosti. Informacije o pokretanju istrage u inostranstvu po prijavama iz Beograda, domaći mediji spremno plasiraju kao dokaz za istinitost svojih tvrdnji tako da se, bez obzira na kasniji ishod tih istraga i započetih sudskih procesa, politički obeleženom “krivcu” onemogućavaju normalan život i poslovanje čime mu se nanosi nenadoknadiva šteta u dugom vremenskom periodu.

Sklonost da se politički markirani pojedinci bez dokaza lažno prijavljuju inostranim partnerima, ukazala je na potpunu opravdanost rezervi koje su crnogorske vlasti početkom 2010. godine pokazivale prema zahtevima koji su dolazili iz Beograda, zbog čega je zahtevano dostavljanje odgovarajućih dokaza. Ovaj slučaj je na najbolji mogući način potvrdio i sumnje koje je početkom 2009. godine u pogledu profesionalnosti i nezavisnosti u radu srpskog Tužilaštva i pravosuđa iskazala Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Slučaj sa iznošenjem paušalnih sumnji i podnošenjem lažne prijave protiv Subotića otkrio je duboku podređenost istrage u “slučaju Šarić” nametnutom političkom mentorstvu, ali i činjenicu da su se srpske službe Šarićima bavile punih pet meseci pre početka akcije „Balkanski ratnik“ i tri meseca pre nego što su, navodno, zatražile pomoć od američke agencije DEA u otkrivanju velikih kokainskih transporta iz Latinske Amerike. Naročito je bez objašnjenja ostala okolnost da su se srpski istražitelji bavili izmišljenim operacijama pranja Šarićevog novca u inostranstvu i to u vreme kada su se njegova ulaganja u Srbiji nesmetano odvijala!

Drugi ključni kompromitujući momenat za istragu u “slučaju Šarić” dogodio se u aprilu 2010. godine kada je na planini Jelova gora održan tajni sastanak srpskih istražitelja i jednog od osumnjičenih za učešće u organizaciji šverca kokaina zaplenjenog u Urugvaju. Dok su iz Srbije na račun crnogorskih vlasti na dnevnoj bazi stizale optužbe zbog toga što Šarić, čak i bez poternice iz Beograda, nije bio uhapšen još dok se nalazio u Crnoj Gori, srpski istražni organi su organizovali susret sa Kotoraninom Draganom Dudićem Fricom koji je u tom trentutku bio osumnjičen kao visokopozicionirani pripadnik balkanskog narko-kartela. [39] Za Dudića se kasnije, tokom suđenja, iz iskaza svedoka saradnika Draška Vukovića ispostavilo da je bio osoba na najvišoj poziciji u hijerarhiji klana do kojeg je tužilaštvo, na osnovu sudski validnih dokaza, uspelo da dopre. Uprkos toj činjenici, koja je istražnim organima Srbije morala biti poznata još u ranim fazama istrage, iz pravno nerazumljivih razloga istraga je na silu forsirana prema Darku Šariću za koga do današnjeg dana nije bilo moguće obezbediti odgovarajuće neposredne dokaze koji bi ga doveli u vezu sa švercovanim tonama kokaina iz Latinske Amerike.

Photo: Tanjug

Umesto da se po ugledu na iskustva onih zemalja koje su u borbi protiv organizovanog kriminala decenijama unazad, korak po korak, strpljivo vodile borbu protiv te društvene pošasti i postizale uspehe na tom planu, srpski istražitelji su se nepromišljeno upustili u igru “sve ili ništa” i nalozima svojih političkih mentora podredili logiku prava. Tako je, umesto da na osnovu raspoloživih dokaza Dudić bude prvooptuženi u predmetu, Tužilaštvo sa njim pokušalo da se nagodi ne bi li ishodovalo njegovo svedočenje usmereno protiv Šarića i, prema nekim informacijama, čak i premijera Crne Gore Mila Đukanovića. Bilo kako bilo, tek dogovor očigledno nije bio postignut, Dudić nije mogao da ispuni želje srpskog Tužilaštva, a njegovo ubistvo koje se dogodilo svega mesec dana nakon sastanka na Jelovoj gori dalo je povoda brojnim spekulacijama o povezanosti njegove likvidacije i kontakta koji je tada ostvaren. Dodatnu dozu misterije ovom slučaju dalo je i to što su iz arhive BIA misteriozno nestali diskovi na kojima je bio snimak zabeležen tokom razgovora Dudića sa predstavnicima srpskog Tužilaštva, policije i BIA. Zbog nestanka snimaka, u Agenciji je organizovana interna istraga 2013. godine, a tim povodom su saslušani učesnici razgovora među kojima se našao i bivši načelnik UKP Rodoljub Milović, ali ne i Saša Ivanić za koga je više svedoka potvrdilo ne samo da je bio jedan od prisutnih u objektu na Jelovoj gori, već da je lično predvodio razgovore sa Dudićem.

Iako bi istraga tek trebalo da dođe do odgovora na pitanje o čemu se tog dana zaista razgovaralo i kako je moglo da se dogodi da snimak tih razgovora misteriozno nestane, ćutanjem, pa čak i negiranjem svog učešća na pomenutom sastanku, tužilac Saša Ivanić je izazvao dodatne sumnje da je u pitanju bio pravno nedozvoljen pokušaj fingiranja dokaza protiv unapred označenih lica putem iznude iskaza određene sadržine od potencijalnog svedoka saradnika. Ukoliko bi se, pak, ispostavilo da je pored Jelove gore tužilac Ivanić bio prisutan i na sastanku u Tićinu ili da je saučestvovao u iznošenju lažne prijave protiv Stanka Subotića za pranje novca braće Šarić, stepen njegove kompromitovanosti postao bi toliki da bi njegov dalji ostanak na funkciji zamenika specijalnog tužioca za organizovani kriminal postao potpuno neodrživ. Kontroverzni postupci predstavnika Tužilaštva ozbiljno su kompromitovali i poziciju specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića kao formacijskog i operativnog šefa Specijanog tužilaštva za organizovani kriminal.

Zbog sumnji u nepristrasnost Tužilaštva, odbrana Darka Šarića je na glavnom pretresu održanom 5. februara 2015. godine zatražila izuzeće iz procesa specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, njegovog zamenika Saše Ivanića i republičke javne tužiteljice Zagorke Dolovac. Taj zahtev je 20. februara odbačen od strane Državnog veća tužilaca, sastavljenog pretežno od kadrova izabranih tokom neuspele politički instruisane reforme pravosuđa u vreme vladavine Demokratske stranke, što u velikoj meri dovodi u pitanje objektivnost u radu tog tela. Još veće sumnje u tom pogledu izaziva hronična netransparentnost u radu Veća koja se ogleda u potpunom odsustvu informacija o načinu na koji su pojedini članovi tog tela glasali na sednicama, ali i u okolnosti da poslednja odluka koja je dostupna na zvaničnom sajtu Veća datira još iz 2011. godine! Obrazlažući svoj zahtev, branilac Darka Šarića advokat Radoslav Baćović je objasnio da je zahtev za izuzećem tužilaca podneo zbog sastanka na Jelovoj gori koji je održan 18. aprila 2010. godine, a na kome je učestvovao i zamenik tužioca za organizovani kriminal Saša Ivanić. Baćović je naveo da su o tom sastanku saslušani svi, osim tužioca Ivanića, koji vodi postupak protiv Šarića i da je Specijalnom sudu BIA dostavila dokumenta o tom sastanku u oktobru 2014. godine. On je precizirao da se iskazi saslušanih razlikuju, ali da je službenik BIA Jadranko Petrović jasno istakao da je glavnu reč na tom sastanku vodio Ivanić. Advokat Baćović je rekao i da u Tužilaštvu ne postoji ni jedan trag o tom sastanku, da Ivanić nije sastavio službenu belešku, kao i da su uništena dva diska i jedan CD sa sadržajem tog susreta. Odbrana je ukazala da je, prema sadržaju službene beleške BIA, Dudić tada govorio afirmativno o Šariću, što je Ivanić, kao predstavnik državnog organa, bio u obavezi da proveri radi utvrđivanje istine i činjeničnog stanja.

Photo: Screenshot

"Suština je u tome da se razgovori sa okrivljenima, sa licima protiv kojih se vodi krivični postupak ili bar postoji osnovana sumnja da su učinili krivično delo vode u sedištu Tužilaštva, a ne tokom noći u brdima Jelove gore. Zato i nema CD-a, zato i nema DVD-ja, nijednog traga o tom sastanku nema, ništa nije zavedeno u Tužilaštvu", rekao je on ukazujući da ne postoji nijedan trag o tom događaju niti o tome šta je govorio Dragan Dudić. [40] Baćović je tom prilikom novinarima ispred suda podelio Službenu belešku koju je sačinila BIA, čiji je sadržaj već narednih dana poslužio kao povod za nove medijske manipulacije koje su iznova razotkrile tesne veze između Tužilaštva, određenih policijskih struktura, medija i pojedinih novinara koji su godinama unazad, po nalogu rukovodećih ljudi iz istrage, plasirali notorne neistine o toku istrage i prvoosumnjičenom u procesu.

Političko-policijske intrige

Čim su došli u posed materijala BIA sa kojeg je, odlukom direktora BIA Aleksandra Đorđevića, u leto 2014. godine skinuta oznaka državne tajne, mediji su veoma selektivno izveštavali o sadržaju tih beleški. Ono što je, međutim, posebno palo u oči jeste to da je u medijskim izveštajima sa sumnjivog ponašanja državnih organa tokom vođenja istrage protiv Darka Šarića, fokus izmešten na neke potpuno efemerne detalje koji su se u belešci BIA, po svemu sudeći, i našli kako bi se zamaglila suština afere Jelova gora. Prećutkujući sadržinu celog dokumenta, mediji su se pretežno nadovezali na tvrdnju tužioca Ivanića koji je u sudnici rekao da je u pitanju pokušaj odbrane Darka Šarića da opstruira i odugovlači proces protiv njihovog klijenta. Nekritički plasirajući interpretaciju tužioca mediji su potpuno zanemarili činjenicu da je u pitanju zvanični dokument Bezbednosno-informativne agencije, ali i okolnost da Tužilaštvo nikada nije objasnilo zbog čega je sporni sastanak bio organizovan, kao što nije iznelo ni detalje o čemu se tom prilikom razgovaralo. Vođeni dirigentskom palicom skrivenih interesa svojih finansijera, mediji su se gotovo horski “upecali” i svoj fokus stavili na jedan detalj u izjavi Rodoljuba Milovića, bivšeg načelnika UKP, koji je, dajući iskaz o sastanku na Jelovoj gori, izneo podatak o svom susretu sa crnogorskim državljaninom Branom Mićunovićem sa kojim je navodno pregovarao o predaji Darka Šarića. Prema Milovićevim navodima Mićunović je tom prilikom tražio da pravosudni organi Srbije izađu sa konkretnim predlogom o visini zatvorske kazne na koju bi Šarić bio osuđen ukoliko bi došlo do njegove dobrovoljne predaje. Milović je naveo da se nakon tih pregovora obratio specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću koji pak nije pokazao interesovanje za realizaciju pomenutog predloga za dogovor o predaji, zbog čega pregovori dalje nisu ni nastavljeni.

Čitavu priču Milović je začinio, za medije naročito interesantnim, detaljem po kome je Mićunović, tražeći čvrste garancije za ispunjavanje eventualnog dogovora, navodno zapretio da će u slučaju nepoštovanja dogovorenog izvršiti atentat na direktora srpske policije Milorada Veljovića. Nema sumnje da je Milović, kao iskusni operativac policije i čovek koji je tokom obavljanja svoje funkcije na vezi držao veliki broj policijskih novinara saradnika, zasigurno kalkulisao sa mogućnošću da službena beleška BIA dospe u javnost zbog čega je u svoj iskaz o sastanku sa Dudićem i ubacio deo o razgovoru sa Mićunovićem iako on ni u kakvoj vezi nije bio sa susretom koji se odigrao na Jelovoj gori. Računajući sa mogućnošću da epizoda sa Jelovom gorom dospe u javnost, Milović je želeo da ostavi medijima dovoljno bombastičnu informaciju za koju bi se većina novinara uhvatila i čije bi objavljivanje u zasenak bacilo suštinu onoga što se događalo tokom Operacije “Grom” (kodni naziv sastanka sa Dudićem na Jelovoj gori).

Kao što je i bilo za očekivati, u Milovićevu mrežu kao po komandi odmah su uskočili njegovi dugogodišnji saradnici u plasiranju medijskih dezinformacija i neistina, pre svega oni iz dnevnih listova Blic, Politika, Kurir, nedeljnika Vreme i Centra za istraživačko novinarstvo (CINS). Stavljajući fokus upravo na one detalje koje im je Milović sugerisao u svom iskazu, po već oprobanoj matrici ti mediji su susret sa Mićunovićem predstavili kao razgovor policijskog generala koji je predstavljao državu Srbiju sa nekrunisanim šefom crnogorskog podzemlja kao predstavnikom države Crne Gore! Istovremeno, ta priča je iskorišćena kao “dokaz” da se Šarić krio u Crnog Gori što je bila teza koja se provlačila kroz medijske izveštaje sve do njegove predaje u martu 2014. godine, a koja je u delu javnosti nastavila da egzistira i nakon tog događaja uprkos uveravanjima i srpskih i crnogorskih zvaničnika da se Šarić skrivao u zemljama Latinske Amerike.

Photo: Facebook

Da bi se razumeli potresi i medijski obračuni do kojih je došlo nakon predaje Darka Šarića trebalo bi se vratiti u prelomnu tačku za funkcionisanje uspostavljenih sprega između izvršne vlasti, pravosuđa i medija, a to je trenutak promene političke vlasti u Srbiji u maju 2012. godine. Uprkos tvrdnjama medija bliskih starom režimu da je promenom vlasti borba protiv organizovanog kriminala ostala bez političke podrške, vreme je pokazalo da je jedino bez čega je istraga u “slučaju Šarić” zaista bila ostala jeste političko mentorstvo kabineta predsednika države koje je do tada usmeravalo istražni i sudski postupak. Zbog nestanka političkog nadzora i zaštite nastala je realna opasnost od razotkrivanja nedozvoljene sprege između izvršne vlasti, istražnih organa i pravosuđa, ali i svega onoga što je tokom istrage rađeno mimo zakona, a pod dirketnim političkim uticajem i pritiskom izvršne vlasti.

Nakon što su se totalnim fijaskom završile dve i po godine nastojanja Borisa Tadića da na slučaju Šarić izgradi lažni imidž beskompromisnog borca protiv organizovanog kriminala i da na tom talasu dobije nove izbore i ishoduje promenu vlasti u Crnoj Gori, padom njegovog režima bez političkog mentorstva ostala je grupa visokopozicioniranih kadrova u Tužilaštvu i policiji koji su na direktan način bili involvirani u sve nezakonite radnje i manipulacije koje su pratile istragu u slučaju “Balkanski ratnik”. U paničnom strahu da će se otkriti sve ono što je rađeno od 2008. do maja 2012. godine (uključujući i slučajeve Subotić i Jelova gora) načelnik kriminalističke policije Srbije Rodoljub Milović grčevito počinje da traži kontakt sa crnogorskim državnim organima. U pokušaju da dođe do Mila Đukanovića ili njemu bliskih osoba, u misiju posredovanja Milović uključuje svoju crnogorsku vezu koju je predstavljao Veselin Mujović, doušnik srpske policije i osoba koja je više puta sumnjičena za trgovinu narkoticima i hapšena zbog optužbi za iznude, prevare i falsifikovanje dokumenata. [41] Prema informacijama iz neposrednog okruženja premijera Crne Gore, Mujović je u više navrata pokušavao da ugovori sastanak Milovića i Đukanovića kako bi načelnik srpske kriminalističke policije izgladio svoje odnose sa premijerom Crne Gore i navodnom primoranošću da izvršava naređenja srpskog državnog vrha opravdao svoju ulogu u kreiranju optužbi koje su u vreme Borisa Tadića dolazile iz Beograda na račun vlasti u Podgorici. Sastanak sa Đukanovićem Milović i Mujović pokušali su da ugovore i preko Gorana Radisavljevića Gurija, nekadašnjeg komandanta Žandarmerije Srbije, a kada im ni taj pokušaj nije uspeo, Mujović svom beogradskom mentoru zakazuje sastanak sa Branom Mićunovićem preko njegovog brata Ratka Mićunovića.

Milović je taj sastanak iskoristio da novim vlastima u Srbiji, tadašnjem premijeru Ivici Dačiću i prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću svoje aktivnosti predstavi kao međudržavni sastanak u kojem je Srbiju predstavljao general policije, a Crnu Goru Brana Mićunović. Milović, koji je zbog nekoliko uspešnih istraga slučajeva korupcije u Srbiji u to vreme uživao poverenje Aleksandra Vučića, prvom potpredsedniku vlade plasira priču o tome kako Milo Đukanović navodno skriva Darka Šarića u Crnoj Gori tvrdeći da može da organizuje predaju Šarića što će za Vučića, posle hapšenja Miškovića, biti kruna njegove političke karijere. Kako bi potkrepio svoju priču, Milović svakodnevno fabrikuje službene beleške na osnovu kojih Vučić u nekoliko navrata najavljuje da će Šarić uskoro biti uhapšen, verujući da se on krije u Crnoj Gori. Pod uticajem lažnih obećanja Milovića, Vučić 31. decembra 2012. u novogodišnjem intervjuu za tabloid “Kurir” najavljuje da će se Šarić naći pred srpskim sudom već u toku naredne 2013. godine [42], a istu najavu ponavlja nekoliko dana kasnije, 6. januara 2013. u božićnom intervjuu za “Informer”. [43] Nepunih mesec dana kasnije, 28. januara 2013, Vučić poručuje javnosti da će Šarić gotovo sigurno biti uhapšen u prvoj polovini te godine. [44]

U intervjuu za nedeljnik NIN od 23. maja 2013. godine, govoreći o Šariću Vučić poručuje da srpski organi aktivno rade na privođenju Šarića i dodaje da će biti veoma nezadovoljan ako se to ne desi uskoro. “Bio sam pomalo naivan kada sam pomislio da niko ne želi da zaštiti gospodina Šarića, ali sam pogrešio. Ali kažem da su naivni i oni koji misle da će država Srbija mirno sedeti i čekati”, poručio je Vučić. Na pitanje da li Šarića štite neke države iz regiona ili pak domaći krugovi Vučić je odgovorio: “Ne mogu više da vam kažem. Bio sam neoprezan kada sam ranije dao jednu izjavu o Šariću i neću više da ponavljam greške.” [45]

Photo: Screenshot

U izjavi za Televiziju B92 Vučić je 28. avgusta 2013. poručio da će Darko Šarić biti uhapšen "u periodu koji nije na dugom štapu". Priznajući da je jedini rok koji nije ispunio bio onaj koji se odnosio na hapšenje Šarića, Vučić je precizirao da na njegovom privođenju srpske službe rade u saradnji sa najmoćnijim svetskim službama. "Ja sam bio neiskusan, govoreći da će se nešto desti do juna meseca. Više neću postavljati rokove, ali građani Srbije bi trebalo da znaju da ćemo mi taj posao da završimo" poručio je tada Vučić. [46]

Odgovarajući u Parlamentu na pitanja opozicionih poslanika Vučić je 31. avgusta upitao zašto Šarića nije uhapsila prethodna vlast, kada je za to imala pune četiri godine? “Garantujem da ćemo da ga uhapsimo i u tome se razlikujemo. To je razlika u rezultatima. Četiri godine ste ga jurili i niste uhvatili, a mi ga jurimo godinu dana. Mnogo manje će da se čeka, a rezultat će biti neuporedivo drugačiji”, naveo je tada Vučić. [47]

Paralelno sa najavama hapšenja koja su se zasnivala na uveravanjima Rodoljuba Milovića, tekla je i kampanja načelniku UKP bliskih medija i novinara. Tabloid “Informer” objavio je 30. aprila informaciju da su američke službe CIA i DEA locirale Darka Šarića u Crnoj Gori, u jednom selu između Žabljaka i Pljevalja. [48] U tekstu Tamare Marković Subota “Darko Šarić pregovara o dužini zatvorske kazne” objavljenom u listu “Blic” 14. juna 2013. godine ponovo se iznosi tvrdnja da se Šarić krije u Crnoj Gori i da preko izaslanika nastoji da sa novim vlastima u Srbiji dogovori uslove svoje predaje. [49] U istom listu, 4. decembra, objavljen je tekst “Vučić sprema pakleni decembar" u kome je objavljena “informacija” da se specijalni timovi srpskih bezbednosnih službi nalaze na korak od hapšenja Darka Šarića i izneto očekivanje da će on biti priveden do kraja decembra 2013. godine. [50]

Krajem 2013. godine nakon imenovanja Aleksandra Đorđevića za novog direktora BIA i formiranja posebnog tima za lociranje i hapšenje Darka Šarića, UKP i policija su isključeni iz akcije potrage za optuženim, a novoformirani tim ubrzo dolazi do konkretnih rezultata u svom radu. Šarić je lociran u Latinskoj Americi gde je, ispostavilo se i bio sve vreme, uprkos medijskoj kampanji u Srbiji i tvrdnjama visokih zvaničnika vlade, policije i Tužilaštva koji su tvrdili da se Šarić skrivao u Crnoj Gori, Ženevi, Južnoafričkoj Republici, Rusiji... Nakon što je uspešno lociran, početkom 2014. godine postignut je dogovor o njegovoj predaji koji je realizovan 18. marta, odmah po okončanju vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. U akciji njegovog hapšenja srpska obaveštajna agencija tesno je sarađivala sa bezbednosnim službama Crne Gore čime su opovrgnute višegodišnje optužbe koje su povodom skrivanja Šarića upućivane zvaničnoj Podgorici. Tačku na optužbe protiv crnogorskih vlasti za skrivanje Šarića stavio je srpski minsitar pravde Nikola Selaković u izajvi od 19. marta 2014. godine kada je rekao da je akcija hapšenja Šarića predstavljala vrhunac zajedničke saradnje ministarstava pravde Srbije i Crne Gore. On je ukazao i na neodgovorne informacije u javnosti o tome gde se navodno Šarić krio, istakavši da je neistina da se on nalazio u Crnoj Gori, kao i da je njegovom predajom stavljena tačka na priču da se Šarić krio na granici Crne Gore i Kosova ili u nekoj zemlji regiona. Ministar Selaković je tom prilikom rekao i da se osnovano sumnja da je postojao kontakt između državnih struktura Srbije sa jedne i kriminalnih organizacija sa druge strane. "Nemoguće je da kada neko unese u državu dva ili tri miliona evra i pokuša da ih ubaci u zvanične tokove, da se za to ne zna, pogotovu, kada ste država u tranziciji, u kojoj su u tom procesu pranja novca privatizovana mnoga preduzeća", rekao je ministar pravde Srbije. [51] Svoje ocene o neosnovanosti optužbi koje su ranije izricane na račun Crne Gore Selaković je ponovio i tokom svoje posete Podgorici 30. juna 2014. kada je rekao da je u Srbiji godinama stvaran privid da se optuženi za šverc kokaina Darko Šarić, krio u Crnoj Gori. Selaković nije želeo da ulazi u motive takvih namera, ali je naveo da su Šarićeva predaja i privođenje u Srbiju pokazali da “mnoge priče i pričice nisu imale veze sa istinom“. [52]

Photo: STOCK

Istovremeno sa Šarićevom predajom i najavama da će on u svojoj odbrani izneti saznanja o umešanosti visokih funkcionera policije i bivše vlasti u nezakonite poslove, u medijima započinje nova kampanja čija su meta ovoga puta bili Milo Đukanović i direktor BIA Aleksandar Đorđević. Šarić se u sudnici pojavljuje 24. marta, da bi u nekoliko narednih pojavljivanja imenovao policijskog generala “Papaju” kao osobu koja stoji iza optužbi koje su konstruisane protiv njega. On 16. juna otkriva da je general “Papaja” zapravo načelnik UKP Rodoljub Milović i tom prilikom njegov branilac od suda zahteva da od BIA-e zatraži dokument o tajnom sastanku na Jelovoj gori sa, u to vreme osumnjičenim, Draganom Dudićem Fricom nakon čega ova afera dospeva u javnost. Pored “Papaje” za nameštanje optužnice protiv sebe Šarić je optužio i svedoka saradnika na suđenje za ubistvo Zorana Đinđića koga je imenovao kao “slučaj Mango”. Iz opisa te osobe (osnivač “zemunskog klana” koji je novcem od otmica kupovao mašine za asfaltiranje) mediji su nedvosmisleno zaključili da je u pitanju Ljubiša Buha Čume koji je važio za osobu blisku policijskom vrhu zemlje.

Paralelno sa suđenjem Šariću i informacijama koje je on izneo pred sudskim većem, iz Vlade Srbije su počele da stižu najave da će sve optužbe biti istražene. To je izazvalo dodatnu nervozu u krugovima bliskim Miloviću i diektoru policije Miloradu Veljoviću što je rezultiralo pojačavanjem medijske kampanje u čemu su ovog puta prednjačili tabloidi “Blic” i “Kurir”. Ljubiša Buha Čume, svedok saradnik u procesu za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića, izjavio je 14. juna za list “Blic” da “mafijaši iz Zemuna ponovo haraju Srbijom”. “Imam za to neoborive dokaze i spreman sam da ispričam sve što znam policiji, ukoliko me neko pozove”, izjavio je Buha koji je zbog sumnji da se, zloupotrebljavajući status zaštićenog svedoka i zaštitu države, i dalje neometano bavi kriminalom, tih dana ostao bez policijskog obezbeđenja. Buha, međutim, objavljuje da je posao njegove zaštite po ukidanju policijskog obezbeđenja preuzela kriminalistička policija po naređenju načelnika Milovića. [53] Na njegove tvrdnje nadovezala se izajava Vuka Draškovića koji je 15. juna za list “Blic” rekao da informacije kojima on raspolaže pokazuju da je “zaštićeni svedok Ljubiša Buha Čume u pravu kad kaže da 'zemunski klan' ponovo hara Srbijom”. Drašković je kao razlog za uzbunu naveo činjenicu da je Buhi, ključnom zaštićenom svedoku protiv Legije i njegovog “zemunskog klana”, nedavno oduzeto policijsko obezbeđenje, ali i informacije (koje su se pokazale netačnim) da će Milorad Luković Legija, osuđen kao organizator atentata na premijera Đinđića i jedan od ključnih organizatora političkih ubistava u vreme Slobodana Miloevića, u zatvoru dobiti blaži tretman što će iskoristiti za bekstvo sa odsluženja kazne od 40 godina robije. [54]

Buha je svoje optužbe nastavio izjavom za “Kurir” od 16. juna kada je ustvrdio da „novi zemunski klan“ predstavlja ozbiljnu pretnju za državu. On je tom prilikom otišao i korak dalje iznoseći tvrdnju da su od sedmorice članova ove organizacije trojica na važnim pozicijama u državi. “Mogu da kažem da su svi članovi klana na slobodi, a trojica su državni funkcioneri, nalaze se na bitnim položajima u zemlji”, izjavio je Buha. [55] Već 17. juna “Kurir” je izneo neverovatnu tvrdnju da Milo Đukanović, premijer Crne Gore pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim medijima. [56] Prema izvorima bliskim vrhu srpske vlade cilj tog besmislenog teksta bio je da stvori nepoverenje u odnosima između Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića čime bi se narušili njihovi međusobni dobri odnosi uspostavljeni nakon uspešno realizovane operacije predaje Šarića, koja je ozbiljno zabrinula pojedine krugove, najverovatnije preostale delove sprege koja je dirigovala istragom i medijskom kampanjom u “slučaju Šarić”. Njihova nervoza bila je posledica straha da bi najavljene smene u policiji mogle da predstavljaju tek početak opsežnije istrage koja bi razotkrila sve manipulacije i zloupotrebe koje su se dešavale unutar samih državnih institucija, zbog čega je medijskim pritiskom i ucenama pokušano da se ispitivanje tih sumnjivih okolnosti zaustavi već na samom početku.

Đukanović je na te besmislene optužbe reagovao u izjavi dostavljenoj agenciji Tanjug u kojoj je izrazio uverenje da će njegov “kolega i prijatelj u Beogradu Aleksandar Vučić pravilno dešifrovati rukopis koji veoma podseća na onaj iz 2003. godine". [57] Reagujući na upozorenje premijera Crne Gore Aleksandar Vučić je potvrdio da sve ono o čemu je Đukanović govorio nije daleko od istine. Naglašavajući da Beograd i Podgorica imaju dobre i prijateljske odnose, na najvišem i najboljem mogućem nivou od kada je Crna Gora postala nezavisna država, Vučić se Đukanoviću posebno zahvalio na iskazanoj brizi. [58]

Mediji bliski Miloviću i Veljoviću nastavili su svoju kampanju sve dok premijer Srbije 20. juna nije objavio odluku o smeni načelnika policijskih uprava među kojima se nalazio i Rodoljub Milović. U poslednjem pokušaju da spreči svoju smenu, Milović je Vučiću pokazao službenu belešku u kojoj je direktora BIA Aleksandra Đorđevića optužio da je predvodnik “novog zemunskog klana” i da je od Šarića dobio šest miliona evra kako bi fingiranjem “slučaja Papaja” ishodovao Milovićevu smenu. Imajući od ranije negativno isksutvo sa Milovićevim službenim beleškama, premijer Srbije Aleksandar Vučić je ispitivanje istinitosti tih navoda ostavio istrazi, a načelnike policijskih uprava smenio zbog izostanka rezultata u njihovom radu, narušenih odnosa i haosa koji je nastao unutar tog dela bezbednosnih struktura. Uprkos smeni Milovića, Vučić je na funkciji direktora policije zadržao Milorada Veljovića, a na funkcijama su ostali i rukovodioci Specijalnog tužilaštva Miljko Radisavljević i Saša Ivanić koji su bili neposredni Milovićevi saučesnici u svemu što se događalo povodom “slučaja Šarić”, ali i mnogih drugih sumnjivih slučajeva iz domena njihovog rada. Iz potpuno nerazumljivih razloga nakon Milovićeve smene izostao je nastavak istrage povodom sumnji koje su izrečene na račun bivšeg načelnika UKP, a svi njegovi kadrovi su zadržani u kriminalističkoj policiji. Ova odluka je utoliko bila čudnija ukoliko se u vidu ima fijasko koji je doživela istraga o 24 sporne privatizacije koja je okončana krajem 2013. godine, a koju su zajednički sprovodili Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Uprava kriminalističke policije. Ta istraga je završena bez zadovoljavajućeg odgovora na ključne dileme i sumnje koje je u svojim izveštajima godinama unazad iznosio Savet za borbu protiv korupcije, a iza kojih je stala i Evropska komisija tražeći da se ti navodi detaljno ispitaju.

Photo: Medija centar

I pored smene načelnika policijskih uprava, uključujući i Rodoljuba Milovića koji je preko svojih novinara saradnika u značajnoj meri dirigovao medijskim izveštavanjem o najznačajnijim istragama u zemlji, deo medija je nastavio pokušaje odbrane svega onoga što je Milović, zajedno sa ljudima iz Tužilaštva radio po direktnim političkim instrukcijama Miodraga Mikija Rakića u vreme vladavine Borisa Tadića. Pored forsiranja nekih, do tada manje eksponiranih pa samim tim i manje kompromitovanih medija, u medijskoj sferi dolazi do aktiviranja nekih novih obrazaca interesno motivisane saradnje u izveštavanju čiju osnovu predstavlja, od ranije uspostavljena, sprega između opozicionih medija u Crnoj Gori i njihovih pandana u Srbiji.

Ogoljavanje medijske sprege

Gubitkom najpre političke zaleđine nakon izbora u maju 2012. godine, a potom i uporišta u važnijim delovima policijskih struktura, u pojedinim medijima u Srbiji i Crnoj Gori nastali su potpuna pometnja i panika što je veoma brzo dovelo do razotkrivanja sprege koja je među njima uspostavljena nekoliko godina ranije. U pokušaju da prikriju stvarne razloge za sve ono što su radili u prethodnom periodu, napušteni od svojih političkih i policijskih mentora mediji su započeli kampanju odbrane lika i dela Rodoljuba Milovića i, u međuvremenu preminulog, Miodraga Rakića. Već u izveštajima o smeni načelnika policijskih uprava insinuirano je da se premijer Vučić na taj korak odlučio pod pritiskom “medijske kampanje” i nekih interesnih krugova. Tako je 17. juna, tri dana pre objavljivanja odluke o smenama u policiji, list “Blic” objavio tekst Vuka Z. Cvijića pod naslovim “Krave, babe i još jedno južno voće” u kojem autor, čak i pre zvanične istrage, nekritički odbacuje Šarićeve optužbe na račun generala Milovića. Cvijić je u tom tekstu pokušao da povuče paralelu između kampanje koja je pratila istragu i suđenje odgovornima za ubistvo premijera Đinđića i pisanja medija o slučaju Šarić zanemarujući činjenicu da je u slučaju Šarić protiv osumnjičenog orkestrirana kampanja trajala duže od pet godina i da je, za razliku od pripadnika „zemunskog klana“, Šarićevim advokatima pristup medijima u tom periodu u potpunosti bio onemogućen. [59] Dan nakon smene policijskog vrha, u tekstu pod naslovom „Pešić: Najbolji policajac odlazi zbog iskaza Šarića“, „Blic“ je preneo stav sociološkinje Vesne Pešić koja, iako se ranije nikada nije bavila policijskim temama, tom prilikom iznela tvrdnju da je načelnik Rodoljub Milović „među najboljim policajcima“, a da je njegovo smenjivanje „planirano na osnovu iskaza optuženog narkobosa Darka Šarića“ bez ikakvih drugih dokaza. Svesno previđajući sve afere koje su ostale nerazjašnjene iza smenjenog načelnika UKP (za koje ga je i ona sama neretko optuživala), Pešić je odgovornost za njegovu smenu prebacila na vlast u Srbiji što je kasnije postalo opšte mesto u izveštavanju onih medija koji su se suočavali sa opasnošću raskrinkavanja svoje nečasne uloge u kampanji koja je od 2008. godine vođena protiv Crne Gore. [60]

U nedeljniku “Akter” od 23. juna, u tekstu pod naslovom “Kolaps obaveštajno-bezbednosnog sistema”, autor Tihomir Trišić je smenu policijskih generala doveo u vezu sa eskalacijom “konflikta na relaciji šef UKP general Roćko Milović – direktor BIA Aleksandar Đorđević”. U svom tekstu Trišić je premijera Aleksandra Vučića optužio da se u ovom “konfliktu” opredelio na osnovu svojih posrednih kumovskih veza sa direktorom BIA. [61] Dve i po nedelje kasnije autor ovog teksta uhapšen je zbog malverzacija u poslovima sa pančevačkom “Azotarom” što je razotkrilo njegove stvarne motive za odbranu smenjenog načelnika UKP. [62] U istom broju nedeljnika “Akter” u tekstu “Udar na ljude koji su slomili Šarićev narko-klan“ autor Stojan Kosanović je zaključio da su smene policijskih generala pokazale da „suđenje Darku Šariću više liči na preuzimanje vlasti i moći u Srbiji od strane tog narko-klana i njegovih političkih patrona, nego na njegovu demontažu“. [63]

U nedeljniku „Vreme“ od 26. juna, autor Miloš Vasić, upamćen po učešću u kampanji protiv crnogorskih vlasti u vreme raspisivanja poternice za Darkom Šarićem, objavio je tekst pod naslovom „Politička volja u akciji“ u kojem je odluku o smeni Milovića nazvao „pozorištem“ nastalim kao posledica „dugo i pažljivo pripremanog političkog i propagandnog udara“ u kojem su učestvovali Darko Šarić, Milo Đukanović, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i mnogi drugi akteri iz sveta politike i medija. [64]

Photo: Tanjug

Nešto ranije, samo dan nakon smene Milovića, na sajtu CINS-a je objavljen tekst pod naslovom “Smenjen vrh srpske policije nakon medijske kampanje“ u kome se navodi da je smeni policijskih načelnika prethodila jednomesečna kampanja medija u koju je autor teksta Stevan Dojčinović ubrojao i izveštaje medija sa suđenja Darku Šariću, a u kojima su pominjani delovi njegovog iskaza u kojima je izneo optužbe na račun “generala Papaje” za koga se ispostavilo da je bio Rodoljub Milović. [65] Dojčinović će, međutim, postati poznat četiri meseca kasnije kada bude objavio knjigu “Šarić − Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu” u kojoj će pokušati da reaktuelizuje onu vrstu interpretacija događaja vezanih za akciju “Balkanski ratnik” koja je bila dominantna pre promene vlasti u maju 2012. godine. U svojoj knjizi o Šariću (za koju je recenziju napisao novinar “Vremena” Miloš Vasić), Dojčinović je u osnovi ponovio sve ono što je bio lajtmotiv medijske kampanje koja je vođena pod pokroviteljstvom kabineta bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Tadašnja vlast u Srbiji predstavljena je kao skup beskompromisnih boraca protiv organizovanog kriminala, a pripadnici istražnih timova kao vrhunski profesionalci koji su svoj posao radili isključivo na osnovu zakonskih i profesionalnih normi bez upliva politike. Za razliku od srpskih vlasti, Vlada u Podgorici predstavljena je kao sponzor Šarićevog klana, a Crna Gora je proglašena mafijaškom državom. Promena vlasti u Beogradu u maju 2012. godine prikazana je kao izuzetno nepovoljna okolnost po nastavak borbe protiv kriminala, a prestanak političkih pritisaka na sudove, koji su bili jedna od ključnih odlika vladavine prethodnog režima, prikazana je kao vid blagonaklonosti prema optuženima u aktuelnim procesima. Smena generala Milovića predstavljena je kao deo nastojanja nove vlade i korumpiranih medija da smenom onih koji su slomili kičmu balkanskom narko-kartelu sruše proces koji se vodi protiv Šarića, iako i sam Dojčinović priznaje da je zbog curenja informacija MUP, pa samim tim i Milović, bio isključen iz plenidbe droge u Urugvaju kao najosetljivijeg dela akcije “Balkanski ratnik”. U isto vreme, u knjizi se tek sporadično pominje zabrinjavajući deficit sudski validnih dokaza u optužnici protiv Darka Šarića i problemi koji su nastali zbog nezakonitog prisluškivanja i prikupljanja dokaza zbog čega je već pao proces u Sloveniji. Osim u cilju njihovog negiranja i ismevanja, za argumente odbrane Darka Šarića u knjizi, kao uostalom i u većini medija, nije bilo prostora.

O poreklu materijala objavljenog u knjizi i njenoj stvarnoj nameni najrečitije je govorio detalj da je i sam autor svoje delo reklamirao kao otkrivanje “tajni iz Mikijeve fioke”, što se odnosilo na podatke kojima je raspolagao pokojni Miodrag Miki Rakić. Jedini kritički intonirani tekst o Dojčinovićevoj knjizi momentalno je od strane CINS-a (čiji je Dojčinović glavni urednik) i sa njim povezanih medija proglašen kao kampanja protiv knjige i “istine” koju je ona otkrila! [66]

Iako sama knjiga nije otkrila gotovo ništa novo u vezi sa akcijom “Balkanski ratnik”, ona je ipak poslužila kao inicijalna kapisla za aktiviranje jednog novog mehanizma medijskih manipulacija koji je u odsustvu političkog mentorstva državnog vrha i informacija koje su curele iz vrha MUP-a, trebalo da pomogne kompromitovanim medijima da opravdaju sopstvene nečasne radnje iz prošlosti. Pod maskom opozicionog delovanja protiv aktuelnih vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, taj model je trebalo da pokuša da finansijsku egzistenciju svojih protagonista obezbedi njihovim vezivanjem za fondove EU i SAD koji podupiru slobodu medija u zemljama kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Iako je u knjizi o Šariću autor napravio kompilaciju namenski selektovanih informacija iz istrage i tekstova koji su ranije objavljivani u medijima, a koji su se pretežno bavili bezuspešnim dokazivanjem da je Crna Gora mafijaška država čije su vlasti povezane sa pranjem novca braće Šarić, bajate i reciklirane informacije u njoj veliki broj medija je preuzimao kao ekskluzivno otkriće. Tako je serijal prilično neargumentovanih tekstova o Crnoj Gori koji je u aprilu 2014. godine objavila organizacija Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), inače sestrinska podružnica CINS-a u Sarajevu, Dojčinović prvo stavio u svoju knjigu, da bi iz njegove knjige pojedini crnogorski i srpski mediji te tekstove prenosili kao ekskluzivne informacije i otkrića. Tako su podgoričke “Vijesti” izvode iz Dojčinovićeve knjige objavljivale u nastavcima kao feljton iako su najveći deo njenog sadržaja ranije uglavnom već objavile u svojim štampanom izdanjima. Feljton “Vijesti” srpski mediji su nekritički prenosili kao svojevrsno otkriće iako je većina njih takođe ranije već prenosila te iste informacije još kada su prvi put objavljene 2010. godine, a i nešto kasnije kada ih je OCCRP stavio na svoj sajt u aprilu 2014. Iz tog perioda posebno je upečatljiv bio slučaj agencije Tanjug koja je prvo prenela tekst iz podgoričkih “Vijesti” kao aktuelnu informaciju da bi se nakon što je urednički kolegijum shvatio da je reč o feljtonu u kome se prenosi sadržaj Dojčinovićeve knjige koja i sama predstavlja kompilaciju ranije već objavljivanih medijskih sadržaja, uredništvo Tanjuga se izvinilo svojim korisnicima za tu grubu profesionalnu grešku. [67] Za razliku od Tanjuga, većina srpskih medija koji su preneli tu agencijsku informaciju ne samo da nisu dali pojašnjenje svojim konzumentima već je, u najvećem broju slučajeva, prećutano i samo Tanjugovo izvinjenje. Na tom primeru praktično je demonstrirano nastojanje da se recikliranjem starih informacija i njihovim stalnim ubacivanjem u začarani krug medijskih manipulacija simuliraju otkrića nastala kao rezultat istraživačkog i nezavisnog novinarstva.

Photo: Screenshot

Svoju doslednost u opravdavanju nezakonitih postupaka Tužilaštva i nekadašnjih čelnika policije, Stevan Dojčinović je demonstrirao i u tekstu povodom objavljivanja sadržaja dokumenta BIA o tajnom sastanku na Jelovoj gori koji je objavio u izdanju prijateljskog nedeljnika “Vreme” od 12. februara 2015. godine. U tekstu pod naslovom “Šta se zbilo na Jelovoj gori” Dojčinović zaključuje da Šarićevi advokati, obaveštajci i policajci, ponovo podgrevaju teorije zavere kako bi se pokretale afere u javnosti i odugovlačilo suđenje Šariću. Kontradiktornim zaključcima glavni urednik CINS-a povezivanje Dudićevog ubistva sa sastankom na Jelovoj gori pripisuje teorijama zavere koje potiču od advokata odbrane, da bi potom i sam priznao da i Rodoljub Milović u iskazu izražava uverenje da je Dudić ubijen zbog pomenutog sastanka. Dojčinović čak izražava sumnju da je upravo Milovićev iskaz najverovatnije poslužio kao povod za nastanak pomenutih teorija zavere. Jedino što Dojčinović nije objasnio jeste motiv zbog kojeg bi Milović svojim iskazom podupirao priče onih zbog kojih je, navodno, kasnije smenjen sa funkcije. Bez obzira na nelogičnosti, Dojčinović je površnom obradom afere Jelova gora ispunio svrhu svog teksta – da relativizacijom značaja tog događaja i pričama o navodnim trikovima odbrane radi odugovlačenja procesa tu temu još jednom gurne pod tepih kako se nikada ne bi rasvetlilo šta se tamo zaista dogodilo. [68]

I dok su mediji u vreme vladavine Borisa Tadića predstavljali puki instrument za vođenje dirigovane kampanje, koja je po inerciji nastavljena i posle promene vlasti u Beogradu, za pravne argumente advokata odbrane optuženih u “slučaju Šarić” vladala je potpuna medijska blokada.

Odbrana pod medijskom blokadom

Iako izloženi različitim vidovima pritisaka i pod totalnom medijskom blokadom, advokati odbrane Darka Šarića nastojali su pravnim putem i u zakonom predviđenoj proceduri da ukažu na bahatost i zloupotrebe koje je Tužilaštvo praktikovalo tokom sprovođenja istrage i u toku samog procesa, kao i na nedopustivo blagonaklon odnos suda prema tim ispadima Tužilaštva. U dokumentu odbrane za koji mediji u Srbiji nisu pokazali nikakvo interesovanje, na 70 strana izneto je preko 150 primedbi i predloga koje su Šarićevi advokati od početka procesa predočavali sudskom veću, od kojih se najveći broj odnosi na period u kojem se njihovom klijentu još uvek sudilo u odsustvu. Primedbe i predlozi odbrane grupisani su u nekoliko tematskih celina počev od onih koje se tiču nenadležnosti sudova u Srbiji za suđenje Šariću za krivična dela navedena u optužnici, zatim odsustva uslova za fer i pravično suđenje, korišćena nezakonito prikupljenih dokaza (pre svega nezakonito prisluškivanih razgovora), potom kršenja zakona tokom izvođenja pojedinih procesnih radnji, zamolnica za međunarodnu pravnu pomoć koje su upućivane suprotno odredbama Evropske konvencije, zakonitosti sklapanja sporazuma o priznanju krivice i sticanja statusa svedoka saradnika i mnogih drugih procesnopravnih primedbi. Uvereni da je princip vladavine prave iznad svakog pojedinačnog slučaja, u nastavku teksta objavljujemo najznačajnije primedbe odbrane koje do sada nigde nisu objavljene u medijima.

U primedbama povodom nenadležnosti sudova u Srbiji za suđenje Šariću za krivična dela navedena u optužnici odbrana je ukazala na obavezu suda da vodi računa o stvarnoj nadležnosti za suđenje. Ukazujući da je Tužilaštvo napravio konstrukciju kojom je stvorilo privid da su srpski sudovi nadežni za suđenje, odbrana je iznela argumente kojima su te tvrdnje tužioca osporene. U tom delu primedbi u dokumentu je ukazano da je, prema navodima optužnice, krivično delo iz člana 246 Krivičnog zakonika Srbije (KZ) koje se odnosi na neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga, izvršeno u Urugvaju, Argentini, Brazilu i Italiji. S obzirom da je optužnica podneta protiv državljanina Srbije za izvršeno krivično delo van njene teritorije, bilo je neophodno da se ispune određeni, zakonom propisani, uslovi kako bi za suđenje bio nadležan sud u Srbiji. S obzirom da optužnica tvrdi da je Darko Šarić državljanin Srbije prema članu 8 KZ za krivično delo izvršeno u inostranstvu krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije, samo ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji. U konkretnom slučaju okrivljeni Darko Šarić niti je bio zatečen u Srbiji, niti je izručen Srbiji. Ako je pak, optuženi Šarić državljanin Crne Gore, kako to tvrdi policija u krivičnoj prijavi, prema članu 9 KZ, za krivično delo izvršeno u inostranstvu KZ Srbije važi i za stranca koji van teritorije Srbije učini prema njoj ili njenom državljaninu ili koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo, ako se zatekne na teritoriji Srbije, a ne bude izručen stranoj državi. U konkretnom slučaju okrivljeni Šarić niti je zatečen u Srbiji, niti je izručen Srbiji, niti je Srbija od bilo koga tražila njegovo izručenje, niti ga je bilo koja strana država potraživala zbog izvršenih krivičnih dela na njenoj teritoriji. Prema odredbama KZ o nadležnosti domaćih sudova za ovo krivično delo za okrivljenog Šarića sudovi u Srbiji nisu imali nadležnost pre njegove predaje.

Photo: Screenshot

Za krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 KZ (organizovanja kriminalne grupe) kao mesto izvršenja označene su teritorije Republike Srbije, više zemalja bivše SFRJ, Zapadne Evrope i Južne Amerike. Kao mesto nabavljanja opojne droge označena je teritorija zemalja Južne Amerike, dok su kao mesto njene prodaje označene zemlje Zapadne Evrope. Teritorija Srbije nije označena ni kao mesto prodaje, ni kao mesto posredovanja ni kupovine droge.

Tužilaštvo je, dakle, kao mesto organizovanja kriminalne grupe i izvršenja krivičnog dela označilo teritoriju više zemalja. Prema opštevažećim principima oko nadležnosti, ako je delo izvršeno ili pokušano na područjima raznih sudova, nadležan je onda onaj sud koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak što u svakom slučaju nije bio sud u Srbiji. Ako su Italija, Urugvaj i Argentina jedina mesta gde je organizovana kriminalna grupa izvršila barem jedno krivično delo zbog kojeg su se udružili onda sud u Srbiji nema nadležnost da postupa u konkretnim stvarima. Odbrana je sudu takođe ukazala da Tužilaštvo u optužnici nije konkretizovalo radnje organizovanja koje je Šarić preduzeo na teritoriji Srbije. Prve postupke u vezi sa prometom droge koji su opisani u optužnici i u vezi sa delovanjem organizovane kriminalne grupe započeli su sudovi u Urugvaju, Italiji i u Argentini.

Uz sve to u optužnici su opisana krivična dela protiv zdravlja ljudi počev od neovlašćene kupovine droge u Argentini, njenog prebacivanja u Urugvaj i namere, kako tvrdi Tužilaštvo, da se droga prebaci u zemlje Zapadne Evrope. Prometom droge na teritoriji tih zemalja stvorena je apstraktna opasnost za zdravlje ljudi drugih zemalja, a ne Srbije, a zahteva za gonjenje od strane drugih zemalja nije bilo. Kako je ovo delo svršeno momentom organizovanja, to je nadležan sud koji je prvi započeo postupak, a to je sud u Argentini odnosno pre njega sud u Italiji.

Jedna od bitnih procesnopravnih primedbi već na samom početku suđenja bila je ona koja se odnosila na primenu blažeg zakona što je zagarantovano Ustavom i osnovnim pravnim principima. Odbrana je upozorila da se ne može nekome staviti na teret krivično delo koje nije postojalo kao takvo u vreme kada je izvršeno. Prema tom prigovoru ne može se tvrditi da je Darko Šarić stvorio organizovanu kriminalnu grupu početkom 2008. kada taj izraz nije postojao u domaćem zakonodavstvu. Takođe, odbrana je ukazala da se Šariću ne može na teret staviti krivično delo koje je daleko teže od onog za koje bi Tužilaštvo moglo da ga tereti ukoliko bi optužnica bila odraz realnog činjeničnog stanja. Izraz “organizovana kriminalna grupa” nije postojao u srpskom zakonodavstvu do jeseni 2009. godine. Kako je optužnica tvrdila da je Šarić grupu organizovao tokom 2008. i 2009. godine kada taj pravni izraz nije postojao u prigovoru je upozoreno da se optuženom ne može suditi za ona krivična dela koja će u domaće krivično zakonodavstvo biti uvedena tek tri godine nakon njihovog izvršenja. Odbrana je takođe ukazala da je tužilac njihovom klijentu na teret stavio teže krivično delo u odnosu na ono za koje je, prema važećim zakonima, mogao da ga tereti. Naime za krivično delo “udruživanje radi vršenja krivičnih dela” koje je bilo predviđeno KZ do jeseni 2009. godine maksimalna predviđena kazna bila je 15 godina, dok je za krivično delo “organizovanja kriminalne grupe” maksimalna predviđena kazna 40 godina zatvora.

Odbrana je ukazala i na postojanje dokaza koji govore o tome da je grupa navodno organizovana još 2005. ili 2004. godine. Po tada važećem Zakonu, rok relativne zastarelosti za, u to vreme, važeće krivično delo zločinačko udruživanje bilo je pet godina što znači da se, zbog relativne zastarelosti, ni za to delo Šariću ne bi moglo suditi.

Photo: Stock

Pored odsustva zakonske osnove za zasnivanje nadležnosti i primene neadekvatnog prava, advokati odbrane su se žalili i na nepostojanje uslova za pravično suđenje. Prema navodima odbrane u Srbiji nije moguće fer suđenje Darku Šariću, jer je unapred osuđen i proglašen krivim. Istovremeno je ukazano da gotovo da nije bilo važnijeg predstavnika izvšne vlasti koji nije doprineo javnoj defamaciji i demonizaciji Šarića, a što je rezultiralo nejednakim tretmanom stranaka u postupku što je ukazano i pismeno i na pretresima. Prema tim prigovorima, branioci su bili izloženi prisluškivanju i drugim opservacijama što je onemogućavalo njihov nesmetani rad i pružanje odbrane. Branioci su zahtevali da se u cilju omogućavanja slobodnog rada odbrani poštuju evropski standardi i sudskom veću uputili predlog da se pribavi izveštaj od nadležnih organa da li su branioci u predmetu bili praćeni, prisluškivani ili na druge načine opservirani u vezi sa ovim predmetom.

U dokumentu se navode i prigovori u pogledu kršenja pretpostavke nevinosti koja je u medijskoj kampanji zamenjena pretpostavkom krivice. “Suština optužnice protiv Darka Šarića je spoj pretpostavke krivice, nametanja inkvizitorske pravde i podrazumevanja da sve što je nejasno i nepoznato, a nedozvoljeno je predstavlja proizvod delovanja Darka Šarića. Vodila se negativna medijska kampanja, političari unapred osuđuju ljude, a Tužilaštvo ni sud povodom kršenja pretpostavke nevinosti nisu reagovali. Zbog svega navedenog stavljen je predlog da se veće obrati nadležnim organima sa zahtevom da poštuju pretpostavku nevinosti, da ne sude unapred, da ne daju kvalifikacije kao što su 'narko diler', 'šef mafije', 'opasnost po državu' i slično i da se na taj način omogući pravo na pravično suđenje u odnosu na Darka Šarića”, navodi se u dokumentu.

Kao dokaz za iznete tvrdnje odbrana je sudu dostavila veliki broj tekstova sa izjavama predstavnika države u kojima je sadržana konstatacija da je Darko Šarić kriv. Tom prilikom sudskom veću je dostavljeno preko 280 tekstova i izjava predstavnika vlasti koji su unapred osudili Darka Šarića. Paralelno sa tim dokazima odbrana je podnela i nekoliko tužbi protiv države Srbije zbog kršenja pretpostavke nevinosti njihovog klijenta. Istovremeno advokati su predali i tužbu za klevetu protiv neimenovanog člana Saveta za nacionalnu bezbednost koji je tvrdio da je Darko Šarić organizovao proteste u Đenovi i na ulicama Beograda. [69]

Deo kampanje predstavljalo je i oblikovanje javnosti o Šariću kao negativnoj ličnosti zbog čega je na suđenjima više puta reagovano. Kao primer navedena je primedba na pisanje lista “Blic” u izdanju od 22. septembra 2010. godine, kada je na naslovnoj stani taj list objavio najavu za tekst pod naslovom "Šarić sebičan i bezosećajan". Odbrana je protestovala i zbog stava suda od 12. januara 2011. godine da mediji korektno izvešavaju sa suđenja. Primedbe su iskazane i povodom izjave ministarke pravde Snežane Malović kojom je sugerisano da Darko Šarić preti postupajućem tužiocu i svedoku saradniku Nebojši Joksoviću. Sudu je istovremeno ukazano na nedopustivu praksu da se iskazi svedoka saradnika objavljuju u medijima iako je javnost na njihov zahtev bila isključena sa suđenja.

Povodom medijske satanizacije njihovog klijenta i narušavanja prezumpcije nevinosti Šarićeva odbrana je od suda zatražila da od Vlade Srbije pribavi pismo koje je Jelko Kacin, specijalni izvestilac Evropskog parlametn za Srbiju, vlastima u Beogradu uputio 19. oktobra 2010. godine u kojem je upozorio da postoji kršenje pretpostavke nevinosti u medijima u Srbiji u kojima se stvorila atmosfera linča protiv nekih optuženih u procesima sa velikim publicitetom. U vreme pisanja tog pisma optužnica protiv Šarića bila je jedan od najzastupljenijih slučajeva u medijima.

Deo primedbi odnosio se i na postupanje samog Tužilaštva kome je odbrana zamerila na neobjektivnosti prema Šariću. Tužilaštvo je, prema tim navodima, najpre napravilo konstrukciju kojom je na silu želelo da se na Darka Šarića primeni zakon koji je nepovoljniji po optuženog i koji nije važio u vreme kada je krivično delo navodno izvršeno. Tužilaštvo je tokom istrage i sudskog postupka skrivalo podatke i dokaze koji su išli u korist optuženom, da bi potom koristilo neravnopravnost strana u postupku i uz političko-medijsku kampanju javnosti nametnulo poruku da su svi koji su optuženi u predmetu bez ikakve sumnje krivi čak i pre nego što je sud o tome doneo pravosnažnu presudu.

Uslove za fer suđenje narušila je i odluka Tužilaštva da odbrani ne dostavlja sve dokaze vezane za predmet. Analizom procesnog materijala do kojeg su advokati optuženih došli na različite načine, ukazala je da odbrana nema sve naredbe o prisluškivanju i praćenju kao ni podatke o tome od kada se slušao Darko Šarić što je bitno kod ocene zakonitosti tako prikupljenog materijala. Kao primer prikrivanja važnih dokumenata, podataka i informacija od odbrane nevedena je sudska naredba od juna 2010. godine o združivanju dela razgovora koji nose oznaku “državna tajna”. Po toj naredbi naznačeni dokumenti su popisani i 26. juna stavljeni u poseban registrator. BIA je, međutim, sudiji Draganu Lazareviću tek 26. avgusta dostavila 107 stranica transkripata koji su bez traga u spisima predmeta stavljeni u poseban registrator mimo sudskog poslovnika. Sličan primer važi i za veštačenje koje je urađeno za optuženog Željka Vujanovića, koje je korišćeno kao dokazni materijal iako tog veštačenja nema nigde u sudskim spisama. Jedan od apsurda na koji je ukazano odnosio se i na iskaze svedoka saradnika o kojima odbrana nije bila blagovremeno obaveštavana. Tako je, na primer, par dana pre glavnog pretresa u spise stavljen plan rada u kojem se navodi "ispitivanje okrivljenog Vukovića” bez oznaka da li je svedok saradnik ili ne. Tokom samog pretresa se naknadno saznalo da je lice koje se predalo 11. oktobra 2011. devet puta išlo u Tužilaštvo, a da nigde nema podataka o statusu tog lica. Sličan manir sakrivanja praktikovan je i u pogledu prisluškivanih razgovora. Odbrana je zahtevala da joj se omogući uvid u orginale naredbi na osnovu kojih je obavljano slušanje. Odbrana je ukazala na podatak da se Darko Šarić sluša od 23. juna 2008, a da u predmetu ne postoji ni jedan jedini snimljeni razgovor za period od šest meseci, dok Tužilaštvo navodi da se “iz sadržine telefonskih razgovora utvrđuje da je Darko Šarić, organizovao kriminalnu grupu". Zbog toga je zatraženo da se svi razgovori Darka Šarića, koji su pribavljeni primenom mera nadzora, nađu u sudskim spisima, da se oni dostave odbrani na uvid i da se omogući uvid u te razgovore, ali razgovora pribavljenih po naredbi 459-08 nema u predmetu, već postoje samo razgovori pribavljeni primenom mera "Maroder 36" naredbom 09-09.

Ukazujući na nezakonitost informacija iz kojih su proistekli dokazi i nezakonito pribavljanje dokaza odbrana je navela da su svi podaci i dokazi do kojih se došlo u ovom predmetu bili rezultat nezakonitih postupaka istražnih organa. Tom prilikom je ponovljeno da postoje dokazi da se Darko Šarić sluša nekoliko godina iako ni jedan zakonski, ustavni ili međunarodni propis ne omogućava da se bilo koje lice sluša mimo zakonom predviđenog roka, a to je po zakonima Srbije najduže 12 meseci. Iz takvog nezakonitog prisluškivanja proistekle su informacije i dokazi koje Tužilaštvo u optužnici predlaže da se izvedu, a sudska praksa ukazuje da se dokazi koji su proistekli iz nezakonito pribavljene informacije takođe nezakoniti i ne mogu biti dokaz u postupku. Zbog toga je sudskom veću upućen predlog da se od BIA i MUP-a pribave svi podaci o prisluškivanju i praćenju Darka Šarića.

U primedbama je ukazano i na određene nelogičnosti u predmetnim spisama koje izazivaju sumnje u zakonitost postupanja Tužilaštva i istražnih organa. Najpre su postojali dokazi da se Šarić sluša od juna 2008. godine, a poslednji put oktobra 2009. godine – dakle punih 15 meseci, a jedan drugi okrivljeni u predmetu i znatno duže. Nakon što su branioci Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja uputili pritužbu protiv BIA-e, dobijen je dokaz da se Darko Šarić sluša mnogo duže, a poslednji put nakon podizanja optužnice. Analizom spisa utvrđeno je da se Darko Šarić sluša po pet naredbi i to kršenjem svih zakonskih propisa:

Photo: Tanjug

- Prva je naredba K br.459/08, koja traje od 23. juna 2008. godine, zaključno sa 23. junom 2009. godine.

- Druga je naredba, za koju se saznalo nakon što je BIA prijavljena kod Poverenika, da je Šarić slušan i po naredbi broj 570/09 od 14. oktobra 2009. godine do 14. oktobra 2010. godine, dakle i u periodu kada je protiv njega podignuta optužnica i u periodu kada je već počelo suđenje. Taj podatak odbrana je navela kao dodatni razlog za pribavljanje izveštaja od vrha MUP- a i BIA o susretu između Dragana Dudića Frica i vrha srpskih organa gonjenja, ne samo zbog toga što se Dudić, za kojim je bila raspisana poternica i određen pritvor, nalazi na teritoriji Republike Srbije sa njenim organima gonjenja i što je on kasnije tek proglašen organizatorom, već pre svega radi utvrđivanja sadržine telefonskih razgovora između Dudića i Darka Šarića i drugih lica, upravo u periodu koji je obuhvaćen naredbom iz dopisa BIA.

- Treća naredba, Kri. pov. br. 09/09 od 12. januara potvrđuje da je slušanje Darka Šarića protivzakonito zbog dužine trajanja jer svaka naredba se odnosi na isto krivično delo, na isto lice, na iste okolnosti, na isti činjenični opis radnji, samo u različitom periodu.

- Četvrta naredba Kri. pov. br. 113/09 od 14. februara 2009. godine.

- Peta naredba Kri. pov. br. P 197/09 od 01. aprila 2009. godine.

Osim pet naredbi postoji i dokument BIA od 20. maja 2007. godine, u kojem stoji da se Darko Šarić sluša od 2007. Pored toga postoji i drugi dokument iz septembra 2005. godine, u kojem stoji da je grupa već tada postojala. Odbrana je ukazla da je činjenično veoma važno, ne samo pravno, da li je grupa osnovana 2005. ili 2006. jer se do tog podatka došlo i prisluškivanjem što je dokaz da se Darko Šarić nezakonito prisluškuje dugi niz godina i sud traba da napraviti jednu granicu preko koje Tužilaštvo i organi gonjenja neće smeti da idu, kao što je slovenački sud rekao da ne može da se radi na dokazima koji su nezakonito pribavljeni.

Iz materijala BIA se utvrđuje da ta Agencija i MUP Srbije imaju saznanja o navodno organizovanoj kriminalnoj grupi Darka Šarića, sa identičnim opisom da se droga nabavlja u Latinskoj Americi i dalje prebacuje do Evrope i da to funkcioniše još od 2004.godine. Zbog toga je odbrana predložila da se Bezbednosno-informativnoj agenciji naloži da dostavi sve izveštaje iz 2003, 2004, 2005, 2006, 2007. i 2008. godine, u kojem jasno stoji ne samo podatak da li država i organi gonjenja imaju saznanja o ovoj grupi od 2003. i 2004. godine, već i da li se Darko Šarić prisluškuje još iz tog perioda.

Photo: Screenshot

Odbrana je od suda zatražila da od BIA pribavi sve podatke o tome od kada se prisluškuje Darko Šarić i na osnovu kojih tadašnjih rešenja, odnosno kasnije naredbi se vrši to prisluškivanje. Postoji izveštaj u slovenačkom predmetu da grupa funkcioniše od 2003. godine, gde je mesto osnivanja identično, lica identična, stil rada identičan i krivično delo identično, a ako država prisluškuje te ljude od 2003. godine onda se Tužilaštvo ne može sakrivati iza stava da organi gonjenja imaju pravo da osumnjičene prisluškuju više puta, kada god vrše krivična dela, zato što se ovde radi o istom pravnom i činjeničnom osnovu, na osnovu kojih se vrši prisluškivanje. Tužilaštvo je imalo zakonom određeni rok u kojem je moglo da koristi podatke, kao i obavezu da nekoga u tom roku optuži ili da se sumnje odbace.

Zbog toga je odbrana sudu predložila da se izdvoje iz spisa razgovori po navedenim naredbama, zato što razgovori nisu mogli ni biti dostavljeni sudu u spis, imajući u vidu odredbu člana 504-n, koja predviđa u stavu drugom da ako javni tužilac ne pokrene u roku od šest meseci postupak po prestanku mere iz člana 504-lj ovog Zakonika, da će svi prikupljeni dokazi biti uništeni, a o primeni mera će se obavestiti lice na koje se ti podaci odnose. Darko Šarić nije obavešten o primeni takvih mera, odnosno uništavanju i to je osnovno zbog čega bi trebalo da se donese rešenje o izdvajanju.

U dokumentu se ukazuje da Tužilaštvo uz dozvolu sudskog veća, koristi podatke i činjenice do kojih je došlo kršenjem Zakona o krivičnom postupku (ZKP) i pozitivnih propisa Srbije i međunarodnog prava. Tužilaštvo ne može da koristi one informacije i podatke koje je odbrana blagovremeno osporila i uložila prigovor. Veće mora da spreči i da ne dozvoli da bilo ko odgovara na pitanja koja se baziraju na takvim podacima, jer to obesmišljava procesnu ulogu odbrane i nastojanja odbrane da ukaže da se u sudskim spisima, materijalima koji služe za postavljanje pitanja, mogu nalaziti samo one informacije do kojih se došlo na način koji je pribavljen u skladu sa ovim zakonom.

Nezakonito prisluškivani razgovori

Analizirajući osnov i sadržinu prisluškivanih razgovora svog klijenta Šarićeva odbrana je ustanovila da je on školski primer nezakonitog slušanja jer ni jedan građanin ne može da se sluša preko 12 meseci, a Darko Šarić se sluša najmanje 15 meseci. Zbog toga je odbrana predložila da se izvrši uvid u sve predmete protiv Darka Šarića gde se vidi da se on sluša i u 2007, 2008, 2009 i 2010. godini.

Istovremeno odbrana je od suda zatražila da se od BIA i UKP pribave podaci, dokazi i infomracije koji nisu postojali u sudskom spisu, a to su ujedno i dokazni predlozi za sud, a to je da se utvrdi: Ko je slušao Darka Šarića? Ko je unosio oznake da se razgovori vode na srpskom jeziku? Ko je transkribovao razgovore, kada su oni slušani i kome su dostavljeni?

Od suda je zatraženo da odbrani dostavi na uvid naredbe na osnovu kojih su slušani razgovori okrivljenog. U tom smislu ukazano je da naredbe Okružnog suda koje je 2009. godine izdao istražni sudija imaju pečat Višeg suda u Beogradu. Problem je međutim što Viši sud u to vreme nije postojao već je formiran tokom neuspele reforme pravosuđa i sa radom počeo u januaru 2010. godine. Naredbe za prisluškivanje sa pečatom suda koji je tek kasnije osnovan, izazvale su osnovanu sumnju da su naredbe naknadno pribavljene što znači da je Šarić u to vreme slušan bez valjanog pravnog osnova, odnosno na nezakonit način. Uvidom u sudske spise odbrana je ustanovila da postoji preko 80 naredbi za slušanje koje su imale pečat suda iz budućnosti što je isključilo svaku mogućnost slučajnosti ili greške. Pored pečata te naredbe nose oznake Pov. Po1 koje su u srpsko zakonodavstvo uvedene tek januaru 2010. godine.

Photo: Screenshot

Odbrana je zatražila izdvajanje zapisnika koji nose oznaku “razgovor vođen na srpskom jeziku” koja ukazuje da su optužene slušale strane službe iako u spisama to nije precizirano niti potkrepljeno odgovarajućim pravnim pokrićem. Zbog toga je predloženo da se iz dokaznog materijala izdvoje razgovori dobijeni iz Italije. Ukazano je takođe da je Tužilaštvo kao dokaze predložilo deo razgovora koje su slušali organi Srbije, a deo razgovora koji je pribavljen po zamolnici, ali u predmetu ne postoji ni jedna jedina naredba za slušanje u Srbiji (predmet Italija). Italijanski sud te razgovore nije koristio kao dokaz, a nije se oslanjao čak ni na infomracije dobijene iz tih razgovora što se vidi iz presude iz Italije. Problem sa razgovorima pribavljenim zamolnicom iz Italije postoji i u tome što se u naredbama iz Italije ne vidi da li se one odnose na organizovani kriminal ili ne. Među tim razgovorima nalaze se i razgovori Tunjić Borislava i Nedić Boška iako njih dvojica nisu bili optuženi u Italiji niti se njihova imena pominju presudi italijanskog suda. Takođe u zamolnici koja je upućena Italiji nigde nisu pomenuti Tunjić i Nedić zbog čega tužilac te razgovore nije mogao da predloži kao dokazni materijal.

Nakon uvida u naredbe za prisluškivanje iz Italije odbrana je ustanovila da se oni ne mogu koristiiti u domaćem procesnom krivičnom pravu pošto ne ispunjavaju uslov da nisu prikupljeni u suprotnosti sa zakonodavstvom Srbije. Naredbe iz Italije predstavljale su odluku da se konvalidira prethodno slušanje i opservacija koja po zakonu Srbije nisu dozvoljeni. U pitanju je bilo slušanje od strane kancelarije za preliminarnu istragu i ti se razgovori prema italijanskom zakonodavstvu mogu koristiti samo na nivou informacija policije i Tužilaštva. U srpskom zakonodavstvu, pak, ne mogu se korisiti razgovori lica koja nisu osumnjičena. Da bi se neko lice slušalo zakon Srbije u članovima 232 i 504 ZKP-a traži osnove sumnje da je počinjeno krivično delo. Takođe nijedna naredba iz Italije ne glasi na ime nego na broj što takođe nije u skladu sa važećim zakonima Srbije. U presudi italijanskog suda lica za koja srpsko Tužilaštvo tvrdi da su članovi organizovane grupe, to nisu iz ugla italijanskih pravosudnih vlasti.

Na strani 20 optužnice navedeni su i razgovori koji se tiču komunikacije bugarskih telefona iako iz Bugarske ništa nije dobijeno zamolnim putem niti se u predmetu pojavljuje bilo kakav dokaz da se tužilac obraćao bugarskim organima. Ti razgovori su sporni zato što organi Srbije nemaju nadležnost za prisluškivanje na teritoriji Bugarske.

Nakon što je ustanovljeno da je tužilac na strani 44 optužnice predložio izvođenje dokaza fotodokumentacije iz Urugvaja, a da u spisima nema zamolnice odbrana je od tužioca zahtevala dostavljanje tog nedostajućeg dokumenta. Tužilaštvo je dostavilo zamolnicu datiranu na 20. oktobar 2010. u kojoj se pominje da se postupak vodi protiv Dragana Labudovića iako se uvidom u spise može utvrditi da je zahtev za pokretanje istrage protiv Labudovića donet dva dana kasnije 22. oktobra. Zanimljivo je da je dokumentacija iz Urugvaja došla već 22. oktobra iako je nemoguće da u postupku međuanrodne pravne pomoći traženi materijal stigne u roku od dva dana.

Zatraženo je i donošenje rešenja o izdvajanju ili da se zatraži objašnjenje ko je vršio snimanje i transkribovanje slušanih razgovora. U izveštaju BIA stoji da su sva transkribovanja i oznake rađeni naknadno, a da BIA ne zna ko je stavljao oznake “službena tajna” i “državna tajna” što je suprotno nomenklaturi koju koristi ta služba. Oznaka “službena tajna” u radu Agencije uvedena je tek u januaru 2010. godine, dok su tom oznakom označeni razgovori iz 2008. godine! Zbog navedenih brojnih nelogičnosti zatraženo je od suda da od Tužilaštva zatraži dostavne knjige kako bi se ustanovilo kada su materijali o snimljenim razgovorima dostavljani Tužilaštvu. Takođe je zatražen i uvid u dostavne knjige suda kako bi se utvrdilo kada su predlozi za određivanje mera nadzora dostavljani istražnom sudiji koji je izdavao naloge za njihovu primenu.

Photo: Screenshot

Tokom glavnih pretresa odbrana je ukazala i na dopis Tužilaštva od 12. avgusta 2010. godine u kojem se predlaže da se združe audio zapisi presretnutih razgovora Darka Šarića koje je vodio od 12. januara do 11. jula 2009. S obzirom da se tvrdi da je slušanje Šarića započelo 23. juna 2008. onda svojim dopisom Tužilaštvo priznaje da je on slušan duže od godinu dana. Iako je Tužilaštvo tvrdilo da mera "maroder 36” traje jedan dan, iz dopisa Tužilaštva jasno proizilazi da postoje razgovori do 11. jula 2009.

Uvidom u materijale pribavljene po meri "maroder 36" odbrana je utvrdila da se na listi razgovra koji su pribavljeni po ovoj meri nalazi 160 razgovora koji se nalaze izvan roka na koji se odnosi ova naredba koja je trajala jedan jedini dan. Razgovori koji su pribavljeni po ovoj naredbi i koji postoje u spisu počinju 12. januara 2009. godine, a poslednji razgovor je 19. januara 2009. godine, dakle kada ne postoji zakonski osnov za slušanje tj. naredba - u sudskom spisu postoje dopisi od 21.09 i 29.03. u kojima se upravo pominje ova naredba.

Odbrana je zahtevala i da joj se omogući uvid u razgovore koji nisu stavljeni u predmet, a u kojima postoji razgovor Darka Šarića i Bojana Stanojkovića iz koga se vidi da njih dvojica razgovaraju o odlasku kod “Zokija” što opovrgava tezu Tužilašava da je Darko Šarić ustvari "Zoki" i da taj "Zoki" ima neki hijerarhijski odnos prema ostalim članovima grupe. Taj razgovor govori nasuprot tvrdnji Tužilaštva da je Darko Šarić “Zoki” a taj razgovor je bio označen “državnom tajnom”. [70]

Povodom transkripata prisluškivanih razgovora, koje Tužilaštvo koristi kao ključni dokaz u optužnici protiv Darka Šarića, odbrana je sudskom veću podnela preko 90 predloga i primedbi za njihovo izostavljanje iz dokaznog materijala. Zbog odbojnog stava suda prema ovim predlozima advokati Darka Šarića su 12. maja 2014. godine podneli žalbu Ustavnom sudu Srbije sa zahtevom da se oceni ustavnost i zakonitost primenjenih mera prisluškivanja i da se nezakoniti transkripti isključe iz dokaznog materijala.

Komentarišući nedopustivu bahatost Tužilaštva koje se tokom istrage i pisanja optužnica nije obaziralo na postojeće zakonske okvire, izvori bliski odbrani navode da je kombinacija bezobzirnosti i nemara da se ta bezobzirnost prikrije odgovarajućom zakonskom formom, bila uslovljena pre svega uverenjem političkih mentora istrage da se Darko Šarić nikada neće predati, kao i da će kod politički kontrolisanog sudskog veća proći bilo koji argument koji tužilac bude ponudio. Ta vrsta samouverenosti zasnivala se na saznanju da su organi gonjenja istragu radili po instrukcijama onog centra političke moći koji je nakon takozvane reforme pravosuđa pod svoju kontrolu bio stavio i pravosuđe. Preko uspostavljenih kanala finansijskog uticaja na medije taj centar političke moći pod apsolutnom kontrolom je držao i mehanizme za kreiranje javnog mnjenja. [71] Ono što je najviše pomutilo računicu tako uspostavljene sprege između izvršne političke vlasti i zloupotrebama podložnih istražnih i sudskih organa, bio je neočekivani izborni rezultat predsedničkih izbora u maju 2012. godine. Strategiju Tužilaštva još više je pomutila predaja Darka Šarića u martu 2014. godine kada je klupko zloupotreba počelo da se razmotava.

Zaključak

Bez obzira na nesporno kriminalni povod za akciju “Balkanski ratnik”, pet godina nakon te akcije nema sumnje da je ona od samog početka pretvorena u slučaj političke prirode. Njena politizacija postala je potpuno vidljiva u trenutku kada je “Balkanski ratnik” prerastao u “slučaj Šarić” sa svim implikacijama koje su usledile. Pažljivo posmatrajući događaje koji su pratili istragu i sudski proces Darku Šariću, uočava se postojanje obilja dokaza koji potvrđuju sumnje da je on bio vođen pretežno političkim razlozima, a mnogo manje pravnom logikom. Nametanje političkog mentorstva istrazi, zloupotreba slučaja zarad političkog obračuna sa vlastima u Crnoj Gori, blagonaklon odnos postupajućeg suda prema nedopustivim kršenjima zakonske procedure od strane Tužilaštva, policije i bezbednosnih službi, neprimerena medijska kampanja praćena nedopustivim izjavama funkcionera izvršnih vlasti bili su više nego jasni znaci da je “slučaj Šarić” voljom političkih moćnika u Srbiji istisnut iz pravnih okvira.

Photo: Tanjug

Iako značaj borbe protiv organizovanog kriminala nije niti može biti sporan, za dugoročni uspeh u toj borbi od pojedinačnih pobeda u borbi protiv jednog ili dva klana, mnogo je važnije da se ta borba vodi strogo u okviru zakona. Zbog toga ne stoje površni i neretko maliciozni komentari dela javnosti koji zagovaraju tolerisanje određenog stepena kršenja zakonskih procedura od strane organa gonjenja zarad uspeha u borbi protiv organizovanog kriminala. Iskustva zemalja koje su decenijama vodile borbu protiv te društvene pošasti, ukazuju da je, bez obzira na važnost razbijanja balkanskog narko kartela, mnogo važnije stvaranje institucionalne osnove za dugoročno suzbijanje svih pojavnih oblika kriminala uključujući i onog organizovanog kao društveno najopasnijeg vida nezakonitih delatnosti. Ključni preduslov za uspeh u toj borbi jeste postojanje nezavisnih, profesionalnih i kredibilnih organa gonjenja i pravosudnih institucija čije je delovanje u potpunosti lišeno pritisaka i uticaja izvšne vlasti.

Mada je sprega između institucija izvršne vlasti, tužilaštava, policije, bezbenosnih službi, pravosuđa i medija u značajnoj meri oslabljenja nakon izbora 2012. i gubitka uporišta u političkoj vlasti, nema sumnje da ona i dalje postoji na nižim nivoima. Osim gubitka političkog uporišta ta sprega je ozbiljan udarac pretrpela i promenom na čelu Bezbednosno-informativne agencije kao i smenama u vrhu policije u leto 2014. godine. I pored toga veza između Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, Direktorata policije i pojedinih medija nastavila je da deluje, žilavo pružajući otpor svakom pomenu istrage i ispitivanja odgovornosti za brojne zloupotrebe koje su se događale u prethodnom periodu. Bez temeljne istrage kojom bi se raščistili sporni događaji iz prošlosti i uvođenja principa odgovornosti u rad pravosudnih, tužilačkih i policijskih službi teško da je moguće i zamisliti izgradnju pravne države i ispunjavanje evropskih standarda u toj oblasti.

Zbog iskazanih slabosti u borbi protiv organizovanog kriminala i pokušaja da se slabost institucija iskoristi za političke zloupotrebe praćene nepridržavanjem zakonskih okvira i procedura, u Srbiji će biti neophodna temeljna reforma pravosudnog sistema i organa zaduženih za vođenje istraga. Ta reforma neće biti moguća u postojećim organizacionim okvirima i sa postojećim rukovodećim kadrovima. Izrada jasne strategije i kadrovsko pročišćavanje neophodni su preduslovi za sprovođenje temeljnih reformi bez kojih Srbija neće moći da zatvori pregovaračka poglavlja sa EU koja se tiču vladavine prava i rada bezbednosnih službi. Kritičko preispitivanje funkcionisanja celokupnog sistema tokom rada na slučaju “Balkanski ratnik” i kasnije na “slučaju Šarić” idealna je prilika da se uoče ključne slabosti u funkcionisanju sistema kako bi se one, na najbolji mogući način, i otklonile. Kao što je funkcionisanje pravne države bilo na testu u “slučaju Šarić”, isto tako će spremnost aktuelnih vlasti u Srbiji na dubinske reforme i uspostavljanje vladavine prava biti na testu tokom procesa procene utvrđivanja odgovornosti u svim segmentima nadležnih državnih organa i iskazanih sistemskih slabosti koje su se ispoljile u nekoliko ključnih slučajeva kod kojih su politički imperativi odneli prevagu nad pravnim standardima.