Čekajući povratak umetnika

Pre samo nekoliko meseci niko nije mogao da zamisli zamandaljene teatre na Brodveju i Vest Endu, ugašeno svetlo u pariskoj Operi Garnije i Teatru milanske Skale, radove koje niko na gleda na zidovima Luvra, Metropolitena, Mome i Tejta… Nismo mogli da zamislimo ulice bez ljudi, aerodrome bez putnika, hotele i restorane bez gostiju, škole bez dece, pozdrav bez rukovanja… Dva meseca posle prvog šoka, još uvek ne znamo mnogo o virusu, osim da je uspeo ozbiljno da nas promeni, uplaši, pokvari planove, oduzme živote i uništi ekonomiju.

U londonskom Gardijanu, priča o sredovečnom dramaturgu Stefanu Lagtonu. Njegov komad je 10. marta imao premijeru u Old Vik teatru i trebalo je da se izvodi do kraja juna. Premijera je donela nekoliko tv ponuda i mogućnost igranja u Njujorku. Dobra zarada na blagajni i 5 zvezdica u Gardijanu, stigli su kao ostvarenje životnog sna. Samo pet dana je predstava punila salu, dok sve nije stalo. Lagton je ovih dana govorio kako nema prihode i ne zna kako će zaštititi svoju porodicu.

Ministar kulture Italije Dario Frančeskini se na početku tragedije koja je snašla njegovu zemlju prvo obratio publici, odnosno konzumentima kulture ukazujuću na alarmantnu situaciju. Tražio je da sačuvaju svoje ulaznice za teatre, muzeje, bioskope i festivale, jer čim se vrati život, vratiće se i njegovi najbitniji sadržaji. Oni, umetnički! Pozvao je sunarodnike da prate predstave i posećuju muzeje i galerije iz svojih soba. Da otkriju najmladjima operu, balet, slikarstvo…

Ubrzo su usledile javne diskusije sa direktorima institucija i umetnicima, u cilju pronalaženja modela podrške, kao i poziv da pojedinci i trupe kroz jednostavnu aplikaciju sumiraju gubitke od marta do juna. Slično su se u pandemiji koja je prvi put u istoriji istovremeno spustila zavese svih pozorišta na planeti, ponašali ministri kulture Kanade, Grčke, Francuske… Najbrža i najglasnija u zaštiti umetnika, projekata i institucija, bila je nemačka ministarka dr Suzana Ajzenman.

Nemačka danas procenjuje gubitak od 28 milijardi evra u sektoru kreativnih industrija. Italijani i Francuzi štetu broje još većim ciframa.

Mera zabrane okupljanja koja je zatvorila pozorišta u Srbiji, doneta je samo nekoliko dana od otvaranja 17. Beogradskog festivala igre. U slučaju ovakve manifestacije, to znači da su avio karte kupljene, honorari uglavnom podmireni, dnevnice podeljene, hoteli i kamioni plaćeni, a štampa i promocija – odrađeni. Takođe, veliki deo ulaznica je prodat.
Otkazivanje je progutalo oko 270 letova i 700 noćenja u Beogradu i Novom Sadu, a zakoni o pandemiji predvideli da otkazivanje uvek štiti umetnike, čineći odlaganje programa jeftinijim rešenjem. Oslonjeni na savete italijanskih pravnika, počeli smo da rašrafljujemo sve što smo bez predaha gradili duže od godinu dana. Uostalom, to su učinili i brojni festivali u svetu. Sada ostaje da se nadamo da će jesen biti bolja od proleća, uz prinudni slogan koji najavljuje rekonstrukciju senzacija.

Život se ovih dana vraća u svoje prethodno stanje. Sa strahom i bezbroj pitanja. Neki su pauzu iskoristili da organizuju buduće produkcije i sezone, a neki da srede ormane i prekreče kupatilo. Videćemo koliko će javne koristi biti od ormana.

Tokom izolacije, planeta je pratila Bočelijev uskršnji koncert iz praznog milanskog Duoma, milione pregleda imale su opere i baleti iz Londona, Milana, Pariza, Njujorka… Ipak, magiju scene ništa ne može da zameni.  Verujem da odluka kojom se značajni filmski festivali sele u naše sobe neće dugo trajati, jer uništava vrhunsku senzaciju otkrivanja filma u bioskopu. Radujem se da Festival u veronskoj Areni ne odustaje od svojih programa, nudeći prvo masovno okupljanje u slavu umetnosti, nakon pandemije. Pod vedrim nebom i uz sasvim novi pozorišni protokol.

Kada je Srbija u pitanju, emitovali su se i kod nas koncerti i predstave na sajtovima i društvenim mrežama, iako verujem da ih je pratila uobičajena publika, te izolacija neće razviti interesovanja kod osoba koje ne ulaze u teatar. Nažalost. Dragoceno je ipak ukoliko se stiglo do ljudi koji ne žive u gradovima ili ne mogu sebi da priušte odlazak na predstavu. 
Onako usput, bez plana i ukusa, dogodilo se i mnogo loših i jeftinih pokušaja, na rubu kiča, a pod parolom da se podrže lekari, pošalje poruka građanima, zapeva i zasvira na silu, kad mu vreme i mesto nije… Ukoliko se pogrešno rukuje ili shvati kultura, rezultat je obično tužan. I za publiku, i za umetnike.

Čini mi se da je jedino Opera Srpskog narodnog pozorišta, u odnosu na sve institucije, imala primerene, efektne i elegantne nastupe u toku pandemije. Na tome treba čestitati umetnicima i upravi ovog teatra. I možda se još nešto zapatilo od kulture, a to je kultura govora. Nadam se da smo naučilli da budemo kod kuće, a ne kući, da slušamo stručnjake, a ne struku, i da treba, a ne da trebamo da budemo oprezni.  I to je nešto.