Rat u Siriji primiče se kraju, kalifat Islamske države je poražen, migrantska kriza je koliko-toliko utihnula, Irak se stabilizuje, Vašington veruje da poseduje formulu za izraelsko-palestinski mir, pa ima posmatrača koji su skloni zaključku da se posle serije konfliktnih događaja započetih Arapskim prolećem rasvetljavaju horizonti Bliskog istoka.

Optimizam primenjen na region sa najvećom produkcijom sukoba po glavi
stanovnika na svetu od vremena Drugogv svetskog rata možda je priželjkivana, ali je opasna i zavodljiva kategorija. Sirija će se još dugo obnavljati u svakom pogledu i sačuvati status poligona sukoba interesa ragionalnih i svetskih sila. Džihadisti su pogubili velike teritorije kojima su vladali, ali ideja koja ih predvodi nije poražena.

Migrantska kriza daleko je od trajnih rešenja. “Posao veka” koji Donald Tramp
namerava da ponudi Izraelcima i Palestincima ima veće šanse da propadne nego da uspe. Sunitsko-šiitski konflikt je u embrionalnoj fazi sa nemerljivo opasnim
potencijalima.

No, da vidimo otkud optimizam posle devet godina od erupcije Arapskog proleća
koje je uklonilo vlastodršce u Tunisu i Egiptu, uništilo Libiju i Siriju, zapalilo rat u
Jemenu koji još traje, a nedavno oborilo režim u Sudanu. Kratkoročno posmatrano, dva događaja su u temelju optimizma. Rat u Siriji, pokrenut sa jasnim ciljem obaranja Bašara al Asada, je izgubljen.

Zemlje Zaliva, koje su u sadejstvu sa SAD u svakom pogledu podržavale
pobunjenike, privikavaju se na novu realnost i postepeno obnavljaju saradnju sa
režimom u Damasku koji je – uz ključnu pomoć Rusije – opstao na vlasti i sada
kontroliše čitav zapad i središne delove zemlje.

Amerikanci su jedino uspeli da Turskoj obezbede zone bezbednosti na severo-
zapadu i faktički nezavisan region sirijskih Kurda na severo-istoku. Vašington je
takođe uspeo da sa Moskvom raspodeli uticaj u akratktivni područjima Sirije – što sve nagoveštava da će Sirija ove godine obezbediti relativnu sigurnost.
Islamska država, koja je na vrhuncu moći po Siriji i Iraku držala teritoriju veličine
Britanije, svedena je na male enklave otpora u pustinji duž sirijsko-iračke granice.
Pobedu nad džihadistima su posle rata otvorenog 2014. proglasili i u Damasku i u Vašingtonu i u Moskvi – što se, uz sve rezerve, smatra ogromnim doprinosom
stabilnosti Bliskog istoka. Izbeglička kriza na istočnom Mediteranu popušta. Najveći deo od blizu deset miliona Sirijaca koji su pobegli pred ratom nalazi utičište u državama gde su se sklonili. Značajan broj od tri miliona onih koji su živeli u izbegličkim logorima po

Libanu i Jordanu polako se vraća na jug i istok Sirije. Međunarodni donori, svesni
socio-politčkih pritisaka koje prisustvo toliko Sirijaca izaziva u Libanu i Jordanu,
ubrzano pojačavaju finansiranje projekata obnove Sirije – što je preduslov
povratka. Kako je za to neophodna radna snaga, otvaraju se perspektive onima koji su tokom rata izgubili posao i domove. Smanjivanje izbegličkog pritiska nesumnjiv je doprinos stabilizaciji regiona.

Irak se bolno polako primiče političkim rešenjima suživota njegovih etničkih i
verskih zajednica, što takođe predstavlja doprinos stabilnosti. Otvaraju se
ekonomske šanse za čitav region u vremenima kada se obnavlja nekada snažna
iračka srednja klasa. Povratak normalnosti je impuls ekonomijama Libana i
Jordana, a povezivanje sa bogatim finansijerima iz Zaliva znači investicije koje će dodatno privući sirijske izbeglice.

Konačno, tu je i plan izraelsko-palestinskog mira koji bi Vašington trebalo da
saopšti ovih dana. Optimisti smatraju da je “Posao veka” dovoljno realan i da
počiva na želji obe strane u konfliktu da konačno reše najduži sukob savremenog
sveta. To bi, kažu, bio dogovor koji bi utro put stvaranju nezavisne palestinske
države i – za razliku od spoarzuma iz Osla iz 1993. – žiteljima okupirane Zapdne
obale i Pojasa Gaze otvorio ekonomske i socijalne perspektive.
To su faktori koji raspiruju optimizam, ali realnost ukazuje na nešto drugo.
Uporedo sa stabilizacijom u Siriji, po sunitskom arapskom Bliskom istoku sve je
prisutnije političko i vojno prisustvo šiitskog Irana koji je svoja uporišta sagradio u savezništvu sa režimom u Damasku (Asad pripada alavitima, jednoj od šiitskih
sekti), snažnim uticajem u Iraku gde su šiiti većina, ili kontrolom nad šiitima u
Libanu koje okupljaju moćni Hezbolasi, najjača, najbogatija i najorganizovanija
politička i vojna formacija u zemlji.

Iran je na istok Mediterana došao da bi ostao. U Teheranu smatraju da je to
kompenzacija za njegov otvoreni konflikt sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, ali i
istorijsko pa i teološko pravo. Ajatolasi žele da šiiziam vrate u područje kojim je
nekada dominirao, u zajednice koje su pre više vekova, pre nego što je počeo
njihov progon, davale snažan doprinos šiitskom učenju.
Ali, permanentno prisustvo Irana na istoku Mediterana doživljava se u Izraelu kao
najveća pretnja bezbednosti jevrejske države. Izraelski politički i vojni establišment je poslednjih 15 godina pokušavao da obuzda širenje iranskog uticaja. Premijer Benijamin Netanijahu pretio je da će bombardovati iranska nuklearna postrojenja, a samo je administracija Baraka Obame uspevala da ga obuzda. Netanijahu nikada nije verovao u nuklearni sporazum Irana i šest svetskih sila, a ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću povećavaju se šanse za neku vrstu vojne intervecnije.

Snažan Iran u izraelskonm okruženju nije nešto s čim će se desnica na vlasti u
Izraelu pomiriti. Možda će čekati i kalkulisati, ali će svakako pokušati da eliminiše
“egzistencijalnu pretnju”.

U slučaju konfrontacije, Iran niti će se povući niti će biti usamljen. Godine
građanskog rata u Siriji stvorile su snažno partnerstvo Asadovog režima, Hezbolaha i Islamske Republike. Svaki pokušaj Izraela da oslabi iransko prisustvo i njegov front na zapadu Bliskog istoka bio bi uvod u razorni sukob širih razmera. Konflikt se odlaže, ali saldo bliskoistočne nestabilnost se uvećava.
Druga nepovoljna realnost regiona tiče se dinamike koja poslednju deceniju i po
karakteriše odnose Izraela i Palestinaca i koja se približava prelomnoj tački. Još od smrti bivšeg palestinskog lidera Jasera Arafata u Izraelu preovladava mišljenje da će političke strukture koje su ga nasledile potpisati mirovni sporazum koji je Izraelu prihvatljiv i koji će obezbediti bezbednost jevrejske države.

Ništa se od toga nije ostvarilo, pa su u Izraelu dišli do zaključka da moraju da
promene dinamiku: podržati tranziciju ka novom palestinskom liderstvu, naći
rešenje za Pojas Gaze koji se pretvara u demografsku bombu van kontrole centara moći u Ramali na Zapadnoj obali, i isforsirati novi sporazum kojim bi se sačuvala jevrejska naselja na okupiranoj teritoriji. Za tako nešto je, po ocenama
Netanijahuove administracije, neophodno razdvojiti Zapadnu obal u Gazu koju
kontroliše radikalni palestinski Hamas.
Palestinci su takođe došli do zaključka da je neophodna nova dinamika. Palestinska vlast procenjuje da bi svaki sporazum kreiran na postojećim okolnostima izražavao apsolutnu dominaciju Izraela i da kao takav ne bi bio prihvatljiv palestinskoj javnosti. Takođe se shvata da je islamiste Hamasa nemoguće potčiniti vlastima u

Ramali niti ih marginalizovati. Neophodan je novi dogovor između dve vodeće
palestinske frakcije koji bi – suprotno željama Izraela – spojio Zapadnu obalu i
Gazu. Bitna razlika između ovakvih pristupa Izraela i Palestinaca po svemu sudeći znači da neće biti nikakvog “Posla veka” između dve strane. Posebno ne posle Trampovih odluka o preseljenju ambasade iz Tel Aviva za Jerusalim, priznavanja izraelskog suvereniteta nad okupiranom Golanskom visijom ili Netanijahuovih najava da bi mogao da izvrši aneksiju Zapadne obale – što bi bio definitivni kraj mira po formuli dve države.
Nasilje i konflikt sa dugoročnim posledicama deluju realnije od bliskoistočnog mir o kome pričaju optimisti.