EU tvrđava puna rupa
Od biblijskih vremena migracija je neizmenjana priča o bekstvu od ratova, gladi, siromaštva, nesigurnosti i nepravde. Danas je to naracija o izbeglicama, koji svoju Obećanu zemlju traže u Evropskoj uniji.
U poređenju sa nedavnim godinama, EU nije suočena sa ozbiljnim migrantskim problemom. Mesečni “neregularni dolasci” u Uniju sa Bliskog istoka i iz Afrike dramatično su pali: ovog maja bili su za 96 odsto niži nego na vrhuncu izbegličke krize oktobra 2015.
Ali, ispostavlja se da je složeno pitanje migracije podelilo Uniju kao ni jedno drugo u skorijoj prošlosti. EU je suočena sa ozbiljnim rizicima. Evropski lideri razilaze se oko same suštine migrantskog pitanja. Desne populističke, anti-imigracione vlade Austrije i Italije pridružile su se bloku sa istoka, Višegradskom kvartetu koji čine Mađarska, Poljska, Republika Češka i Slovačka koje odbijaju da prihvate izbeglice i protive se sistemu kvota.
Kako su migranti i tražioci azila u očima mnogih birača postali simbol neuspeha političkih establišmenta da zaštiti njih i njihove interese, populistički lideri, koji obećavaju da će promeniti status kvo, dobijaju na popularnosti.
Nemačka vlada je pod pojačanim pritiskom da zauzme oštrije stavove u poređenju sa pređašnjom politikom “otvorenih vrata”. Kancelarka Angela Merkel, koju smatraju odgovornom za krizu, rizikuje da izgubi vlast iako je uspela da ispliva iz krize Vlade.
Vreme krize iskristalisalo je tri različite vizije. Prvu, “kompetitivne Evrope” od izbijanja dužničke krize 2010. promoviše Angela Merkel zahtevima da EU članicama nametne striktnu finansijsku disciplinu a zaduženim članicama odredi mere teške štednje.
Emanuel Makron zastupa ideju “Europe qui protège”, Evrope koja štiti – što je i moto austrijskog šestomesečnog predsedavanja Unijom započetog u julu. Suština koncepta je jačanje solidarnosti među građanima i članicama, manje tevtonske discipline oko budžeta zone evra, više vizija levog centra, a manje neoliberalizma.
I nemačka kancelarka i francuski predsednik protive se konceptu “tvrđave Evrope” smatrajući da EU mora da pokaže humanost prema izbeglicama, ali i da istovremeno obezbedi efikasnu kontrolu migracije.
Tu je onda i Viktor Orban, koji više integrisanu Evropu smatra “košmarom” i brani “hrišćansku Evropu suverenih država”, ideju nastalu kao otpor nemačkom zahtevu da na vrhuncu izbegličke krize 2015. članice Unije prihvate sistem kvota raspoređivanja migranata. Kao odgovor na “nedemokratski liberalizam” Merkelove, Orban sebe definiše kao “neliberanog demokratu” i kao takav je pridobio članice Višegradske grupe.
Orban i Merkelova danas su personifikacija podeljene Evrope. Kada je mađarski premijer, opčinjen idejom odbrane hrišćanske Evrope od najezde muslimanskih izbeglica, podizao prve žičane zapreke prema Srbiji i na granici rasporedio 8.000 policajaca i vojnika nije mogao ni da pretpostavi da će se barijere prema spolja ubrzo pretvoriti u demarkacione linije unutar Unije.
Njihov nedavni susret u Berlinu bio je ilustracija dubine raskola oko sudbine ljudi koji traže utučište ili bolji život na kontinentu. Nemačka kancelarka drži se stava da treba obezbediti da se prema ljudima postupa “humano” kako se kontinent ne bi pretvorio u “tvrđavu”. “Evropa ne može da se udalji od teškoća i patnji”, rekla je Merkelova koja u tome vidi “problem” sa pozicijom Mađarske.
Orban, osvedočeni kritičar njene politike prema migrantima od 2015, potvrdio je da Nemačka i Mađarska imaju “različit pogled na svet”, da je spreman da razgovara ali i da ne namerava da menja poziciju zauzetu pre tri godine. “Znamo samo za jedno rešenje: zatvoriti granice”, rekao je dodajući da će, ukoliko Evropa ponudi podršku izbeglicama, oni to shvatiti kao poziv da dođu.
Anti-imigracioni stavovi Višegradske grupe dobijaju sve više pristalica jer Evropa posle tri godine krize nema jasan odgovor na problem koji je otpočeo naletom migranata iz ratnih zona Sirije, Iraka i Avganistana ili oblasti konflikta i gladi po Africi, da bi se proširio na ljude koji traže bolju budućnost po zemljama Unije.
Orban je postao megafon “neliberalne Evrope”, ali kada govori kako govori, on iza sebe ima i američkog predsednika Donalda Trampa, koji je nedavnim razdvajanjem migrantskih porodica i njihovim brutalnim zatvaranjem u kaveze izazvao zgražavanje liberalnog sveta.
Potvrđuje se dubina konflikta između zemalja “prve linije”, poput Italije, koja smatra da snosi preveliki teret migranata koji se iskrcavaju na njene obale i članica poput Mađarske ili Nemačke gde je snažan otpor prihvatanja novih azilanata.
Zakoni Unije predviđaju da vlade dopuste izbeglicama da zatraže azil bez obzira koliko ih je stiglo, a sada se traži da se uvedu neka ograničenja. Jedini način da se bez kršenja zakona razreši kontradikcija je sprečiti ljude da krenu na put ka Evropi.
Na nedavnom samitu EU u Briselu, posle devetočasovnog noćnog maratona, postignut je kakav-takav kompromis. Na zadovoljstvo Italije dogovoreno je zaustavljanje ljudi u Africi pre nego što dođu bilo gde blizu Mediterana. “Regionalne platforme za iskrcavanje” van teritorije Unije, verovatno na severu Afrike, treba da obeshrabre migrante da put EU kreću švercerskim brodovima.
Plan, takođe, uključuje osnivanje bezbednosnih “kontrolnih centara” na teritoriji EU za procesuiranje tražilaca azila spasenih na Mediteranu. Pridošli bi se sortirali na izbeglice kojima je neophodna zaštita dok bi ekonomski migranti bili vraćani kući. Na teritoriji Unije osnovali bi se dobrovoljni migracioni centri.
Obnovljeni pozivi za kontolu neautorizovane migracije nisu međutim vezani za aktuelno stanje na granicama: u Evropu je ove godine stiglo 56.000 migranata, dramatično manje od jednog miliona pre tri godine. Lideri nisu vođeni ni brojkama ni humanitarnim brigama. Migracija je prvorazredno političko pitanje, ali razlike nisu otklonjene, fundamentalna pitanja ostala su bez odgovora.
Sporazum sve u svemu ne obavezuje zemlje članice da išta učine, ali to je bilo dovoljno da spase Vladu Angele Merkel i obraduje nacionalističke populiste iz Centralne Evrope i Italije.
Članice Višegradske grupe pozdravile su sporazum kao pobedu svojih anti-imigracionih politika. Posebno im je prijalo što dokument ne nameće nikakve obaveze zemljama članicama već predviđa samo dobrovoljne korake.
Predsednik Makron upozorio je da dogovor “ne rešava krizu s kojom smo suočeni”, dok je Angela Merkel priznala da “još nismo na kraju puta”. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk procenjuje da nema garantija da će sporazum profunkcionisati.
Plan o “kontrolisanim centrima” zajednički su sačinile Francuska i Italija gde su populisti na vlasti posle poslednjih izbora zauzeli oštar anti-imigracioni kurs, odbili da prime više brodova sa migrantima i time problem izbeglica vratili u vrh evropske politike.
Detalji daleko od toga da su utanačeni. Krupne razlike nisu otklonjene. Kritičari govore o “zatvorima za migrante”.
U tako izmenjenim okolnostima i kancelarka Merkel morala je da prihvati zahtev koalicionih bavarskih hrišćanskih demokrata koje predvodi ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer i da zaoštri politiku “otvorenih vrata” približavajući se Orbanovim vizijama.
Merkelova je izašla sa sopstvenim planom pojačane kontrole ulazaka migranata u Nemačku koji je predstavila svojim skeptičnim konzervativnim koalicionim partnerima. Prihvatila je da se vrate svi tražioci azila koji su prethodno registrovani u nekoj drugoj članici EU.
Merkelova strahuje da bi, u slučaju da Nemačka zatvori granice, bila pokrenuta lančana reakcija koja bi uništila evropsku slobodu kretanja – jedno od najvećih dostignuća EU poslednjih godina. Radi opstanka Vlade ona je prihvatila zahteve konzervativaca i mere koje imigraciju u Uniju ograničavaju na “sekundarnu migraciju”.
Jedan aspekt sporazuma raspao se i pre nego što je počeo da se sprovodi: četiri članice – Austrija, Francuska, Italija i Nemačka – saopštile su da ne mogu da otvore “kontrolne centre” tražiocima azila koji su prethodno bili spaseni na moru.
Orban je to jedva dočekao: kaže da ne oseća obavezu da primi one koji su odbijeni u Nemačkoj već da ih treba vratiti za Grčku, Italiju, Maltu, Španiju ili Bugarsku. “Nemačka nam se nije obratila i neću potpisati ovaj dokument”, saopštio je češki predsednik Andrej Babiš.
Po dosadašnjoj praksi, zemlje u koje su migranti prvo stigli odgovorne su za njihovu registraciju i donošenje odluke da li su izbeglice ili ne. Sve ove države “prve linije” godinama se žale da podnose neproporacionalno veliki teret.
Grčka pokazuje znake spremnosti da sarađuje sa Nemačkom, ali malo je verovatno da će Italija uraditi ono što Berlin priželjkuje. Vlada premijera Antonija Kontea zauzela je čvrst kurs koji kreira Mateo Salvini, ministar unutrašnjih poslova i lider anti-imigracione Lege.
“Pre nego što prihvatimo ijednog tražioca azila u Italiji, čekaćemo dok druge zemlje ne preuzmu desetina hilada onih koji su već morali da budu prihvaćeni sa relokacijom”, kaže Salvini zahtevajući čvrste garancije da će EU odrediti ljudstvo i sredstva za zaštitu svojih spoljnih granica.
Italija pod vođstvom populista je u središtu migrantske i krize evra, i procenjuje se da bi mogla da bude ključna u sukobu Merkelove, Makronove i Orbanove vizije, jer svaka od njih ima podršku delova italijanskog društva. Centar desnica je za čvršće EU integracije i nametanje discipline po modelu Merkelove. Centar levica je uz Makrona dok krajnje desna anti-imigraciona Lega ima mnogo zajedničkog sa Orbanom.
Sporazum takođe predviđa i ograničavanje rada nevladinih organizacija koje su migrante prebacivale od obala Libije do Evrope, često spasavajući njihove živote. “Politika evropskih vlada osuđuje migrante na užas pritvora u Libiji ili na davljenje u moru”, ogorčeno su reagovali Lekari bez granica podsećajući da je petu godinu za redom najmanje hiljadu migranata utopljeno u Mediteranu. Agencije za pomoć UN pozdravile su sporazum evropskih lidera da bi odmah urgirale da se akcenat stavi na živote i sigurnost migranata.
Unija je na raskršću: njen opstanak uveliko zavisi od toga da li će pronaći održivo rešenje za migrantsku krizu, ali širom podeljene EU svako rešenje koje odgovara jednom segmentu Unije ne dopada se drugom. Što je prihvatljivo jugu, nije severu, smanjenje evroskepticizma na istoku podrazumeva njegov rast na zapadu.
Možda bi u Briselu mogli da reaktiviraju sistem transfera kapitala ka siromašnim zemljama koji je zaboravljen od kako su SAD zahtevale da se sredstva masovno troše na Rat protiv terorizma. Danas je jasno da se radilo o velikom promašaju. Svet nije bezbedno mesto. Nasuprot. Nesigurnosti i konflikata je više.
Povećana izdavanja na bezbednost, policiju i zatvore odnela su sredstva koja su mogla da budu uložena u razvoj siromašnih zemalja kako bi im se otvorila vrata izlaska iz bede i nekakva socijalna sigurnost.
EU mora da ivestira u kontrolu migracije – ozbiljno i hitno. Mora da bude aktivnija u rešavanju kriza na Bliskom istoku i po Africi – izbegličkim regrutnim bazama. To je imperativ opstanka Unije koja će morati da odgovori i na pitanje kakva društva želi: nacije sa imigrantima koji unose stalne demografske i kulturološke promene, ili žele da fiksiraju sopstveni nacionalni identitet?
Sučeljene vizije prete Uniji. Ako je Evropa “tvrđava”, onda je to tvrđava puna rupa. Zato budućnost evropskog projekta ne zavisi samo od toga da li će efikasno rešiti pitanje izbeglica koji plove Mediteranom, već da li će uspeti da pomiri sukobljene koalicije i liberalne i neliberalne koncepte sopstvene budućnosti. Surovo je kažnjavati žrtve na vratima bogatog sveta.
