Vladajuća turska politička nomenklatura ušla je u lokalne izbore nadmeno a izašla bez vlasti u glavnom gradu i najvećem poslovnom središtu zemlje, dok je opozicija prvi put posle blizu dve decenije pokazala da Redžep Tajip Erdogan nije
nepobediv.

Posle kampanje tokom koje su opozicioni kandidati bili optuživani da su teroristi ili da ih podržavaju teroristi, pretnji zatvorom ili gubitkom posla, vladajuća Partija
pravde i razvoja (AKP) izgubila je Ankaru i Istanbul, čitavu egejsku i sredozemnu
obalu i glavne kurdske gradove na istoku.

Posle 16 godina na čelu AKP, tri premijerska mandata i preuzimanja funkcije šefa
države 2017, Erdogan je neočekivano doživeo najteži poraz: glavna opoziciona
Narodna republikanska partija (CHP) je posle 25 godina uzela vlast u Ankari, a
predsednika posebno boli što je izgubio najveću nagradu – Istanbul – gde je rođen i odakle je izborom za gradonačelnika 1994. počeo da se uspinje do vrha vlasti. “Ko god pobedi u Istanbulu, pobedio je u Turskoj”, glasi lokalna izreka..
Erdogan je tokom godina gradio sistem u kome niko nije smeo da osporava
njegovu vlast. Marginalizovao je političke rivale. Kontroliše sudstvo. Neuspeli
državni udar leta 2016. iskoristio je za masovne čistke u vojsci, policiji i
administraciji. Od Turske je stvorio zemlju sa najvećim brojem novinara u zatvoru.

Februarski izveštaj Fridom Hausa o stanju sloboda u svetu na naslovnoj strani ima političku karikaturu koja prikazuje Erdogana i Vladimira Putina kako nose baklje i stoje pored lomače na kojoj se spaljuje reč “Sloboda”.
Iako ne bi smeo da učestvuje u kampanji, Erdogan je duže od mesec dana obilazio Istanbul okićen ogromnim draperijama sa njegovom slikom i natpisom “Istanbul je moja ljubav”. Držao je čak osam govora dnevno, a TV mreže su prekidale redovan program da bi emitovale svaki.

Populistički kao i do sada, njegova omiljena tema bili su neprijatelji države, od
kurdskih političara do feministkinja, svih koji po njegovom mišljenju žele da
unište, podele ili oslabe Tursku. “Neprijatelji” su bili liberali koji podržavaju
opoziciju, Zapad, Evropska unija, Džordž Soroš, Izrael, ateisti, finansijski baroni.
Turski birači pokazali su visokim odzivom od 84 odsto da posle perioda autoritarne vlasti nisu izgubili apetit za demokratijom i masovno su glasali za CHP koja sledi sekularne i liberalne tradicije svog osnivača, oca savremene turske države Mustafe Kemala Ataturka.

Uprkos represivne atmosfere i neumorne podrške državnih medija, vladajuća
stranka je izgubila u najvećim urbanim centrima odakle je Erdoganu poslata jasna poruka: dosta je dosta. Iako je AKP osvojila 44,33 a CHP 30,12 odsto glasova, gubitak kontrole nad administrativnim i poslovnim središtima države najavljuje da Turska ulazi u novu eru tokom koje će dva profilisana bloka političkih partija funkcionisati paralelno sa predsedničkim sistemom koji je Erdogan predstavio posle referenduma pre dve godine i upotrebio ga da preuzme sve poluge vlasti.

Rezultat izbora ne znači da će Erdogan, kome predsednički mandat traje još četiri
godine, promeniti svoj pristup politici, ali ovoga puta prvi put se pokazalo da
uprkos sveopšte kontrole političkog i javnog života on ima slabe tačke. Dosad
anemična opozicija dobila je vetar u leđa: Erdogan nije nepobediv.
Izbori su bili bitka između kampanje “opstanka Turske” – kako su je predstavljali
Erdogan i njegova konzervativna islamistička stranka, i ekonomskih pitanja – na
kojima je insistirala opozicija.
Uporedo sa cementiranjem imperijalne moći, koja mu je donela nadimak “sultan”,
Erdogan je obećavao svetlu ekonomsku budućnost pokušavajući da birače uveri da privredne nedaće nisu rezultat njegove politike. Ali, dok se sa nostalgijom sećao godina nezabeleženog buma koji mu je doneo ogromnu popularnost, ekonomija je počela da posustaje, delom i zbog carina koje je Turskoj nametnula administracija Donalda Trampa nezadovoljna približavanjem Ankare Moskvi.
Turska je u martu zakoračila u recesiju, nezaposlenost je preko 10 procenata (do 30 među mladima), inflacija je skočila na 20 odsto a turska lira je prošle godine
izgubila 28 procenata svoje vrednosti, i nastavlja da pada.

Lider CHP Kemal Kiličdaroglu opredelio se za kandidate koji mogu da privuku
konzervativne segmente društva – tradicionalne birače AKP – i u stanju su da
uspostave direktan kontakt sa biračima bez unošenja podela u partijske redove.
CHP je nastupila u savezu sa strankom centra-desnice IYI i uz podršku pro-kurdske Narodne demokratske partije (HDP). Izborni rezultati potvrđuju da je Kiličdaorglu bio u pravu. Njihov kandidat, nova zvezda opozicionog neba Ekrem Imamoglu, dobio je u 15-milionskom Istanbulu Erdoganovog bivšeg premijera Binali Jildirima, što je kruna uspeha opozicije. Sem nezadovoljnih konzervativaca i biznismena koji su napustili Erdogana, tu su i Kurdi. Erdogan im se posle junskih izbora prošle godine zahvalio na podršci, ali ovoga puta većina glasova Kurda otišla je opoziciji.

Republikanska partija je bila organizovana, odlučna i disciplinovana. Hiljade njenih aktivista su pažljivo kontrolisali izborni proces a u Istanbulu su spavali na
zapečaćenim vrećama sa glasovima kako se ne bi ponovile krađe na koje su se
uzaludno žalili tokom prošlih izbora u Ankari i tokom ustavnog referenduma 2017. kojim je Erdogan stekao snažnu izvršnu moć.

Opozicioni gradonačelnici u Istanbulu, Ankari i Izmiru – uz Bursu tri od četiri
najveća grada – dobijaju sada priliku da pokažu kako mogu da upravljaju, od
organizacije komunalnih službi do borbe protiv korupcije za koju se sumnjiče
funkcioneri AKP. Erdogan je legitimitet sticao na izborima, ali ovoga puta bi mogao da navuče oblake na sva glasanja u prošlosti. Zvaničnici AKP podneli su prigovore na rezultate u 39 istanbulskih distrikta pošto su rezultati pokazali da je njihov kandidat izgubio.

“Utvrdili smo trikove i neregularnosti od početka izbornog procesa koji su u
suprotnosti zakonima i fer okruženju”, izjavio je šef AKP-a za provinciju Istanbul
Bajram Šenidžak.
Ko gubi, ima pravo da se žali, pa su primedbe podnete i u 25 distrikta Ankare ali ne mogu da promene gubitak glavnog grada koji je prvi put posle četvrt veka prešao pod kontrolu opozicije. Imamoglu je saopštio da pre veruje da će njegovu pobedu potvrditi institucije nego AKP. “To ne očekujem od te partije. U godinama koje dolaze AKP neće prihvatiti moju pobedu”.

Ovi su bili lokalni izbori, i Erdogan će još vladati. Ali, ukoliko nije čuo poruku iz
njegovog voljenog Istanbula, onda bi ono što se dogodilo u gradu na Bosforu
moglo da se ponovi na nekim važnijim izborima. Veliki uspon sekularne opozicije
posle 25 godina islamističke vladavine označava početak nove ere Turske.
Verovatno i početak pada AKP koji bi mogao da traje godinama, ali vodi jednom
ishodu: Erdogan neće biti doživotni predsednik. On nije nepobediv.