Platforma srpskih rusofila
Srbija ne mora da uđe u NATO, niko je i ne gura u članstvo, ali jasno je da je ulazak u EU znatno olakšan dobrom saradnjom sa NATO, kao što bi loši odnosi značajno otežali pristup Uniji.
Srbija je proklamovala vojnu neutralnost, što je prilično magličast koncept imajući u vidu da joj takav status zvanični niko nije potvrdio. No, bez obzira na to, ili zahvaljajući tome, Beograd uspeva da kanališe svoje interese i na zapadu i na istoku. Nekad više, nekad manje uspešno.
Predsednik Aleksandar Vučić uporno ponavlja da Srbija ima evropske ambicije i da želi dobre odnose sa Rusijom, ali javnost može da identifikuje deo političara ili analitičara u srpskoj vlasti koji bi da Srbiju odvrate od puta ka EU – ne daj bože NATO – i da je približe evroazijskoj grupaciji, od Rusije do Kazahstana.
Tako je nedavno u Beogradu organizovan skup “Nova NATO strategija protiv Srba i Rusa”. Naslov nikako ne navodi na pomisao o neutralnosti. Pre bi se zaključilo da Srbija treba da se pridruži Rusiji u suprotstavljanju NATO ne bi li se dva naroda spasla od istrebljenja koje im preti.
Zaključak skupa je, kako prenose mediji, “opasna i aktuelna strategija zakulisnog uvlačenja Srbije u NATO”, a da bi se to sprečilo predlaže se da vojna neutralnost bude ugrađena u novi Ustav zemlje i da se posle toga Srbija obrati UN i da traži međunarodnu verifikaciju.
Čemu “zakulisno uvlačenje”? Srbija u saradnji sa NATO ništa ne krije. Vojska se reformiše po NATO standardima, municija koji koristi takođe je po standardima NATO. Sporazum o partnerskoj saradnji je javan, kaš što su su i zajedničke vežbe. Srpski vojni lekari zajedno sa Nemcima učestvuju u misiji u Iraku.
Obe strane saradnju ocenjuju kao sasvim dobru, pa čemu onda tendenciozno svrstavanje Srbije u zajednički front sa Rusijom protiv NATO? Šta bi bilo da se organizuje skup “Nova strategija Rusije protiv Srba i Evropljana”?
Izbor nije geografski, demografski, religijski ili kulturološko-istorijski. Svi ovi elementi veza postoje u saradnji sa Rusijom, ali poenta je – politička. Izazovi bezbednosti prebacuju se na polje politike.
Unošenje antagonizma protiv NATO znači pokušaj promocije sistema vlasti Vladimira Putina koji je dobar za Rusiju ali ne i za zemlju poput Srbije koja bi geostrateški da se veže za Zapad i vrednosti liberalne demokratije, a ne istočnjačke autokratije. Uostalom, Rusija nije odustala od stare sovjetske navike da partnere pretvara u vazale.
Tačno je da je Komitet za vojne poslove Predstavničkog doma američkog Kongresa ovlastio sekretara za odbranu da pojača angažman i vojnu saradnju sa Zapadnim Balkanom – zabrinut za dugotrajnu stabilnost regiona. Zabrinutost je rezultat onoga što učesnici skupa ne žele da vide, a biće i da pozdravljaju: pojačanih pokušaja Rusije da ojača sopstveni uticaj.
Dragomir Anđelković, iz Centra za razvoj međunarodne saradnje, organizatora skupa, optužuje većinu medija da lažno predstavljaju stvari. „Sada se pristupilo novom modelu manipulacije i prevare koji se bitno razlikuje od onoga što smo ranije imali”. Analitičar tvrdi da je “prevara” traje od početka godine kada je krenula priča da NATO podržava da Srbija bude neutralna, ali da to podrazumeva da prekine saradnju sa državama sa kojima sarađuje.
Kako analitičar zna šta se u sedištu NATO “podrazumeva”? Ono što nalaže logika, je da NATO ne želi preteranu bliskost Srbije sa Rusijom, uključujući i vojnu. Baš kao što i Moskva smatra da je neutralnost narušena tesnim vezama Srbije sa NATO. U ambiciji da preuzmu kontrolni paket akcija, obe strane kada im zatreba osporavaju srpski koncept vojne neutralnosti – zato i jeste problematičan.
Postoji tu ipak jedna suštinska razlika: Srbija je dobrovoljno, ponavljam dobrovoljno, svoju budućnost vezala za Zapad, bez članstva u NATO, što od nas niko i ne zahteva. Ali, ovdašnji rusofili bi na svaki način da izokrenu geostrateški izbor Srbije. “NATO hoće da uništi Srbiju”, grmi sa naslovne strane poznati vojni komentator u poznatom tabloidu.
Po pravilu se potežu argument da nas Rusi nikada nisu bombardovali, a NATO jeste. Da je Rusija poslednja barijera da se sačuva sveta srpska zemlja Kosovo, da se spreči prijem “NATO države” Kosovo u Ujedinjene nacije.
Kako Rusija, koja je anaktirala Krim, može da bude objektivna? Nije, ali srpski rusofili ne obaziru se ni na reči predsednika Vučića da je “Krim deo Ukrajine, jer bi svaki drugačiji stav imao teške posledice po Kosovo i Metohiju”.
Kako je Rusija ključni saveznik u odbrani Republike Srpske? Po tome što – braneći aneksiju Krima – potajno podržava secesiju RS i time pravi ozbiljne probleme Srbiji? Ispada po ovim interpretacijama da Republika Srpska nije ukinuta samo zbog Moskve – a ne zbog Dejtonskog sporazuma.
Šta reći o agresivnosti koju je Moskva ispoljila oko Makedonije i Crne Gore? Kako srpskim rusofilima ne zapadne za oko ruska politika dvostrukih standarda: u Makedoniji su sebi naklonjenu vlast Nikole Gurevskog branili od “ulice”, u Crnoj Gori su istu “ulicu” podržavali protiv Mila Đukanovića zbog ulaska u NATO.
Oslanjajući se vešto na “meku moć”, polit-marketinški stratezi Kremlja koriste svaku priliku ne samo za odvraćanje od NATO – koji je uzgred budi rečeno ključni stub bezbednosti EU – već i od same Unije. Zato srpski rusofili priželjkuju, mada to ne smeju glasno da kažu jer je suprotno konceptu neutralnosti, da se Srbija približi Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).
Legitimno je biti protiv ulaska Srbije u NATO ili EU, ali to je sabotaža zvanične srpske politike koja je okrenuta evropskim partnerima. Možda će Beograd sutra biti usmeren i ka evroatlantskim integracijama, ali o tome svakako neće odlučivati učesnici skupa “Nova NATO strategija protiv Srba i Rusa” koji napada “opasnu” strategiju “zakulisnog uvlačenja Srbije u NATO” da bi – zakulisno – pokušao da okrene strateške pravce Srbije prema istoku.
