Taman kada svet pomisli da u spoljnoj politici Donalda Trampa ima neke
konzistentnosti, stanar Bele kuće se vrati nepredvidljivoj tviter diplomatiji koju od
dolaska na vlast koristi prema svom arhe-neprijatelju – Iranu.
Na nedavnom samitu G7 u francuskom gradu Bijaricu, domaćin skupa Emanuel
Makron izbegao je da na dnevni red stavi novu krizu u Zalivu svestan da Trampovi
militantni stavovi značajno odudaraju od većine drugih učesnika, posebno lidera
najmoćnijih ekonomija Evropske unije.
Onda je u Bijaric, na opšte iznenađenje, sleteo službeni avion iranske Vlade u kome se nalazio šef diplomatije Mohamad Džavad Zarif, jedan od arhitekata sporazuma iz 2015. koji ograničava iranski nuklearni program u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija.


Bečki dogovor Islamske Republike i šest velikih sila, uključujući i SAD, Tramp je
unilateralno raskinuo maja 2018. postavljajući Vašington i Teheran ponovo na put
kolizije koji ih u Zalivu u junu doveo na ivicu oružanog konflikta posle obaranja
američke bespilotne letilice i Trampovih pretnji o amfibijskom desantu negde duž
2,500 kilometara iranske obale.
“Put ispred nas je težak, ali vredi pokušati”, izjavio je Zarif u trenutku kada SAD
zahtevaju potpuno nov nuklearni sporazum a ostalih pet potpisnika pokušavaju da
spasu postojeći.
Do direktnog američko-iranskog susreta nije došlo, ali činilo se da Makronov
šokantan diplomatski manevar može da spusti tenziju u odnosima Vašingtona i
Teherana: Tramp je najavio da je spreman na susret sa Hasanom Rohanijem,
predsednikom Islamske Republike čije lidere vašingtonska administracija opisuje
kao “teroriste”, “korumpirane tirane”, “licemerna sveštena lica”, “mafijaše”...
Talas optimizma zapljusnuo je učesnike samita i svet u celini. Koliko je optimizam
realan? Zarif je u julu odbio ponudu da se sa Trampom sastane u Beloj kući, a
zaboravlja se da je američki predsednik, u intermecima najtežih optužbi Irana, već
nudio sastanak na vrhu ali ga je pre godinu dana odbacio iranski vrhovni vođa, Ali
Hamnei:
“Zabranjujem održavanje bilo kakvih razgovora sa Amerikom... Amerika nikada ne
ostaje lojalna svojim ovećanjima u razgovorima”, izjavio je veliki ajatolah čija je
reč konačna u Islamskoj Republici.”Američko povlačenje iz nuklearnog sporazuma
je očigledan dokaz da Americi ne može da se veruje”.
Dubina jaza teško da je u Bijaricu smanjena.

Tramp, uz snažnu podršku Izraela i Saudijske Arabije, odavno smatra da je
sporazum “najgori ikada potpisani” i da ne pruža dovoljne garancije da Iran neće
proizvesti atomsku bombu. Šef Bele kuće nije odustajao iako je Međunarodna
agencija za atomsku energiju u kvartalnim izveštajima svojih inspektora
potvrđivala da se Teheran pridržava slova ugovora koji je doveo do ukidanja
međunarodnih sankcija Iranu.
Tramp zahetva nove pregovore i oštrije uslove sporazuma, a dodatno uvodi i
iranske balističke rakete – što je pitanje koje se uopšte nije pominjalo u bečkom
dogovoru, i iranske aktivnosti po regionu – što podrazumeva podršku šiitskim
milicijama od Iraka, Jemena, Sirije i Libana.
Makron predlaže da SAD odustanu od politike “maksimalnog pritiska” a da se Iran
vrati punom izvršavanju odredbi sporazuma, čime bi se otvorio prostor za dijalog o
raketama i regionu, ali uz zadržavanje bečkog dogovora. Odgovarajući na američke
sankcije i nezadovoljan što mu Francuska, Britanija i Nemačka ne kompenzuju
gubitke, Iran je od nedavno pojačao aktivnosti na obogaćivanju uranijuma.
Zemlje EU zainteresovane su za investiranje na lukrativnom iranskom tržištu i
strahuju da konstantne Trampove pretnje mogu da ojačaju političke rivale
reformističkog predsednika Rohanija koje su protiv otvaranja Irana prema Zapadu.
Posle napuštanja sporazuma, Trampova administracija je Iranu zavela niz sankcija,
uključujući i kaznene mere koje ozbiljno pogađaju dva ključna sektora iranske
privrede – embargo na izvoz nafte i restrikcije u bankarstvu. Evropljani ocenjuju da
te kaznene mere pogoršavaju ekonomsku stabilnost Islamske Republike – što
takođe može da ide naruku konzervativcima.
Teheran istrajava u stavu da nema novih pregovora a da se Amerikanci neće usuditi
da pokrenu vojnu intervenciju koja bi zapalila ne samo Zaliv – čijim morskim
putevima teče trećina svetskog izvoza nafte – već i čitav Bliski istok.
I dok Iran jasno stavlja do znanja da nema nameru da ponovo pregovara bečki
dogovor ili ratketni program, Rohani kao preduslov bilo kakvog kontakta sa
Amerikancima zahteva ukidanje sankcija.
Tako i ovoga puta. Makron je već najavio susret Trampa i Rohanija “za nekoliko
nedelja”, svet je počeo da spekuliše da bi to mogla da bude na marginama
Generalne skupštine UN sredinom septembra kome će obojica prisustvovati, ali sa diplomatski veštim i tvrdim Irancima izgleda da stvari ne funkcionišu kao sa Kim Džong Unom.

“Bez američkog povlačenja sankcija nećemo videti nikakav pozitivan razvoj,Vašington drži ključ”, bio je prvi Rohanijev komentar koji je sasvim u skladu sa ranije iznetim stavom Teherana.

Tramp izgleda uživa u cik-cak politici koja najgrublje osude i pretnje kombinuje sa
nenadanim pohvalama i ponudama. Retko da je u novijoj istoriji postojao državnik
kome je Tramp uputio toliko vitriolskih pretnji kao Rohaniju.

Prihatajući se opasne igre, uprkos saveta nekih od svojih najbližih (u međuvremenu smenjenih) saradnika i prekoatlantskih saveznika, Tramp je Iran označio kao glavnog sponzora međunarodnog terorizma. Njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton svojevremeno je ohrabrivao Izrael da napadne Iran i konstantno se zalagao da SAD vojno reše svoje konflikte – sa Iranom, Sirijom, Irakom ili Severnom Korejom.

Jula 2018, u jednom noćnom tvitu, šef Bele kuće je Rohaniju poručio da “nikada
ponovo ne preti Sjedinjenim Državama” i zapretio “posledicama kakve su kroz
istoriju retki propatili”.”Mi više nismo zemlja koja će statajti iza vaših dementnih
reči nasilja & smrti. Budite oprezni!”, bio je Trampov odgovor na Rohanijevo
upozorenje da bi “rat sa Iranom bio majka svih ratova” i da se “ne igra lavljim
repom” jer bi zbog toga zažalio.

Lideri SAD i Irana ne odustaju. Šanse za ozbiljan mirovni proboj su minimalne.
Cik-cak Tramp u svom najboljem izolacionističkom izdanju nikako da sebi prizna
da doktrina “maksimalnog pritiska” u nekim slučajevima zna da bude
kontraproduktivna. Što je slučaj sa Iranom.