Mali Šengen – mala očekivanja

Glavna dilema makedonske javnosti  oko ’’Malog Šengena’’ je da li se iza ovog projekta krije nekakva  politička prevara  kojom će  zemlja  biti ubačena u jednu političku grupaciju koja je, iako izgleda prirodno, veštački koncipirana? U ovoj nedoumici ima nekoliko pitanja na koja nema pravog odgovora - ni političara, ni analitičara  koji su upoznati sa situacijom u regionu. Prvo, zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić neočekivano promovisao ovu ideju odmah posle Generalne skupštine UN-a, a prvi trilateralni sastanak, potom, vrlo brzo sazvan u Novom Sadu? Zatim, zašto je Bosna i Hercegovina ostavljena po strani, kao da nije država već teritorija (dok  negativan stav Crne Gore prema Malo Šengenu ima razumljivu logiku)? Treće, kako se Edi Rama ’’otkačio’’ od Kosova i odlučio da napravi nekakav regionalni savez sa Vučićem? Četvrto, da li se Makedonija se koristi da bude kao meni na trpezi?

Neka objašnjenja imaju svoju logiku - da je Vučiću  kristalno jasno kako mogućnosti za dalje političke akrobacije više nisu moguće,  kao ni članstvo u Evropskoj uniji,  sve dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova. Američki diplomata Matthew Palmer je to brutalno saopštio u Prištini tokom svoje balkanske turneje, a zatim je to rekao  i u Beogradu,  na način da ne para uši vladajućih političkih elita. I da se zato Vučić, uz prikrivenu logistiku  francuskog  predsednika Emmanuella Macrona,  odlučio da napravi grupu na Balkanu koja će održati udaljenost ovog regiona od EU i koja će u narednim decenijama biti ograđena enklava u samom srcu Unije.

Macronov  veto  na datum početka pregovora EU sa Makedonijom i Albanijom je najveći dokaz za takve teorije. U tom kontekstu se stavljanje CEFTE (koja je Veći Šengen zemalja Zapadnog Balkana) u veštačku komu (zbog neshvatljivih i inadžijskih sto posto carina na srpsku robu na Kosovu koje je uvela vlada Ramuša Haradinaja) tumači kao dobra šansa za Vučića -  da transformiše u Srbiju u Piemont regiona, u kome se ukrštaju sve putanje. Izjavu predsednika Srbije u Parizu, nakon sastanka sa  Macronom – da će Makedonija i Albanija u martu sledeće godine dobiti datum pregovora - mnogi su u Skoplju tumačili kao pokušaj da se on predstavi kao direktor čitavog regiona. Pogotovo što je predsednik Stevo Pendarovski već idućeg dana imao zakazan sastanak sa Macronom u Parizu.

Motivi Edija Rame

Ovdašnja politička i stručna javnost još nema pravi odgovor o motivima Edi Rame da ostavljajući Kosovo po strani uđe u ovaj projekat. Neka od objašnjenja su da je Rama  to uradio na predlog Amerikanaca (Metju Palmer je već  objavio kako ’’Mali Šengen’’ ima podršku Vašingtona). Možda u tome ima istine, ali je šira slika komplikovanija. Odnose Rame sa političkom elitom na Kosovu nije tako lako objasniti. Niti se odnosi Tirane i Prištine mogu jednostavno tumačiti kao opštealbansko razumevanje. Oštra razmena političkih poruka između Hashim-a Thaçi-a  i Ise Mustafe i Edi Rame povodom  malošengenskog sastanka u Ohridu, u Makedoniji je za mnoge bila veliko iznenađenje.
No, stvari postaju malo jasnije kada se sagleda politička borba koja se vodila na Kosovu nakon izborne pobede Albina Kurtija i njegove partije ’Samoopredeljenje’. Ovi izbori, bar za sada, stavljaju tačku na političku nadmoć komandanata OVK u ratu 1990-ih i sada se na kosovskoj sceni postavlja novi mizanscen. Tači želi da sačuva svoje političko nasleđe i  obezbedi nekakvu moguću budućnost, dok Isa Mustafa, čija će se stranka pridružiti novoj vladi u Prištini, želi da bude racionalni deo nacionalističkog levičara Albina Kurtija.

Muk i nedoumice Albanaca u Makedoniji

U  ovoj političkoj igri albanske političke partije u Makedoniji ćute. Kao ribe. Vladajući DUI posle izbora na Kosovu nije znao kog pravca da se uhvati. DUI i njenov lider Ali Ahmeti svih ovih godina bili su kao spojeni sudovi s komandanatima koji su postali političari na Kosovu (kao i sam Ahmeti). Albin Kurti nije deo tih struktura i nekako prekida  pupčanu  vezu između Alija Ahmetija i Menduha Tačija (lider partije DPA) i političkog rukovodstva u Prištini.
Pobeda Albina Kurtija je bila najgori ishod za DUI, ne samo zbog bliskog odnosa novog kosovskog premijera sa sadašnjom albanskom opozicijom u Makedoniji (mada s različitim ideološkim postulatima), već zato što Ahmeti sada mora da se prilagodi budućoj vladi u Prištini i zato što će trebati da joj objasni mnoge stvari, kao što je, na primer - korupcija.

S druge strane, DUI i druge albanske partije ne bi želele budu na strani Edija Rame u projektu (bez obzira što bi se sa njim možda i složile) da ne bi oslabile veze s Prištinom. Opoziciona Alijansa za Albance, koja deli nacionalističke stavove s Kurtijem, ali je na krajnjem desnom delu političkog spektra, sa egzaltacijom je pozdravila rezultate izbora na Kosovu, ali ne zna kome da se povinuje  - da li patronažnoj medicinskoj sestri iz Prištine ili savetima lekara iz Tirane. Zato joj je i najbolje je da - ćuti.  
Albin Kurti je pre dve nedelje s malobrojnom delegacijom posetio Zorana Zaeva kako bi razgovarali o budućim odnosima između dve zemlje. Zaev je napravio korak prema novoj vlasti (iako je sa Haradinejem veliki, čak i porodični prijatelj), ali DUI i dalje tupka u u mestu, ne znajući šta da radi.

Vidjenja i poredjenja

Bez obzira na dramatične podele u Makedoniji, posebno oko Prespanskog sporazuma, stranke i vlasti i opozicije su unisone oko projekta Mali Šengen – da on ne može biti zamena za punopravno članstvo zemlje u EU. Ova inicijativa jedinstveno se shvata samo kao mogućnost da se poboljšaju trgovina, slobodno kretanje ljudi i robe i kao impuls za bolje razumevanje između zemalja. Ali i u tome da u njega uđe u svih šest država, a ne samo tri.

Makedonski predsednik Pendarovski je ovu suzdržanost i poimanje sublimirano  objasnio u intervjuu Televiziji Telma pre neki dan:
 "Otkako mi je Macron je rekao  ’ne nudimo alternativu članstvu, niti je moja ideja ikad  takva i bila‘, možemo u miru da razgovaramo o Mini Šengenu. Ali, realno, Mini Šengen, ima problem od samog početka. On ima sistemski i strukturalni problem. Postoji šest država zapadnog Balkana, ali ih ima šest za one koji su priznali Kosovo, kao mi. Ne možete povući konskventno bilo koju inicijativu, u kulturi ili sportu. Ako pozovete Kosovo, ne  dolazi Srbija i obrnuto. Mini Šengen u narednom periodu mora da uloži napor i na neki način udruži Kosovo, a prethodno, obavezno, Bosnu i Hercegovinu. U suprotnom, ne vidim kako će funkcionisati bilo koja zapadnobalkanska inicijativa, ako jedni dolaze, a neki ne dolaze na te sastanke. Ovo je prva faza, ali se mora voditi računa o tome da joj se pridruže i svi ostali u regionu. U suprotnom, nema sreće, ako u regionu samo vi napredujete, a oko vas pate i nazaduju.’’

Neki u regionu su pokušali da naprave paralelu  Mini Šengena  sa Višegradskom grupom. Ali to jednostavno nije moguće. To su dva potpuno različita projekta, sa različitim ciljevima i različitim vizijama. Višegradska grupa je formirana nakon pada Berlinskog zida od Češke, Poljske, Slovačke i Mađarske, sa glavnim ciljem da otvori društva za demokratiju i da kao grupa uđe u EU. Lideri tih država su bili ljudi iz disidentskih krugova koji su i ranije bili organizovani u regionalnim grupama za borbu protiv komunizma i uvođenje višestranačke demokratije.
Na Zapadnom Balkanu istorijsko nasleđe posle 1990. godine je veoma traumatično i vrlo krvavo. Ratovi, stradanja i žrtve. I značajano je nepoverenje do dan danas, zajedno sa mitovima o velikim državama i velikim narodima. Zbog toga, unutar političkih i intelektualnih elita u balkanskim prestonicama mora doći do očišćenja od avetinjskiih mitova i snova, kao bi region, po uzoru na Višegradsku grupu,  mogao da deluje kao jedan. U ovom trenutku to je nemoguće.

Šta želi Macron

Mnogo više od projekata za Mali Šengen,  Makedonija je zainteresovana da sazna šta Macron stvarno želi na Balkanu. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk u svom oproštajnom govoru uoči 1. decembra i odlazak posle pet godina na funkciji, studentima na Univerzitetu u Brižu, u Belgiji, 13. novembra, između ostalog je rekao "francuski predsednik je nesporno jedan od lidera Evropske unije i naša nada, i moj dragi prijatelj. Hoću da mu kažem da delim njegov san o istinski suverenoj  Evropi... Ali nema suverene Evrope bez stabilnog Balkana, integrisanog sa ostatkom kontinenta i ne treba da budete istoričar pa da to razumete."

Bilo bi glupo tvrditi da Macron to ne razume. Ali  javnost u regionu ne razume šta su planovi Pariza. Predsednik Pendarovski nakon susreta s Macronom, rekao je da mu je francuski predsednik kazao da je Pariz poslao u Brisel  non-pejper  i da očekuje da konsultacije oko njega u EU  budu završene do marta. Dan posle toga nemački ministar inostranih poslova Heiko-a Maas-a došao je u Skoplje i kratko rekao da takvo nešto nema i da će Nemačka insistirati da Makedonija dobije datum za pregovore, kazavši slično što i Angela Merkel posle dramatičnog samita evropskih lidera - ’’mnogo mi je žao". Prošlog vikenda pojavio se u javnosti taj francuski non-pejper , ali u njemu nema ništa spektakularno novo. U njemu je princip reverzibilnosti i razdavjanje napretka u pregovoruma u fazama a ne prema poglavljima. Najvažnije u ovoj metodologiji je što  Pariz smatra da mu treba odati priznanje da je pokretač nečeg novog u Uniji.

Pendarovski je nekoliko puta ponovio da od  Macrona nije dobio nikakav nagoveštaj kakva bi mogla biti odluka samita EU u Zagrebu u maju naredne godine, a makedonska javnost treba prizemljiti u atmosferi očekivanja.

Sukobi vizija

Opozicija u Makedoniji, potajno, a ponekad čak i javno, radovala se fransuskom vetu, verujući da Macronova rampa za njih može značiti vetar u leđa na izborima u aprilu. To je kratkovida radost, jer okvir u koji Francuska pokušava da stavi šest zemalja zapadnog Balkana u osnovi znači najmanje 30 godina ( kako veli Johanes Han)  ostanka u predvorju EU. Kada je Žan-Klod Junker na Evropskom samitu izjavio da je veto francuskog lidera "istorijska greška", Donald Tusk je govorio da oseća "sramotu" jer EU nije uspela da ostvari svoja obećanja, dok je Macron branio svoju odluku rečima: "Ovo  sukob oko vizija.’’

Kako je napisao odlični bugarski analitičar Dimitar Bechev, ovo sporenje zaista je pitanje vizija. Bechev u kolumni za Al Jazeeru podseća kako Makronova vizija seže do godina predsedništva François-a Mitterrand-a. On je imao viziju, u 1990, oko novih istočnih evropskih demokratija, koje su tek izlazile iz komunističkog šinjela, da se s njima vodi biznis i saradnja, a da pri tom ostanu izvan granica Unije, jer one ne pripadaju "stvarnom evropskom unutrašnjem krugu." Na kraju, Miteran je morao da podlegne pritisku članova osnivača EU da je "povratak u Evropu" Čeha, Poljaka, Mađara i drugih istorijski neophodan za realizaciju evropske vizije kao zajedničkog kontinenta sviju,a ne Unije izolovane kao malo sebično jezgro zapadnih demokratija.

Ova paralela Becheva, vizije socijalističkog Miterana sa vizijom Macrona, ministra u socijalističkoj vladi François-a Hollande-a, realistično pokazuje da mnoge stvari u francuskoj politici ostaju iste. A sada bi slična vizija trebalo da bude primenjena na najsiromašnije i najugroženije evropskog kontinenta, što je najlakše primenom prava veta.

Navodno privilegovano partnerstvo koje sada Francuska želi da ponudi za šest zemalja, nije ni novo ni spektakularno. Francusku strategiju za Zapadni Balkan Emmanuell Macron je objavio 30. aprila, dan posle samita u Berlinu između njega, Merkelove i šest zapadnobalkanskih lidera, koji nije doneo ništa značajno, osim srdačnih rukovanja sa nejasnim obećanjima. Ova strategija ima četiri glavne tačke - ekonomski i socijalni razvoj kroz integraciju, posredstvom Francuske agencije za razvoj (AFD), bezbednosti, pravosuđa i odbrane. U ekonomskom delu godišnja pomoć AFD bi trebalo da bude od 100 do 150 miliona eura, uglavnom za energiju i tranziciju, s iskustvima francuskih stručnjaka za životnu sredinu. Ništa više od onoga što već ima u Berlinskom procesu.  Ali postoji jedna bitna razlika. U ovoj francuskoj strategiji za Zapadni Balkan nigde se ne pominje reč ’’proširenje’’  već se samo na jednom mestu kaže da ova strategija treba  da "podrži približavanje regiona na putu ka Evropi". Ali ne i članstvo u EU!

Otkud Macron u ulozi ’’lošeg policajaca’’

Postoji mnogo špekulacija zašto Francuska odjednom želi da igra ulogu "lošeg policajca" na Balkanu, posle 20 godina tokom kojih nije na njemu bila prisutna i nakon što se mnoge desničarske vlade u Parizu nisu protivile otvaranju pregovora sa nekoliko zemalja. Jedna od njih je da je proširenje nepopularano u Francuskoj i što vraća  sećanja na neuspeli referendum o evropskom ustavu 2005. godine. Središte tadašnje kampanje bili su otvaranje pregovora sa Turskom i "poljski vodoinstalater", kao personifikacija onoga što proširenje može da donese. Drugi razlog je da je Macron na početku mandata objavio kako je njegova ambicija je da reformiše evropske institucije, ulazeći u neprijatne debate s Berlinom. Treći je kako Francuska smatra da borba protiv korupcije i vladavina prava u šest zemalja nisu ni blizu evropskih standarda.

Nejasno je zašto je Macron  odustao od dela svog čuvenog vizionarskog govora o budućnosti Evrope i mestu Francuske, u septembru 2017 na Sorboni, dela o Zapadnom Balkanu, čiju je evropsku perspektivu posebno spomenuo. Veliki korak unazad on je napravo prošle godine u maju, na samitu u Sofiji, govoreći da nema proširenja EU dok se ne promeni ona sama. Jedno od objašnjenja je strah od politike populistia u Francuskoj. Na kraju, to mu nije donelo nove glasače na evropskim izborima – njih je tesno izgubivo od ekstremne desnice Marine Le Pen.

Krajem avgusta u dugom govoru na konferenciji francuskih ambasadora, Macron ih je zamolio da se fokusiraju na Zapadni Balkanu, posebno Srbiju.  "Imati evropsku strategiju takođe znači da se misli na evropske granice, naše susede koji nas zaista vole i gde treba investirati da se ne dozvoli da  neevropske zemlje preduzmu akciju umesto nas. Ako se to dogodi, o sudbini Zapadnog Balkana će odlučivati SAD, Rusija i Turska. Moram priznati da Nemačka ima mnogo efikasniji i više strateški pristup nego mi. Želeo bih da relociramo sredstva u ovom prostoru i postanemo mnogo efikasniji ", rekao je Macron ambasadorima.

Politika proširenja je bila jedna od ključnih funkcija u EU koju je sad Macron s jednim "političkim vandalizmom" (kako su neki to opisali) ubio bez da se balkanskim susedima ponudilo bilo šta.
U ove dve i po godine Emmanuell Macron naučio je nekoliko teških lekcija po njegove diplomatske ambicije - poslednju kada je shvatio da je njegov pokušaj da sedne za sto Donalda Trumpa i iranskog predsednik Hassana Rouhanija u UN, loša ideja pošto nije uspeo. Sa tvrdoglavim vetom za Makedoniju naspram svih drugih 27 država (kao što je i sam priznao u intervjuu za "The Economist") našao se sam. Macron kaže da želi da se bori protiv "tiranije većine". Ali da li je to dobro osmišljena spoljnopolitička strategija, ili trenutni postupci?

Nema sumnje da dok gasne moć Angele Merkel, a Velika Britanija napušta EU, Emmanuel Macron pokušava da iskoristi vakuum i da se de fakto predstavi kao lider spoljne politike Unije. Ali, da li je odnos prema Balkanu spoljna ili unutrašnja politika? Pri polovini svog mandata njegov možda najveći strah je da Francuska ne otkaže ljubav njegovom  predsedavanju, kao što se to pre četrdeset godina desilo jednom  isto tako mladom, refomatorskom i tehnokratskom predsedniku - Valéry Giscard d'Estaing-a.