Update za Aferu Krušik, 1. deo

Od početka Afere Krušik u javnosti se forsira uglavnom samo njen korupcijski aspekt – pri čemu, što je vrlo indikativno, upravo ti koji forsiraju taj ugao gledanja (tu mislim, pre svega, na domaće medije) sistemom slepe mrlje previđaju drugi, ništa manje značajan politički aspekt, „sa elementima inostranosti“. (Vučićeva formulacija kada je obelodanio rusku terorističku aktivnost iz Srbije prema Crnoj Gori 2016.).
Korupcija nije samo kriminal već i politika, posebno ako je za unutrašnju upotrebu. Ali je veoma čudno da mediji koji se bave „istraživačkim novinarstvom“ nisu pokušali da istraže i ovu drugu dimenziju afere. Jer ona je bila jasna još početkom septembra (osmog, dakle pre nego što je Aleksandar Obradović uhapšen) kada je Večernji list objavio tekst pod naslovom „Kako je oružije iz Srbije, preko Grobnika i Krka, završilo u rukama Al- Nusre u Siriji“ . 

Njegovi autori su se takođe pozvali na sajt Arms voč (Arms Watch) i u Srbiji već poznatu novinarku, Bugarku, Dilijanu Gajtandžijevu. U tekstu se pominju Krušik iz Valjeva, ali i Prvi partizan iz Užica i Jugoimport SDPR. Čak se spekuliše da su brojna dokumenta i mejlovi iz sve te tri firme koja se nalaze na sajtu Arms Watch, procurela iz SDPR-a. Objektivno gledano, oni izgledaju najviše „poslovno oštećeni“.

Izvori i bojleri

Već odavno je postala praksa da obaveštajne službe, kada dođu u posed dokumenata, a javno objavljivanje im odgovara, pronađu „kredibilan protočni bojler“ koji će dokumenta objaviti (Asanž, Snouden). A pravi izvor se sakriva tvrdnjom da su protočni bojleri došli u posed tajnih dokumenata - „hakovanjem“ i da se radi o „uzbunjivačima“.

Stvarni izvor priče o trgovini oružjem iz Srbije (i ne samo Srbije, pominju se i druge zemlje) na sajtu Armswatch je nedvosmislen kada se pročita cela priča. Nažalost, taj deo je ostao nepoznat u Srbiji, jer bi odmah bilo jasno čija služba stoji iza publikovanja cele afere.
Dakle oružije su kupovale američke firme, skladišteno je kod Rijeke i prevoženo sa aerodroma na Krku letovima kompanija koje imaju ugovor sa Pentagonom. Ceo posao je organizovala posebna jedinica američke vojske pod nazivom Task Force Smoking Gun koja je bila smeštena u vojnim objektima na grobničkom Zahumu kod Rijeke. U tekstu su imena svih američkih firmi koje su kupovale oružje, detaljna specifikacija robe sa cenama, imena kompanija koje su prevozile oružje, , ukupan broj letova (68), uključujući i one iz Beograda, destinacije gde su leteli itd. Tu su i imena američkih oficira koji su bili nadležni za ove aktivnosti uključujući čak i slike njihovih pasoša. Imena tih oficira mogu se naći na društvenim mrežama, dakle ti ljudi stvarno postoje. I njihova odlikovanja i gde su služili itd. Jedino što nema ove njihove aktivnosti u Hrvatskoj u toj specijalnoj jedinici. Dakle to bi trebalo da bude tajna. Osim za bugarsku novinarku. Ali to je američki problem. Jedino je jasno da te podatke nije mogao da dostavi niko iz Krušika ili SDPR-a. Ako je već mogao domaće fakture i mejlove.

Ko se ovim poslom ozbiljno bavi odavno zna da iza tog „bugarskog“ sajta stoje ruske službe. Ali, to što iza otvaranja ove afere stoji Moskva svakako ne znači da u aferi Krušik nema korupcije. Verovatno ima, ali se time već mesec dana bavi javnost, mediji i stranke u Srbiji. I to svakako ne znači da nesrećni Đorđević nije uzbunjivač, već ruski agent. Daleko od toga. Jer ruske agente do sada u Srbiji nisu hapsili. Ali bi bilo interesantno da smo iz intervjua sa njim saznali kako se odlučio da dokumenta Krušika pošalje baš toj Bugarki. A ne recimo Danasu, TV N1, Ninu... Ili, podgoričkim Vijestima, Dnevnom Avazu iz Sarajeva ili nekom mediju u Makedoniji ili na Kosovu. Verujem da bi svi oni ta dokumenta objavili. Ako ni zbog čega, onda bar zbog tiraža. Ali nažalost, to pitanje mu na N1 nije postavljeno.

Srbija i Rusija, posle Arms Watch-a
 
Ako je sve ovo jasno iz javnih izvora, onome ko kontroliše sve službe u Srbiji to je odavno jasno. Kao što je razumljivo da bude ljut na one koji su mu smestili aferu Krušik .Zato poslednjih dana gledamo posledice Vučićeve ljutnje. Da ne bude zabune -opravdane ljutnje.
Prvo je poručio Putinu da početkom decembra neće doći u Soči na davno dogovoren susret. „Doktori su mi zabranili da mesec dana letim avionom“ bila je ta prva poruka.
Izgleda da poruka nije primljena, pa je usledio film gde potpukovnik ruske Vojne obaveštajne službe (GRU) podmićuje našeg oficira. 
Ta poruka je primljena, jer je Putinov savetnik Peskov odmah izjavio da iza toga ne stoji Kremlj, dakle Putin. Vučić je na to odgovorio je da će onda ipak doći u Soči, uprkos lekarskoj zabrani. Ali da će taj sastnak biti na drugačijem, višem nivou nego što je planirano. Pitanje je sa Šojgujom ili o njemu.

Šta je još Vučić rekao posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost?
Da je „filmovani“ potpukovnik, agent GRU snimljen u tri slučaja od strane naših službi u istim aktivnostima, od ukupno 10 njegovih sličnih aktivnosti koje su takođe dokumetovane. Ali, u ovom slučaju nisu ga snimili naši, ali znamo i za taj događaj, jer smo bili na licu mesta. Ali su naše „snimatelje“ omeli tog 24. decembra prošle godine neki drugi „snimatelji“. Otuda BIA potvrđuje autentičnost snimka. 
To što se vidi, stvarno se desilo. Ali, snimak nije naš, te ga mi nismo stavili na Youtube već ti „drugi“. Koliko god ovo izgledalo glupo i smešno, ipak ima smisla. 

Dakle,  pred Soči, Vučić nije hteo potpuno da ponizi GRU i da dodatno naljuti Kremlj. Nego ispada da su ti „drugi“ okačili snimak, a bugraski novinar koji radi za istraživački sajt u Londonu, Hristo Grozev, je „samo“ potvrdio da je u pitanju taj potpukovnik GRU. Jer čovek se razume i prati aktivnosti ruske agenture po Evropi, pa može da identifikuje dosta agenata. Uostalom dobio je silne nagrade za svoj istraživački rad. 
A Bugarki Dilijani nažalost ostaje samo „da je se sete na Dan bezbednosti“.

I opet da ne bude zabune. I taj Bugarin Grozev, koji nije okačio film na Yutube, iako je spinovano da jeste, već samo identifikao agenta ruske obaveštajne službe (GRU) sa filma iz Beograda je takođe „protočni bojler“. 

Dovoljno dugo se bavim novinarstvom da znam kako je jedino moguće saznati ime žene i dece kao i broj cipela oficira iz najtajnije jedinice koja postoji u ruskoj vojsci. Ili iz kog hotela, čak iz koje sobe je drugi agent GRU organizovao trovanje dvostrukog agenta Skripalja i njegove ćerke. 
Dakle i mi „Bugarina za trku imamo“. Ili „udario Bugarin na Bugarku“. 
Ali suština je da je naš Bugarin je bio u pravu, potvrdio je Vučić. Taj ruski potpukovnik iz filma, koji inače nije naš, zaista se zove Georgi Kleban i bavio se aktivnostima koje se vide na filmu. Ali oni koji su film snimili, a nismo mi, ipak su imali obzira prema našem oficiru i zaštitili su mu lice. I zbog toga ni mi nećemo da mu otkrijemo identitet.
Jer bi to moglo da mu ugrozi zasluženu penziju u koju je u međuvremenu otišao. Da ne bude zabune. Mislim da je to za pohvalu. Nikako za osudu.
Zbog svega ovoga je Vučić samo Bugarku Dilijanu smestio u „obaveštajnu kanalizaciju“. Posebno jer je, posle filma, a u ime njenih ljutih šefova zbog publikovanja snimka, plasirala i priču o „srpskim granatama koje su ubijale ruske vojnike u Ukrajni“. Eto kako ljutnja može da bude kontraproduktivna. Pa da se nehotice prizna da su u Ukrajni ruski vojnici.
Preskočimo nekog sa prezimenom Crnogorac, kao i nekog Crnogorca sa prezimenom Damljanović (o kojima verujem postoje naši filmovi) i vratimo se onome što je Vučić još obelodanio..
„Imamo snimljene filmove o još 9 ruskih obaveštajaca u sličnim, nedozvoljenim, aktivnostima“. Uveren sam da ovu rečenicu više nećete naći u našim medijima. Svakako ne u prorežimskim,, ali ni u opozicionim. Kao ni one koje je Vučić izgovorio oktobra 2016. u vezi sa pokušajem terorizma u Crnoj Gori sa teritorije Srbije.

Spinovi i dobra volja

Ali nastavilo se sa spinovanjem, za šta je Vučić otvorio prostor kao akt dobre volje pred put u Soči. 
Na primer, budalaština da su zapadne službe pustile snimak na Youtubu. Što bi značilo da je snimak njihov, a da su ga snimili ispred naših operativaca koji su bili na licu mesta. Kao i spin da je cilj „puštanja snimka u ovom trenutku da se pokvare odnosi između Srbije i Rusije“. To horski ponavljaju režimski mediji, ruska agentura u Srbiji i zvaničnici u Moskvi. Što bi znaćilo da potpukovnik GRU radi najmanje za CIA, ako ne već za Bugare, Fince ili Kadri Veseljija.Ili za sve njih. Jer on (i njegove kolege) svojim aktivnostima kvare odnose Rusije sa Srbijom, a ne objavljivanje njihovih aktivnosti na snimcima. Da ne pričamo o glupostima, gle sad, o umešanosti rumunske, makedonske, crnogorske službe. Zanimljivo nema hrvatske.
Ali Vučić je pomenuo i 1948. što može da se shvati kao pretnja. Bez obzira što je rekao da 1948. neće biti. Jer ni Tito nije želeo 1948. Zna se ko je započeo taj sukob ugrožavajući nezavisnost i samostalnost tadašnje države.

Da je Moskva otvorila aferu dokaz je i Šešelj. Posle mesec dana ćutanja i on se uključio u igru verovatno zato što mu je zamereno što ćuti. Pa je morao da bira između dva šefa. I izabrao je onoga koga više voli ili ga se više plaši.
A Dačić? On mudro ćuti jer zna da zaoštravanje sa Moskvom može da znači njegov politički kraj. Ali zanimljivo njega niko ništa ni ne pita, iako Ministarstvo spoljnih poslova daje poslednju dozvolu za izvoz oružja. Bez tog papira, takozvane „političke saglasnosti“ ni jedan pištolj ne može da bude izvezen iz zemlje. Dakle jasno je zašto se on ne meša, ali nije jasno zašto mu u tome pomažu svi mediji.

Dakle ZAŠTO?
‘’Samo to sam pitao ruskog ambasadora’’ kaže Vučić. 
Posle objave filma, logično je da većina zaključi da je mislio „zašto nas špijunirate“. Ali pošto su sve ove ruske aktivnosti odavno poznate i dokumentovane, jasno je da se „Zašto?“ ne odnosi na to, već na otvaranje afere Krušik preko sajta koji kontroliše Moskva.
Nažalost nismo čuli odgovor ambasadora, verovatno nije ni Vučić. Nadam se da će to pitanje postaviti i Putinu u Sočiju. Možda odgovor od njega i dobije.
A valjda ćemo i mi saznati taj odgovor kako bi svima bilo jasno šta nam je dalje činiti.